Књижевне новине

ФИЛМ

Трагови девојака

Поводом филма Здравка Рандића „Трагови прне девојке“

НОВИ ФИЛМ Здравка Рандића „Трагови црне девојке“, трећи играни филм овог редитеља, стилски се сасвим надовезује на његово претходно дело — на Филм „Опклада , У коме се на трезвен, поједностављен и прилично књишки начин, такође приповедало о нашем савременом животу, негде на периферији велеграда, али без негок дубљег понирања у карактеристичне токове свакодневице, као и без неког изразитијег метафоричког смисла. Рандићев филмски реализам, мада тежи оном опором веризму који је већ остварен у опусу Живојина Павловића (коме је Рандић, дуго година, био асистент!), не делује нам довољно аутентично, јер се неосетно претвара у пуку нарацију и дескрипцију, Рандић, додуше, режира коректно и педант но (његова прича тече веома „глатко“, толико „глатко“ да се то претвара у монотонију), међутим, његовом филму недостају експресивна узбудљивост (тј. права атмосфера) и луциднија драматуршка из ненађења (управо тамо где би желео да нас избаци из колотечине свог мирног приведања и да нас чпокира неким драстичним призорима, рецимо сценама сурових убистава, Рандић је понајмање уверљив). Најкраће речено, „Трагови црне девојке“ су један веома гледљив и местимично допадљив филм, али без икакве тајне... Како у својим претходним филмовима, „земљацима“ и „Опклади“, тако и у „Тра гтовима црне девојке“ Рандић остаје доследан својој основној тематској преокупацији: он се, упорно, сваки пут поново бави судбином неког необичног женског ли ка (а ретки су савремени редитељи који, попут Бергмана или Вере Хитилове, имају афинитета да у својим делима, доследно и трајно, буду опседнути баш „женском судбином“). Код Рандића, међутим, и у „земљацима“, и у „Опклади“ и у „Траго-

вима црне девојке“, дубоки су „трагови

девојака“. Те Рандићеве хероине, ако их посматрамо глобално као један целовит женски лик, или као једну целовиту пројекцију „женске судбине“, налазе се у процесу еволуције. Те жене, првенствено, евоауирају социолошки (од сеоских ка градским амбијентима): ако је јунакиња „земљака“ (Ева Рас) своју драму доживљавала у једном рустикалном амбијенту, за време бербе кукуруза, јунакиња филма „Опклада“ (Душица Жегарац) доживела је драму у покушају да из сеоског миљеа пређе у градски, а јунакиња „Трагова црне девојке“ (Неда Спасојевић) своју драму започиње већ негде на периферији велеграда, у јефтиним кафанама, на станичним перонима, по трошним кућерцима... Но, ако је реч о извесној еволуцији самог амбијента кроз који пролазе Рандићеве јунакиње, њихова судбина је увек идентична: појављујући се однекуд „са дна“ и нестајући негде у вртлогу свакодневице (тако да, после извесног времена, гледалац престаје да памти шта се са њима тачно догодило на крају филма!), оне редовно доживљавају некакву трагичну судбину, бивају поражене у судару са животом. Као што еволумрају амбијенти у којима се та драма збива, тако еволуира и идеја о њиховом неумитном поразу — па, док јунакиња „Опкладе“ бива само преварена и разочарана у својим надама, дотле јунакиња „Трагова црне девојке“ бива чак и убијена на крају филма (а само захваљујући деликатности самог редитеља те тратичне „женске судбине“ се не претварају у отужне мелодраме). Рандић тиме, можда, дефинитивно затвара један свој аут орски тематски круг2

Гледајући Рандићеве филмове, међу. тим, непрестано се суочавамо с једним недовољно развијеним обрасцем филмског реализма, у коме се превише инсис тира на детаљу, док смисао целине измиче редитељу: то подједнако важи и за драматуршку композицију читаве приче и за ат. мосферу остварену у свакоме кадру понаособ. Гледајући ове филмове, дакле, налазимо се у ситуацији оног јунака из једне Тогољеве комедије који је, гледајући се у огледалу, закључио да је код њега „све на своме месту“ (и нос, и уста, и уши), а суш зе ипак нешто недостајало, шта

