Књижевне новине

даља ита палета аи љ њи љиљани мања те вета

| | | | |

ТЕЛЕВИЗИЈА

ВИШЕ ФД ТВ. ПУБЕРТЕТА

. МОЖДА „феномен телевизије" није ника-

кав феномен — због једног врло једноставвог разлога: телевизију непрекидно чи“ ме многобројни појединачни феномени; непредвидљиви, противречни, искључују. ћи. Ако телевизију замислимо као огромну машину, онда су њени основни делова: спрега многољудне способности, новац и техника. Та машина, повремено, напрегне све своје снаге ради производње леког квалитетног изненађења за гледаоце —— а доживи изненађујући, за себе, промашај. 0брнути случајеви су реткост. Утолико је пријатније говорити о једном целовито успешном подухвату — од којег, поштено ре“ чено, нико није. богзна шта очекивао а који је увелико оправдао сваки уложени динар у сваки сат снимања.

Серија, која се у својој првој половали звала безлично и некако диспанзерски „ТВ-саветовалиште за, родитеље", а у друтој „Пубертет и адолесценција", несумњи во представља оно најбоље, најсавременије и најкорисније што је до данас наша радиотелевизија рекла о младима. О сазревању — физичком, психичком и друштвеном — девојчице и дечака, девојке и младића овде, на овом таџ, У овом времену. Изражајна. средства. тог изванредлог дијалога између света мла дих им света одраслих бала су конвенционално скромна: интервју, анкета, одговарајући стихови, коментар стручњака, пригодна. шансона... Али све то било је компоновано — необично, занимљиво и атрактивно, без убиствене дидактике, са паж љиво спроведеном градацијом из емисије у емисију, чија се тематска опредељеност кретала од једне до друте критичне тачке тог критичног људског доба између 10. и 20. године, од првих знакова телесних промена до малодетничких бракова, од наговештаја симпатије до зреле љубави, осамостаљења и рођења следеће тенерације. Свака тема третирала је равноправно и родитеље п адолесценте, свака садржавала. много истине — кроз лепосредност и но куство — много лиричности и животног оптимизма.

Прави творци те изузетне серије били су њен талентовани уредник Слободанка Пискулиди, стручни саветник. и у неку Ру: ку „добри дух“ серије др Војин Матић и аутор сценарија и редитељ Миодраг Бо: тић. Код овог имена треба се мало задржати, јер оно спада у типичле „феномене" телевизије. Миодраг Богић је, вероватно, најконтроверзнија личност на ирограмима радија и телевизије, свако његово по» јављивање изазива најопречнија мишљења и отпоре: порицани су му и квалитет и

Квалификације, проглашаван им шарлата'

ом и даровитим самоуком, и уљезом и протекпионашем „.. Без обзира на ту збрку схватања и гледишта, постоји чиње ница — Миодраг Богић већ по други пут (после помало егзибиционистичког „Другог закона термодиламике") креира једну у с пелу серију. Чак и више од тога: скинуо је оклоп звездоманије са Неде Арнераћ и вратио је публици као интересантну тлумицу и одличну интерпретаторку поезије, извукао Александра Берчека из анонимности, снимио најсадржајније у нас певачко „музичке „нумере" и тако даље...

Да лан је тај велики успех довољал индикатор за будуће ангажманске потезе телевизијског ареопага, познатог по наклоности за ускладиштење претеране залихе верификованих, у земљи а туђини школо. ваних одликаша — матураната и надобул них пост-дипломаца, који — попут осушене пасте за зубе — не успевају да истисну из себе готово ниједно квалитетно остварење2 На другом полу те телевизијске „берзе феломена" стоје емисије, у које је уложен максимум кадровских и материјалних могућности — каква је, на пример, серија „Бела књига". Бела књига је општепризна“ ти симбол дипломатаје, спољне политике — дакле, једне за „обичног човека" помало тајанствене и примамљиве области. Аотор и уредник серије Бора Мирковић има, на. располагању најкомплетнију редитељско-сниматељску екипу, авионе за путовања у блиске и далеке земље, обезбебене аудијенције код највиших страних државинка и политичара, неограничене количине документарног и злаустративног журнал ског материјала... Па ипак — свака еми: сија доноси податке који су давно познати сваком нашем просечном грађанину, због неинвентивности долази до понављачког запиткивања људи — чије је време драгоцено а стрпљење достојно поштовања — 0 мишљењима и ставовима о којима су“ они стотинак пута до сада изрекли своју реч. Ни трага од смелости, проницљивости и духовите интелитенције једног Летице или једног Митића! Гледајући ову репрезентативно замишљену, а конфекцијски реализовану серију — морамо да се присетимо епизоде из италијанског филма „Лепо је живети": старац се хвалише како је имао сусрет лично са Бакуњином, ла железничкој станици у Милану,.. А испоставља се ла је Бакуњин, у пролазу, случајно баш њега питао: „Када полази воз за Бенову2", а старац му одговорио: „Не знам", и то је било — све.

