Књижевне новине

о

о ___---- ин ииин њи ит им Е- ни ПН А ЈН

ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ

НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСЕ

ЈАШЕ ТОМИЋА _

"У О РУКОПИСНОМ ФОНДУ Народне биб-

аиотеке у Београду чувају се два необјављена књижевна дела Јаше Томића (18561922), и то роман „Од црних понора до звезда“ и драма у стиху „Сеоба у Бојку“, . Уочи хапшења 1889. године Јаша Томић је завршио свој први роман „Од црних понора до звезда“, који је, 7 ствари, први део његове трилогије о животу у Војводини под Угарском. Седам година тамни це највероватније је први и основни раз лог због кога роман није штампан. После робије Јаша Томић је написао и штампао па мана „Назарене“ (1896) и „Трулеж“

__У роману „Од црних понора до звезда“ Јаша Томић је захватио живот у Војводини у другој половини деветнаестог ве» ка. Описујући животни пут Ивана Поповића, главне личности романа, од њего вих Ђачких дана у карловачкој богословији до смрти, Томић је врло уверљиво дао трагедију војвођанских интелектуалама који су упознали социјалистичке идеје и усвојали научне чињенице о општим и сталним кретањима и променама у при роди. Занимљиво је да је Иван Поповић свештеник који се није „отпадио“ од вере нето је остајући у редовима православне цркве радио на просвећивању најзабаченијег подручја у Војводини, уједно им 06 јављујући књижевне и политичке текстове у периодичним гласилима. „ја хоћу У мојој вери да радим на развитку њеном =— каже Иван Поповић спремајући се, после завршене богословије да се посвети свештеничком позиву — јер се развија све па и вера. Једно и исто у разним ве жовима није исто. Свети оци су хришћанство смесили по својој вољи, Смесили су га према својој памети, према полу тичким и економским интересима свога доба. Па су то ни такво хришћанство жтели да привежу за дирек за сва вре мена, да се оданде не макне. Наравно, преварили су се. Хришћанство се развијало упоредо са светом. Оно је водило рачуна и морало је водити рачуна о сва. кидањем свету и приликама“. Следећи овакву мисао, он подвлачи да је Растко Немањић „мирном савешћу“ мимо оне једине пркве створио самосталну српску цркву“ јер су „велики интереси српског народа захтевали да Грци и његов Цариград и њихови патријарси који су ста» јалн на челу једине свете сабо“не и апостолске цркве не кроје српском народу капу у политичком, економском и ку» турном погледу“. Њ-

Са извесним предзнањима, које је сте као у Бечу студирајући медицину, Иван Поповић се уписао на богословију У Срем ским · Карловцима. На. своју даровитост убрзо је скренуо пажњу не само наставног особља него једном приликом и Све» тозара Милетића. Али, управо његове способности и погледи са јасним демо ратским, социјалистичким и хуманисти“ ким ставовима одвели су га у пропаст. Лични интереси и обрачуни, страх да се не уздрмају темељи бирократске световне и црквене власти, подмукле интриге и смицалице одлучиле су његову, судбину. Бачен у Пакао, У, најзаосталије село у Банату, убрзо одвојен и ОА породице, помућеног разума умире несхваћен од при.“ митивне средине у којој је живео и коју је хтео да поправи и просвети, али исувише добро схваћен од „чувара вла> сти“.

Посебна вредност у роману јесу лико. ви ректора богословије Симеона, осветољу“ бивог човека који гледа само личну ко“ рист, вршачког владике, спремногт да из кукавичлука доноси одлуке противне ли чним убеђењима и да их прикрива „интересима“ цркве, затим каријеристе Влајка Поповића, марионете Феликса Поповића, оходе и обесне госпође Јулије, добродушне тетка Аглаје, несрећне Маре м Кукунде, и других,

Основну радњу романа. „Од црних понора до звезда“ Јаша Томић, углавном, линеарно приповеда, користећи у дватри маха краће ретроспекције, Композиција романа чвршћа је него у „Назаренима и „Трулежу“, али није сасвим лишена. ра» звучености, нарочито У првом делу рома» на. Мада монотона, нарација је претежно природна и једноставна, али на махове оштећена пишчевим коментаром, његовим обраћањем читаоцу. Језик је углавном чист, мада са примесама „новинарског из

аза. Х

. Вредност романа није У портрету и пси“ хологији јунака (он њих даје овлашно, уопштеним потезима) него у основној те ми и идеји израженој судбином главног јунака, у вешто вођеном дијалогу, у поје“ АИНИМ опсервацијама као што у реалистички описи Ђачког растанка и заосталих житеља у селу Пакао и у хумору којим 1 ап освежио своју нарацију. .

