Књижевне новине
= смиље дала нара нав аса данс
и Анина нети вала ЕНИВ ни внИниљеиљи наслања
ПОРТРЕТ
ЗАТВОРЕНИК У ПЕС
ТРЕНУТАК СВАКЕ НОВЕ и, пре свега, зна чајне песме изненадан је и сасвим неп У видљив. Поново се, као код већине та вих песника, као, уосталом, у поезији та ште, У новим песмама Драгана олује пробуђено поетско биће обелодањује с мосвојно, снажно и аутентично. „Светлост великог прозора", да се послужимо насловом једне његове песме, најбоље симболизује сва ова неочекивана померања и треперења, попут свитања, унутар поетског су тевТа, психолошке тензије песниковог о .
Песник је поново крочио у свет као први пут. Овај невелики циклус песама о узори“, која симболично изражава стање песниковог духа, и надасве сутестивна песма „Орах“ заиста су песничко откровење бар за мене. Поново се свет, то огромно чудо, јавља као велика тајна, скривен у стварима, бићима, животињама, догабајима. Јер живот наш, као да хоће да каже песник, тек је, у ствари, само једно краткотрајно и одвећ болно догађање. Ко се коме приближава на том путовању, пуном одрицања, уклетости неизмерне пустоши и ненадокнадивих губитака: песник песми или песма песнику, поетски субјекат свету или свет поетском субјекту2 Зар то, на крају крајева, није сасвим споредно н неважног Виђења Драгана Колунџије су виђења света очима детета, очима широм отвореним и зачубеним пред тајнама света. Колунџија је био и засвагда остао велико и зачуђено дете српске поезије. Појавивши се одвећ рано, још као ученик гимназије, са првом књигом песама која има карактеристичан наслов „Затвореник у ружи", Колунџија је до дан-данас остао песник својеврсног и особеног доживљаја света. О рустикалном карактеру његовог досадашњег певања, које такође у себи поседује једно посебно психолошко одређење, већ се
доста говорило и писало. 5
Друга основна одлика његове поезије био би један снажни, да та тако условно назовемо, имажинизам. Појавности света Колунџија види у сликама; за њега, свет није ништа друго него једна огромна ускомешана и одвећ јарка, сва у бојама, фреска. Све је, дакле, боја, звук, слика: и живот, и љубав, и време и простор. Најзад, и сама смрт. Све је само непрегледно мноштво слика које се преплићу, надилазе једна другу, претварају се једна у другу, потврђују или пак поричу једна другу. А свет виђен очима песника — детета није ништа друго него једна жива сликовница.
Донео је Колунџија у Београд са своје Козаре сву жестину и опорост родног пејзажа. „Затвореник у ружи“, као и највећи део његове поезије, израстао је из доживљаја завичајног тла и миљеа. Новим песмама, које су сада пред нама, Колунџија је потпуно изашао из сенке „затвореника у ружи", иако су још „Чувари светлости“, по много чему, превазишли његову прву књигу, али нису, додуше, имали ОНУ густину метафоре, жестину и непосредност доживљаја и песничког исказа, као што је то било У „Затворенику“. Превазишао је Колунџија комплекс прве књиге, карактеристичан за многе српске песнике, ако не, дакле, „Чуварима светлости", а оно сигурно најновијим песмама. Одавно Колунџија није тако запевао, спонтано, непосредно, мудро. Тако, могли бисмо рећи, сл Драгана Колунџије потврђује ону одвеп добро познату крилатицу да онај ко је песник песник је од самог почетка, он нема другог пута, друге могућности, па самим тим ни другог неког избора. Ту се круг затвара.
М својим скривеним и на први поглед, невидљивим слојевима нове Колунџијине песме прикривају велику интимну драму ·поетског субјекта. Реч је, пре свега, о драми живљења, а потом о драми кидања, животних радости и свих оних спона које о га везивале за свет реалних појавности; најзад, и за свет са обе стране, са РВ | оне стране. А естетски идеал је, пре , међа између два света, видљивога и невидљи вога, који спаја исто толико колико и дели видљиви од невидљивог света. САО рео. не стварности У Колунџијиној Пе 2 не су до самог разарања поетског у јек: та. Оне су славље, светковина живота.
