Књижевне новине

ЈУБИЛЕЈИ

СРПСКИ гогоО

Уз стогодишњицу рођења Радоја М. Домановића

НАЈВЕЋИ БРОЈ српских књижевника друте половине ХЕХ века био је друштвено заинтересован и политички ангажован. Нема готово. ниједног писца који није у својим делима описивао друштвене и подитичке појаве и писао политичко-сатирична дела. Што је јошт значајније и интересантније, сем малих изузетака, готово сви наши књижевници тога времена били су политички прогресивни и антирежимски настројени и опредељени. Неки више, нежи мање; једни на почетку свог књижевног рада и у младости, други целог живота и свим својим делом. Међу њима, попут Цанкара у Словенији и Кочића у Бо» сни, посебно место заузима Радоје Домановић, Својим сатирама Домановић се јавио крајем ХЕХ века, за време владавине последњег Обреновића, у доба које је било изванредно погодно за сатиру а веома тешко и неповољно за сатиричаре., То је било доба тзв. „владановштине“ и владарске самовоље, „свадбених“ министарстава и дворских скандала, доба асполутизма и апсолутне реакције, деспотизма и данги, доба слепих вођа и народних страд(анјија; једном речи, „мртво море“ и „гаџхо доба“ Нерончића Александра и нероткиње Ара» те. Иако Домановић није био династичан и сам изјављивао да лично жали судбину Александра Обреновића, страховлада овог извитопереног и ветропирастог владара и човека дала је крила им снагу (и матери јал) Домановићевом сатиричном духу. Сво јим државним ударима (три удара за осам година), женидбом дворском дамом Драгом Машин (12 година старијом), стално мењајући своју спољну и узурпаторски намећући своју унутрашњу политику, час под утицајем оца, час под утицајем мајке, највише, пак, под утицајем жене, он је био, како каже Слободан Јовановић, „пајац од краља коме право место није у историји једног народа нето у једној ша љивој приповеци“,

Први Домановићеви књижевни радови биле су песме, али оне нису сачуване. Први његови прозни покушаји, иако је Домановић дете села, описивали су „градске“ теме. Нису велике уметничке вредности, Нису много значајне ни његове приповет“ ке из сеоског живота („пристојне, али ништа особито“ — како тачно каже Скерлић). Хумористичне и сатиричне приповетке писао је и објављивао највише 7 периоду од 1898. до 1903. године,

У „Данги“, првој објављеној сатири, Аомановић је са свим својим најважни јам и најкарактеристичнијим особинама. Слободар и моралист, са идеалом херојске прошлости, а згранут над кукавичлауком својих савременика, он устаје против оних који на својим леђима (и с поносом) носе полицију и власт и против оних који на своја чела (тобож херојски) примају жигове срама. То је Домановићев поклич и револт против понижавања човека; то је гнушање и сарказам против ропског у човеку. Иако је то сан о некој чудној и далекој земљи (сном се он користи и у не ким другим сатирама), лако се може запазити да је то Србија, Страдија, земља кметова и пандура, Клеарда и Леара. Готово све је у њој понизно и полтронско, неборбенпо = сервилно, нарочито омладина, (прави хероји и истински људи су само старци). Горе, на врху, царује неваљалство и лудост, доле, у народу, неваљалство и подлост. Једном речи, „Данга“ је, како каже Богдан Поповић, „сатира на један политички необично подал и искварен на род — тачније, на необично подле и искварене трађане једне престонице“,

Највише успеха код публике је имала Аомановићева сатира „Краљевић Марко по други пут међу Србима“. Она је више хумористичка него сатирична приповетка, И поред тога што има оригиналан и инте ресантан мотив (и низ занимљивих ме ста), она је у уметничком погледу слабија, од „Данте“. Приповетка „Краљевић Марко по други пут међу Србима“ је сатира на лажни им фразерски патриотизам који је чврсто био повезан с бирократијом ш ка питализмом, као што је, 7 | Бипиковим „Пауцима“, „тробојна избледјела застава“ повезана с паџковом мрежом. МО кад би се, покаткад, попут легендарног Краљеви» ћа Марка, појавила каква снага, какав не мирни таласић, онда би и њега покрили жабокречином, и од њета направили панАура, верног саугу и чувара режима, |

