Књижевне новине

Њ |

| | |

НЕДОВОЉНО ИСКОРИШЋЕНЕ МОГУЋНОСТИ

Наставак са 9. стране

Грејс Бамбри, познати мецосопран «6 метеорском каријером (деби 1958. у Базелу, 1960. у Паризу, 1961. „ирни Венус“ у Бај ројту, 1963. Еболи у Ковент Гардену, 1965. Леди Магбет у Салцбургу итд.) хтела је да

Београду тумачи две сопранске партије,

ду и Тоску, 7 фаху у ком је већ и ра није чинила успешне излете, нарочито на плочама. Та њена жеља у новинама је већ најављена као „примадонски хир“; мебу« тим, таквих излета пуна је историја опере, им пре што узбуђујемо друге добро је ту историју мало прелистати, Дакле, без фетитизације па предубеђења, треба рећи да је Аида Грејс Бамбри била једна опрезна, више интровертирана но мнтимно тума» чена, што се све могло и правдати до сцене на Нилу, али кад је и тада изостала нужна експлозија ни изванредни финале је није могао откупити. Да се разумемо, реч је о откупу Грејс Бамбри, о њеној ре поутацији. Иначе, то није била никако лоша Аида. Али зато њена Тоска не само да је откупљење већ и задужење које се неће моћи заборавити. Једноставно речено;

била је то највећа Тоска коју смо видели.

за последњих 30 година на сцени београд. ске Опере. Тоска схваћена и донесена у свим њеним компонентама; Тоска-примадс на, Тоска-љубавница, Тоска-тамен, Тоска рањена тигрица, Тоска-принуџдни убица, Тоска-срећна жена, Тоска-очајница _ИТА. Њена два чина морала би имати једно Од почасних места / оном имагинарном музеју Народног позоришта који је „установио“ још покојни Бранко Драгутиновић. Уз ву похвалу Грејс Бамбри, захвалност за изузетан доживљај те незаборавне вечери треба упутити и румунском госту Октаву Енигареску. После Јага, даровао нам је још једног монструма — Скарпију. Али каква разлика у поступку, У средствима! Велики уметник.

Мласида Доминга упознали смо прошле године као изванредног Каварадосија, а вога пута нам се представио као Хозе у „Кармен“, 7 улози која никако није зах» вална за гостовање, које се обично остварује с једном импровизованом пробом. А „Кармен“ је драма, чисто позориште, За» то се Доминто и сконцентрисао на сопстве» не „нумере“, и ту је одиста био велики. (Арија о цвету на бис.) М, финалу пак као да му је понестало снаге, оне унутрашње, те је стога био мање убедљив, утолико витлте што је донео једно специфично ту“ мачење, које се никако није могло укло пати у београдску представу јарких боја, коју је сутестивно носила Бреда Калеф.

Једина права премијера у оквиру фес.

" тивала била је „Ана Карењина“, балет Родиона Шчедрина, који је прошле сезоне доживео светску премијеру у Москви. Је Ана интелитентна, надахнута музика, која је, међутим, више сценска но балетска у жласичном смислу речи и на коју је тек требало надградити балетску визију. Јед» ном речју, музика која више прати уну“ трашњи живот јунака но што сугерише итрачке покрете. Стога тамо где је Д. Параић задовољио то хтење — а то је био скоро цео Ш чин — представа је добијала свој пуни замах, своју имагинативну моћ која је неодољиво пленила гледалиште. Уз тротатонисту, Вишњу Борбевић (продухов љена и господствена Ана), нарочито исти чемо изванредно лепу 11 слику — бал која је била тако чудесно замишљена да нам је помогла да заборавимо све ружноће света! За ту санку треба дати сва призна» ња А. Парлићу редитељу, П. Пашићу сие нотрафу и А. Ристићу костимографу!

