Књижевне новине
АВА-ТРИ ФРАГМЕНТА О ДУШАНУ МАТИЋУ
Наставак са 1. стране
ксове речи: Јер смисао једног предмета за мене иде управо дотле докле иде моје чувство. Гле је ла граница, где је тај пресудни, коначни акорд који ће, као у сну, најмлађег Јагодића, ситуирати у романсијерском остварењу, препустити га искључиво дефинисаним, класично отврђеним поставкама једног романа, то није могуће данас утврдити. Могуће је, међутим, напоменути како. је за Матића и роман, једнако као и песма, и путопис и есеј, изградња сама, неокончана, отворена мотућност настављања и укључивања, макар, а зашто да нег случајном игром дана и ноћи, Давило , један од аутора који се обично не везује за тај већ унеколико наврата јасно онвичен лук матићеваца, има,у једном свом е„сеју („Ми певамо у пустињи“) разматрање о ангажованости у литератури. 70 је, — вели он — као :т0 се из овога да закључити, проблем и великих литература, а не само наше мале књижевне про“ винције, али за разлику од Европе, у нашој паланци нема дилема, све је јасно као сунце, треба само сести а описати нашег малог човека, овдг овде са улице, наслика“ ти га како лоче, како бије жену, како се сналази уз власт или против власти, па ће се тиме све уре“ дити.
Тако Киш. Али, тако, у једној тангентнијој варијанти, сасвим искоса, и Аушан Матић, са својим репертоаром безимених простора у које још увек нисмо ушалм, и са својом постојаном тезом да су данас и цивилизација и пустиња једно те исто, и да се никамо не може побећи. а најмање од утисака о амбивалентном значењу ћутања једнако као и романа о којима је реч. Истражујући својевремено романсијерски поступак Толстоја, који је био и остао једна
Од његових великих тема, Матић |
је Јагодића затекао у тренуцима када, најмлађи, неће у роман. Није му он наменио ту судбину, нити је искошено, поједностављено посматрао све то што се јавља као један профил, папиром омеђен. Са свиме, па свакако и са најмлаБим Јагодићем, Матић има дилема, он их и помно слуша, и ваљано негује, остављајући, тако често, и у овој прилици да оно што је мутно остане и даље мутно и непојамно нашим усталасаним. утисцима, нашим успоменама, на-тем рукопису најзад. ' Свакако мислим да Матић то велико, за роман можда и судбобносно питање зашто Јагодић неће 7 роман, оставља неразјашњеним, и да ће оно, такво, трајати без прекида, и у том будућем роману,
СИМПОЗИЈ ДУШАНА МАТИЋА
У ИСТОРИЈИ нашег усмењаштва, усменој дакако, као што су и усмена, тек понегде на магнетофонској траци забележена многа од његових свечаности, Аушан Ма, тић заузима једно од оних места која — сасвим изузетно — нису ни постојала до његовог активитета. Наиме, усмењаци у нас говоре обично глатко, патетично, у струји говорника који, са амвона или балкона, у наздравичарском тренутку или у скупштинској дебати, громогласно проричу и процењују, ваадају и дозивају. Матић је, ме-. Бутим, ОА дијалога вођеног на различитим странама, али увек · канда извесно издвојеног у мноштву које протиче мимо њега, настојао да говори како пише, и пи ше како говори, никако не једино у буквализму овог великог правила. Он је настојао да ћаска, да изнијансирано сведочи и — потом — провоцира. Разговор за столом, једнако у његовој соби у Улици војводе Добрњца, као и за кафанским столом у Венеција, једне вечери, џ клубу књижевни. ка или на новосадској. Трибини младих, — то је тај сократовски његов начин мишљења 'и дозива-
Могло би се, може бити, све следећи једну напомену из, Ристићеве „Књижевне политике говорити о томе да су многе реплике и интервенције Душана Матића остајале незабележене, неупамћене, Ауховите, “смене, свакодневне, — говорити и о томе да овај песник није говорио да би проверавао, него је разговором откривао,
· истраживао, мењао, испитивао. “ великом кругу слушалаца и сабеседника Матићевих, било је, ваз да, веома многобројних интересовања и сасвим различитих профила. Међутим, управо у тој син. кретичној, разговорној ситуацији могло се, још, осетити да је мо гуће размишљати, па онда и разго варати о свеукупности, „изненада, кад се узмогне, и освајати тако ред по ред једног поучног, али скроз неконформистичког става према свету, свему око нас, па онда неминовно и. према властитом бићу. Матић је још отварао могућност преиспитивања, једног
