Књижевне новине

Бранко Лазаревић

УМЕТНОСТ П ЊЕП _

ОУ

љ

СОЦИЈАЛНИ МОМЕНТ _

ПРВИ ПОЧЕЦИ УМЕТНОСТИ су редовно „практични“. Уметност је рођена из прак> тичних интереса, резултира из таквих ин тенција, из људских потреба. Таква је она на почетку и у почетку. То је јасно кал се прегледају почеци уметности по музејима и по књигама (Гросе, Гроос, Урјо Кити, Штумпф). После, у току развитка, она се све више развија на правцу ужувања и задовољства, са примесама практичног и корисног, и, најзад, на плану ле пог као главног фактора. Прво се ради уз ритам и песму (К. Бихер) и, после, ритам и песма почињу свој ток. Али, у основи, први почеци уметности, као и човека, му; стериозни су и непознати. Знамо их тек кад су у служби култа, мађије, вере. Прве игре, песме, цртежи, облици, имају тај карактер; углавном, верски карактер. Човек се преко тих израза моли и брани, Можда је и страх први узрок. Вунт је на томе плану зидао. Ако су из страха и жаса створени богови, и прапочеци уметности су са тог плана. То и није уметност. То је, пре свега, изражавање страха тред снагом непознатих сила које носи ознаке неког материјалисанот страха, који ће се, после, кад прође страх, развити у веру и, после тек, у уметност у служби вере з, најзад, у самосталну уметност.

То је једна теорија и једна хипотеза. Арута би била она стара која се своди на подражавање. И она је недовољна им не потпуна. На њу се не може никако да све. де уметничко уобличавање. МИ мајмуни подражавају, али не стварају уметничко деао. Уметник прапроизводи а не подражава. Кад само подражава, нема „саваадане те коће“ и уметничког дела. И, онда, шта то подражавају језик и, такође, тисмог

То исто важи и за теорију „атре“ и виш ка енергије. Није уметност само у томе.

Она. је, донекле, и у томе, као и у оно ме раније изложеном, она је и у свему томе скупа, али не само у томе; у свему, од њи потреба човекових (Аристотел). Алт, ако је она рођена из таквих раз Аота, не значи да је она таква у својим чистим облицима у доцнијем развоју. У Абпнијем развоју сви се ти елементи осе ћају, али у потпуно потчињеном и прире Беном и подређеном стању. Арбанас пуца из свог пиштоља дивно израђеног и укра> штеног, али ти орнаменти не служе гађању. Они су ту један — незаинтересован „ПАС“ који није сврсисходан. Улази се у облик који је сам себи циљ, 7 уметнички облик. То је сад једно дезинтересирано задовољење. Човек је на плану лепоте. 06лик је сад израз, адекватан израз једног нарочитог осећања, естетичког осећања, Ту су, сад, емоција, искуство, схватање, али схватање, искуство и емоција живота својствени уметнику на плану уметности, у једној оријентацији чисто естетичкој. Остали елементи су сад потпуно потчиње> ни томе финалном елементу, и имају вред ности, не губећи потпуно ни своју ранију, у правцу те крајње оријенташије. Аобро, истинито, као и зло и лажно, као и све Аруто, овога пута су управљени на линију стварања уметничког дела, уметничког 0о6лика. Врши се једна објективизација, незаинтересована _ објективизанија _ једног психичког стања које се зове естетичко стање, Док се је дошао до чисте итре Ане Павлове, 7 итри је било а ритуалног и вер

ског и сексуалног и Аругих момената, али, .

на крају, итра се свега тота ослободила и, у Умирућем лабуду, нема више тих мо мената и тих елемената. Игра је посталз само игра.

- Тако стоји са тим питањем. Под тим та отлом треба посматрати.