Резиме би могао да гласи: телевизијска емисија о пубертету прерасла је телеви“ зијски пубертет, а неке друге емисије ни. су. Полупознати Богић, са стандардним средствима, направио је одличну серију; врло познати Мирковић, са максималним средствима, направио је — осредњу. За. кључак ваља потражити код Нушића, У „Сумњивом лицу", цитарајући олу чувену реплику: Молим за хитну разме ну...

Берислав Косиер

СЦЕНА ИЗ ШЕКСПИРОВЕ „МЕРЕ ЗА МЕРУ“ У ИЗВОБЕЊУ АНСАМБЛА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

ПОЗОРИШТЕ

НПЕКСПИР НА КААЦКАЛНЦИ

Премијера „Мере за меру“ Виљема Шекспира

у Народном

НАВИКЛИ СМО ВЕБ да се уз сваку нову поставку Шекспировог дела понављају она стара и добро позната питања: има ли представа. модерну форму и у којој мери садржи аутентичност и непоновљивост овог изузетног и трајног ауторског израза2 Народно позориште је „Мером за меру“, У сваком случају, испољило доста амбициозности. У нашим приликама таква, појава делује охрабрујуће и није за потцењивање. Многе редитеље умеренијих страсти и оне авангарднијих тежњи ухватила је од неког времена манија конструисања. (Сетимо се само прошлогодишњег Битефа.) Машине које симболишу смисао и бесмисао, нашу бесконачност и коначност, емоције или мисли и саму игру — има на пре

тек. Ова, коју је конструисао Попеску, на.

срећу проистиче из концепта саме представе: они који добијају игру дижу се на кла» цкалици а они што губе падају све ниже! Редитељ се њоме користи да нагласи преломне тренутке у игри, тако да, обично, тлумци који претежу на тој вати живота истовремено добијају једну психолошку

димензију — постају моћнији, ефектнији

"и слободнији. Симболика је: потпуна, пози-

ције машине се мењају из слике у слику и све би било изванредно да се она, чешће и брже употребљава и да око ње није толики мрак. Представа нема довољно ритма и током збивања ова дивна замисао се расплињава.

Видљив је Попескуов напор да све што садржи текст и представа одржи у приВИдДној равнотежи и хармонији. Драма и комедија, сласт власти и горчина пораза, узвишени љубавни заноси и свакодневни улични каламбури распоређени су тако

| да паралишу сваку иницијативу. Ако је

реч о асоцијативности — она је махом везана за медитативне фрагменте ове комедије па више тежи некој метафоричности која ће садржати ознаке мрачног времена у коме неконтролисана власт редовно људима доноси несрећу, него бриљантној игри циничног духа који искушава. своју и туђу природу. Отуд извесна илустративност и доза апартности, а посебно џ сценама из затвора са тешким металним ћелијама и многобројним измученим 32 твореницима. Шекспир је врло отворен џ својим алузијама и коментарима, али он све схвата као део мукотрпног али и забавног сучељавања људи са животом. Зар у тој комедији све конце не држи уп. раво сам кнез Винћенцо, који своја овлашћења преноси на Анђела само зато да би могао искушати природу својих нај банижиха Ти контрасти се не осећају довољно у самој представи и она се тромо креће према завршетку — за који со џуна» пред зна да ће, мање или више за све актере, бити срећан и весео. Требало је да редитељска концепција буде флексибилнија а главни глумци осетљивији за те унутарње захтеве самог текста. За њих, то је била више драма са комичним обртима него комедија са драмским акнџен.