| система мишљења, перипатетичку
велику птколу мишљења, и остајао — попут мага — сасвим близак неколиким генерацијама не само
наших писаца,
Може се стога без претеривања нагласити како је Матићев утицај, на том великом, неокончаном симпозију његовог говора и збора, растао како су расле и многобројне његове иницијативе. Нико као он, у педесетим и шездесетим годинама нашег модернизма, није толико марио за размицање хоризоната укуса и памети, нико није толико — баш у својој искључи вости, марио за то значајно питање зашто да не, свакојаких наших расправа као овај песник који је, презирно, давно већ, одмах нуо руком према свим и свакојаким уступшима лошем укусу, конвенционалним решењима, неоригиналним мислима. Обавештен и ауторитативан, каквим смо та упознали у послератним овим годинама, Матић је, одиста, остајао на демаркацији свог поузданог верења како дефинитивних затворених система нема, како је естетика завршена ствар, али како заправо ни на једној страни нема тих окончаних, завршених одредаба и како, из године у годину, нема бекства, нема једног јединог центра, нема престонице света и
- укуса, и како нам, свима, предсто-
ји једна друкчија, брзометнија, и никад изненађујућа ситуација духовности. Чудећи се, дакако, Матић међутим никако није допуштао да се од чуђења, које је својевремено А. Б. Шимић прокламовао. као посебан вид своје поетике, сачини систем. Њега, зацело, више одавно не изненађују нови тласови, он им се приближава, он им поклања поверење. Стбга и он стоји у доку, и стога са разлогом млади песници говоре да најпре жод Матића треба апсолвирати,
Најрадосније та замишљамо тако: у кругу, који је увек Арукчији, некако многољуднији и неуједначенији, Матић говори и обраћа се некоме, свеједно како, али на раздаљини, сасвим сигуран да се све то што је преостало иза свега, иза свих катаклизми, још једино може исказати тим тихим ромором „лирског, али опет дијалопког говора. Само пева тајни пламен, једна ОА антологијских песама Матићевих, не престаје да дозива тај други глас, зли се тај Други глас, исто тако, може насаутити иза свега, иза дијалога „Трагедије збирке песама“, у ковитлацима „Руже ветрова“, у бурним катарактима речитости „Ла же и паралаже ноћи“, у обраћању том друтом гласу који се слути иза свега, ПОА многим плаштевима и кринкама савременог света.
Симпозиј Душана Матића траје, дакле, док ће трајати и ритам тих настављања, и тих напора за континунтетом за који се он залагао без престанка. У многобројним књигама, и изричито, али и иначе, у. многобројним приступима и цитатима, 7 многобројним мнавођењима, прећутним али и из ричито акцентовавим, јавља се Ма тић као симбол, као знак, као полазна основа једног у основи апокрифног, друкчијег, модернијег разговора. Разговор, заправо, вечито почиње са Матићем.
НА ПРОПЛАНКУ УМА
МАТИЋЕВА ЛИТЕРАТУРА, ван по стојећих система, сва изван серије, изнутра озрачена једном изрази то недогматском, гпокрифном, слободном ватром мишљења, није писана у блоку који би монументално, попут класичних, епских остварења, рачунао са идентификацијом са судбином народа _ или поднебља. Њена фрагментарност је још један пример како се ово Аомно време, са својим прекинутим континуитетима, овај прелаз
ни тренутак, сав у нијансама 10-.
мова и раскида, одсликава и потом бурно залеће у саму матицу струјања нових светлости, ка једној обали која је у исти мах и оно друто, дијалошко светло које се дозива без прекида. Од Антуна Бранка Шимића до Божидара Тимотијевића и Антуна Шољана брдо смисла, или бесмисла, свеједно, али брдо узноситије тачке него што је ова на којој сад стојимо и зборимо, било је и остало у песвичким замислима она спознаја о којој је ваљало маштати и којој се ваљало препуштати, Пропланак, то је то брдо Матићевих маштарија, зли и његове често веома одлучно срезане литературе. „Пропланак и ум“, чиста, мисаона, је динствена релација. И с њом Матић, одиста, као са својом сопственом судбином, може слободно да стоји као са заставом једног недогматског, слободног мишљења.
