Књижевне новине

ЈЕ

Предраг Чудић

Сбињокољ

Урамила хладна зима Нашу слику: Бели покој Двориште са казанима, Суров декор за свињокољ.

Остало је све по старом; Ватра као бријач црни И разговор са месаром Чиме да се надев пуни.

Звук — магнета и сечива, Путовање оштрог ножа Кроз пушљива масна ткива Која нежно чува кожа.

Утроба. је отворена Бела, црна џигерица, Шкембе, црева надувена, Топло царство изнутрица!

О слезино, мајко жучи, Тамно-зелене централе,

О преливи немогући Мајсторске вас руке клале!

Топлој свињској души покој, Док узлеће расечена,

Док у утроби дубокој

Блага леже неизмерна!

Грозна људска свињаријо Душе лете пут небеса,

О двориште, Калваријо Светог духа, светог меса!

Дивно су се утовиле!

Кликће матерински нагон, Две дебеле, беле вуле Неком надземаљском снагом!

У заносу трагедије: Папци, репови и уши, Уз зачине за пихтије Крчкају се, благо души!

Бог да прости овај покољ, Крв скупљену до капљице Што у тепсији широкој Чека облик крвавице.

Гладне мачке крај казана

Пламте скупљени суварци У казану-океану

Копне масне санте-чварци.

Ко Демијург с мешалицом Магму мешаш, подригујеш Скривен масном омаглицом. Црева просто да избљујеш.

Не треба им веће части, Газдо, паклених пакости, Нек грешници топе масти Мз казане до вечности!

Већ надеве силне врсте: Цигерњаче, хурке, шваргле, Живот пуни јегервурсте, Украшава празне вангле.

Сетите се давно беше

Кооз дим проклетих времена Сетите се масних даћа Свињског меса усољена!

Нек бесмртна саламура Буде стаза до вечности На коју нас стомак гура Ка се душа не испости,

Па петите ситој дупи Ватпот нежно изнутрици (0 нека се вечно пупти Свињско месо у пушници.

И нека нам суве шунке Козе дивних залазака, Мелем болу за тренутке Очај са дна стомака.

КЉИЖЕВНЕНОВИЦЕ

"ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Плаво,или емрт

Милорад Ђурић

ПРИТЕЗАЛО МЕ тог дана јучерашње пијанство. Од ка фане до кафане, читаву ноћ. Пред зору, најзад, замагљена пристанишна крчма. Олајисани патос. Црно и суновраћен вињак. Вампирско црвенило сунца азлад реке. Ласта вица и остарели врабац, усамљени. Сув дувански кашаљ над непомичном водом. На крају и једва — кревет. Тежак и кратак сан, који исцрпљује сву преосталу снагу, Затим: поново отворено време, наоштрено. Очи црвене као у зеца. Шкрипа неподмазаних костију док корачам неспособал за ход, не сећајући се ничег и предосећајући све. Врућа магла, крв расипа се узалудно у телу, које носим као туђ терет. Пужје мисли, тромне и закукуљене. Лења мржња. Готово празан и обрван жећу: за водом, пли пивом, и да ме неко, коме не смем видети лице, испуни нечим, јер већ почињем да одзвањам.

Стигао сам Куд сам пошао, али то као да ми се учи. нило. Чиста и толико сређена канцеларија да ле желим ући у њу. Сви су љубазни, поштујући, пријатељски, ма. мурлук који вири из мене. Ипак ме стално нешто питају, траже по мени. Треба да мислим и скоро да радим, Пи: јем дуго кафу, а непца су ми горча од ње. Цигарета је гадна. Навика. Навике ће нас, по свој прилици, протерати са овог света. . ,

Морам да изиђем, мако је дан туробан и тек што се није у кишу излио. За трен ми се хладан ваздух учини свежам. Онда опет потонем. Корачам, оставивши ауто који ме мрзи, Уске и сеновите улице између Булевара револуције и школе „Војислав Илић“. Ниске, у баштама успаване, куће, Аишће пада и увија се под дрвећем. Пролази мали, чупави пас м загледа ме. Копилан оборена репа. Упрскан је блатом све до ушију. Има веселе пи пажљиве очи. Изгледа добар. Силазимо заједно, пошто се одлучио да пође за мном, опаком низбрдицом Суботичке улице. Не мислим, корачам као да ме неко вуче, И то траје.