Домановић је у својим сатирама исме јао и насилнике и послушнике, и тирани ју и слаботињу, и кукавичлук и каријери зам, и лажни патриотизам и истински бирократизам, али нигде, чини нам се, није дао тако верну и уметнички лепу слику, један „синопсис“, „сценарио“ о Србији с краја ХЕТХ им на почетку ХХ века као У „Страдији“. „Страдија“ је била име једне земље „чувене због свиња и будалаштина, каже Слободан Јовановић, У тој земљи пораде, депутације, честитања низали су се непрестано, Министара је било тма; мењали су се сваки час, и опет ниједан није био на свом месту; министар просвете радио је цео дан гимнастику и волео да се туче; министар војни, побожан и плаше љин, носио је о мачу бројанице. У спољашњој политици, на нападе дивљих суседа одговарало се патриотским зборови“ ма; војска се није стављала / покрет, јер се морала чувати за унутрашње потребе и параде. У буџету су највећи кредити предвиђени за министарске плате и пензије и набавку ордена; остали издаци улазили су у редовни годишњи дефицит; да. се влада не би кривила да не мисли на штедњу, постојао је нарочити кредит Од неколико милиона за „увођење штедње“. Скупштине је било, али да би народу олак-

_ штала посао око бирања посланика, поли-

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

10

[

,

РАДОЈЕ АОМАНОВИЋ

мија је узимала на себе да их она унапред одреди. Она је одређивала скупштинарима ко ће говорити у име већине, а ко у име опозиције, али у томе се намлазило на једну тешкоћу: нико није хтео гово“ рити у име опозиције, Све што је власт хтела, то је могло и морало да буде. За» коном се наређивало да усеви морају усневати и да их мора бити што више, Скупштинским решењем наређивало се да се једном човеку година рођења помакне за пет година уназад, и да се једна нероткиња огласи за мајку двоје деце (алузија на краљицу Драгу којој су године смање: не у државном календару и која је служ» бено оглашена за трудну, иако то није би“ ла), Али у тој земљи где је све било празна парада и ларма, и где се услед, бесмисанца и АЋефова државне власти изгубило осећање стварнога и мотућчога, У тој земљи друштвених лажи и политичких опсена, остала је једна ствар која је од времена на време натонила људе да погледају истини у очи. То је била државна каса, која је зјапила празна и која се ни: каквом наредбом власти није могла на чинити пуном. У „Страдији“ се стога закључење зајма ценило као врхунац Ар жавништва, и нов зајам очекиван је Од народа као долазак месије“. |

Како каже Скерлић, Домановићеве са» тире биле су „читави политички догађаји“, У свом времену оне су значиле заиста много ш као књижевна појава, и као полити> чка оптужба, н као друштвена историја, Но, Аомановићева сатира ништа није из губила од свог значаја и када су се код вас политичке прилике из основа измениле. Полазећи од једног високо хуманог становишта, руковођен херојским – мора лом, са развијеним политичким ЧУЛОМ И прогресивним ставом мако није био со пијалиста, Домановић је, како је то неко лепо рекао, једини по снази и оштрини био раван Светозару Марковићу. „тетово дело је потпуно у традицијама слободарских и демократских борби српског на рода, које су истодобно и најбоље тради“ мије српске књижевности“ (Борђе Јовановић), Упрвао, ов је био и остао нап нај» бољи сатиричар, „српски Тотољ“, јЈУтОСАСР венски Кара Краџс, како та је једном при ликом назвао Крлежа.

Драгољуб Влатковић

ДОМАНОВИЋЕВИ СУСРЕТИ

ВЕЧЕ посвећено знаменитом књижевнику Радоју Домановићу, одржано 2, фебругра. ове тодине, у просторијама Народне би блиотеке „Вук Караџић“ у Крагујевцу, о" значило је почетак једног значајног јубилеја — стогодишњице рођења нашег вели. кана сатире, Уводно излатање о сатири, као књижевном роду уопште, и књижевном стваралаштву Радоја Домановића под нео је др Димитрије Вученов. |

Заинтересоване културнопросветне ин ституције предвидеде су током ове годи“ не низ културних манифестација, како би годишњица великог књижевника била штто свечаније прослављена, У плану је да се одржи велики народни збор у селу Овсишту, родном месту _ Радоја Домановића, поред академије на Коларчевом народном. универзитету биће организована и академија у Тополи.