На пропланку ума, Матић је отворио неколико могућности меБу најизразитијим код нас, ос
„тварио неколико дела која џпечат-
љиво, а понајвише својим отвореним кругом омогућавају учешће и саучешће генерација и писа: ца и читалаца, говорио и зборио као у својој усамљености, у јед: ној разрокој соби у Улици војводе Добрњца, свеједно коме, али сигурно онима који настављају,
који долазе. или који су већ, за- |
право, стигли.
Драшко Ређеп
ж Фрагменти из књите „Данас и овде, и још понегде“, посвећене стваралаштву
Душана Матаћа.
ФАНТАСТИЧНИ СВЕТ БРУНА ШУЛЦА
Поводом тридесете годишњице смрти истакнутог
пољског писца
КАДА СЕ ИЗМЕБУ 1930. и 1939. | живео у. центру индустрије наф-
године Бруно Шулц јавио у пољској књижевности, био је од многих несхваћен и оштро критикован. Били су, међутим, у праву они који су у њему видели значајног писца, новог како по начину писања тако и по виђењу света, опажајући у њему творца нове поетике и истински авангардног ствараоца. Њихов суд није ни сада изгубио од своје тачности и свежине. Још и данас Бруно Шулц представља појаву усамље ну у непоновљиву, и то не само “у пољској књижевности. Повод да га се сетимо био је тужна годишњица: 19. новембра 1942. године, дакле пре тридесет година, шарфирер Карл Гинтер, чије ће име историја сачувати само као име џелата, убио је око подне на улици малог градића Дрохобича једног од најинтересантнијих пољских стваралаца између два светска рата, аутора „Продавница ш» метове боје“. Несрећном писцу се чак ни гроб не зна, јер на месту на коме је био сахрањен, на ста ром јеврејском хрохобичком гробљу, последњих година подигнута је нова стамбена четврт.
Нисмо чак ни ни у датум пуштчева рођења. Док неки извори
говоре о томе да је рођен 19. но вембра 1892. године, најбољи зна-, лац његовог живота, човек који са пијететом и страсном заљубљеношћу већ скоро тридесетак Година скупља све што се односи на Шулта и што је од Шулпа, савре-
БРУНО ШУАЦ,
мени пољски песник, есејиста и фолклориста Јежи Фицовски тврди да је рођен 12. јула исте године. Слабашни, болешљиви, беспомоћни и у практичном животу несналажљиви писац урадио је много више нето што је од њега остало. У својој интересантној монографија о овом писиу којој је дао наслов „Региони велике јереси“ (1967) који тачно одређује карактер његова стваралаштва, Фицовски је цело једно поглавље посветио изгубљеним и униште ним делима овог великот песника. Нема сумње да је пољска књижевност са њим веома много изгубила. Али до нас који га нисмо анчно знали допире само оно што је објављено, Од тога живи само оно што је временом и трајањем потврдило своју врелност: а то знача све што је објављено. Сваки. чак и најмањи текст објављен 1964. године у најпотпунијем тому његове прозе остаће трајно у пољ ској књижевности, сваки релак сачувао је своју снагу, свежину и занимљивост, том тому први шут, искључивом заслотом Фицовског, објављена је и Плулцова преписка, која нам помаже да боље схватимо и њега и његово стваралаштво. Фиповском дугујемо и мното података о песниковом животу, које је он оласвудл иштчепркао. пронашао и сачувао ОА за борава.
Живећи _ далеко од великих жултурних пентара (најближи му је би Лавов), а осећајући потребу за блиским човеком, за људима са којима може разговарати и којама се може поверавати, Шулц је писао мноштво писама и у њима (на жалост, не у овим сачуваним) треба тражити почетак и генезу жњетових фасцинантнтх прича. тим писмима песник је наговестио своју оригиналну визију света и означио контуре своје животне митологије.
