Књижевне новине

Ерих Кош

ЕГЗЕКУЦИЈА |

СВЕТА ПОПАДИЋ подигао се ујутро први. Жени и младоме пару скувао је кафу, обу као се и пошао у село да тражи мобаре за брање ораха, како то жени Добрили беше обећао. Вратио се тек пошто је сунце огрејало и сви укућани већ поустајали па и доручковали очигледно у веома добром расположењу, пошто: је, своаћајући у сеоске куће, мало дубље новукао из чаше. Лалински се љуљајући на кратким ногама ишла су за њим два широка, плећата сељака, у белим кошуљама и црним ше ширима на главама. О раменима, заметнувши се њима као пушкама, носили су лестве и друге љемезе — мотке којим се на крововима кућа притиште слама да је ветрови не би подигли и однели — и како су ступили у двориште, нагло се у њему променило и подигло расположење као да су у њ упали сватови са сеоском музиком. Попадић је из џепова извукао две флаше ракије, набављене успут, у селу, а жену замолио да изнесе чаше. Мотке и лестве су одложили, наслонивши их па зид куће.

— Ово ми је породица, а ово су комшије из села! — представио је Попадић једне другима. — Добро ми дошли! — наз дравио је, први потегнувши из флаше. Да се попије по чаша за срећна посла!

Искапили су и по две или три, а видедо се и на њиховом расположењу да им јутрос нису првина. Раздрагани Попадић. је и своје укућане нудио, да бар реда ради попију понеки гутљај, затражио им да из куће изнесу све погодне судове, вреће, котарице и стара корита да би се у њих прихватио и сабрао род, па однекуд извукао и сеоски сламни шешир широког обода, дубоко га натакнувши на главу. Засукао је затим рукаве и позвао двојицу својих помоћника.

— Да почнемо! С помоћу божјом, рекао је! — и готово се прекрстио.

Узели су прво лестве и на два краја дворишта раширили их под крошњом ораха. Дохватили су затим дугачке мотке, као да пушке подижу из сошки, вагнуди их у рукама, оценили где ће их најбоље ухватити, па два три пута и измахнули њима, Породица Попадића је радознало посматрала раднике, а гране ораха је заљуљао лак удар ветра, или су задрхтале од неке нејасне слутње и непријатне стрепње, ви: дећи како им се непознати намерници при ближавају с дугачким мочугама које нису слутиле на добро.

— Како ћемо2 — упитао је Попадић, раскорачен под дрветом, обраћајући се двојици тољагаша који су се само смешкали, као у неприлици, лицима плитким, белим и округлим, попут празних кухињских тањира.

— Како ви кажете, господине! — рекао је један, схвативши најзад да се питање и на њега односи. — Донели смо двоје лес тава и три мочуге.

— Добро — одлучио је онда Попадић, распоређујући снаге. — Јашите прво вас двојица. Ја ћу да бијем оздо, по нижим гранама, а после, ако се уморите, можемо и да се сменимо. Јесте ли у стању да се сами попнете; да нисте већ одвише по пили2

Придржали су им ипак високе, двокраке лестве, док су се они пели, одупирући се о дугачке мотке, које су као копља поболи у земљу. Затим су испевши се, за. јахали последњу пречагу и кратким, као у“ коњаника кривим ногама, заврнувши стопала устрану, учврстили се у седлу.

— Готово2 — проверио је Попадић, па подигао и своју мотку, претешку за' ње гове слабачке, ненавикле руке. И двојица батинаша подигли су своја оруђа. Лак дрхтај прошао је големим орахом.

— Почињи! пала је команда.

И почели су! Измахујући моткама из све снаге ударали су пљоштимице по крош њи ораха. Све је блештало и искрило се, шуштало и пуцкетало од тих удараца, а као киша камења кад се проспе после експлозије лагума, полетели су отучени ораси на све стране, шобоћући о кров и зидове куће, плот и сто под орахом, ударајући и самог Попадића, који је, доле под дрветом, као вилама да боде, невешто и узалудно покушавао да отресе неки ПЛАОД са грана које је са земље могао дохватити. „Ух!“ узвикали су изненађени чланови породице и пред кишом куршума хитро се склонили у кућу. МИ док је крупан град наставио да удара по крову, зидовима и прозорима куће, као да ће их провалити, једва вирећи носевима из узаних врата посматрали су престрављени шта се напољу, у Аворишту дешава.

