Књижевне новине
Томислав Н. Шветковић Веку, _ бешру...
Плачи веку векбане веклане векосане
Ни године невесте
Ни ноћ несвисле отужит не могу тугу
тулуду
Да птима буде човек се укопа Кттина да буде окрилати
Ватоп му ватру не гори
Сан мо сан
не снује
Будан се месецом инати
сунчем омплан небом олалан снагом окаљан
Веку Ветру Вртиште
ЦВЕТОЗОРЕ
Нудим ти длан рану засади иветом раздора немира плод насушни
Нудим ти ништа блатодети сваке исходиште
бајно
Говор нас ћутањем
одаје А ћутање жељама
дави
Од света нашег пута нема
Померимо одавде тамо све
Разтрадимо себе
до грумена
Уиловимо безобално светотоком
Именоваће нас непроток
неисказ
неборег
Оноцвете
о несвете
када би био Небио
да ли би ме хтео да ли би ме смео
ПИТАЛИЦЕ
О моћи немоћна Снаго слаботна Храбрости кукавна.
У шта да се кунем
кад између тек
увир
вере
+
је
Што ли те биљу те мирује
Што ли је горама
те ћуте . Веттовима што ли 12
те куње
Пси се у небо коте обллри низином броде улпмете обтрлило свецвеће Мир се
до немира
упиње
А ти ни да се придитнеш
побетнет
Ни дп полудиш 271!
не уме"
уме ~
умукнук о
о КОИНЕВИТНОВИНЕ 1
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
Треба спасти
безазленог читаоца
Размишљања истакнутог америчког писца Искака Башевиса Сингера о савременој књижевности
„МНОГИ од мојих читалаца су изгледа изненађени што сам под своје старе дане почео да пишем за децу". Овим речима изванредна амерачки прозни писац, кандидат за Нобелову награду Исак Башевис Сингер (Лас Вазћемз 5)пвег) почиње свој памфлет (објављен у воше америчких листова) којим пледира за повратак ка наивности и додаје да то изненађење разуме зато што жеља да се пише за децу већином искрсава док је писац и сам млад и док његово сопствено деттњество још није сувише удаљено. И. Б. Сингер каже да та је на овај корак навело дубоко разочарање у литерарну атмосфеРу наше епохе и што се уверио да литература одраслих, нарочито роман, постаје све гора. Насупрот томе он види да дечја литература. добија квалитет и формат. Дете је, по њему, до половине 19. столећа било само пастван и некритичан слушалац прича које су крај његовог кревета импровизовале уморне мајке п дадиље. А то дете је у наше време постало конзумент велике литературе, у раз воју постало је читалац коме се ништа не може набајати литерарним петљањем и празним експери» ментима. И зато сматра да се паж ња детета не може придобити лажном 'оригиналошћу, латерарном итром речи и загонеткама, самовољно искривљеним светом предмета или непревредим унут“ рашњам монолозима, који често не одају ништа друго до досадну = на себе примењену аплчност самог аутора. И зато се окргнуо деци, у којој види последње прибежиште испред једне литературе која јури опседнута „амоком", зрела за самоубиство.
и. Б. Счнтер каже да не треба бити песимист или професионални злослутник да ба се уочило како данашња латература, у поређењу с литературом 19. столећа, _иле низбрдо. Јер, 19. столеће је било епоха литерарних гиганата, чијим именима ба се могле испунити чи таве стране. Али зато данас нема мо ни једног јединог писца који би се могао упоредити с тим мл терарним генијима. Износећи ово, уверен је да тој тврдњи није потребно никакво поткрепљење, јер он — вели — не познаје ниједног озбиљно _схваћеног литерарног критичара који верује да у нашем столећу имамо једног Толстоја, или Достојевског, Гогоља, Чехова, ФРлобера, па чак ни једног Дикенса, Мопасана или Едгара Алана Поа. А најбоља дела читавог низа великих писаца, која прелазе чак у 20. столеће — Хамсун, Стрина; берт и други — рани су а не позни радова.
