Књижевне новине

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

;

Два вида теме

о распетом Христу

Поводом две истовремене лондонске (позоришне и филмске) представе

„ХОЋУ БОГА, хоћу поезију, хоћу праву опасност, хоћу слободу, хоћу доброту. Хоћу грех,“ каже Дивљак Мустафи Монду у „Храбром новом свету“. Да овај наш свет није ни храбар ни нов речено је поводом прошлогодишњег Феста; он је и даље наклоњен Дивљаку. Све, али баш све, што је желео наћи ће тренутно у две најпопулар није лондонске представе: у рок-ораторијуму „Јеванђеље“ и у Кјубриковом филму „Сатолика поморанџа“. Дела представљају јединство супротности, сасвим дословно јединство црног и белог: „Јеванђеље“ је примерно упражњавање анђеоства, а „Сатолика поморанџа“ је излет у дијаболизам.

Ове две представе се додирују У својим крајностима: „Сатолика поморанџа“ је управо онолико једнострана у свом дијаболизму колико је то „Јеванђеље“ у својој богобојазности. И Алекс, дмјаболични јунак прве представе, и Исус Христос лично, јунак Аруте, окружени су верницима; само док је у првом случају то ганг силеџија и зликоваца у црно-бедим возачким оделима, наоружан ланцима са мотора, благословени су братија у сјају ин свиди, која се поиграва перјем и јо-јом. Обе трупе састављене су искључиво од играча, покрета прилагођених свепрожимајућој музици. Параледа се наставља — зло бива стављено на крст као и добро — црни анђео лежи распет у пластичном гипсу пошто је изазвао судар.

· Могло би се претпоставити да су обе представе сличне средњовековним мистеријама; сви чиниоци су дати — прерушавање, песма, игра, Голгота. Поређење је, међутим, обмањиво — испали бисте лаковерни, а остали гладни, јер је храна која вам се нуди далеко лакша; од трагедије се не прави „права трагедија“. Није у питању невино и спонтано приказивање хришћанског мита неукој хришБанској заједници већ је то шоу„бизнис за помало перверзну а Увелико нерелигиозну публику, џезована верзија Јеванђеља по Матеју (али би то с истим правом |мегао; бити Стари завет или Коран); Стваралачког „вјерују“ 23 њих Стивена Шварца и Мишела Тибелака могло би се прилагоди ти било каквом светом либрету. Интелектуална произвољност 2допушта, истина, и параболу, али не гњави: заштитна марка „Јеванђеља“ садржи одлично одмере не проценте мјузикл-трикова, мимике, „лочаране атмосфере, али је удео агичног занемарљиво мали у олносу на хришћанску поруку.

Најупечатљивији пример ко мерцијализованот хришћанства је сам Исус, звезда представе. Нема никакве унутарње релевантности између историјског или митског Христа и његовог голобралог, дражесног, полунагог имењака (сав мед и млеко, а степен нагости не буди асоцијације на историју већ је пресудан знак модерности), чи“ ја феминизирана игра дочарава ритуализовано страдање а усне дечје меко тепају одабрани текст Јеванђеља (о, зар не бисте волели да и сами умрете тако рупког2). Сви опори ставови из Новог 32" вета су изостављени, сваки божји и електронски трик је употребљен како би се одстраниле узнемира вајуће импликације из шоу-хришБанства. тог паразитског промзвода заснованог на једноставној премиси да смо сви помало уморни и помало жељни мита 0 анђеос-