А ту као да се отворила борба и неки,

до тада скривени митраљез, почео да за сипа Попадића кућу и двориште пред њо-

· ме. И Света Попадић, мада заштићен крош

њом ораха и широким ободом сламног шешира, збунио се и, изгубивши ритам, спустио мотку до ногу. Нису се томе на дали, а то, што је уследило, нису тако замишљали. Личило је на неку невину шалу и детињу игру која се нагло и непредвиБено прометнула у збиљу и запретила да претвори у велику трагедију и општу опас ност, Са изненађених, запрепашћених лица, потпуно су им ишчезли чак и трагови ранијих осмеха и док су немо посматрали шта се дешава, напољу се започети посао

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

настављао без застоја. Хук борбе се није прекидао, нити јењавао, а она двојица, високо на лествама, ни мало се не збу. њујући и без икаквог устручавања, вршили су свој батинашки посао, и, измахујући из све снаге, равномерно ударали млатилицама по гранама дрвета као да у вршају из прострте сламе истерују зрна жита, Чуло се како им дугачке мотке звижде ваздухом, како се под ударцима крше гране дрвета, па и нешто као дубоки уздах и болни јецај, за који није било јасно да ди их испуштају они који ударају или дрво које трпи, изложено ударцима. Па су онда заморени застали да предахну и спустили на тле врхове својих убилачких 2латки. у

Тле је било покривено свежим, меканим зеленилом, чак и на местима на којима су ноге укућана изгазиле и утабале траву. Крупно, меснато и миришљаво лиш ће ораха, измешано са отученим плодови ма, с којих се још није сасвим ољуштила њихова кошуљица, покривало је земљу као дебео ћилим у који је нога упадала до чланака. Попадић је уплашеним члановима породице дао знак да могу да изиђу из свога скровишта, позивајући их да искористе настали предах и покупе орахе, док млаћење није опет отпочело.

— Боже ми прости! — уздахнула је До. брила гласио. — Као да живог човека пребијају. Зар се то баш тако грубо мора да ради2

— А да како си ти то замишљала2 И код моје бабе се тако чинило.

— Не знам како, али у сваком случају пажљивије и много нежније. Да се удара само по плодовима, а не и по гранама ко. је их држе.

— По плодовима2 Па видиш ли колико их је! Не би стигли да обаве посао ни до вечерас. Жури им се, уосталом, — показао је двојицу сељака који су се, као молери на мердевинама, полако премештали, не скидајући се са својих високих места, подижући ногом један крак лестава и искорачујући њиме, а онда други привлачећи, — Недеља је. Једва сам их довео овамо.

— Хајде! Пожурите! — подстицао је укућане, грабуљама скупљајући у гомиле зеленкасто-смеђе лоптице, лопатом их затим убацујући у вреће и котарице, онако сипљив и кратковрат шиштећи при том као да се дави. — Хоће да иду у цркву.

— Па и треба. Ред је да се исповеде и причесте после овог што су овде починили, — јавила се и кћер Дана. — Све су му гране поломили. Тукли су га као фашисти, намерно гађајући по чланцима, где нај више боли.

Двојица млатишума наставили су, међутим, да. ударају и Попадићи су опет мо. рали да се склањају. Издигнути на високим лествама-штулама до у саму крошњу ораха, двојица сељака у белим кошуљама личили су на неку голему врсту гусеница губара, које великом брзином прождеру лишће дрвета, заједно са петељкама, хит. ро му огољујући гране. Из све снаге измахивали су љемезима, наизменично тукући по крошњи ораха, као ковачи чекићима по гвозденом наковњу, а лишће је са њега летело на све стране као перје са голуба кога у ваздуху черупају копци. Застајали су само да се одморе и предахну и, не силазећи са својих високих места, премештали се корак-два спољном ивицом круга који је опасивала крошња.

Орах је био везан за земљу и није могао да побегне. И одвише крупан, голем, слар и несавитљив, да би, увијајући се, могао да ублажава ударце који су га погаЂали. Ни запомагао није док су га тукли, Чуло се само како млатилице шуште међу лишћем као коса откосом, како му гране им гранчице прскају и пуцкетају као суве кошчице, а са сваким ударцем је са поцепаног лишћа и већ проређене крошње, по пут немуштих старачких суза, капао на земљу орахов сок, чијим је горким мирисом већ одисао сав ваздух испод изударане, раздрте крошње.