Имамо утисак да ни организатор ни са» мо Народно позориште нису довољно све. сна значаја свог фестивала. Муппљења смо да би он морао бити „шпиц“ или, још боље, основа целе сезоне. Овај јединствени фестивал, смештен у време пред Нову тодину, могао би бити не само смотра највећих достигнућа, већ и нешто што би се, 7 најсериознијем смислу речи, могло назва» ти карневалским данима Београда. Овако, у чему је њетова разлика од редовног месечног репертоара

Слободан Турлаков

( а

ме 27 24

МО

РОАФ РЕТИК: ИЛУСТРАЦИЈА ЗА КЊИГУ „ВЕСЕЛИ САНДУК ИСТОРИЈЕ“ 5

|- ПОЗОРИШТЕ

СТВА НАМ КАКО ТА СТЕЋИ

Уз премијере „Пурпурног острва“ Булгакова и „Тома Пејна“ Фостера у Атељеу 212

ВРЕМЕ СЕ ПРОМЕНИЛО па данас ОА ОВОГ позоришта тражимо и очекујемо далеко Ззише него педесетих или шездесетих годи-

на. Наш позоришни живот је толико ин-

фериоран и инертан по идејама. и фор мама — да би нова авангарда била пре по треба него откровење. Атеље би јот: увек могао да доведе у питање не само туђе заблуде и вредности већ и сопствене! Све што виђамо на великој или малој сцени је утлавном прилагођавање конвенцијама, репродуцирање виђеног и неко чудно са» мозадовољство и некритичност! Позорише те се затворило, постало само себи довоље но и мада по много чему другачије од осталих — дели исту судбину! И њему је потребан један нови Атеље, а представе „Пурпурно острво“ Бултакова и Фостеровог Тома Пејна су, у том смисау, позив на размишљање.

Бултаков је за више наших позоришта — просто помодни писац. Изводи се обично са великим жељама и малим успехом, Љубомир Драшкић, редитељ чији су ства» ралачки афинитети везани више за право позориште него за естраду, определио се за „Пурпурно острво“, дело провокативно, неуједначено као сви позоришни памфле» ти, апсурдно на свој начин, а у фрагмен“ тима необично привлачно. Такав је по прилици и редитељски концепт, с тим што је сама игра усаглашена са манирима који већ дуто и штетно притискују овај рела» тивно још: увек млади ансамбл. Има ту изванредних асоцијација, маштовитих ми нијатура и успелих крокија. Све оно што је у тексту везано за позоришну атмосферу ш саму генералну пробу веома духовито је пародирано и са мером како истина. не би била нимало обезврећена. Властимир Стојаљковић се као Генадије Панфиловић, директор позоришта, забављао својом, ит ром телефонима. Подела улога за нови комад је смешна и ту је Љубиша Бачић готово без речи дао коментар који се памти. Већ у тим пасажима Петар Краљ, у лику писца Василија Артутовича алиас Жила Верна, представио се у изо бличењу врао блиском карикатури, али исто тако једноставном и врло живом. Лажоћу тим сценама обезбеђивао је својим довитљивостима и Боро Стјепановић У функцији помоћника редитеља. Редитељ је умео да начини прелаз из „позоришта у позориште“ али чим су ови чудни јуна“ ци у свом прерушавању дошли на пусто

острво постао је безвољан. Сатира је за: |

мењена бурлеском — а то је довољно да све постане грубо и наивно до те мере да само себе обезвређује. Ту је свом сили ном преплавило сцену оно толико познато и кроз многе раније представе истрошено и обезличено пренемагање и персифлирање да је просто чудно како себи глумци то могу дозволити, Сатиричне интенције не само да нису сагледане са дистанцом нето су на пишчева претеривања накалемљена још и гора. Поигравати се са биро кратијом на овај начин — данас није никаква храброст а још мање театарска иновашија. Захтеви модерне сцене требало би да буду много суптилнији и садржајнији јер се ругалицама не може обезбедити же. љена метафоричност, Отуд су се у општој пометњи донекле изгубили и глумачке ски це Ренате Мамански, (Лидија Ивана), Данила Стојковића (Сава Лукич), Симе Јани Бијевића (Сизи — Бузи), Дејана Чавића (Бели Арапин) и М рине Кољубајеве. Пре става са свим тим својим шаренилом, у сценографским украсима Владислава ЛаАдцког, контрадикторностима и измотава. њима, може донекле да забави — али не им да истински одушеви. Фрагменти су за вимљиви и вредни али целина нема пра. вог уметчичког дејства. -

Све оно што је пратило „Пурпурно · трво“ поновило се са „Томом Пејном с тим што се од те драме очекивало да 6уде догађај сезоне! Процене су очитледно субјективно и нереално изведене — ер то јој још: нигде није пошло за руком:

сувише је илустративна, без правог драмскот потенцијала, површна и са речима које немају моћи да збивању обезбеђују поетску димензију, андерграунд – конфек» ција која све више преплављује европске сцене. Богдан Тирнанић је својим циничним опсервацијама и вештим захватима настојао да прилагоди текст нашем поима: њу ствари — али све то ипак није могао да из основа измени његову конструкцију. На мртвом ткиву свака операција је уза» лудна: Слободанка Алексић није једно ставно хтела да се суочи са истином и (порно је у својим редитељским аранжманима окретала кулисе чак и после завртетка представе, форсирала ритам, терала глумце и статисте на најнемогућније кретање, радила све што јој је пало на памет, док на крају представу није окру. жила равнодушношћу. Прилично је то тужно, јер ова млада жена има талента и афинитета за грађење необичних струк-

тура. Том Пејн је личност, око које се у.

прологу истиче толико опречних мишљења да је тешко утврдити је ли то истински револуционар из доба америчких побуна у име слободе = франтуске револуције или анархиста и пробисвет> Све што се затим збива на сцени требало би да буде анаЛиза летенде и утврђивање чињеница које ће нас недвосмислено убедити да је у ти. тању синоним стварности која живи 7 че веку и коју су људи створили као своје дело, Али, није тако.

Представом доминира маса на начин који онемогућава да се она по потреби преображава у тачку посматрања, осећа“ ње или мисао. Није фундирана креативним атенсима па више смета него што ис казује. У том крајње произвољно конципи раном амбијенту Том Пејн не делује ни мало убедљиво. Ако се изузме оно некоАико вратоломија са конопцем које доста вешто изводи Драган Николић, његова Анчност остаје по страни тако да је тешко глумцу учинити га животно присутни јим, (Можда би се нешто више постигло да је „Репутација“ као улога сажета са овим ликом). Највише простора је препуштено лакрдији, персифлирању и свим овим поштапалицама које из представе у представу гледамо на овој сцени. Приказ има само две линије — и то вите хори зонталну него вертикалну, а у сваком сАучају недостаје му она интелектуална без које се збивању не може наметнути с76 јективни интегритет личности. Уместо да се ствара овде се ишло за некаквим обје ктивизирањем и дела и израза, па извесне квалитете имају само уводна и завршна сцена — када гауМЦИ И статисти улазе и излазе из игре. |

Напоре Бранке Петрић (Мери), Феђе Стојановића, Бранка Цвејића, Јосифа Татића, Миодрага Андрића и Петра Божовића нису могли да разбију тај обруч око себе те је просто тужно гледати шта све морају да чине како би нас покренули из наше пасивности.

За израз Атељеа заинтересовани смо више него за судбину неких других позоришта. Хтели бисмо да он буде нваца по зоришна савест, перманентна отвореност и тежња за слободним и неуџсловљеним изразом им зато наше незадовољство ваља тумачити као апел и жељу да се нешто значајно догоди.

Петар Волк

КЊИЖЕВНГНОВИНЕ 10

па њива НИ

ТЕЛЕВИЗИЈА

Мајетори из Салема

ПРИЉЕЖНИ ЧИТАЛАЦ разних новина и

непоколебљиви гледалац честих поштан-

ско-телевизијских _ разговора, сигурно је ириметио једну чудновату плиму исто. гласних писама из публике, чија је основна тема обнова неких моралних критерииза на телевизији, радију и у штампи. оред већ познате анти-порно кампање, са да су наступили заточници анти-псовке, анти-натурализма, анти-профанисања. Бојовници оштри и бескомпромисни!

Под њиховим моћним ударом — после неколико илустрованих ревија, већ укинутих или у фази одумирања — нашле су се извесне телевизијске емисије, на пример недавна љубљанска екранизација Бокачо. вог „Декамерона“ или садашња тв-серија, „Мајстори“. О замеркама „Аекамерону“ заиста нема потребе да расправљамо: 67квално исте осуде изречене су на његов рачун — од Бокача до данас — од стране свих хришћанских цркава, укључно са ињквизипијом, од стране малтене свих држав них, приватних и корпорацијских цензура, Од „Бриновог уреда“ у Холивуду до Ждановљевских комисија на супротној поло вини глобуса. Али, телевизијски „Мајсто-

ри“ нису „Декамерон“, они вишеструко.

