Књижевне новине
· земљи. Његова поезија, дакле, Гедична, оној, коју шкрабају, данас, ти
"телектуално интер!
КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ
Моји енглееки пее
– Волтер Ралн
У Лондону, — у близини споменика падима, у Ава светска рата, — има, још један споменик, Човека у штанском оделу доба Елизабете 1. То је Волтер Рали (Мај|тег Кајевћ), Најчувенији, и најнесрелнији „рубавник" најнесретније, и највеће енглеске краљице, — њен славни адмирал и њен саветник, и њен песник, Ја пишем о њему само зато, што је и песник.
Његово име, према предању породице изговарало се: Роле, — као у његовом завичају. То је био Девн (Рехоп), на за-
· падној, морској обали Енглеске. Данас се
чује, у Енглеској, као Раели, — по мом мишљењу, пре свега зато, што се тако зову чувени велосипеди у Енглеској. Ја уживам да га изговарам како се изговарало у његовом завичају, јер, кроз цео живот, и кад је био моћан и силан, н кад је био у немилости, и у тамници, тај човек је, стално имао жељу да се У свој завичај, у Девн, врати.
Рођен је тодине 1522, или 1554, у старој, чувеној, породици, која је имала пријатеље у адамиралитету Елизабете 1. Био је сиромашан, а кад је постао заповедник краљичине гарде био је, скоро, непознат, у дворским круговима. Његов отац, у Девону, имао је нешто земље, и, две-три лађе, али није имао племство, нако је фамилија добила те земље, још. од Виљема Освајача, кад су Нормани дошли из Француске. Волтер се био прочуо, на студијама, у Оксфорду, при дебатама философије, а у ратовима, у Холандији, и побуњеној Мрској, са јунаштва и немидосрђа, али, и памети. Да одмах додам, Елизабета 1 задржала га је, на двору, пре свега зато, што јој се допало његово мишљење, о Ирској, и ту интелектуал ну везу међу њима, и поред све сексуалне привлачности тог човека, налазимо у фактима, о њима, до смрти. Као заповедник њене дворске страже, Рали је имао место, у соби до њене. Рали је био 30 година, кад га је Елизабета 1 узела у двор. Пут ка слави, и моћи, и богатству, водио је кроз двор у то време. Већ после неколико година, Рали је добио, и племство, и контролу рудника у Корнвалу, и монопол извоза чохе и увоза вина, а поред тога и
'неколика, велика, добра. Како један ње-
тов савременик каже: „Био је један од онијех, кога је Фортуна, изгледа. изабрала, са циљем, да га употреби, као лопту свог тениса. Постао је, ускоро, најомрзнутији човек на свету, на двору, у Лондону, У неће бити
песници које Алварез низива „академскима". Поезија Ралија, је поезија човека акције, доживљаја, велике, историј ске, и интелектуалне личности, која зна свет и људе, и живот, — читаве континенте. По мом мишљењу, зато је м заслужио да се чита. |
За време свог живота У Лондону, У великом сиромаштву, Рали је волео да се дружи са песницима и писцима за по риште. Причало се, да је, он, предложио, састанке песника, у таверни сирена (Мегтала Тахегп), куда је, поред осталих, долазио и Шекспир, а коју и сад показују џу Лондону. Шапутало се чак и то, да. је Рали оснивач неког друштва атеиста, које се, тобоже, звало „Школа Ноћи". Факт је само то, да је волео и опасне људе елизабетанског Лондона, па и оног који се звао Марло. Та канта: да Је атеист, да је опасан, пратила је Ралија до краја, до пања, на ком је, на крају, оставио главу, — као и толики, који су се нашли око двора, Хенрија ТИ, његове кћери, такозване „крваве“ Мери, и Елизабете 1. Факт је само то, да је био остао послед. њи елизабетанац, кад је краљицу А дио краљ Џејмс, који је ПОН А Џејмс МГа у Енглеској ејмс 1. Џејмс 1 је Ралија ликвидирао, У до са шпанским амбасадором, Кад. се нглеска решила да прекине дуготрајне ратова са Шпанијом. Рали је био за рат са а-
: := Хтео је да Енглеска дође нијом, до краја. < Ј на место Шпаније, и шпанског краља, У чијој империји Сунце никад залазило ни“ је. Занимљиво је, по мом мишљењу, да је Рали имао неку, психопатолошку, на-
посматра залазак Супца. Да
клоност, да у у спрема "експедиције до острвља које се данас зове Тринидад. Експедиције према
залазећем Еда је Елизабета зажелела да упозна, тог војника, због његових Ми морандума о рату У Ирској. Били су ТА есантни, оштри, лотич еке страшне духовитости.