тински му ј то нарушава склад и лепоту Рандићевих

филмова2 и Ако „Трагове прне девојке разложимо

на две компоненте, драматуршку и експре сивну, лако ћемо уочити о чему је реч. Рандић је, пре свега, имао у рукама један доста произвољно и невешто компонован сценарио, у коме се веома „(буквално препричавала Тишмина проза: једно изразито поетско штиво било је, на тај начин, спиштено на земљу и претворено у низање папирнатих епизода и анегдота, које су се као "такве могле само буквално и пресликавати (другим речима, сасвим се изгубио целовит метафорички смисао приче о Прној Девојци која се повремено појављује и на волшебан начин нестаје из живота једног мушкарпа!). С друге стране, опет, претварајући тај банализовани текст џ конкретне слике и сцене, Здравко Рандић није успео да у појединим изолованим кадровима и секвенцама оствари такве експресивне вредности, којима би слабости сценарија биле компензиране напротив, он је остао у маниру „корект. ног пресликавања радње“, заинтересован за аранжирање само оних збивања која непосредно трају пред објективом камере, а занемарујући целовиту атмосферу калоа (ту је, можла, она битна и пресулна разлика између Рандићевог и Павловићевог редитељског стила — јер, за разлику од Рандића, Павловић у сваком свом кадоу максимално инсистира на остваривању Зедне глобалне експоесивне целине, тј. на митшљеним амнамичким радњама У дру“ гом и трећем плану кадра, што његове

филмове чини пластички богатим и уверљивим у веристичком смислу, дочаравајући нам аутентичну атмосферу и додајући његовим филмовима једну надреалистичку компоненту). Рандић, што се тога тиче, веома често остаје на површинском приказивању основних динамичких радњи, тј. на буквалном и помало индиферентном пресликавању сцена предвиђених сценаријем, не водећи довољно рачуна о штимунту и атмосфери целине (сетимо се, на пример, оне веома слабе и неубедљиве секвенце која нам, на веома индиферентан и експресивно упрошћен начин, приказује прославу групе железничара у топчидерском ресторану: нема никаквог контакта између глумаца и амбијента, па читава секвенца делује „театарски“ извештачено!).

Данас, у време појаве новог филмског реализма (чија је доминација очигледна нарочито у савременој америчкој кинема, тографији, која је традиционалну холивуд.“ ску нарацију обогатила искуством њујоршког „андерграунда“), Рандићев филм „Трагови црне девојке“ веома је поучан, баш због поменутих недостатака: „Трагови црне девојке“ поново нас уверавају да, без присуства, елемената надреализма и фантастике, који спонтано извиру из контекста свакодневице, филмски реализам престаје да буде узбудљив и уверљив. Аутентичан је само онај филмски реализам, дакле, у Коме „реално“ извире из „надреалног“, а „надреално“ из „реалног“ — као што је то, на пример, било у једном веома старом, тенијалном филму, који је такође говорио о судбини једне жене: у „Аталанти“ Жана Вигоа!

Слободан Новаковић

ИСТИНЕ И ЗАБЛУДЕ 0 ПОПУЛАРНОСТИ УМЕТНОСТИ

Наставак са 7. стране

Са уметношћу је у извесном смислу слично као са религијом: у религији верници нешто наслућују и кад ништа не зна ју о основним догмама нити о теолошким заврзламама, као што у уметности њени љубитељи осећају многе њене лепоте и кад им нису познати ни принципи уметничке композиције нити естетичка начела на којима они почивају. Али и у једноји у другој предност имају они који знају и оно што други људи само пре досећају или осећају. Тој предности треба да теже сви људи, као што сви људи теже преимућствима која су некада у класним друштвима имали само богати појединци. Захтев за популарношћу уметности, међутим, поставља баријеру уздизању ка њој, спречавајући већи духовни напор и не пружајући прилику. уметничкој публици да се уздиже ка оном пмивоу са којег ће јој сви уметнички изрази бити лако схватљиви и пружати јој естетско задовољство.