М знак сећања на великог сатиричаре. биће извршена рестаурација зграде у којој је рођен. Предвиђено је и отварањо библиотеке и музеја у Овсишту. Биће израђена скулптура књижевника, спомен-пла. кете, значке и фигурице. Према урађеној концепцији програма прославе предвићене су још и ове манифестације: јубиларно издање целокупних дела књижевника. Домановића, смотра југословенске сатире, литерарна такмичења, награде за књижевна достигнућа, дипломе, легати, поклони и друто. На овај начин свечана прослава добиће значење достојно реномеа прослав љеног књижевника,

Храган Биорац

__ЕСЕУ_О УМЕТНОСТИ

ЉУДИ. ПОСЛЕ. БАТАБАИЗМЕ

НА СЛИКАМА ЉУБОДРАТА ЈАНКОВИЋА ЈАЛЕТА

НАША ПРОШЛОСТ је то би, најсажетије, била основна песнич. ка порука свеукупног сликарског дела Љубодрага Јанковића Јалета. Кроз ту прошлост, која је у ствари, «

сазревање, човек је стигао до тренутка садашњег и хрли у бесконачни низ СУДУ“ ћих. На том непрекидном путу он се ФА "(бића из мрачне џунгле и шипражја, из приземља прасвета, винуо до Месеца са непрестаном чежњом да оде још даље у бескрај. Од страхопоштоваоца природе, претворио се у њеног господара. Од онога који је зависио од ње, човек је довео се бе у ситуацију да је брани од беспримерне смрти, коју јој је, сам собом и својом бахатом, незајажљиво рушилачком тежњом донео. Умре ли природа, умреће и човек. Умре ан човек, замреће и живот ма планети Земљи.

Како побећи од те и такве жалосне смрти То је питање које мучи многе светле умове савременог човечанства. Ме. Ђу њима има и оних који су романтично занесени па чежњиво сањају о повратку у детињство човекове историје. Повратак природи и сопственој природности, живо. ту који би био у љубавничком дослуху са шумама, пољима и брдима, са вазду. хом и водом, — сматрају ти занесењаци — био би једини спас. Али то би било ново искушење за човека и враћање на почетак крута који је већ једном прошао; на онај почетак коме су данас окренуте лепе успомене, Јер, како каже Унамуно, · „ми живимо од успомена и помоћу успомена, п наш духовни живот је у ствари само тежња наших успомена да бисмо и даље живели, да бисмо се надали, тежња наших прогилости да би се створила бу“ Аућност". ,

Сликар-песник Љубодраг Јанковић Јале, више него икоји други из његове ге. нерације, обрван је подмуклим чињени> цчама људске нетрајности. Попут „многих других које мучи сутрашњица и човек у њој, и Јанковић Јале пуном снагом духа. и сликарског мајсторства одао се раз мишљању о човековој судбини, о човековој сутрашњој ноћи. Своју мисао о том скорашњем тренутку када ће наступити апсолутна ноћ, следио је од првих дана свог посвећивања слици, тачније, још од своје прве и највише лирске, а међу поштоваоцима његовог сликарства познате као зелене епохе. Попут уздржаних а занесених трагичара откривао нам је веома лепе ликове жена, дечака, људи. Њихове непомичне стиснуте усне будућих болвика, њихове тпиром отворене али У ништа загледане оча бивших уживалаца живота, њихове истрошене мада некада меговане руке — све је то сада постало чаробна прошлост која се отима себи са мој не би ли опет била оно што је тако успешно била некада. Ауги зелени прсти, анатомски прецизно исцртани им ислика ни, обично држе пред собом прегршти плодова и неког препознатљивог биља. Биља које је одвајкада било предуслов људ“ ске егзистенције и одржања живота. То су дарови мајке земље а плодови живота што су настали у сатрудништву човека и природе,

За те плодове биће Јалетово слика ство перманентно везано. Оно ће му бити стални симбол животности кроз цео ње тов самкарски опус, све до данашњих дана. Биће присутни и код утопљенице, чтије ће набубрело тело окруживати ти невини и богати дарови природе. Плива» ће око ње као последњи поздрав живота, једној рушни, која је исто тако била вел» Ри МАОА давне љубави и на исти начин била обасипана 2» у рађајући ПАОдО зе, отрује људе. Надаље, ти плодови ће ов поред сувоњавих, квргавих И Од манемоглости извитоперених ногу стара» ма и старица, сада већ на измаку дисања. Свима њима, ма тде били стављени; У амбијент баште, за трпезом, вине, на шљунковитој . у сухој пустињи = свим тим људима биће заједничко једно: последњи дах живота, опроштај са овим светом хоме су тако предано би. ли посвећени,

(Ови мпаодови ће се касније, са сазре звањем Јанковићеве м о оства „лудске судбине, којој највише сам човек доприноси, — ти плодови ће се касније

р рити 7 М руозно растиње, ' о рачену постатомску флору. Више нећемо

нати жојем РОДУ а који плод, с којег је дрвета убрано које воће.