„Хтео бих да се задржим питању: зашто је и колико наша епоха. затајила2 Чак иако на ос нову неког биолошког каприса продукујемо само патуљке, зашто они не би могла стојати на плеБима гитаната2“ — пита се Ј. Б. Сангер. А објашњење налази у томе што је до краја 19. столећа за епичара, а у извесном смислу и за мтричара п драматичара, била безмало сама по себи разумљи ва претпоставка да је његов главни задатак да прича причу, јер одрасли, као и деца, хоће причу. А прича има мноте функције. Као и историја, она не дозвољава времену да пробе не остављајући трагове: за собом. Она у слушаопу или читаоцу изазива неку нарочату врсту напетости, која је неопходна духу. Права прича је пуна изненађења. Као и у човековом животу, никад се не може пре“ видети крај са свима варијацијама. Аутори деветнасстог и рани. јих столећа нису се стидели да буду забављача у најбољем смислу те речи јер су знали да цене високу вредност забављања. Зна ли су да је живот без уметности тежак и често несношљив. До многих самоубистава долази зато што је живот лосадан и изложен
азним изненађењима. Хомер = Сервантес су своја дела писали да забављају људе свота времена и зато су успели да поуче своју сопствену генерацију, а им све касније.
и. Б. Сингер констатује да је најпе литерарно столеће почело побуном против приче, јер је п+ сац, а нарочито онај после другог светског рата, причање фабуле одраслима сматрао послом испод части. Интересантно је — вели да су се многи пласци ангажовала као сопијални мисионари: борили се за мир, економску равноправност а безбројне друге ствари. Арута су се, опет, прелали илузити да би литература могла поста ти огранак психологије ила да би могла чак конкурисати и неким друтим знапственим пољима. По што је мптература већ пре Фројда вила фројдовска, ти и такви писиа
на |
су се питали: зашто она после Фројда, Адлера и Јунга не би могла постати још ваше фројдовска, још више адлеровска, још више јунговска 2
Објављујући отворени рат схватању „аге рошг Рагф-а, лењинистичка револуција је — каже Б. Сингер — литератури ставила у задатак да служи револуцији м да подупире пут у комунизам. један низ хуманиста је покушао своје сопствене бриге да превали на уска плећа уметника. За Толстоја каже да је, мада је сам био приповедач прича раг ехсеПепсе. џ свом есеју „Шта је уметност2" и у другам позним есејима покушао да обезвреди литературу своје младости. По тим његовим схватањима, требало је да литература поучава моралу и његовом специјално схваћеном хришћавству. Тек у нашој епохи појавио се појам литературе ноћних ор-
ИСАК БАШЕВИС СИНГЕР
манчића — каже аутор пледоајеа и додаје да је она супротна литератури која читаоца треба да разбуди и да га побуди на делање. А професори и критичара су навалили на ту нову врсту аитергтуре зато што је она обећавала многоструке аспекте и више рад ње. Са неком причом Чехова и Мопасана могло се мало шта ура> дати, интерпретама су била потре бна важнија дела, компликовани стил и, пре свега, литература која је у вези с овим или оним савременпм покретом. И тако је констатује Сингер — литература увучена у политику.
–
Настављајући своја размишљава, И. Б. Сингер каже да ми живимо у времену у коме се литерзтура све ваше усмерава ка дидактичком и утилитаристичком. Не изгледа да је баш важно шта она поучава — сопполотију, психолотију или хуманистику — већ сама чињеница да уопште поучава. „Никада још наје било толико шаитерпретација текстова или увода за читаоце, које критичари морају да уваже. Ми не смемо ни у каквом заласку сунца да ужпвамо без фусноте. Морал има првенство испред параболе и често је разводни. Чак а сексуална литература нашег времена је без секса зато што је усмерена на то да реформише живот и да промени морал. Без претеривања се може рећи да је причање приче заборављена уметност".