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

Онда долази мали, плави ауто ОД школе „Војислав Илић" н споро брекће уз улицу. Мили. Мислим како је већ одавно за старо гвожђе. Из његовог ауспуха куља црн и смрдљив дим, Не знам му марку, никад нисам видео такав. Најзад, с муком, стиже до нас, до пса и мене. Пролази постепено. Пас се плаши и прибија се уз моју нога» вицу. Мислим како је глуп и како ми, онако блатњав, пр' ља панталоне. Ауто је већ иза нас, али пас је још увек, накострешен и као да не сме да се осврне.

Полако даље корачамо. Над нама дрема и оди небо, пи испушта понеку кап успорене кише. Тада поново из истог правца, од школе која носи песниково име, долази исти мали, плави ауто и опет, споро брекћући, вуче се према нама. Не могу да верујем. Оваквој крнтији требао би бар сат, а и неком брзом аутомобилу доста времела, да обиће читав блок улица како би се могао појавити ту где се по јавио. Јер тек што је малочас минуо поред нас. То је си. гурно исти ауто. Запазио сам био, док се онако лењо про. влачио поред нас, извијен и зарђао предњи браник, раз бијен леви фар, згуљен лак. Не разумем. Пас је тек сада

" преплашен. Видим да би хтео некуда да побегне, али се

не усуБује да се одвоји од мене. Ја сам му, ваљда, нека заштита. Сећам се Мајкла, брата Џерајевог. Ирског теријера, који је волео једног тубавца. Али су та, јахтом Од тиковине, спасли из те гнусне средиле. Мада није желео да га спасавају. Књиге које смо волели у раној младости, верујем, готово су једине праве, оне које побеђују наше време и наше нестрпљење. Тада је наше поверење било на пишчевој страни.

Имам времена све ово да смислим, толико споро нам се приближава мали, плави ауто, Пас је почео тихо да цичи, Још не знам шта'о њему да мислим, или 0 аутомо. билу који се управо изравнао с чама. Кпоз његове замаг-

љене прозоре назирем пеко згуснуто дице; оно као да се

ината литар пење оатен—=-

истовремено растеже и скупља. Гумено. То је старији, проћелав човек, с неандерталским вилицама, који мучно заваљује главу. Пас сада режи. забринуто и страшљиво ТУ то нас ауто пролази. Осврћем се, Он завија иза првог ћошка, За њим се вуче тежак и оштар дим. Још мало та чујем како кркља. Затим ништа. У овом крају саобраћај је врло проређен, и ја мислим како би било пријатно ту становати, Жеље. Увек досађују. И нлагоне нас да свашта радимо. Пас је престао да режи, али још увек, мада са" свим тихо, цичи. Гледам га, помиловао бих га кад не би био тако прљав и кад бих био сигуран да ме неће, овако нервозан, ујести. Чини ми се да.он жели тај благи додир длана што ништа не обећава. Толико се прибија уз мене да сад већ морам да та гурам ногом. Увек сам волео псе, али веће, овај је, за мој укус, сувише мали.

Хтео бих да пођем брже, али не моту. Као да ву чем букагије. Није требало да се ноћас онако полочем. Увек то кажем себи, и увек поново... Не вреди о томе. А јелва идем, као олај ауто. Тек што то помислих — Кад њета ето опет, Сад сам стао, Морао сам. Појавио се на по том месту н на исти начин се приближавао, сасвим ла. гано сло ла та помало упија земља,

Капао је дал нејасну светлост, али довољно јаку. Спа ме није могла обманути, Та кола више нису тутилла, Можда колико зрикавап, Наоштрена титина беше пала 0% једном. Пресекла све што митиљах, или желех да мис ли, Ко би ми веровао да сам сањао, или заустављао своју чежњу2 |

Још увек су се приближавала кола, као да плове кроз брзу и мутну воду, матици насупрот. Осећао сам да с му ком савлађују велики и леразумни отпор овога дана ми жи“ вота у њему, који није хтео да сконча. Стога су и била онако разлупана, чаћђава и на крају својих снага. А ја сам желео да се дан заврти што пре, да бих допунуо стој пропуштени сан и марно спустио ноћ на капке. Топли пас уз моју ногу сметао ми је све више, будећи ме и ус пављујући истовремено. 5

Не знам зашто је све то ишло према мени м кроз мене, као слег топило ми се међу очима, јер био сам опседнут сазнањем да све то није могло да се деси; да се све то не дешава. Али ауто, мали и плави, са свим својим битним ознакама, које сам већ добро познавао, ипак је долазио према мени, према нама. Нисам могао своје очи на лаж да нагоним. Било је тако.

Стојао сам и чекао да ми тај ауто приђе. Да макнем нисам умео, нити желео. Сав умор, који се одувек скупио у мени, беше провалио одједном. Освојио ме. Осећао сам да бриле за мене, Толико је тежак био да бих домста уто. нуо под њим да је земља пода мном била само мало мекша.