Побђимо даље. Велика уметност изражава универзалне

· сопијалне симболе и типове који су у вези

са интелектуалним и емоционалним искус твима разних народа. Скоро свака умет ност у позадини мора да има и сопијаа> но, и све мора и са тог угла да гледа и да исказује свој и објективни свету, Већ са мим тим што је уметност један модус за споразумевање и за саобраћај, она је и сопијална. Све што ради, ради језиком „човека“ и ради и за човека, као што то ради и наука, релитија и политика. Она је производ људске расе и, већ самим тим, и за људе је. Њен значај је велики у исто-

· рији људског развића, Отуда је модерна

социологија, као и она од Платона, мора

· да “узме “ обзир и да јој место које је зна· чаћно. Уметничке снаге су снате које су

везане за све људске снаге. Ход људске цивилизације и у уметности је јако везан

„за све друге облике активности. За пуно

уживање у уметности, потребно је знати и осетити све из људске цивилизације ОД Озиписа, Сиве, Асуре и Богородице до на чина на који је човек живео и орао у тој

· периоди. Тога свега, уосталом, и има у так

вим изразима. Илијада и Одисеја и ратују

и моле се и плуже и рађају. умиру, плоде, "кољу, једу, пију, мрзе, воле и филозофирају. · Одватања Од осталог живота само је на суву „ птету за сваку грану људске делатности

Ка. се је уметност оавојила, рецимо Од "религије, и тпла 7 натурализам и интеле:.

_ туализам и позитивизам, уметност је изгу-

била додир са великим људским крутом као целином, и њен уметнички израз није био тако велики као што је био кад је с

"њом служио и, донекле, њој и служио,

,

Уметност је све. У њено магнетско поље улази цео свет духа и људских акција. Она се храни свим хранама. Највеће уметничке задужбине саздане су средствима свих акција и дејстава. За њу нема источних изападних источника, ни азијатских, а: меричких и европских, ни расних, ни народних, ни племенских ни класних 'нити аристократских, феудалних, буржоаских и пролетерских, него улази у цео свет ис торије и садашњости као у свој дом.

За велики успех уметности нема ничега што је за од ње, од пакла до раја, и Од анђела до демона. За њено веће саздавање све су „технике“ и сви облици и сви типови им, чак, и конвенције, широм света, корисне и употребљиве, и већи дух их узима у твораштво без обзира на ову или ону „моду“ и не водећи рачуна о „практичким“ и моментаним употребама. Само се тако могу да уобличе вечне и универзалне вредности људске и светске и да се изврши продор у велики свет великог духа.

На овој земаљској кугли слични су инстинкти и емоционални и сваки други комплекс. Слично је и то „социјално“ и све друго. Велики неимар духа треба из свега да извуче свој облик и да га на на чин да може проћи кроз овај свет, и онај историје, као универзални и вечни „поглед на свет“. Он је дубоко становник целе земље и свуда је код себе, и не зна за

азлику на периоде, расе и друге поделе.

това синтакса и његов језик јесу језик и синтакса целог света: као они Старог завета или Хамлета, Буде или Христа, Свете Софије или Ангкор-вата. То све не припада једном континенту, једном времену, раси или класи, него је златна ПОД Лота за цео свет.

Све те форме нису везане за један „со“ цијални“ моменат, него за опште социјал

во, што ће рећи опште људско. Лепо, као .

и добро и истинито, говори једним и истим језиком кроз цео земаљски шар. На свим тим, делима је светски жиг. Паган, будиста или хришћанин, верник и безбожник, стају пред мир Буде и Шиве, или немир Хамлета, и'тако даље, као пред људски Аух на вечно изражен. Изнад свега су уметничке вредности и, једновремено, са» дане су ОА свега.

Социјално је једна реч, као и.друте речи, и не треба од тога никако правити мистику и слично. Право социјално је, као м право уметничко, као и право све, све; Питање је шта је образовано и како је све отелотворено, какав је став људски заузет према једној појави, и са колико успеха и вере, и то је оно што стоји као прво; и као једино. А на том питању нема никаквих предилекција, па ни сопијалних ШАМ асоцијалних. Јер уметност комбинира све, све усредсређује на дати план, и све јој је брод ма којој води пршшила. Није у питању да Аш је комбинирала свој: домен за онај религије или друштва ман фило. зофије, него како је успела да да ту ком бинацију, и ако је успела да тај „комби нат“ да и са Баволом, добра је ако је до бра им лепа је ако је тако успела. Од примитивне игре „коробори“ до Ане Павлове, то је у питању; то и ништа више.