ЈУ У роману „Назарени“ Јата Томић је описао војвођанско село „под притиском једног сопијалног религиозног стања ко. је га руши, расточава и уништава“, а У роману „Трулеж“ — У мрежи самозваног адвоката. Без тратичне судбине свештеника Ивана Поповића, без пишчеве тенденције у роману „Од црних понора Ао звезда“, слика војвођанског села под Угарском. у књижевном делу Јаше Томића није пот-

Сеоба у“ Бојку“ сведочи о томе Томић оре и у драми у

. Томићу није био циљ да напиш ОВИјЕКУ луам, иако се темом вратио у „постојбину српског. племена, у време „отприлике пре две хиљаде година, У сред“ њој Азији“. Бојка У географском погледу није довољно одређена; она је, у ствара, метафора „обећане земље . Ако се Бли болу може рећи да је производ Томићеве маште, за обичаје описане у драми се то не може, Опис жртвеника и многобоштва,

а. Рукопис „ да се Јаша

титана тетиве

ЗАША. ТОМИЋ

ликови и поступци појединих јунака то горе о несумњивим Томићевим проучава» њима живота и обичаја старих словенских племена. „ Племенски врач Вратуша, већ стар и изнемогао, покушава да одврати племе ОД сеобе. Саужи се лукавством; призива „АГ хове“, сеобу условљава жртвама за које «напред зна да се не могу поднети. Да би Мудрипу придобио за себе, открива му „тајну враџбине“. Не преза ОД клетви и претњи. Знајући за његово јунаштво и понос, врач тера у смрт вобу племена Муњу. Вратушин лик писац је врло брижљиво градио; мотивисао је његове посту ке и мишљења,

Муња је млад, снажан јунак, омиљен и племенит. Његов лик је писац градио са симпатијом. Улажући надљудски напор, са групом својих саплеменика, као прет ходница, открио је далеку земљу Бојку, питому и плодну. Он крши обећање по ко. јима је удовица проклета; жени се Корен ком, младом им лепом видарицом., Иако трезвен дух, подозрив на све што потиче од врача, хвата се у његову. замку: даје реч пред племеном да ће се борити са медведом који „припада“ жртвенику, јер

су тако „духови хтели“. Не одустаје 04: · борбе ни када је прозрео врачево лукав

ство, чак ни онда када је од Мудрице сазнао да то није била и није могла бита „воља духова“. Муња убија медведа али при том и сам бива смртно рањен. Пиштчеве симпатије су и на страни Му дрице, радозналог младића који покуша» ва да проникне у тајну живота и смрти. Није изненађен а ни збуњен када сазнаје из уста врача Вратуше да је њихова вера и „тајна враџбине“ само гола превара. Трагајући за истином, Мудрица прихвата живот онакав какав је, било да је леп или ружан. Мада је одређен за наследника Вратушиног, опомиње Муњу да није биАло „поруке духова“ и да не постоји моћ молитве. . ] . Коренка је млада удовица, која није прихватила обичај племена да буде са храњена са мужем. Лековитим биљем она лечи болеснике и рањенике, али ими от“ ровом прекраћује муке. Отровала је вра ча када је сазнала његову кривицу за Муњину смрт. Научена да чита шаре на Му њином штапу — легенду пута, она се оба» везује да ће, у случају Муњине смрти, дводити племе, али уједно и да ће се у том случају кад буду на домаку Бојке, отровати да би се придружила своме друтом мужу, да не би опет остала „презрена. Основна идеја драме „Сеоба у Бојку“ јесте борба за опстанак, за одржање толог живота словенског племена. Отуда је писац могао да и у овом делу испољи свој антирелигиозни став и да унесе социјалну ноту: Шта. мислиш, враче2 Кад смо гладни ' сви тад се и олтар мора стегнути — крај гладних људи, гладни духови,

или: | Давали кад се дете родило, свако је даво кад се женио, давало увек жртвом за душу,

_ давало кад смо били радосни, давало кад смо били жалосни,

Језик Јаше Томића није увек чист ни граматички исправан. Драма је писана слободним стихом у десетерцу, и то не много вештом. Међутим, композиција драме добро је дата. Подељена у пет чинова, рад“ ња драме .тече ' линеарно; писац строго чува сразмеру заплета и расплета, а ретроспекцију даје у исповестима главних ју