Констатујући да је један од но. сећих стубова свих ранијих култура, причајуће списатељство, У изумирању, И. Б. Сингер каже да многи модерна аутори, уместо да описују карактере, састављају Ра: справе освојим јунацима. „Карактер и личност сујединственин за то се очигледно не исплати од њих учити, Модерни романсијер претпоставља типове и групе“. Последњих пелесет година у Рустји — вели И. Б. Синтер — показало је да писац који жели да поучава мало шта постиже и као уметник, и као пропагандист, а с тим, су се у међувремену, са жаљењем сложали и сами совјетски критичари. Он сам — вели — не зна ни један једтлни савремени роман који је битно допринео психологији или социологији или ствари пацифиз. ма. „Мали број читалаца се труди да схвати конфузан језик модерног писања. његову замршену ре торику, његове бесмислене експерименте, загонетке и алузије".
„Богу нека је хвала за децу!" узвикује аџтор пледоајеа и додаје
илити аи
да је много једноставније хитнотасати одрасле него децу. Студент се може пре него дете придобати да прихвати литерарну којешта“ рију, јер се ни на једно дете не може утицати досадном критиком ил цитатима знаменитих ЉУДИ. Ниједно дете није толико несебично да би неку књигу читало за љубав друштва
интересантне приче. Оно хоће из
ненађење и напетост. „Налша. деца, . хвала Богу, не чатају да би отк-
рила свој идентитет, што многи одрасли наводно чине. Млади какви су, тако рећи тек изашли из јајета, тачно знају шта су и куда спадају. Они не читају ни да се ослободе кривице, нита да угасе жеђ за побуном".
Литература нашег времена се тврди И. Б. Опнтер — окренула од фолклора, јер је често празноверна и конзервативна, али се наша деца не боје да погледају уназад. Њиховом литературом још непро“ мењено владају царева, принцезе, ђаволи, демони, вампири, вукодлаци и друга старомодна створе ња. Кроз то је млади читалац спреман да интегрише не само духовне истане свога сопственог животног домета, него и других нација и раса. Инстинктом који не може никаква мода да корумпира, дете је постало чувар морал них и религиозних вредности, које одрасли, за љубав криво схваћеног појма социјалног напретка, одбијају. „Наша деца се устручавају да исмевају породични жи-
љ
вот или да га отпшасују. Тата ми мама, бака и дека, брат и сестра. спадају, по њима, у интактну ин статуцију коју треба озбиљно схватипа".
Аџтор пледоајса каже да добија. многа писма од одраслих и од де це, па се усуђује да тврди да писма деце садрже мање клишеа и бесмислености. Кад дете неку кња гу хвали, онда каже да је она „интересантна“, „лепа“ или „АУховита"“. Одрасли, који сматрају да су образовани, служе се каткад фразеологијом, која мучно погађа због својах претенз ја и голе на> ивности. Они писцу приписују својства и намере које он никад није имао. Пслхоаналитичке ДОмишљатости, спутане теорије псеудосопиолота и арго, чије симболе тресу из рукава, створплаа су нови тип одраслога који више че уме да се изрази јасним језиком: „он не говора, он цатира, парафразира и интерпретира“.
Депа — каже И. Б. Синтер постављају плтања која одрасли више немају смелости да постаљљају. Она захтевају доследност, јасноћу, тачност и друге застареле квалитете. Неки илустратори чине што могу да дете навикну на смлке које никакве везе немају с текстом и никакву сличност са стваонашћу. Ваља се снаћи са илустраторима који су се бацили на писање, као и с писцима који верују да могу соја сопствена дела да илуструју, а „бог ретко обдаоује једно лице двама даровима". ИМ, најзад, велики проблем У дечјој литератури су родитељи, који дечју књигу не купују зато што се она свиђа детету, већ зато што погледи писца или илустратора олговарају њиховом укусу. Постоји опасност = вели И. Б. Синтер — да се и у дечјој лите ратури рашири категорија књига које се купују али не читају каква је врло често литература одраслих.
„Поновно оживљавање литературе одраслих може, по моме ми шљењу, потећи само из дечије литературе. Одрасли ће па даље да мозгају о литерорним уволима, о коментарима коментара и дисертацијама о неразумљивим ми досалним делима, лок једног дана неки литерарни Коперник (једно нека, дашње дете) не открије сензационалну истину да су књиге ту ради читања" –- завршава И, Б. Синтер свој пледоаје. мај
Александар. Б. Поповић
или напретка. Де _ · те је довољно себично да захтева
НАГРАДЕ
ДАНИЛО КИШ ДОБИТННЕ "Нове НАГРАДЕ
ДОДЕЉУЈУЋИ НИН-ову _ награду за најбољи роман у 197. ни књизи „Пешчаник“ Данила Киша, НИН-ов жири (Велибор Глигорић, председник, Милош И. Банлић, Игор Мандић, Драшко Ређеп, Ели Финци и Петар Џаџић) истовремено је наградио и крунисање једног изузетног књижевног успона.