„а 'вонципирано као. савремено, сведено на. |

позоришту

тима, и у томе су остали. консеквентни.

"Фтуд је Петар Баничевић, и поред све

своје убедљивости у улози кнеза Винћен-

» па; у појединим пасажима као'прерушени · фратар запао у монотонију, често је из"одлазио на просценијум и ову игру духа во-

хио једнолично, без воље да и сам у њој

учествује. Ништа срећнији избор није био

ни са Радетом Марковићем у улози Анђела. У експозицији је још и имао стила, '

али се касније у сценама са Изабелом

-тубио и гласовно бивао нејаснији. Бранка Пешић, између њих, мада у једном без-

личном концепту, имала је непосредности, грациозности, веровања у оно што чини

тако да је њена Изабела добила током

игре на привлачности и вредности. У том кругу остао је до краја изузетно леже-

_ран и. прилагодљив Ескало: у интерпретацији Предрага Тасовца, (

Редитељ је у својој тежњи да представа буде сва у знаку унутарњих хармонија

-и пројектованог стила глумачки израз при~

лично спутавао: индивидуалне карактеризације су сведене на најмању могућу меру а тиме и поједине сцене знатно осиро-

ашене. У мизансцену, уз то, има и стилиија, па је представљање, у суштини

израз" који у себи-садржи: и: доста. по, јед= ностављивања. АШ : Е

___Ако је отменој господи и дозвољено да "се клацка — ликовима са улице то углав-

ном није. Они се најчешће задржавају

"око те машине или се на њу пењу када

је у стању мировања и више представља неки бедем или плочник за седење. Да су Лучио, Лакат, Помпеј и остали из ове веселе дружине више укључени у игру, да су се бавили око те клацкалице живота

— представа би добила у ритму и заним- ·

љивости, Овако, то је само неки весели

"додатак основном заплету у коме учеству-

ју само важни људи. У том шаренилу и-

пак се издваја лик ЛАучија у игри Павла ·Минчића, бравурозан у досетци, природан џ каламбуру, виспрен и брз, слободан и

необавезан он је давао овој озбиљној пред. стави извесну ведрину и шарм. Зрео и сигуран, допадљив и необичан био је Мики Манојловић као Лакат, док је Михајло

" Викторовић свога Помпеја конципирао

као лакрдијаша намерно спремног да оде и у карикатуру само да би сачувао себе од шибања и непријатности. Госпођу Пеза-Меза играла је адекватно имену и си гурно Љиљана Јанковић, а Тиквана Момчило Животић,

Петар Баничевић је као монах био 0кружен увек сигурнам и је добро) Љубом Ковачевићем (Монах Петар), ни и помало осећајни управник затвора у игри Богића Бошковића, затим сме шни крвник из дечијих бајки Мида Сте-

"фановић и дугогодишњи затвореник који

никако да се спреми за извршење казне, у реалистичкој епизоди Бобе Динића.

Што више у овој представи обраћамо пажње на игру све чешће мислимо на преводиоца. Изгледа да судбина Шекспи-

ра није само у томе да надживи глумачке,

креације и редитељске визије него и са-

ме преводе. Овај превод „Александра —,

Саше Петровића није у александринцу као они наши стари преводи — али је, чини се, много адекватнији делу и писцу. Архаична лексика је спојена са данаш: њим слентом мп прилагођена сценском говору пуном ритма а да се стих скоро и не осећа. Врло инвентивно је изналазио за све појмове праве речи, тако да се чини да је пред нама неко друго дело јер се

"тодико разликује Од ранијих препева.