Болесно бујно, њетова једрина криће у

МАЛО

гУВНО,

ФЕБА СОРЕТИЋ: 1969.

наша будућност — ЈУ

у овом отровном

"тне јаловости. У

затрованост. А човек ће амбијенту наличити тој равнотеже.

| својим соковима

природи коју је померио из Млохава тела, наборана леђа, поднадули стомаци, чворновати и квргави зглобови на рукама и ногама — описиваће један грозоморни стадиј самоуништења. Човек издише лагано. Историја му се осветила. Историја коју је тако подло осрамотио што је желео да је уздигне изнад своје сопствене природе и да, неумешан, створи неку другу, натприроду, природу изван човека,

Овај претпоследњи сликарства биће подложан, унеколико, надреалистичкој инспирацији. Надреалистичкој утолико што ће се сликар користити појединим конструкцијама форме из великог имагинативног арсенала над реализма. Али то сликару-ерудити неће сметати да остане свој и неће га одвести у апстракцију којој су многи млади наседали, губећи се у лавиринтима и катакомбама бескрајних могућности апстракпоследњем тренутку, У свом последњем циклусу, који имам сло боду да назовем плавим, Јанковић ће се нагло ослободити ове узгредне надрег Аистичке инспирације и сигурно својим досад најпунијим стваралачким замахом, створиће, и мисаоно и сликарски, нешто сасвим ново за њега а и за савремени тренутак нашет сликарства. То је ово што данас гледамо на његовој изложон у Културном центру Београда.

Не изневеравајући путеве сопствене ликовне идеје из ранијих својих периода, Јанковић Јале сада нам представља један сасвим други свет. Песнички и философ ски гледано, Јанковић напушта сликање само катаклизме. Више то нису они људи чија су тела обрасла свакојаким деформацијама. Нема ту више ни оног озраче ног биља, ни оних неумерено нараслих неземаљских плодова. Амбијент Јалетових слика сада је, највише, обала пуна шљунка, џоквирена стенама које извиру из тог шљунка. Биља више нема; оно је замрло и нестало. Земља је постала посна

и неродна.

Шта то слика Јанковић Јалег

После стравичне катаклизме, после атомског самоуништења, човек се вратио себи самоме; ужива живот, увија се су: цем, дарује своје тело ваздухом. То је она песничка мисао о повратку природи. Из хаоса наше цивилизације, из њеног мравињака, ево нас опет на чистој обали мора где огољени и без лажног стида постајемо део те обале. Као оне стене што извиру из песка и шљунка, тако стоје и људска тела на тој обали. Сви су ту У гомили, испреплетаних удова, изукршта них положаја, сабијени један уз другог, али свако за себе и свако у себи, препу-

пернод Јалетовог

штени даровима неба и земље: здравом.

сунцу и благородној води.

У том циклусу импресивно делује „Ди“ танска плажа" са вероватно најзрелијг настиканим актом од свих које је Јанко вић до сада створио. Масивна и снажна села товоре о чежњи човека за неком праприродом човековом, за оном заправо, из које је вајкада потекао. Али, ако је то постигао, платио је грдно много. Земља је постала пустиња са пределима као са не ког другог света а човекови облици груби, недотерани и слични стенама које су само „ветар и невреме вајали. Ту више нема оне префињене физичке лепоте = лица ових људи нам одају још и нека бесловесна бића у којима је сваки дух замро. У земаљском рају сада живе ме амокритети и пустињаци. Човек је изое тао апсолутну смрт али се препустио 2 солутној пустоши им ништавилу животарења. | Љубодраг Јанковић Јале, сликар-мисли. лац и саикар-песник, припада оном кругу

· уметника којима, је трагично осећање жи-

вота покретач стваралачких импулса. Но ки сматрају да он у својим сликама дАругује са литературом. Не бисмо рекли да је то недостатак. Напротив, својим пом иклусом, чији се ембрион назире још 1963. у слици „На обали", Јале нам доказује да уме сигурно и надахнуто сликарски да мисли и говори. У томе нас највише уверавају њетова последња мамут чилахна. „Коњаници" и „Јахачи". Композици» онојвеома чврст и сигуран, он доследно оботаћује своје ликовно искуство, додајући томе и суптилну пиктуралну умешност.

Божидар Тимотијевић