У уметност су увек улазили извесни фетишти, ритуали, магике, маске — таквих је појава и до данас — али није то ТО што је основно и „о чему се ради“, него је важно како је и колико је „побеђена тешкоћа“, пребробено море и завршен посао који је стављен као мета. Ставити ово МАМ оно као фетитш или домаћег свеца, и тиме покривати наготу и неуспех, стара је људ: ска појава кад не може правоваљано да успе; аам то прерушавање и мудријање не даје добар резултат. Резултат даје снага емотије, јачина погледа, скрозирање ства» ри, а не фетишизам и тотемизам и риту. ализам једног од тоанких момената који се зову верски и толики други моменти, у које улази и тај „социјални“. Јер, понављам, м верско им неверско и све друго са НЕ и без њега, па и асоцијално, имају „сопијални задатак“ и они га имају већ самим тим што смо, ево, изашан пред шу банку.

И то нарочито важи кад се то „со јално“ хоће, и то је по превасходству, за утилитарно. Естетички моменат је све, то

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ : > Е 4 ЗОРАН ЈОВАНОВИЋ: певана "ИЛУСТРАЦИЈА.

БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ

је = социјалан и утилитаран, али то на фасвим други начин него што је то „политич ки“ начин. Јер је естетички моменат, и ако везан и за та два и везан неодвеж> љиво и неразрешиво, на своме врху и у својој основи, и свуда, независан. Њему се служи; он не служи. Од Бушмана у Јужној Африци, и од свих друтих прими тивних племена по свету, и кад је служио вери и духовима или Ђаволима, он је, салу. жећи ропски, служио и себи и, кад је чтшао у цивилизацију, развијао се неза> висно; односно зависно од друтих на тај

начин што их је ставио, кад су му треба.

ли, себи у службу. И у палеолитској умет, ности, естетички момент никад није био искључиво у служби.

Уметност је учинила свој велики пут од ритуала и од службе и употребљавала се за веру и за шта све не друго, али, кад дозрева и дозри, као и све друго, она је, уз друте циљеве — како се коме допада! — за први циљ имала свој интерес и свој рад. Микеланђело је потпуно заборавио на богове и на анђеле, и на службу цркви, и оставио их далеко у позадину, и створио је, из њихове грађе, оно што је био његов циљ; стварао је уметност која, служећи се, служи себи. Ритуали, мађије, фетиши, тотеми, вере, филозофије, науке, социјално: све то постаје средство за свој

Циљ,

Кад се прође кроз историју уметности, нарочито у временима кад је она везана за религију, а то је уметност редовно чи нила, јер је с њом нешто блиска, јасно ће се видети да је уметност помагала рели» гији кроз катедрале, патоде, џамије, мо литве, слике, скулптуре, песме, музику, ле тенде, церемоније, и тако даље, и да је била мања од религије кад су њени мај стори били мањи од оних верских и већа кад су били већи, али је, у „златним ве ковима“ својим, нарочито кад се религија одродила, уметност увек била та која је, саужећи више или мање, себи служила. то важи и за све друте моменте. И кад то важи за религију са којом уметност најбоље иде у корак, није потребно дока» зивати колико то важи за све те Аруте моменте.

Кад је то тако са релитиозним момен“ том који је један од тако важних сопијал них импулса у човеку, зар је потребно на рочито се задржавати на друтим моме тима»

Социјални моменат је сваки моменат; сваки, па и онај Марсела Пруста. Сопијга но је све што се проживи, све што про живи један уметник. Све је и социјално у уметнику. Јер свака визија, ма како била исполинска шап козмичка, избија из умет никове монаде, из њетове животне. и при

дне монаде која је један Ипрепшт 13 ава Уметност је цео живот . Она је васколика природа. А све то значи да је уметност људски, „хумани“ израз, и овај је апсолутно све. Да ли је то бог, који је толико људски и социјалан, или плуг на њиви и научник у астрономској кули иди онај у кули од биљура, то је све исто. Главно је да је то прошло кроз крвоток његовог талента. Питање-је увек да ли је

' материјал успешно прошао кроз магију

његовот унутрашњет уметничког састава и да Хи се победно све то уоблаичило,

И тако све је природно и све је Људ: ско: од нормалног човека до параноичара и схизофреничара. Уметност све то такси ра подједнако; наравно, ако је све то по Аједнако успело. Не може се искључити из свега тога лични моменат и лична симпа тија више за ово или више за нешто аруто. То се никад -не може; чак ни у случају изразито већег духа. Али је више и успешније, ко то може, прећи преко света тога на природан начин и у свему тражити како је и колико је успело оно што се уобличава, и да. ли се то спонтано и умет. нички уобличава. И то се нарочито односи на локалне симпатије ми „моде“. Јер оне долазе и одлазе, и праве вредности остају и далеко су ван разних привђемених курија и синода. Социолошке им друге „итре“ и мају привремен живот, а ове стадан и вечан. 5