Имао сам врт Великих дела природе
И имао сам радост.
На земљи,
На небу,
На свакој звезди
Свој пламен.
ота, расипање СРЕКО Ио ге жестине људског бића у расколу изме 55 И небеса, као расипање авг ње мена живота, тек У песми, као ] а џ деду пробуђеног и оствареног пр У Ј И има своју пуну и праву ПИ Ју ти де изван нас, изван нашег зар Мрврте главог живота непрестаном о Ра некој хладној звезди, снерде На НЕ И или иза седам мора, живи још 5 еп 14 наиј бивши, пеумрли, врт Ае пе мен непролазне младости, свет Д Ј 2
9 невиности.
козница и дечје Ра то да прооуди из усамље-
тај есник бп све з7 - заточеништва, па залудно дозива
То расипање жив
ности и з 1е, ње>гОВ ђеч не чује, њ
с оно што његову | Му ин
све и: еботату трпезу не види, нити ње
тову прес лежај не диже из не-
гов земаљски
КЊИЖЕВНЕНОВИЦЕ 7
помичности и опседнутости нечим одвећ невидљивим.
Дозивам оно Што моју наду Удара о хриди.
Путујем ономе. Што моје стадо Погаћа стрелом.
Драма поетског субјекта је потпуна, а сваки животни пораз — победа и надокнада у песми. Губити на једној страни у животу, не значи ли добитак у песми2 И ту се, чини се, круг затвара. То је, уистину, песников грч и доживљај света који је распоређен у слике и боје. Живот, то је само спектар боја, а да се ипак не зна која нам је суд бином предодређена.
У томе се, дакле, и огледа имажинизам у поезији Драгана Колунџије; у томе су, на крају крајева, и све оне особености његовог виђења света очима зачуђеног детета. А љубав за свет, за живот, љубав, најзад, и за саму љубав, за све оно што је прво изван нас, па тек у нама, плаћа се доиста великом ценом: патњом, болом, несаницом, страхом. Пре свега, несаницом и страхом. Тако песма, као део пробуђености, као пробуђеност бића поетског субјекта, израста из песникове несанице, као што такође, на другој страни, поезија, као апсолутна остварена слобода поетског субјекта, израста из неслободног и заточеног песниковог бића. И зато, прво затвореник у ружи затвореник у песми, а потом, затворена ру-
ДРАГАН КОЛУНЏИЈА
· жа, или, тачније, затворена песма. И ту се, такође, пут прекида. Песма је на тај начин егзистенцијална надокнада за један ненадокнадиви губитак, сред празнине без бога, кад год смо на губитку.
Слободан Ракитић
ИЗМЕЂУ ЗАВИЧАЈА И ВЕЧНОСТИ
НЕКАКО СЕ у нашу књижевну критику увукло споља, кроз полуотворена врата, или је можда „припремљено" у властитој, добро изолованој кухињи, једно правило, по коме се песници деле ла „чулне" и „ми саоне", односно, „интелектуалне". При том, ово правало прераста у вредносни критеријум, па су „чулни" песници „наивнији" и „површнији", а „мисаони" песници „јачи" и „озбиљнији“. Заборавља се, међутим, да поетска свест најчешће повезује чула и дух једним тралсмисионим обликом — е моцијом, и да су у тој вези баш чула и с; за шта су та чула везана — материја, од носно конкретни облица, најчешће на пр вом месту. Па и у великој поезији до духа се углавном стиже посредством чулног, кроз дубину материје — а тај пролаз се не брише, него остаје као стални декор: Дантеова визија и емоција јачају и осмишљавају се онако како'се кораком осваја фи: зички, мако ирационалли простор.