Други пут су обилазили око дрвета не би ли довршили оно што су у први мах пропустили да ураде, а Света Попадић, сабравши се од изненађења и свикавши се на оно што је већ трајало од неког доба, изишао је из свог склоништа под кућном стрехом, па и он својом палицом опет ча ркао међу гранама у потрази за орасима, колико да се каже да је учествовао у посау и нешто допринео. Уморио се брзо и са мотком поред ногу стајао наслоњен на зид куће, чекајући да се све најзад заврши. И завршило се. Престала је туча и све се нагло смирило, као после олује која је некуд даље прохујала. Небо се истресло, облак се испразнио, чује се још само оти. цање воде, а на земљи, сведочећи о оном што се десило, леже поломљене гранчице и оборено лишће. Обишавши и други круг и поклопивши се као казаљка на сату, дво јица извршилаца, полако опкорачујући пречагте на лествама, опрезно и не журе“ ћи се, спуштали су се на земљу. Дугачке мотке прислонили су на кућу, као да пушке враћају у сошке, склопили су лестве, па и њих оставили поред мотки, Љуљајући се попут јахача који су дуго провели у седам, догегали су се до укућана, најзад изишли у двориште и као радници кад за-

врше посао и отресају прашину са жуље _

витих руку, неколико пута пљеснули длано вима, широким и жутим као тањирасте чинеле у војним и ватрогасним музикама. Па, вероватно задовољни постигнутим учин ком, онако темељни и широки посматрали оголелу крошњу великог ораха.

. Одломак

ЕРИХ КОШ

— Ето — казали су — завршили смо! Журимо сада, за лестве п мотке доћи ћемо другог дана. Нек остану ту, неће их нико дирати.

И осмехнули су се, растегпувши уста мимо ушију. Нико им се није придружио. Ништа им нису одговорили, пити су се сетили да их још једном почасте ракијом из боца које си стајале на земљи, поред

кућног прага, Нису их ни задржавали да још мало остану, па су чак заборавили и да се честито поздраве са њима кад су кренули да иду и једино их је Света По. падић испратио до капије и отпустио их на широком, прашњавом сеоском друму. Двојица батинаша пошли су с њиме упо-

ређени, дотичући се раменима, још шири и темељнији, а све мањи пи мањи, тонући кратким ногама у земљу, како су шором одмицали.

У међувремену се јесење време кварило и небо, које је јутрос било у паведринама, сасвим се наоблачило и затворило. И мада киша није још падала, нити је из гледало да ће, у дворишту куће Попадића завладало је тмурно и покисло расположење, Ручало се, на брзину, и нимало недељно-свечано, готово преко воље, по дужности и као нешто што ваља обавити. Добрила Попадић је са кћерком Даном кренула да опере судове, па су се онда сви дали на посао да би кућу припремили за влажно јесење и зимско доба године. Затварали су прозоре и намештали на њих капке, износили остатке хране, како се на њу не би купиле бубе и пацови, па одвојили и ствари које ће колима пребацити у Београд. Са грабуљама и брезовом метлом у руци, Света Попадић је стајао у дворишту, не знајући шта да ради и одакле да почне, Под орахом, у широком кругу, лежао је дебео слој отучених гранчица, лишћа и плодова као дроб просут из заклане, рашчеречене животиње, и најзад се, савлађујући унутрашњи отпор, не гледајући у дрво више себе, дао на посао и попут градских чистача кад ујесен мету улице, отпало лишће и гранчице скупљао на гомилу, не трудећи се много да одваја оборене плодове. Па онда све то с осећањем извесног гађења, као да из дворишта склања крављу балегу, грабуљама превлачио на ђубриште иза куће.

За то време изношени су већ кофери и завежљаји у двориште. Па онда товарени у кода, — Попадићева и зетова, — пар кирана напољу, по страни сеоског шора. За два месеца проведена овде накупило се толико ствари да су њима одмах испуњена оба багажника, па за вреће и котарице са орасима није било места ни на пртљаж ницима на крову. „Нека остану у кући до следеће недеље. Неће их ваљда дотле појести пацови“, казала је Попадићка, а Света и зет Зоран су онда сав тај терет опет превукли у кућу, закључали врата и забравили спољњу капију.

Упалили су моторе и док су маневрисали у месту, да би кола управили према Београду, _ уобрила Попадић се осврнула и поглед јој је запео о огољене гране ведиког ораха. Изгледао је јадно: олупан, претучен, очерупан и без лишћа, а оно мало зеленог покрова што се на њему још задржало личило је на поцепан, изрешетан огртач кроз који се провиди голо тело његовог бедног носиоца. Не, не тако, већ много горе! Као окамењени остатак неког толемог, претпотопног слона, са кога се сљуштила готово сва кожа, па се сад јасно назире његов огољени скелет: беличасто стабло, које подсећа на сасушену кичму, и гране које личе на вита ребра ле ша који сабласно штрчи у вис између још зелених, лиснатих крошњи дрвећа у суседним двориштима.