тву. Јунак друте представе Алекс

толико је исконски зао да У, нашим очима успева да задобије опаки престиж црног анђела. Гностицизам, који је проглашавао све материјалне ствари и сам овај свет за неискупиво зло, утицао је на ранохришћанске црквене оце па су они често писали као да је Сатана доиста владар овога света или бар његов заступник. „Симпатија за Бавола“ (плоча) Ролинг Стоунса каже исто што и отац Оритен — да ће Сатана и ње тови пали анђели бити спасени за вјеки вјеков. Алекс је пре оваплобење саме такве идеје него што 1е одраз сопиолошког и психолош ког стања дапатшње омладине. Кјубриков филм, као и чувени истоимени роман Ентонија Барџеса, свакако његово најсјајније и најцрње остварење, приморава нас да се идентификујемо са Алексом, јер се све приказује с његове тач ке гледишта, све је испричано ње говом неодољивом комбинацијом руских речи пи немачке синтаксе. Он је једино биће с АуШОМ, све ако ј2 то и дута зла. Можла она указује на термин „поморанџа из наслова, тј. на органичку страну Алекса који налази лирско уживање у силовању а инспирапију за још већа зла и насиља у слуша њу класичне музике (омиљени ком

позитор је Лудвиг Ван и његова 1Х симфонија), евентуално у пратњи мезимца, змије, боље _ рећи, змијца Базила (енглески уступак структурализму2). тоталитаристичкој држави подљудских конформиста („ни толико људи да би били проклети“ — цитира Барџес Елиота) нагласак је на људској слободи избора. Боље зао по властитом избору него никакав, — то је порука филма. Неосадизам је добар одговор једном скривеном мили одсутном богу, сматра даље Барџес, католички безверник. Алекс бива ухваћен и подвргнут преваспитавању — све у складу с Павловљевом теоријом о условљених рефлекса. Можда се овим указује на механичка својства личности — на часовник из наслова. Алекс. бива приморан да гледа филмове бруталности и сексуалног насиља уз звуке класичне е и јако средство за повраћање. Лечење је џспедо јер и најмањи знак ма које од три пређашње слабости изазива у њему неконтролисано гађење. Бихевиористички прагматизам који измишља такве и сличне поступке свакако не поставља питање које мучи Барџеса: у ком смислу је човек који је приморан да буде добар (јер је у њему уништена способност да бира) бољи од онога који потврђује своје биће намерно одабирајући зло2 . Филм више него роман настоји да докаже да постоји квалитативна разлика тамо где је нема: да је то поетска правда када четири зликовца из ганга истуку старца (у ритму мелодије „Певајмо на киши“, — и уопште сва зла Алекса и компаније прочишћена су естетиком игре) док то није поетски право када два полицајца премлате једног насилника (приказано мучно реалистички, као и све одмазде над Алексом). Дати зау љупко лице у извесном смисалу је исправљање вековне не правде, јер је у сликарској традицији оно беспоговорно препушта но Христу. Међутим, рачунати на емоционалну укљученост публике и “здизати позноромантичку антиномијску култивапију зла ипак је бркање метафизике са сентименталношћу и сензуалношћу.

Милица Ћурчија-Минт

Студија о реализму

У Енглеској се недавно појавила књига професора Џ. П. Стерна О реализму". Један од фебруарских бројева Тајмсовог литерарног до" датка доноси веома исцрпан при каз те књиге,

Професор Стерн подразумева цео низ савремених тума чења реализма, почевши од Лу. качових (по којима је реализам есенцијални литерарни поступак цивилизације којој припадамо пос ледњих 150 година) преко оних соп-реалистичких па све до тумачења Ролана Барта и Те! Фиеј групе (по којима је реализам последња обмана самозаслепљене буржоазије; они тврде да нема реалности која није актуализована у језику, а језик је у сваком времену натопљен претпоставкама владајућег система). Ослањајући сеу извесној мери,на Ауербахово и Виттенштајново разумевање, тог проблема, есор Стерн се вишебави реализмом као фундаменталним категоријским термином „који се односи на елеменат који се јавља У целокупној литерату“

и“, “ Иако германист, професор Стерн се креће много ширим термином но што би његова стручна оријентапија претпостављала, тако да понекад, каже приказивач, до те мере шири поље разматрања да читалац стиче утисак како се жели показати шта све реализам није. Врло су, тако, занимљиви пасажи у којима расправљајући о Гетеу критикује Лукачова схватања и они у којима (порелећи две сцене смрти, у Мановом роману „Буденброкови и у послед: њем Фонтанеовом роману) успоставља границу између реализма и натурализма. Из тих пасажа, заправо, и произлазе основне ка. рактеристике реализма како га професор Стерн сагледава. С је не стране, трансцендентална ди“ мензија, по њему, није више за брањена територија за реализам, с друте— што му критичар уписује у недостатак, — реализам за њега, увек и суштински, почива на систему прихватања и разуме. вања које писац и његов аудиторијум сматрају заједничким,

ХУМОР И САТИРА

Такав је мој пријатељ Стокућа

Тражио је пролеће кроз које промиче пут,

оком пратио лагани птичји прХ..