својој тридесетој години, по Елизабете 1, ен-
ни, / Ри ЕНА Ник страже заповеди , ј
с еБкА есејисти истичу да је то бчла ДА жба, поред краљице, пред њеним мира тима. И дању, и ноћу. Кад је почео п Бо так елизабетанцима, У енглеској аи сираној литератури, обновљене су к ја ге анегдоте о 701, ванредној жени, мн ној влалавини, која се сматра за РА није столеће Ентлеске. М тим анегд К како је Рали постао „МИ!
прича, и то, у члан" краљице. Он је, тобоже, запина прозор, крај којег је Близабета 1 воле
је ] инсао, на п, па је једног дана на
16 трозору, _— дијамантом, са свог 80 ТОМ | следеће: »Бат Моша 1 те џе! фађе. Ја жудим да се уздитнем, ам пасти, На што је Елизабета Т, грезав-
с ј о прочитала, олтоворила, уреза Е НИД три 5: „ТЕ тћеџ ћеатћ Рап тћее, 155
прозо по а: аи Ако немслп срце на месту но
КЉИЖЕВНЕНОВИН 5
и =
дижи се уопште. Други кажу да је Рали краљицу изненадио, и очарао, кад је једног дана, простро свој огртач, пред њу, у блато, да не би упрљала своје ципелице. То је можда било у Енглеској ново. У Шпанији и Португалу није. Студенти универзитета, у Коимбри, раде то, п данас, пред својом дамом, али су њихови први огртачи помало одрпани.
Уздизање Ралија на двору, које је почело нагло, било је упадљиво. Краљица му је дала дворац у Лондону, на обали Темзе, реке коју је, — као и његов пријатељ, Спенсер, — јако волео, и, по којој је, у мислима, и сновима, одлазио далеко, у Америку, на Ориноко, у Вирџинију. Занимљиво је, по мом мишљењу, да Рали, пун златника, није успео да испуни једну једину своју жељу: да купи дом своје породице, и земљу, коју је његова фамилија морала да прода, у свом сиромаштву. Један нови богаташ, који је све могао да. купи, није могао да купи кућу, у којој је одрастао, и у којој се, као дете, играо. Наишао је на новог власника, лудака, циника, намћора, који то имање није дао.
Иако је године 1576. Рали био објавио једну песму, мако се у његовом кругу, као и на двору, — знало, да пише стихове, мене те песме нису привлачиле, и, не мислим да их приказујем, ни сада, Ја же-
ВОЛТЕР РАЛИ
лим да прикажем поезију, велику поезију, Ралијеву, тек од оног времена, кад је са двора отишао, и оне стихове, који су, очитледно, написани за Елизабету 1. За „Синтију". Оне раније, ренесансне, сладуњаве, раскошне, могао је написати макар ко, и Сидни, и Спенсер, и Вајат, јер сви су они Зили даровити, и песници, Ове, које ћу приказати, није, пре Ралија, могао да напише, вико. То је поезија инспирисана активним животом човека, писана само у великим тренуцима, и боловима, људског живота, а не, као данашња, свуд, често, у некој врсти литерарног књиговодства, Рали је признат, тек кад су пронађени остаци његових поема, које свакако није, ни Елизабети [, могао, показивати, или само делимично. Највећи одломак из тих поема, који сад носи наслов „Последња књига Океана Синтији" — Тће Газе Вооке ог (ће Осеап 10 Супшја — штампан је тек 1870. Рали је, тек за време мог живота у Лондону, постао шентар пажње енглеске лите. ратуре и, што је важније, читалаца.