„Мера за меру“ је велики подухват и

не може се мерити са стандардном продукцијом ове куће. Тај подухват има сти-

ла, све је доведено готово до перфекције, нема места имтровизацији и са извесним коректурама (у светлу, ритму, кКОНтрастима и трансформацијама у игри главних актера) био би знатно аткрактивнији. Гостовање Хореа Попескуа, истакнутог румунског уметника, у ове две последње сезоне, обогатило је Народно позоритиште и зато у том гостовању ваља виде. ти. жељу да се израз целог ансамбла преобрази. .

- Петар Волк

ироничном (што

а ту су још били доброћуа:

Зав чв И ИЕ а па ваљан итненинитљаа

"традиционалне

КАЛЕНДАР

ОСЛЕДНИ ЗАСТУЦНИК КЛАСИЦИЗМА

Павел Бурковић ( 1772—18302)

ИЗЛОЖБА РАДОВА Павела Бурковића у Народном музеју обележила. је две стотине година од рођења сликара чија то"дишњица смрти још увек не може бати повод за сећања и прославе. Једино померање у том смисаџ настало је утврђивањем да је умро У Мариграду, а не У Ру. сији, како је то до сада претпостављано, Такође, није се могло закључити ни место нити трајање његовог уметличког шко ловања и формирања. Пресудних померања у временском распону Бурковићевог сликарског дела исто тако нису могла да али, унутар њега, појавили су се

уследе, 1 нови резултати и нове копстатације. Први пут је учињен напор да се Бурковић при-

каже не само као портретиста, већ и као иконописац, при чему је постало јасно да „ова друга област рада. никако не може бити потцењивана.

У портретској активности Павела Бурковића посебан значај има његов прела зак у Србију, где је кренуо двадесетих тодина прошлог века на позив кнеза Михоша Обреновића. Преласком у до недавно устаничке крајеве и њихову престонину, Бурковић је носио почетке продора. европеизованог уметничког укуса на. тле зографије, _ потврђујући истовремено своја словенофилска = сло. веносрпска опредељења. Избор и количича изложених потрета у Народном музеју омогућили су да буде потврђено какав значај има Бурковић у овој врсти, која је у новијој српској уметности имала тек коју деценију постојања. Штавише, показало се да је Ђурковић, у ствари, први српски портретиста: „Међу двадесетак истакну.

"тих уметника који су деловали У првој

половини прошлог века, Бурковић је, не-

ПАВЕЛ БУРКОВИЋ: КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ С ФЕСОМ (1824)

ма сумње, једани који је својим стилом и портретима изразио раздобље успона и потврде грађанског друштва“, написао је аутор уводног каталошког текста о Бур. ковићу као портретисти др Миодраг КоЛарић. Вредности и зрелост уметничке лично. сти Павела Бурковића „потврђује и његов иконопис. Било је већ уобичајено, када се товорило о сликарству Бурковићевог савременика Арсе Теодоровића, да се: истиче њетова целокупна активност и да се под једнако приказују и повољно оцењују н бројни иконостаси и портрети. Међутим, Бурковићев иконопис је ако не одбаци ван, свакако био потцењиван. Прошире вим списком његових послова на сликар.

" ском украшавању олтарских преграда ни

сугестивним анализама ликовних особина, у каталошком тексту о Павелу Бурковићу као иколописцу Николе Кусовца, измењеје представа о Бурковићевој уметно“

Радећи на иконама, Бурковић је кори стио своје велико искуство портретисте, али је а другим елементима показивао сво ју класицистичку оријентацију. Односом према боји и пртежу, У ликовном постулку који је давао предност чистоти боје и чврстини моделације, Бурковић је нано сио боју на иконама глатко, „стрпљиво неутралишући потез киста, остављајући га без индивидуалних ознака", ла начин који је био својствен свим сликарима епохе класицизма. Довољно култивисан, дакле сигурно негде школован, а и 'даровит, Бур. ковић се „свесно лишавао извесних ликовних ефеката“ и на тај начин, и у портре гима и у иконопису, остајао најдоследнији заступлик класицизма у српском сликар" СТБу ХТХ века. Постављен у врх српског класицистичког сликарства Бурковић је истовремено уведен и међу неколико нај звачајнијих уметника српеке уметности прошлог столећа, (Ј. М) .

АЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 8

нв ата аи а ара анти оринрааатој = са рана исели араниреа