Ауто се, најпосле, изравнао са мном. И овога пута као да се зауставио. Јасно сам могао да видим возача, нако су стакла била замагљена. Покривало га је модро олело, кошчатим рукама без прстију наслањао се на волан, а оно што ми се раније учинило као ћелава неандерталска глава — беше огромно, моћно лице без меса. Челичло-плави ко. стур главе, чисте и глатке кости, слепоочнице као две уске амваде; високо, дугуљасто теме снажно је ударало у кров ниских кола. Та негдашња и свагдашња глава долста бе те забачена, и кесила се, разглавивши шупљу вилицу, пуну дугих суморноплавих зуба. Смех тај, срећом, нисам мо тао да чујем.

И онда, док сам мислио шта треба да мислим, ауто прође пред мене. Нисам могао да се осврнем за њим. Томе нису били узрок ни страх, ни умор. Просто, све то није ме се више тицало. Уврте ми се у кости некакав сталан а за. борављен шум. Бејах круто ослобођен. Шкрипало је у ме ни, али је живо шкрипало.

Ипак, не знам колико сам дуго остао ту да стојим. Осетих, после, нечају руку на рамену. У њој је било снаге, топлине, нечије живо месо додиривало је моје поново живо раме. Чух тада и глас.

„Страшно је то било, сироти ваш пас. А и вас само што лије закачио. Ни застао чак није. Збиља је све више аудака за воланом".

Могао сам сад да се мичем и окретох се. Старији чо: век п жена стојали су поред мене и товорили ми о саобраћају, о непажљивим возачима-убицама, 0... Гледао сам их са неразумевањем. Морали су мислити, чини ми се сада, да сам у шоку. |

Хтедох да коракнем и запех ногом. То ме нагна да оборим поглед. Стојао сам на коловозу, баш поред тротоара. Нисам. знао како сам ту доспео, Уз моје ноге ле: жало је тело малог, чупавог пса, прегажено неком немилосрдном силом. Његова расута прева додиривала су моје ципеде, н димила се на прохладнлом ваздуху. Устукнуо сам, без гађења, без згражања. Није ми било свеједно, али ништа своје у том тренутку нисам осећао. Сем да очи овог пса, којег сам ма брзину упознао, нису више пи веселе, ни пажљиве. Просто: одустале су од тога да буду очи. Постале су само два дугуљаста, тамна прореза, у којима је

било ништа. И то ништа, кад би могло, бацило би поглед на мене. Тако ми се праказало,

Онај човек и жена још увек су ми говорили чешто што нисам могао да саслушам, Рекох само: „То није био мој пас“. И побђох низ улицу. Чух још женски глас: „Ни овај није баш читав“, То се односило на мене. Било ми је свеједно, јер се све у мени отварало, као потуљен цвет у позно јутро. Журио сам одједном, као да ме тоне. Можда ме и гонила изнеладна, непотребна, жеља да оно куче поново корача уз мене, прљајући ми ногавице панталона и састав љајући са мном, неодступно, овај дан.

Не верујем да сам желео да размишљам о свему што се догодило, Чекали су ме, м хитао сам да стигнем. Али надимало се нешто у мена, чиме нисам могао, нити смео, да владам. То нешто суштином је личило ла дугачке, заостале очне прорезе малог, блатњавог пса. Ето, то нас је повезивало — смислих да схватих. И он није случајно пошао за мном. Осећао је више од мене. А ја бех довољно сиромашан да не умедох да му узвратим, неразумевањем бар. И то би значило да сам осетио где се наши путеви укрштају. Овако — исцедило ме. б

Био је ту још један неспоразум, који више нећу моћи да решим, ли да разумем, Сем ако ми се не пружи још једна прилика, коју нисам заслужио. Стога морам поново да признам да не знам, Да ли ме је то моја смрт опоменула, додирнувши ме скоро2 (Али зашто би се трудила да ме опомиње, ништа јој нисамг Можда сам тек страшно ма. муран2) Или је о н а само лопта по душу малог пса2 А ја сам био ту, и сметао. Не знам, пи нећу знати. Кад бих смео, то ми се једино прикрада, зажалио бих што не помиловах то куче.

Ово је последња сечка. На овом ол нечег отетом дану. Вече је. Селим мирно и пише причу. Рао, она истиче. Не измттљам ишта, али замиттљам крај приче, Покутавам да се речју олбраним од оног то је пре речи постојало. Надам се да ћу успети, а волео бих да не успем. Ето, |