— Непријатно ми је и погледати како су та, сиромаха, удегили, — рекла је Попадићка мужу. — Види колико су још лепи, зелени и моћни ораси у суседству.

Попадић није имао времена да се осврће; морао је да води рачуна 0 колима у покрету и само је хитро погледао на ту страну, али је и то било довољно да све види, Излазећи на друм рекао је жени;

. — Ко му је крив што је толико родио.

Да је остао јалов, као и суседна стабла, не би му се то десило. — А онда, дајући већ пуни гас, додао је — Морамо сад да пожуримо; имам вечерас да обавим још сву силу послова код куће,

Добрица Ерић

Рождесштбо

| Рашаребо

РИЗНИЧАР ЗЕМЉЕ

Са свадбе у рат. Са гроба на мобу. С коња на олују у најлуђем касу. Ни бели брест у долу ни звоно на волу нису му дорасли по стасу и гласу.

Ризничар крви коју многи гости

за овом светом софром трешно таје. Само Он има наде и смелости

да гаји јагањце у ждрелу аждаје.

Само Он има душу ко планина

и срце што роји пшеничне варнице. Само Он свемоћног Оца чобанина који музе~стадо у златне карлице.

Има све што нема а нема што има. Спаљен и ускрсо у пожару жетве. Ризничар земље, земљин син мезимац на. кот се сручише све небеске клетве.

РОЖДЕСТВО РАТАРЕВО

Прво што виде беше клас тшиснице висок и сјајан ко црквени торањ. Досни та мајчица иза воденице:

бућну у јаз и пови у брашњав застораљ.

Ту где Он зевну отвори се бездан

пи светлозарно дрвеће поница

по недохвату, па се ни сад не зпа да л та роди жена ил земља смонича.

Зна се само да су прангије грувале пи да је по ћефу ђеда мераклије стара поточара на крају увале ваздан млела помоћу вина и ракије.

Крунисаше га класом и крстише

у цркви са три сунчана кубета

п на чело живи крст му причврстшие да жив и здрав прође кроз сва тулумбета!

ТАЈНО ЗРНЦЕ КОЈЕ РАСТЕ У РАТАРЕВОЈ ГЛАВИ У НОЋИ УОЧИ СЕТВЕ

Сву ноћ се једно тајно зрице плави у“ закључаној Ратаревој глави.

То зрнце, с вечери :од маковог мање, до зоре нарасте веће од лобање.

И кад му расцепи небо бубне опне сви њетови црни снетови ископне.

Па држи тлаву ко сунце на длану и осветљава земљу успавану.

А зрно проклија и пусти жилице кроз његове очи, уши, нос, вилице.

И чим иза себе спази своју сенку Ратар се претвори сав у ту семенку:

Обуче земљу као своју гуњу и трчевито се укорени у њу.

ЉУБАВ РАТАРА И ЊЕГОВЕ ЖЕНЕ У НОЋИ ПОСЛЕ СЕТВЕ

Две амајлије и небо авлије.

Два белутка што се крешу немилице. Два зрна пшенице на дну провалије

једно другом у крв пуштају жилице.

Тако цвета земља, тако кључа вода тако ватра певуши на огњишту вазда. Тако благо време, тако непогода

тако семе у топлој материци бразда.

Свеци сетвеници каде одшкринута врата пред којима пас режи све љуће. Тамна бремена брда тек скинута

с леђа леже око позлаћене куће.

Два жрилата тела, два немушта бела звона, две трпезе и два тладна госта. Ројеви пшенице ко ројеви пчела пролећу кроз лукове два дугина моста.

Блеска у тами полуобнажена

тајна и дах дечји пламти као свећа. А сита земља. хрче ко блажена прељубница после греха и зачећа.

Тако се скидају чини, тако клетве. Тако киша звезда мрак с лица сеоца. Тако Ратар прве ноћи после сетве сеје ко зна којег сина жетеоца!

БАТАРВРА ЖЕБ НА КОШЕЊУ У ПОДНЕ ВАТРЕНО ОРГИЈАЊЕ СУНЦА

Сунце му на теме село

и сенку му обрстело.

Па му се низ слано чело скотрља у суво здрело где кључа жер као лава. А около гори трава.

Каква тиква и то бренце слатке воде, срце снега: Попио би све студенце што жуборе око њега под тепсијом неба плава. А около гори трава.

Чим застане кожа млане: сукне ватра из рукава.

Што није миш, ил бар жаба тај мртви цвет живе ране на табану кривог граба око којег гори трава.

Гледа тикву као кроз сан: цери му се нека глава. Бем ти овај живот посан, живот црва, живот мрава! Изнутра сув, споља росан. Наоколо гори трава.»