тангирају наше време и наше друштво = зато њима ваља посветити нарочиту паж њу.

Из многих гневних писама, дописа, чла» нака и дискусија може се закључити: серија „Мајстори“ нетачно одражава ствар“ ност и људе, пуна је ласцивних сцена, по крета и заплета, њен речник је вулгаран, а посебни грех почињен је уплитањем деце као живих учесника у такву серију. Следствено томе, поставља се неминовно пита ње даљег емитовања и позивања твораца на друштвену одговорност. Тачка.

У оваквој структури протеста, логично, запостављена је расправа о квалитету се рије, вредности глумачких остварења, поДобности или неподобности неких глумаца м неке деце за ангажовање у њој. „Кад топови говоре, музе ћуте“, то је старо пра Ввило. Заборављена је чак и омиљена Го тољева узречица „Зашто се љутите на огледало, кад вам је лице ружно!“, иако је наше опште лице — одсликано у „Мајсторима“ — једно од најсимпатичнијих и најбезазленијих. Велико глумачко мајсторство Драгомира Бојанића-Гидре створило је ликом мајстор-Лалета можда најбољу глумачку креацију године, достојнију званичних награда ОА многих ДАО садашњих лаџреата. Сваки наш грађанин познаје бар по петорицу сличних „мајстора“ у својој околини. Мајстор Лале ради својим рукама један користан, молерски, посао — он не зарађује доходак причају ћи, дебатујући, „допуњавајући предговорвика“; нема, грештник, викендицу „купљену од плате“, не држи новац у швајцар-

. ским банкама, не зна чак ни шта је то на

ционализам... Лале ради и пева, ради и псује, „заводи“ таздарице, служавке, келнерице, весели се уз музику — па шта» У име кога и чега да му одузмемо те атрибу, те реахности, зар да бисмо у епру. вети добили једног папирнатог, ушкопљеног „хероја“, разапетог између жене и таш те, столице за љуљање и пецачке рекреације2 Да ам неких самозваних „горњих десет хиљада“ не подноси молере и шофере, дотрајале боксере и кафанске виолинисте — ко то, у ствари, жели да се аажемо како не постоје професионаални коцкари, обмањивачки предузимачи, проститутке око железничке станице, ско ројевицке пилеће памети, деца која ноћу тродају цвеће по крчметинама2 Можда би дане и људе требало премазати ружичас тим лаком, а на место псовки „нахсинхронизовати“ швркутање птица2 И све то за љубав реанимираних или новостворених пуританаца, чије чистунство и жеђ за Ла хирањем ипак не иду до протеста против коришћења деце у тв-рекламама или про тив санчног речника у хроници „Чеп који не пропушта воду“ — јер, за бога, та еми“ сија је награђена тамо негде у Америци!

Биће врао занимљиво посматрати от пор или капитулацију телевизије пред „крсташким походом“ квази-моралиста, глади јатора за брзопотезне заслуге, патријархално заспитаних тетака, пензионисаних професорских ауторитета, свих оних у хер баријуму времена остшених Савонарола — повампирених у једном погрешно троцењеном тренутку. Укидање „Максиметра“ је лош знак, али треба веровати да је то посавдица неспособности људи са телеви. зије да у стари облик унесу нову садржуну — а никако потптштање пред „иконоборцима“, чија офанзива увек почиње кри уиковањем мини-сукања, а свртава се... Па, отприлике, као у причи о уседелици, Кота је тражила да се толим мупкарцима забрани кретање по улици. Упозорена да су мушкарци на улици одевени, она је „визиоснарски“ констатовала; „Ипак, они су испод одела — голи!“

Војници обично кажу да би само са до брим другом пошли у извидницу — из виђачки посао скопчан је са много опасности, живот зависи од храбрости, повеђења и међусобног помагања. Ја, на пример, никад не бих „пошао у извидницу“ са Роднијем Хериттоном, доктором Велбијем, Ро дољубом и Мунгосом, лордом Синклером и Денијем Вајлдом — а са мајстор-Лалетом и његовим „пајташима“ увек и свуда! Што се тиче псовки и штипања собарица,. Одликујмо мајстор-Лалета енглеским „ој деном полвезнце“, макар због натписа на ордену: Рђав је онај ко рћбаво помисли! Тај натпис знају напамет чак и становници Салема. Х

Берислав Косиер

ваши ап ава.

| | |