ака. „Сеоба у Бојку“ занимљива је као по кушај Јаше Томића да се огледа и у дра ми у стиху. Ово дело данас, у авангара“ ном времену драме, не би могло привући пажњу позоришних посленика, па ни изда. вача, али за историчара књижевности није без интереса. Рукописи романа „Од црних понора до звезда“ и драме „Сеоба у Бојку“ значајан су докуменат о литерарним преокупација ма Јаше Томића, 4

Александар Пејовић |

ХУМОР И САТИРА

Ћ

· Велимир Лукић

КЛАДИОНИЦА ЉУБАВИ

ТРАС: Да нисте случајно прозрачна и поетична Анита Рале нИта> НА А ВИОЛЕТА: Напротив, ја сам још поетичнија Виолета од Котлета, али реците ми: да ли у овој просторији настањеној блатим мирисом чаја обитава још нешто или неко, поред мириса; : ТРАС: · Неодољив сам кад Аочекујем свачије питање противпитањем. Хонете ли шољу чаја, чашицу вискија или отворен разговор 2 | СИМ | ВИОЛЕТА; Хоћу оно прво са три коцке шећера, као и оно последње, и то незаслађено. Додајем; господине, да ви очи тледно не познајете коње. __ТРАС: Познајем их из виђења. и, донекле, у виду коњског бифтека. Али какве

везе...

ВИОЛЕТА: Веза постоји, мада ни ја пре извесног времена нисам уочавала раз“ лику између хипотеке, хипотенузе и хиподрома. Упркос томе, нашла сам се на хи. подрому једног октобарског поподнева кад је ашшће, додирнуто смрћу, тужно шупе тало... Још тужније су зашутштале НОБчанице опраштајући се с мојом ташном. Биле су веома сетне, јер сам се кладила на једну рагу која се зове Рицинус Први, а која, како ми. рекоше сутрадан, увек претиче корњаче, али не и коње.

ТРАС: И тако, ви сте остали без нова> ца — или, друкчије схваћено, новци су остали вас.

ВИОЛЕТА: Крикнула сам: Рицинусе, идиоте, како смеш да се зовеш Први, кад стижеш последњи... Да си добио трку, водила бих те на чај, на лимунаду... Устог тренутка обрати ми се неки пискаво врскави и утолико чаробнији глас: „Ево аимунаде са сламком, обожавана тоспођбо, али то није сламка за коју се хвата дављеник, односно _дављеница“. Погледала сам, преда мном је био двоножац страховито сличан четвороношцу Рицинусу Првоме. Једва ме је уверио да он није Рици-

нус него Рици и да малопре није трчао

или, тачније, да није полако ходао тркач ком стазом... МИ да трчи искључиво за мном, при чему развија брзину много већу од Рицинусове. Отад Рици и ја водимо оубав, али тако дискретно да то не запажају његова супрута и љубавнице. Оне и не слуте да се кладионица на тркалишту претворила за нас двоје у. кладионицу љубави која траје већ двадесет седам да на, што значи да смо наплатили огромни љубавни добитак.

ТРАС: Обожавам такве приче, пошто и сам унеколико учествујем у деликатним љубавним авантурама. Али не као љубав ник, него као принц који је толико веран својој принцези да се обрачунао са педесета: њених љубавника. То је најмање трећина њиховог укупног броја, ако су статистички подаци тачни.

ВИОЛЕТА: Будите љубазни, принче, У

познајте ме с вашом обожаваном прин-

цезом.

ТРАС: Ама какав принц! Ја, она и Драс, који итра сву педесеторвицу принцезиних љубавника, чланови смо путујућег позоришта. Ми се само тренутно налазимо У овим просторијама настањеним мирисом чаја, а иначе путујемо аутостопом.

ВИОЛЕТА: Ох, ви заборављате да је ово тек почетак осамдесетих година де ветнаестог века и да аутомобили, аџтомобилски саобраћај и аутостопери, извините за израз, још не постоје.

ТРАС: Којешта! И то да ми каже једна особа која се клади на препотопску рагу! Ви се не разумете ни у рагостоп, а камоам у аџтомобилизам и аутостоп, Да сте мушкарац, замолио бих колегиницу принцезу за дозволу да вас изазовем на двобој због одвратне хронолошке упадице у на шу конверзацију. Шта ви уопште изигравате уз шољу чаја, кад сам ја тај који изиграва!

Божидар Тимотијевић ПОНОЋНА НОГА

Врата су муком ћутала заједно са . довратком и неком белом руком што се не отима нози» Ту ионоћну ногу са стопалом тамном, пе кратком, у трену су виделе влати, а нису рекле: помози!