Није умео да наслути слут:

нада има један, а бол други врх!

Мука га тукла, У маршу је јео 306, где је заноћио, ту није озорио. Он је јео зоб, а њега зобала коб, а опет се, опет јуначки борио!

Није хтео да призна да је студ студ, јер кад би то признао шта би од наде било... Кад је рана зора сипала планином

руд, хладно је срце претварао у огњило!

У ралу је ишао прсимице у Г јурише. Тубђем злу својим злом претио ..• Такав је некад бис, али није вишег сада се игледа опаметио!

Живи изван града. Кеже да му је тамо милије, јер тамо сунце залази лаганије, јер тамо се, зна се, живи Е јевтиније. воје е укршта с рукама У" _ попадије!

Стокућа се коначно смири. Смирај му изгледа прија.

Његово озебло срце сад греје , попадија!

ТАКАВ ЈЕ МОЈ ПРИЈАТЕЉ ХРИСУЛА

Зна добро мој пријатељ Хрисула Шта је пакао душе, шта је бодеж бола. Кад падне ноћ у ноћ Хрисулиног вида, осети да је самоћом зазидан.

Некад је волео ветрове дуге руке Кад зањишу лиснате катедрале борја. Воло је да напреже ухо, да њиме хвата звуке реке која ломи врат у рана, праскозорја,

Волео је много тога. И птице је | волео. И дугу у небу кад постане светлосна теревенка. Сада је то сећање. Хрисула, се разболео: од негдашњег ратника, оста сама сенка!

Не излази из куће нигде. У себи дубоко пати.

Очито се види да није онај ранији, онај који је у маршу знао о срећи да снатри, онај што је слободу разносио по Романији.

Хрисула који је волео птице и, зелен-борје, ставио је на све тачку. Страшан случај се десио. У једно олујно и мутно . праскозорје мој пријатељ Хрисула у парку се обесио!

УСРДНОСТ ЗА ТОСПОДИНА ИГЊАЦИЈА

Ни воће не зрп ако га сунце не походи,

без сунца ни небо не зна да се своди.

Сунце просипа златну крљушт сиромасима и господи,

ал' само тоспода ужива његов блажен додир.

Збиља. је дивно кад у Будви и око Рисна

шета лагано небом сунчева опсенарска кугла.

Сунце је срећа, ал срећа је сиромашку некорисна.

Њетова туга за тосподу је застава ругла!

Зашто ће сиромашак на море, 0

_ реци,

зашто да га замара шуштање валова и птичји крициг Ако га занима море и роштиљање тела на припеци,

добиће та поштом = на колор разгледници!

ПС Сунце је добро свих људи и“ нација. А море» Море је резервисано за | Игњација!

Жарко Буровић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11

КАРИКАТУРА БРАНКА ЦОНИЋА

Савремена ловачка прича

ШТА СВЕ НИЈЕ Арса чинио. са» мо да би напредовао у предузећу, ади узалуд. Долазио је први на посао. Није било састанка на којем није — корисно дискутовао. Умео је и да похвали пројекат сваког колеге, а нарочито претпостављених. Чак се Арса и лукавством служио. Зграбио би замашан дењак списа и аката, па је с том силом од хартије по цео дан јурио по ходницима.

Боже, ал' овај Арса ради! говорили су људи, али је све на томе остајало.

Онда је Арса — проширио тактику. Настојао је да унапред пред види који ће клан у предузећу доћи на власт. И са члановима таквог клана Арса је почињао да игра покер, иако за карте није марио. Чак је успео да одигра неколико партија покера и са водећим тимом предузећа, али ништа од тога.