Инспирацију за своје ствара-
лаштво Шулц је налазио у традиционалној јеврејској средини Хрохобича, таласастим пејзажима Карпатских обронака, у сањивој стелтти јелног света који латано нестаје, живота који су изненала узбути лту упусто еру 47 потпази за течним златом. Међутим, иако је
|
те, која се: нагло и брзо развијала, његова песничка визија света је сва саткана и саздана од реалија које у себи немају ни трунке но ве цивилизације, па чак ни алузије на њу. Овај скромни гимназијски наставник цртања, и велики самоук у уметности, није имао разумевања за савремену цивили запију а није је ни волео. Уколико је темпо новог живота био бржи, утолико је време у његовим причама текло спорије, заџстављало се, па чак и враћало унатраг. У песниковом имагинарном свету највише достигнуће вр-
· ховног ауторитета — оца јесте то
што је постао ватрогасац, а из детињства је као најснажнији до живљај и најтрајнију фаспинацију изнео коња и кочијаша. Они у његовом песничком · свету имају скоро мистичко значење.
Штулца је далеко мање интересовао однос човека према достигнућима технике Од односа према природи и другим људима. При том, о човеку у свету он МИСАИ и пише не само у егзистенцијалним нето и метафизичким категоријама. Природа и свет су силе које дехуманизују човека; он је пред њима беспомоћан, усамљен и без дома. Природа је ћудљива, агресивна и свемоћна, она одреБује човека и његово понашање, Атпшава га сопственог линка и пре твара у маску. Човек је учесник и сведок драме природе, али је при том странац у ономе тито се око њега догаба.
Јунаци Шулцових прича, њетове грпотескне прозе и апсураних или у најмању руку чудних дога> Баја јесу људи из његове најближе спелине. Отац — пластик тпоодавнице текстилне робе који лагано пропада, мајка, старији брат и сестра, домаћа служавка Рухла, лода двохобичка тоосјакуња Таљ ја, брат од тетке Давид Хајмберг ш Ар. главни су становници пес“ никовог митског света. ·
П'иттчева везија детињства, једино време среће и радости у животу, стварала се и сазревала латано и с годинама чежња за минулом срећом детињства, чежња за безбрижношћу постала је опсесија Шулиова живота и главна тема његовог стваралатттва. Кала је почео писати своје прве приче, аутор „Санаторијума под клепсидром“ већ је био створио затворени митски систем свог света. У њему је бујао живот, људи и природа су се борили међу собом, писац се био вратио у своје детињство, изградио свој свет. вредности, „сазрео за детињство“, жако је сам на једном месту написао. Главна личност и аџторитет тог имагинарног света, отац
_ Јакуб, и после смрти живи у ње-
му и испуњава га мењајући маске и пролазећи кроз разне инкатнације. ' · У свету у коме је живео Шу. је био сам и друкчији од свега
тито га је окруживало. Зато се У
свом свету детињства осећао најбоље, ту га је напуштао комплекс ниже врелвости — пише Фицовски — који га је прогонио у свакодневном животу, ту је поново налазио веру у себе и своју уметност. |
Штулцово песвичко откривање света, дехуманизованот и непријатељскот, понекад личи на научни трактат, поготову што се писац често служи квази-наџучном терминологијом. Тај свет пун је тајанствене привлачности и егзотике и често је показан у ноћи. Сва ка питишчева прича покреће бар једно а понекад и више суштинстих питања, али ни једна не пру жа одтовор на њих. Мосталом, тај свет је и конструисан тако да Од: говеђе не можемо ни добити.
Један од млађих испитивача стваралаштва аутора „Манекена“ и „Трактата о манекенима“, Чеслав Самојлик, који је посебну пажњу посветио пишчевој гро тесци, показао је да у његовој прози нема јунака у психолошком смислу. Шулц спроводи ра дмкалну _ дезинтеграцију · појма психолошког подмета, прихвата могућност редукције јунака, па често. то и чини, уништава лич ност књижевног јунака, дехумани зује човека а хуманизује ствари, дехијерархизује ·човека, што је последица уништавања _ слободе избора, истиче случајност, могућност замене јунака и разбија слел времена нарапије,
По свему томе проза овог ствараоца била је нова и у ширим размерама од пољске књижев ности,
Једна од срећа овог несрећног писца била је та што је још пре рата стекао једног младог пријатеља, који ће преживети пакао ра: та и који ће после рата спадати у прве и најраније борце за рехабилитттију њетовог ствазалатутва, који ће га извести у свет, по-
трудити се да буде преведен на француски језик и који ће написати низ изванредних страница о њему, данас познатог пољског при поведача, књижевног критичара, и теоретичара — Артура Сандаџера.. Захваљујући њему, Шулц ће кренути у освајачки поход у Европу
· крајем шесте деценије нашег века.