Драган Колунџија је обично, према по " менутом критеријуму, сврставан у „чулне“
|. песнике, са атрибутима о непосредности и
частоти његове поезије, али и о недостатку _ интелектуалне озбиљности пи рефлексије у њој. У поезији овог песника, међутим, има доста доказа о синтези чулног и духовног. И то силтези условљеној баш перспективом за коју смо рекли да осигурава 03: биљност и величину једној поезији, Или перспективом: од материјалног према дУ' ховном. Мали графикон ове перспективе, која у Колунџијиној поезаји спаја чулно са метафизичким, и чијих неколико линија истовремено уобличавају песников портрет, изгледа овако:
Има у овој поезији један „ходник", ко. ји песниковој емоцији отвара пут кроз фи: зички простор мн материју према дубљим областима духа. Песник овај „ходник“ помиње у песма „С вечери", лазивајући та „каналом трајања":
„Свирачи мрака и белих песама нестајања исталасаном тишином снега прокопавају, канал трајања.
Један крак овог „канала“ води у правцу мита, са лаком религијском „позлатом “: нека „лопта" лети „до самога бога" („Му кај; пријатељи, који се „састају за живота“, као позив за виђење један другом „пошаљу ноге божје матере" („Пријатељи"); а сви смо уписани у „Једну књижу' рину година пи глади", коју чита „осамдесет и пет анђела". („Пролећне, ТУ").
Други крак „канала" води у дубину природе, која се истовремено открива и као људска архетипска дубина:
„Клавири. изишли из планине “из очију из зелених уговора". Ова сугестивна, потенцијална слика, на јединствен начин илуструје дубинску димензију у Колунџијиној поезији. Јер, поме нути „канал“ се овде најпре пружа од 30' не употребних предмета — „клавира", до зоне дубоких планинских шума. Наведени стихови, лаиме, говоре о томе како су од дрвећа, посеченог у планинској шуми, на. прављени музички инструменти, на којима људи свирају. Ала, читав овај процес пре тварања дрвећа у клавире није изражен описном констатацијом о сечи тог дрвећа и његовом превозу пи обради, већ само јел: ном речју — „изишли" („Клавири изишли из планине"). И управо ова реч даје слт" ци истовремено и димензију људске ар хетипске дубине. Олако како дрвеће „из лази" из планине (или како се креће на онај начин на који се једино жива бића крећу) да би га по „изласку" „заробили мртвим калупима „клавира“-предмета који „ступају У службу" код човека, тако, по средством ове слике, у најдубљој области наше свести, назиремо силуету прачовека, који напушта тамну шуму, да би га затим . цивилизација „ухватила“ и обликовала у складу са својим нормама. пене Та
(„Светаљке") .
| | | | |
Трећи крак Колунџијаног „канала постојања" води према вечлости. Али, то ни: је никаква апстрактна вечност, то је вечност која се да опазити у атмосфери око
. земље. Она се неколико пута јавља као „сјај“ („Сјаји огромно чудо у вртовима горе") („Вечерња песма"). И са том веч-
· ношћу, затим, човек може да успостави
· контакт („Мени рече његов сјај") („Вечер ња песма").
У најновијим Колунџијиним песмама наилазимо такође на овај додир са вечно. шћу као „сјајем“ или „светлошћу". У песми „Орах“, тако, до вечности се стиже постепено: најпре је овде назначена она иста релација: употребни предмети — слободни свет природе, коју илуструје поменути однос клавира према дрвећу у шуми. Човек сада, наиме, исто онако као што је
„есечом; присидио "дрво да прихвати облик · клавира, једним другим чином, чином пењања на стабло тог дрвета (ораха), хоће да ласилно прекине процес природног сазревања његовог плода („Колико сам се пута пео на орах... да бих неком од тих плодова продрмао душу"). Човек ово чини пако је свестан да плод на дрвету припада слободној области биља, у којој вла: дају неки други закона, ближи „звездама" него њему; и да плод ораха може припасти њему тек кад сазре („Тек кад потамни, као мисао, испада из кола звезда"). Или тек кад сам падне на земљу, и тако. изгуби своју биљну слободу, а преда се судбини _ прехрамбеног артикла („Орах на земљи и његова оставштина на стаблу, слободном"). Али, н овај чин пењања на _ стабло ораха, који говори о неусклађено_ сти односа између човека и природе, ипак ће на неки начин бити превазиђен, и то баш човековим додиром са вечношћу, која се сада јавља као „светлост у даљини":
„На орах сам се пео да бих видео драгу на њиви или светлост у даљини".