Мрак се двоумио, тужен од голе смоле, због тмина које кроз очи и уши се крећу: још мрачнији постати, пустити да га

моле, ишли без молбе месеца узети кристалну ј свећу. Стајао је измећу тог мрака и разроког зрака,

бивши прозор сахранив, један сведок 3 изнебуха.

и чекао да га пита прозорова рака:

да ли је несвесно огрнуо ветар уместо · руха , .«

“

·" Алек Вукадиновић

ГОСТ И НЕЈАСНОЋА

Уснуо 20ст без нејасноће Ништа не сеца и не штреца Без крова у сну мумла меца Јастуци хоће да преноће

Склања се јава гологлава Авет од лампе тражи савет Где може наћи ведру плавет Да буде љубичасто плава

ППРСТ ПАРОДИЈА.

У кућу зуре гране храста

До прага стиже росе влага У подсвести сказаљка блага Сама се плаши свога раста

Буди се гост у нејасноћи

Сад госта жмарци подилазе Он пије млеко с млечне стазе Писаће дану сваке ноћи

На столу лежи лист месеца. Крај лампе чудне ко планета Која са тугом одгонета

Шта госта сеца или штреца

Јован Христић

РЕЧ О ПРЕКОРАЧЕЊУ

И ово да ти поручим, Федре: истреси

прашину Из светлог ћилима добродошлице, Нека буде затим

Прекривен још већим Билимом наклоности,

Да табани врлих душа угодније ходају.

Умориш ли се, дохвати сиво крило предаха. Дајем ти Драги Федре, рок од четири века у којем Треба да изабереш било мудру узвишеност, Било узвишену мудрост, било нешто треће Или чак триста девето. Али дубоко.

Питам се: да нећеш, мој Федре, у расиветаном, Блаженом ћутању са новодошавшим душама Прекорачити рок за изборг А то би морало Трагично бити. Или трагикомично, је лиР Ко зна2

Милован Данојлић ПО ЧЕМУ СЕ ПОЗНАЈЕ ДАН

Хан се рађа чист, без модрица, огреботина и отисака нечијих прстију. Раба се без икакве намере да баш у њему, У том дотле неупотребљаваном, неприређеном, неодлаоженом дану, сусетка, на пример, склопи други брак, а да помисли како има дана и за још један. Али исти брак им исти дан не могу се никад више поновити, као ни скала данашњег младо жењиног кашљуцања,

Чим пређе из ничијег јутра у нечије јутро, дан се увек распита — шта, где и како треба да ради; он би хтео најпоузданији писмени одговор. Таквог одговора. нема чак ни у најписмовитијим, најпошшиљковитијим данима. Истина, понеко усмено одврати јутарњим зевањем ИЛИ жвакањем пред полазак на посао, док часовници целог града, и ко зна још где, већ избијају његово закашњење.

Свеж дан се лако позна по томе што више није најсвежији онда кад ми, на свим спратовима и полуспратовима, завршимо са доручком, и кад искрсне једно успутно решиво питање: јес“ ли данашње, тренутне виршле или кобасице такође непоновљиве2 Јесу ли оне, ипак, дешавање у нашем живљењу, упркос њиховој давној прокњижености у свакидашњици стомака»

Једно је сигурно: Балзак би тражио ОД госпође Ханске и другу храну. Понекад ми се учини да иза 1700 страница Балзакових писама Ханској лебди и његов ју тарњи оброк, нека паштета од фазана. Мотшшите, дан се рађа и због писања истинских писама нераскреченим перима, нај бољим мастилом. И то на хартији која је свесна сопствене финоће им кадра да се одупре неистинском писању жељном поштанског сандучета.

У сваком случају, чим предјутарје најави дан, ваља му радосно пожелети: добар дан! Тако стичемо два дана у једном, и то је моћно чудо, јаче од пословице „Свако чудо за три дана“.

Милутин Петровић

ПРЕКСУТРА У ПОРОДИЛИШТУ

Кад гледам дубокоплитку Ципелу без камашне

Мислим на породилиште у које ће иста Ципела бити већ сутра превезена

Превешће њу машиновоћђе јахачи мотоциклисти трбухозборци гуштери скакавци Итакодаље итакобрже

Ципела са стидљиво увученим пертлама има да се породи прексутра чим сване и то на ципелећем одељењу без веза и без реза

Родиће тројке четворке можда петорке чак црне жућкасте модроплаве свечинеће и всељубезне према ножноме заносу у који су хитнуте својом ипсрипавом судбом

Ципело Цинпело такав је твој неопходни случај Шипело

Пародирао Лав Захаров

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ |

=== ~ ни =