Аџтор „Продавница циметове боје“ био је необична личност, снажна и оригинална духовна инДАивидуалност, терени на којима се осећао као риба у води били су сфера фантазије и свет маште. Стварајући их, он је полазио Од реалних чињеница и догађаја им тек у његовој уметничкој интерпретацији тај свет је постајао фантастичан. Сивило стварности претварало се у богату, фантасти"чну симфонију боја, атмосферу, расположење, бајку. У реалном
свету ва који је био осуђен, пи- ·
сан је био усамљени бескућник (дом, дом детињства пре свега, био је у његовој митологији симбол сигурности и безбрижности) и веома снажно и на особен начин је осећао време, био је из губљен и несналажљив у свету и то је такође допринело његовој смрти. Наиме, када су на теренима његовог митског света, у Дрохобичу и околини, фашисти почели бестијално уништавати пиш чеве сународнике и рођаке, пријатељи из Варшаве покушали су да му набаве лажна документа и омогуће да побегне из пакла овог града, али он никако није могао да се одлучи, није могао да поверује да ће негде изван места његова срећног детињства наћи више сигурности, да ће тај други пакао у који би отишао бити лакши и стално је одтађао тај пут. У том одгађању стигла га је и смрт, неколико корака од места где се родио.
Дело које је остало од њега, не велико по обиму, несумњиво спада у најзначајнију и најоритиналнију прозу, не само пољске већ'и европске књижевности двадесетог века, који је за овог песника био претерано суров и немилосрдан. .
Стојан Суботин ЛЕТОПИС
Југословенски песнички сусрет у (Смедереву
УЧЕСТАЛИМ поетским фестивалима у нас може се замерити мно-. го штозшта, али им се- уједно мо-, ра признати да омогућују непо-' среднију комуникацију песника са читаоцима, а нарочито са публнком у такозваној провинција". То признање ваља одати и приреБивачима Трећег фестивала југослозенске поезије, који је олржан у Смедереву од 14 — 16. лецембра. .
Програм ове манифестације био је утолико атрактивнији, што је обухватао и музичке тачке и ликовне приредбе (наиме, годишњу изложбу чланова Ликовне подунавске групе). Природно, у про. граму је доминирала поезија, која је овом приликом показала натпросечни ниво, захваљујући учешћу угледних песника: Душана Кос тића, Данета Зајца. Миодрага Павловића, Јована Стрезовскогт, Раде та Војводића, Божидара Милидра. товића и других. Ол песничких тачака програма, најупечатљивије биле су две: Портрет Васка Попе и рецитал револуционарне пое зије (у избору Милорала Р. Блечића). Импресивности ових тачака знатно су допринели еминентни београдски глумци: док су Босиљка Боци и Стева Жигон сутестивно читали револуционарне поеме, Стојан Дечермић је успеш. но интерпретирао Попине стихове,
У културном погледу. међутим, најфункционалнија су била чита» ња поезије у бројним прелузећима и школама, за такође и мати не песништва за децу. Репитал младих _ југословенских песника наговестио је неке нове таленте, као што су тагонгестогодитња Бланка Белотптевић, Мујесира Бравић, Иван Медвед, Горан Борђевић.. У извесној мери, позитивном билансу фестивала контрастира симпозијум, посвећен теми „Поезија и масовна култура“, Упркос занимљивости својих излатања на симпозијуму, Мирољуб Тодоровић и Милутин Срећковић нису нашли одговграјуће партнере за дијалог.
На завршном, лобро посећеном митингу поезије, сарајевска песникиња Дара Секулић добила је награду Златна струна, која је у 1970. и 1971. голиви птилала Весни Парун и Миодрагу Павловићу,
Мако је нешто закаснила ово· тодитња смелеревска Песничка јесен била је боље организована У. садржајнија него у претхолне две године, Она је постала јелна мала традиција која се све вите оправдава, Без сумње добро би би. до да се та градиција продужи. И — да се осавремењује, (Р. Т.
· КБРИЕВНЕНОВИНЕ 11
| | | | | | |
|