И, што је најважније, овога пута додир са вечношћу истовремено казује доста о Колунџијиној поетици уопште. Овај додир, наиме, универзализујући Колулџијину песничку визију, не прекида његову везу са
завичајем, без које се иначе поезија овог
песника не може замислити. И тако, испод крала која расту под благим сјајем вечности, песник, како видимо из наведених стихова, и даље носи амајлију успомене, или драгу из завичаја — „драгу на њиви". |
Неки стихови из других, Колунџијиних најновијих песама такође говоре о додиру са вечлошћу. (Вечност је у Колунџијиној поезији у кругу појма метафизика природе, о чијем би се значењу у поезији уопште морало посебно говорити). Тако све „зоре“ из циклуса кратких песама које ову реч имају у својим наслови: ма, значе оваплоћење вечности у једној појави која светлошћу, позајмљеном од те вечности, симболише рађање и нови живот, Али и овде симболизација једног појма, која у ствари значи освајање духовног простора за чулне квалитете, говори истовремено о песниковој поетици уоп" ште, Реч је о Колунџијином одговорлом односу према сопственом, песничком језику. Повезујући реч, или појам „зора“, добро познат пре света из романтичарскопатриотске поезије, са појмом дубљег значења — вечношћу, Колунџија „истрошеним“ речима обезбеђује нови песнички контекст и нову садржајност,
МУ питању је померање напред, ле одба. цивањем него превазилажењем сачуваног, као уграђивањем постојећег у ново. Спајајући интимну емоцију са надвременим
постојањем, Колунџаја мстрајно гледа У |
ону песничку формулу коју Миљковић о' вако изражава и подржава: „Ево цвета довољно смелог да мирише / На празном месту и у успомени".
| Милосав Шутић
Драган Колунџија. „.
Орах
Тек кад потамни, Као мисао, Испада из кола звезда.
У детињству Ми смо бирали Између ораха И свих светаца У години.
Орах на земљи И његова оставштина На стаблу, слободном.
Прикована за гране, Она остане горе Колико јој драго.
2
Утерао га је сам бог У зелену кошуљу.
А из ње изађе Тек кад зрело Размисли.
Или та бич ветра, Или бил човека Пробуди.
3
Колико сам се пута Пео на орах,
На врх ораха.
И не само да бих неком Од тих плодова Продрмао душу.
На. орах сам се пео Да бих видео Драгу на њиви, Или светлост,
У даљини.
4
Драга је моја орах, А. ја сам стара гладница.
Драга је моја веверица, А ја сам орах И она ме односи.
Тек кад ми пробије кожу Испадам из кола девојака.
На некој њиви, Испуцалој од суше, Волим дочекати ноћ.
5
Има ораха. које не можете разбити Голим зубима.
Потребан вам је камен, А може послужити и нож, Илн сврдло.
Ољуштен,
Орах сја у тањиру · 1: 3
Као жижак. |.
Можете њим послужити свакога И Дубровчанина.
б
У јесен ја не бирам . Између ораха и Велике Госпоји».
Орах је украс међу књигама, Уметнина очевине.
Погледате га и писте више У својој соби,
У своме граду.
На некој страшној месечини Корачате испод свих стабала Свога живота.
ЗОРА ПУТНИК
Једна зора. Привлачи Цео свет.
Дозивам оно Што моју реч Не чује. Путујем ономе Што мој лежај Не диже.
ЗОРА ВРТ
Најцрња ватро, Најсветлија водо.
У јабуци земље. Имао сам врт Великих дела природе И имао сам радост.
На земљи,
На небу,
На свакој звезди Свој пламен.
ЗОРА НЕСАНИЦА
Добро познајем Несанице душе
И мраз твојих звезда, Зоро.
Зоро, Ухваћена на препад На зеленом дрвету.
Зоро малог живота. Зоро подлости.
ЗОРА БЕЛИ ДВОРИ
У мојим очима
Твоји бели двори, Зоро на ланцу.
Зоро, у коју се, Затворен у“ једну рану, Кунем,
Долазши ми у постељу Сва крвава и набрекла.