Мене привлачи, тим стиховима, нарочито, интелекутална, и хумана, дубина, њиховог садржаја и њихове, необичне, и грозничаве, халуцинантне, версификације. Има само једног Ралија међу дворским песницима у доба Елизабете. Само је тај човек отворио капије поезије енглеским метафизичарима, чије је столеће, и данас још, најсјајније, у прошлости енглеске литературе, ;
Да ли је та љубавна поезија Ралија, платонска, или последица неке реалне, и перверзне, везе, са том чудном, ванредном, женом, сасвим је свејелно за нас, данас, Она је љубавно уверљива и није само оно, што се, у Француској, звало „дворска љубав". Вали је у ту поезију унео свој живот, своје ратове, своје победе, "своју трагедију, и претворио их у стихове, зашто се Елизабета 1 никад није удавала, остаће тајна, крај свих, у последње време и скаброзних, анатомских, тумачења њеног виргинитета, до смрти. Да је била и сала несретна, због своје зиргиналности, види се и по томе, да је крикнула, да је стерилна (1 ат а ђагтеп 5госк), кад је добила вест, да је Марија Стјуарт родила сина. Остаје факт, да је, очигледно, волела мушкарпе. У млалости, оног, који се звао Том Сећмоз, затим лорла Леичестера, затим Ралија, затим Есекса, — поред осталих, са
титана :
којима је волела. да игра. Тражила је верност од тих људи и неверство није праштала. Могла је да зажмури, кад би ти елизабетанци направили дете њеним дАворским дамама, што се дешавало, али кад би се оженили, то не би праштала. Кад јој је интригант, њен секретар за спољне посло:>, Сесил, дошануо, да је Рали, тајно, склопио, брак, са ћерком његовог ривала, кои је био амбасадор у Француској, — са алијем је било свршено. Никад јој више није могао бити оно, што јој је, дотле, био. Сматрала се, дакле, женом, својих миниона, и светила се, хистерично, за „браколомство“. Есекс је то платио животом. Рали само прекидом. Томе треба додати још да је Елизабета [ имала и других, не само женских, разлога, да мрзи Ралијеву жену, која му је била родила сина, а која је, пре тога, била њена дворска дама. Са друге стране, мени се чини занимљиво, да. је Рали изабрао жену, која је, јако, личила, па краљицу својим лицем и стасом. Елизабета 1 била је 18 година старија од Ралија, Есекс је био 35 година млађи од ње. Кад је Рали постао њен „драги минион", она је била узела 49. годину, а он 30. Говорити о томе, да ли је била лепа, или не, чини ми се смешно. Имамо о њој опис једног Немца, али тада је краљица већ била 65 година. Енглези су јој ласкали као „ванредној лепотици", што не може бити тачно, судећи према њеним портретима, који су сачувани. Документа доказују само ванредни интелект те жене, врло несретне у фамилијарном животу, од раног детињства, а још више, кад је била зашла у тодине. Међутим, поете је опевају под именом „Глориана“, Спенсер је назива краљицом из бајке. Шекспир „дивном Весталком Запада". Вали је ћутао о њој. Говорио је за „Синтију“. А колико, иза те поезије, има сексуалних веза, никад се витпе неће моћи знати, Интелектуално, били су блиски. Она га је звала својим пророком и он је био њен „пророк", 14 година. Не може бити случајност, да је један друти дворјанин краљице рекао, за Ралија, да је најомрзнутији човек на двору, иу земљи, већ 1587. Сву љубав краљичину, меБутим, покварила је та Ралијева женидба. Покварила је, не само ту љубав, и његов положај на двору, него и његов сан да Енглеску претвори, место Шпаније, у империју, у којој Сунце неће никад залазити. Есекс је своју женидбу платио главом. Ја мислим зато, што