Не може се, међутим, негирати да класици у уметности припадају само она дела која су прихватиле широке масе. Узузимајући савремену уметност, у којој се мишљења о многим. уметницима прилично разилазе, уметници претходних времена су популарни толико колико и вреде; наиме, широке масе су усвојиле објективне судове које су о њима дали стручњаци и не помишљајући на то да их, евентуално, измене. Али у будућности ће, вероватно, бити друкчије. Размишљајући о томе у својој књизи „О пореклу и циљу историје“, Карл Јасперс је рекао: „Прошлост можемо да сагледамо у њеним врхунцима. Зато нам изгледа да на широкој основи живота маса, у којем је до нас ДОШАО мало историјских сведочанстава, праву историју ствара високо духовно стваралаштво. То стваралаштво је живот и рад појединаца, који се континуирано дозивају кроз време као пријатељи и непријатељи. Али сваки појединац има своју заједницу, Људе који слушају његов глас и чијс гласове он слуша, којима је он важан; сваки има круг пријатеља, свој народ у облику језика и духовне традиције, своју публику. — Данас је та заједница неминовно свет чију физиономију одређују масе. Остаће само оно што масе прихвате“. Али то предвиђање познатог филозофа оствариће се тек када се популарност и тачна свест о правим вредностима, са свим потребним претпоставкама за њену зрелост, поистовете. А све док популарност претпоставља укус · већине мало образованих људи, чији је додир са уметношћу не само спорадичан него чак и сасвим случајан и неафирмативан, класиком ће постајати уметничка дела која су и популарна, али не она која су само популарна, односно одговарају укусу умет ничких и естетичких лаика. Срећно ће бити оно време када ће најпопуларнији уметници сигурно постајати класици уметности, али то време ће доћи тек кад људи добро однегованог и истанчаног укуса буам У већини. То време можемо да наслућујемо и да за њим жудимо, али оно сигурно још дуго неће доћи. У то нас особито уверава чињеница да чак и тзв. културне установе, које, приморане или подстакнуте економским интересом, још угађају лошем укусу и с више или мање преданости негују кич.

Драган М. Јеремић

БОРБЕ ИЛИ: МОНА ЛИЗА

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

ПОЕТСКИ ОБлИћ РЕЛАНОСЕ

Борђе Илић: Слике, Салон музеја савремене уметности у Београду

НЕКОМ СВЕЧАНОМ, поетском, чудесно мирисном атмосфером одише ова изложба која је, насупрот томе, тематски везана за свакодневни живот такозваних малих људи, млекаџија, тестераша, чистача, носача. И један други феномен откривају ове слике Борђа Илића: један специфичан облик инспирације и ретку доследност схватању које доживљај претвара у осећање, а осећање у слику. Из, тога проистиче и један посебан однос према комплексу сликарске и сликане материје: за Илића је технологија природни процес грађења дела, облик његовог искуства, као што је и боја саставни део садржаја његове уметничке свести. Сви елементи слике су равноправни у ансамблу дела, боја и облик, видљива фактура и невидљива структура елемената, обједињени јаком во љом да се човек више искаже сликом него да њоме нешто докаже.

Као и већина зрелих сликара, Илић само полази од једног облика стварности да би досегао другу, другачију, дубљу и свеобухватнију реалност. Човек на његовој

= слици није само. протагониста социјалне

драме, јер је својим обликом, као фигура, сведен на схематске обрисе, део оне типичне сликарске потребе да све буде облик као део универзалног значења које носи дело. Тако веома често кружни ритам ком позиције или унутарња динамика · слике поставља реалне форме у такве односе које је апсолутно своде на улогу средства. То свакако не значи да је фигура на Илићевој слици сведена на апстракцију: напротив, она јесте израз своје конкретне реалности као есенцијални део садржаја

који је сликар дефинисао као своју исти- ,

ну о свету који представља. Тако је он добио значај симбола, неког универзалног носиоца дубоких људских потреба да се свет оплемени, прелије светлошћу доброте, мира и недосањане истине о човековој целовитости,

Мало је сликара који имају тако јако осећање хармоније свих елемената слике, за ону тако ретку потчињеност детаља целини. На Илићевим сликама боја је боја али и функција једног свечаног чина прерастања средства у садржај. Свака је слика мали празник чистоте, смирености и не ког неухватљивог музичког штимунга. Гледано у целини, слика је помирење своје визуелне дорађености и духовне пуноће Зато је то сликарство које не познаје границе времена, оно је духом наше али и сутрашње, као што је формално сажело у себе искуства безимених фреско — мајстора или неких ближих духовних сродника, светских и наших.