уОддомак из књиге у рукопису „ЖРилозофија

в сопиологаја уметности“,

Миљан Мојашевић

РЕЧ ЗАХВАЛНОСТИ

И РЕЧ ОдтовоРНОСТИ

Ава југославистичка научна скупа

|

Кад један овакав међународни научни скуп посвети овако организовану пажњу, овако проучавање одређеној епохи језика. и књижевности једног народа, онда се и факултети на којима се проучавају књи-

" жевност и језик и тог, и других народа,

осећају, и У име дотичног народа, почаствовани таквом пажњом, и обавезни на захвалност свима снима који су одвојиАли своје време, свој део живота за тај посао (што обогаћује наше знање о влас титој културној прошлости и помаже нам да што научније одредимо место своје културне егзистенције: у историји и на географској карти. Хвала Вам на тру ду и жртви, на тој посебној, научничкој лепоти давања.

Жвала и за непрекидна настојања да наука остане доследна себи и да никада не дозволи да постане слута ма каквој и ма чијој дневној политици, па ни на сек» тору који је предмет Вишег уваженог скупа.

Има људи који су, највероватније из ове или оне врсте незнања, хитали да парцелишу и Вуков језик по критеријумима. који су упадљиво ненаучни. Али језпк на: уке је од чињеница, почев од њене азбуке,

ДХобродошал под кров овог здања, хвала Вам, и Вам рад!“

2.

Посебна је част, и радост Филолошког факултета што се овај велики радни скуп, веома значајан и знатно интернациона» лан, одржава овог пута под његовим кровом, који треба од невремена да чува и ову дворану са именом што такође оба; зезује.

И уз ту част и радост иде ОдТОВОрност

Одговорност школе, почев од основне ма до факултета, а особито њена олтоворност на пољу неговања, проучавања и на ставе матерњег језика и књижевности најзећа је пред онима које учпмо да што тачније осећају однос између речи и дела и које подижемо да буду носиоци будућно сти наше заједнице и свести о југосао венству као целтни, и истовремено о јо хтословенству. као делу прогресивне свет ске мисли и у науци т КУАТУРНОЈ ПОАШтета. И овај факултет чини своје, и чингће тттогој може и уме, да буде што мање тровенцијалности у науци и култури, што мање плотова, а што више мостова мећу људима а националним културама, и што тачније обавештености и нас самих и сте та о млентотету нашег духовног мостојања и деловања.

Отвовзен према разним језипима и ке жевностима, не само словенском, посебно везан за задатке који су и Вас овде окоптан, “ Филолоттки факултет Вас по= дзазља Аоброолоптатџтом мо са жељом да свол посао обазште на начин кји ће ње селити поттатеље научне, културне МИСАН и учвршћивати радну слогу људи који јој шредано служе, а учпхпти бољем поимању, те и бољем понашању оне који своје за: мисли о властитим успонима снују на сваходневним раздавајањима.

Са жељом да се не само на Студентском тргу, него уопште у Београду и Ви осећате као код своје куће, желимо Вам срећан рад. и пријатан радни боравак“

У Шоздрашна деканова реч на отварању Међунаузаног ваучног скупа посвећеност проучавању Вука Керапцића и њетовот доба, 13. септембра 1972, на Фило узштком фажтатету у Беотраду, у Сали за СФАКИЦЕ.

99 Поздражна реч декана Филолошког факултета Зриликом стварања У1! конгреса југословенских ФА шиста у згради овог факултета, Студентски трг 3, Саџа хероја, 25, септембра 1972.

Бранислав Тодић

Пред почетак пута

Све је спремно и без трагова

Сузама однегован крст пред који зар Руке ми вандалске а жалфија око њих Обала ч блага узвишица и дом осветљен

Приђи ми јер ћу и злочин примити као -

Укус млека као давни почетак пута

Међу нама је узајамни договор

И зато

Нека је благословена жена која затвара. врата

И побожно се сазиње

Она неће видети нож дубоко

Као само небо у

А у предвечерје отвориће се разлистала соба

И пролазници неће видети како је снежна земља топла: И пењаћемо се полако ј У плавет

Тек ту

Приметићеш како те једно непредвићено убиство:

Прамамљивије од свега