јео краљици, и њеном остарелом телу, брбљао. Рали је никад није увредио. Есекс се, иако је био 35 година млађи од ње, понашао према њој, као што се млади мужеви понашају, према старијој жени, — немилосрдно. Рали, — иако је била 18 година старија од њега, — као што се љубавници понашају према жени, коју обожавају. Може бити да је то било, код Ралија, прорачунато, али доказа, за. то, немамо, — осим једне једине речи. коју је краљица рекла, кад је Рали мољакао да. Спенсеру да, пензију. „Кад ћете ви престати да будете просјак2" Иначе, Елизабета Т никад није дозвољавала да чује, против њеног „пророка", ниједну ружну реч. Пет година је требало Ралију, после же нидбе, да Елизабета 1 пређе преко те увреде. Она је прешла преко тога, али није никад опростила. При покушају да Јој се врати, Вади се сам понизио. Прорачунато, он је о краљици говорио, и писао, да личи на Александра, на коњу, на Дијану у лову, на Венеру у ходу, али ни то му није помогло. Остаје међутим факт, да је, тако, паставио, и онда, кад се више ничем није могао надати, и кад више, да се нада, није ни хтео. Тражио је само, да га пусти, да се изгуби на Океану и оде у Америку, да за њу потражи земљу злата: Е! Рогадо. Ако му Елизабета 1 више није давала своју љубав, она му је, све до смрти њеног
идућег „миниона", Всекса, давала, службу. |
Он је присуствовао усековању главе, и Есексове, на пању. А после две године и потребу Елизабете 1, која је доживела седамдесету. Рали није ни сањао колико је, и он, близу Тауеру. .
Ја сам често посматрао портрет Ралија, који је рад анонимног сликара, али се слаже са осталим портретима Ралија, па и са белешкама о њему, код савременика. То је човек црномањаст, као сви Девонци, У старим насељима, — бујне, црне, косе, и крупних, тамних, очију, за које један савременик, за чудо, каже, да су биле боје „као небо облачно", — сиво. Одевен је у раскошно, шпанско, одело, свог времена, а лице му је дугуљасто и бледо. Има црну, француску, или шпанску, троугласту, браду. А најлепше је на том лицу, високо, бледо, чело. Мени су се његове, крупне очи, на том портрету, чиниле, као да су два црна, крупна бисера, а због оштрих обрва, над њима, немилосрдне. Међутим, кад се дуже загледа, те очи се чине, врло умне, и тужне.
Такав је и почетак „Последње књиге са Океана. Синтији".
Она се наставља, у форми, данас, нама, ансурдној, али са својом, барокном, поезијом, ванредно; Тражећи, каже, утеху У свом очају, као што јагње тражи виме, иако је одбијено. Као што тело, преклано, остаје топло, мако у њему живота више нема, али се, под утицајем природе, још трза, све док га не положе у гроб, под вечним каменом. Као што и земља, у хладне зимске дане, кад је животворно Сунпе на: пусти, под остацима њених зрака, још, понегде, зазелени, мако не као пре. Као што
· скрхана грана, понета бујицом, настави да
се врти у вртлогу, па се окреће иако је, ток воде, промењен, а кад више нема снаге, застане.
Ор аз тће уватћ, уеџеп 1п сопа улте дауев (еј јог а 1уте Ђу ћеу Ије везтее 50опп · доштћ ђу Фе роите тетаутпве от 115 тауе5
ртодисе зите зтевп #поивћ по! 25 1 ћатћ дитп.
Ор аз мтевпе јогвЕ ђу те ја пе згтеате аићошрћ те соитве Ђе титпеа зите оте мгау
доштћ тог а 'уте го тошпае ирроп те реате
НИ у„атитпае згтепри! 10 тобуе 1 јапаз |
а згау.
Што је најлепше, тај фрагмент се завршава, нимало плачевно, са сликом заласка Сунца. Са решењем, да би, док сумрак пада, требало написати историју свих, прош-
Аих, столећа и завршити их, пре него што ·
се спусти, на нас, ноћ.