Па је, опет, проширио такти-

ку. Почео је да седи у кафани са,

једним од главних шефова. Пропао је од чашћавања, а шта. је за све то добио2 Ни више, ни мање него је чуо како му тај шеф о вако иза леђа говори:

— Шта! Питате ме да ди Арса. пије2,. Не пије, него — лоче!

Разочаран, Арса, ипак, није одустајао од напредовања. У реду, рекао је себи. Некад су службенипи својим шефовима носили прасе или ћурку, а сад носе ви: ски, америчке цигарете и бесплат' не авионске карте. Па је Арса за» сукао рукаве. Окрени-обрни и у брзо је нашао неког даљег рођа> ка који ради у авионској агенцији. Овамо-онамо им Арса је увели: ко почео да снабдева руководећи тим предузећа страним – пићима, цитаретама и бесплатним авионским картама.

Али, пролазили су дани ни године а Арса је још тапкао у ме сту. Чак му шефови ни лични до ходак нису хтели да повећају да се не каже да је то због страних пића и цигарета...

После толико година мучења, Арса је разочарано клонуо, И већ је хтео да начисто падне у депре“ сију, кад му се изненада кћерка удала за сина управника општинског ловишта. Није честита ни престао ловостај, а Арса је већ био наименован за директора сектора. Данас, у јеку овогодишње се зоне лова, Арса је главни кандидат за помоћника генералног, Сре ћан је и задовољан. Једино понеки пут уздахне и каже жени:

. — Баш си могла да ми родиш још једну кћерку! Има сина и у правник — р лаичког ловишта.

Миленко Матицки

Тома Славковић

Јуриш

Јурио сам ја Немце усташе, Италијане, од њих носим

две ране.

И стварно: пре свима показа две ране

на лећима.

ОСВЕТА

Одлучили су заједнички да свог шефа.

занавек сатру: написали су му најпогрдније писмо

и брзо га бацили

у ватру.

(Ли)рика из магареће клупе

Неко ми “испод ногу изби моју пу тању покушавам по сећању да поново избијем на њу.

Ј.

Ноћ у родном селу буди: ми заспалу дечју машту и страх од неког повампиреног чиче у белом плашту. Чим ноћни поветарац почне лишће да миче, престрављен помислим: ето повампиреног. чиче. Па напрегнуто чекам петао да . закукуриче, јер тада нестају све повампирене чичекање. Петао подло Њути и у бескрај се отеже чекање. Чим сване, смешан ми је страх од безазлених чичица, предводника вештица, дрекаваца п“ других ноћних птичица.

2.

У сећању ми одјекне изненада, звоно на. овну предводнику стада. Много је тада. ован био обрадован што је главни у читавом стаду. А једне ноћи лопови звоно украду, требало им за њино стадо лоповско, Веровао сам да ће их разнети ђуле топовско, нисам имао појма да на лопове, нико не испаљује топове... У сећању ми одјекне као канонада, звоно на овну предводнику стада.

3.

Многе ми речи невероватно звуче, чини ми се да сам неке друге чуо јуче,

и чини ми се да ћу опет бити Би такве среће, да сутра чујем неке сасвим треће.

4.

Неки одлазе чак у саване, да краду богу дане, Ваљда иду што даље могу, да зађу иза лећа богу.

5. ,

Додоле иду долом, под паролом: „Дај нам, боже, један пролом-“ Падне киша, небо се пролама, бујица однесе паролу, са неким додолама, На лицу места, у поплављеном долу, преживели опет пишу исту паролу, јер додоле не знају друге пароле, осим бога за кишу да моле. И-док на дно дола, тоне последња додола,

по површини плива додолска парола,

Алек Марјано

ОГЛЕДАЛО

Одлучио је а

да се са собом суочи, Купио је велико огледало ц нашао се са собом лицем у лице, очи у очи. Говорио је о себи искрено, поштено и часно,

али све што је рекао — рекао је полугласно. А да се за његову причу ипак не би сазнало,

он је ударцем ноге разбио огледало.

После је ироници

пали ситне комаде гиштеног, сведока.