Срето Бошњак

АЛЕКСАНДАР ИВАНОВИЧ ГУБАРЕБ: ЈА ЗА КЊИГУ „ДИМ“ ДЕСЕ УКРАЈИНКЕ

ФЕСТИВАЛИ

НЕДОВОЉНО ИСКОРИШЋЕНЕ МОГУЋНОСТИ

Гости музичког дела Трећег фестивала Позоришне комуне

ТРЕЋИ ФЕСТИВАЛ Позоришне комуне, и овога пута узбудио је, у првом реду, љубитеље опере, пошто је, стицајем прилика, драмски репертоар био састављен само од реприза, што је несумњиви недостатак организатора. Иако је и оперски репертоар био такође репризни — на жалост изостала је најављена Логарова „Покондирена тиква“, која би као домаће дело неоцењиво обогатила сам фестивал — ипак је гостовање сарајевске Опере донекле попу- | нило ту празнину, најпре зато што су дошли са комплетним ансамблом, а онда и зато што су донели једно репертоарско освежење: Моцартовог „Дон Хуана“. Но, ако није било премијера било је читав низ гостовања, која кад је опера у питању могу да значе што и премијера, поготову кад долази комплетна солистичка екипа, као што је био случај у „Риголету“ са софијским солистима. Ту је, затим, била прва Тоска Радмиле Бакочевип, !рејс рамори као Аида и Тоска, Бан Бакомо Гуедфи и Октав Енигареску као Скарпије, и најзад Пласидо Доминго као Хозе у „Кармен“. Додамо ли Галикову и Богатирјева, московски балетски пар у „Лабудовом језеру“, и најзад једину премијеру „Ану Карењину“, балет од Родиона Шчедрина, онда се мора признати да је оперско-балетски репертоар имао својих чари, што је и нашло одраза и код публике и у каси Народног позоришта.

Сарајевски „Дон Хуан“ долази нам го

дину дана после своје премијере, што се и поред очигледно дисциплинованог аноллбла не сме пренебрегпути, поготову што

је реч о представи коју је поставио гостујући редитељ. Па нпак, и по оном што смо сада видели, Румун Херо Лупеско прелставио се више као редитељ а мање као аранжер, што и јесте разлог да смо мање педантни, мада су му у том редитељском хтењу неке сцене биле врло неукусне! Али, какав ефектан финале, па већина сцена Дон Хуана са. Лепорелом н Допом Елвиром! На челу протагониста била је славна Љиљана Молнар-Талајић (смирена и бескрвна Дона Ана), која као да није имала свој дан, што није сметало публици да је издашно награди аплаузима. Од осталих протагониста Б. Александров (шармантни и одважно дрски Дон Хуан) П. Тодоровска (устрептала и чежњива Дона Елвира), В. Марчев (лакомислени и духовити Лепорело), М. Зечевић (мање свежа али допадљива Целина) и у финалу М. Гангор (импонујући Комтур) допринели су успеху представе, свак према својим гласовним могућностима. Оркестар лишен правог сјаја и нужне перфекције — што се наречито осетило у увертири — водио је ауто“ ритативно Т. Романић. Не желимо никако да пропустимо да споменемо и изваш редно успеле костиме Д. Ристића.

Гостовање софијских солиста са дирилентом Михаел Ангеловим у „Риголету“ донело нам је познанство са Цветаном Артинковом (Билда какву нисмо чули још од Наде Штерле, која је уз то и одлична глумица) и са Георги Чолаковим (изванредни војвода, нарочито у Ги ТУ чину), које бисмо свакако желели да чешће виБамо на нашој сцени. Протагониста Сабин Марков, вероватно индиспониран, био је исувише окупиран својим гласом, па је сталним бежањем ка рампи оставио здвојан утисак; док су Н. Стоилов (раскошни Спарафучиле) и Т. Христова (Мадалена од заната) и у мањим улогама достојно репрезентовали данашњу све више присутну бугарску певачку школу.

Из несхватљивих разлога у „Тоски“ су се у последње време изређали толики тости да је она постала готово најпопулар. нија опера, што се и на овом фестивалу могло видети: била је то једина опера која се два пута поновила и оба пута са интернационалном поделом. Овога пута обе „Тоске“ су значиле више него све раније, јер смо у првој имали прилике да видимо Радмилу Бакочевић први пут у костиму те славне римске примадоне, а у другој смо доживели једну срећну рехабилитацију Грејс Бамбри.

Радмила Бакочевић донела је једну Тос ку која је била сва љубав и сва жена, што сједињено не само да добија своје исходиште у чисто лирском, већ то лирско би ва оваплоћење свеколиког израза, и спенског и певачког. Био је то нов приступ Тоски, што би у доследно спровеленом редитељском поступку целој представи лало једну нову димензију, пототову што би тако сагледана „Тоска“ више олговарала и Звонимиру Крпметићу. После Аиде ово је ново срећно проширење репертоара на: ше примадоне, и ми бисмо је храбрили да у том смеру истраје. Уз расположеног Кр. нетића, Бакочевићка је имала за партнера и љубимца римске публике, Бан Бакома Тулефија, чији је Скарпија трпео од претеривања сваке врсте, тако да је деловао превише театрално, што је нарочито сме тало у првом чину.

Наставак на 10. страни

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9

'