После романа _„Мансарда" и „Псалам 44" (1962), којима се афирмисао и најавио дуготрајни јем плодотворније бављење СУА> бинским темама Киш је одличним романом „Башта, пепео" (1965) показао истовремено и не сумњиву даровитост и познавање модерних романсијерских техника и токова. Сугестивна. атмосфера-у којој се евоцирају ОДАОМЦИ живота протагонисте овога романаг Едуарда Сама, са богатим значењима мноштва узгредних рукаваца што прате главну Нит нриче, и са вешто оствареним 'дубљим интелектуалним и егзистенцијалним преокупацијама, показали су да се Киш ве разликује само од писаца претходног књижевног нараштаја, већ дам у оквиру генерације млађих срп> ских прозаиста представља 000» беног ствараоца, који се увек може препознати. По овом се роману јасно могло видети да се он не уклапа у грубе текуће критичарске поделе и схеме наше прозе, и да ће његово даље бављење романом _ морати, поред осталог, да (буде и мерило домета и показатељ путева којима се креће новија српска проза.
Збирка кратких прича „Рани јади" (1970) донела је текстове који, у садржинском погледу, као да су настали на маргинама претходне књиге. Поново је било присутно једно детињство осветљено меланхолијом преране зрелости и накнадног преживљавања, детињство у панонском амбијенту над који су се надвиле сенке рата, логора и смрти. Иако су и атмосфере и ликови већ одраније били познати, Кишови су кратки прозни текстови показали нека својства ин значења која у претходној књизи нису била Аовољно уочљива; у њима је, уз остало, остварена деликатнија комбинација дечје наивно. сти у виђењу света и трагично осећање живота које из успеле стилизгције помало инфантилних запажања произлази. У – најбољим причама ове збирке показала се'и једна особеност која мо же доста да помогне при општрнијим тумачењима генезе цело. копне Кишове прозе и структуре „Пешчаника": функционална напоредност времена догађања и тренутка из кога се приповеда.
Све одраније познате дражи Кишове прозе још ће се више испољити у „Пешчанику“. Пононово ће се појавити Едуард Сам, који се у метежу рата, док поку“ шава да спасе главу и породицу, сећа догађаја, ликова и својих потуцања на почетку ратног кошмара. Стварајући роман Од ОАЛОмака стварности, који се са разлаичитих страна посматрају им различитим књижевним техника“ ма саопштавају, Кит је непрестано проширивао значења сугерирањем _ суштинских — питања човековог опстанка у времену помахниталих _ страсти. „Пештчаник" се, међутим, у знатној мери разликује од осталих књига већом комплексношћу значења ми сложенијом длинамиком причања што неодољиво везује читаоца и води га вијугавим тунелима тратичних збивања.
После „Пешчаника", који спада у оне романе што су захвални за различита тумачења и интер. рретације, свакако да ће бити тачније и потпуније одређен књижевни профил Данила Киша. Модеран и неуобичајени однос према књижевној материји допринео је да се пре ове књиге, па делимично и после ње доносе о Кишу и неки поједностављени судови, без обзира што ни један од њих није одрицао писцу таленат, успех и место у литератури, Тако се говорило, и говори се,о неутралној прози, о естетизирају-“ ћем приповедању, о артизму,а стално с призвуком уверења да је реч о прози која се не везује за стварност, за живот и за наше поднебље, већ се испрпљује у приповедачкој форми и виртуозном стилу. „Пешчаник“ је ис товремено животно уверљива приприча о страдању, и парабола о ЗАУ У људима, али и зборник не конвенпионалних, лупилних и дубоких књижевних траката о вечитим дилемама. (4. М)
2. годи- .
| | |
|
афина