Данас се сви у Енглеској слажу, У мишљењу, да су сви ти стихови били написани за Елизабету 1. Рали у својој поезији њено име никад није поменуо. Ни пред пред судом, који га је осудио на усековање главе, Кад је краљицу ипак морао да помене, поменуо је ту жену само као „једну велику госпођу коју је време изненадило". У сваком случају, они, данас, личе, на замршене, модре, корале, пуне морских звезда у Океану, које су могли да виде само гњурци, који су давно мртви.
Иако Елизабета | никад није праштала својим мињонима женидбу, она је убила Есекса, и многе друге, али тог адмирала, не. Крај Ралија дошао је тек под њеним наследником, сином Марије Стјуарт, који се звао Џејмс. Сесил, саветник краљице Елизабете 1 успео је да се пребаци вешто м нов режим. Рали, не. Био је исувише велики примерак елизабетанца и, међу њима, последњи,
Да наведем и стихове које ниједан од тих дворских песника раније не би био знао да напише. Они гласе у преводу: „Она. ме је оставила, сасвим самог, и непознатог. Она која ме је каткад водила са собом и волела као нешто своје.
Зће Паг 1ере те ћете аП аоне, АП аЏопе а5 ипкпомте
Ко зотутез ага те 1еаа ууић ће зеђе Апа те 1оуде аз ћет оне.
А шта је узрок што га оставља тако самог, она која га је волела некад као нешто своје и чија је радост био, пре; Тај стих, у оригиналу, чиста је поезија. Ја сам је, — каже, — волео док сам био млад, али сам сад остарио као што видите, а Љубав не воли воћку која пада, са дрвета које се суши. Знај, — каже Рали, — да је љубав безбрижно дете, које заборавља прошла обећања: Љубав је слепа, љубав је глува, кад нас схлша, а у верности никад ситурна, кад је верна. Њена је жеља лако задовољство и једна радост неизвесна.
То би могли бити стихови и Сиднија, и Вајата, и Спенсера, али затим долазе два стиха чија је интелектуална лепота бесмртна. Љубав се, каже Рали, задобија читавим светом очајања, а са једном играчком је изгубљена.
У оригиналу Ралијевом:
Не 15 фопи уић а топа ој дезраугс Апа 15 1051 МШЋ. а 1оуе:
Љубав је, код Ралија, као у антици, Амор мушког рода. Зато заменица »ће«. Последња строфа те песме, — иако у старом речнику Ралија, — исто је тако дубока, интелектуална, поезија. Али, љубав је, каже Рали, на крају, ватра, трајна, која гори, за увек, у мислима: никад болесна, никад остарела, никад мртва, — од себе саме не окреће главу.
М оригиналу, много лепше:
Ви! Готе 15 а дитаћ!е југе,
Та Те тупае пеует Ђитпупве
Меуег зуске пеуег оша пеует деаа јеот. иазеђе пеует тигттпве.
Да би читаоци могли да осете разлику, између данашњег, модерног, енглеског језика, и, сочног, старог, енглеског, којим су писали елизабетанци, а нарочито Рали, ја сам покушао да наводима оригинала дам тај старински, барокни, елизабетански, изговор. Рали је, до смрти, и на двору, писао и говорио тим говором. Аристократе, на двору, са подсмехом и мржњом, исмевале су ту провинцијалну љубав адмиралову за свој завичај, али је Елизабета 1 уживала у Ралијевом говору. А, још више, њетови морнари, и војници, Његови непријатељи су причали да Рали зна све језике на свету, осим енглеског.
Праву истину, о томе, какве је врсте била та љубавна веза, између Елизабете 1 и њеног команданта дворске страже, никад нећемо сазнати. Оно што је сигурно: она је имала и друге „мињоне", али, ниједан није био песник, осим овог њеног, црног ловца бисера.
Судећи, према одломцима песама, и стиховима Ралија, који су се сачували, та љубав његова, чини се, и страсна, и велика.
Читајући те стихове, нарочито сам био потресен једним одлОМКОМ, који је, свакако, само детаљ једног дужег спева, а који има чудан наслов: „Последње писмо Океана Синтији".
Маставак на 10. страни
Милош Црњански
|