Књижевне новине
из пРОШЛОСТИ
ПРВИ ПЕНЗНОНИ ФОНД НОВИНАРА
Поводом 35. годишњице
смрти Бранислава Нушића
ИАКО СУ ПРЕДЊАЧИЛИ У ско"
ро свим племенитим акцијама, а
многе и сами покретали, новина“
ри у Србији су мало мислили 0
својој судбини и условима рада и
живота. У првим годинама овог
века, пре великих ратова, српски новинари су били принуђени да своје најбоље године стваралаштва утроше у самопрегорном новинарском раду а да старост дочекују у великој неизвесности. За. то је све видније долазила до из ражаја потреба за стварање неког пензионог фонда, који би но“ винарима колико-тодико обезбе-
Ђивао пристојнији живот у дане
када их старост, болест или изне-
моглост одвоје од њихових редак ција и онемогуће им даљи рад.
Занимљиво је истаћи да је један
од главних покретача идеје за ос-
нивање Пензионог фонда _био доајен српског новинарства Бранислав Нушић,
Ношени том жељом, новинари су организовали и Први новинар“ ски скуп у Србији, одржан о празнику св. Тројице на Ади Цитанлији код Београда. Да би о купили што више посетилаца на овај импозантни сабор, новинари су покренули и занимљив ЛИСТ „Водени цвет", који је, као и сваки водени цвет, био кратког века — изишла су само три броја за време трајања самог сабора.
Уводник у првом броју овог
- | листа, коме је главни и одговор. ни А паган био популарни Бен
Акиба, био је посвећен основној
идеји сабора — оснивању Пензио
ног фонда новинара. У том увод: нику стајало је: „Српски новинар, који у име свих вас говори, који се за све вас бори, који изражава најчешће све што ви сви осе: ћате, који за вас све пати — тај неуморни и напаћени радник на сваком добром делу и на српском послу, живи бедно целог века док је способан радити. Али што је још горе, он не може ни бедно,
ни никако живети, чим оболи, о| 'унемоћа или остари! Ако се срп ски новинар онеспособи за рад ма каквим злим удесом, он је осуђен да одмах сутрадан крепа |од глади. Њега нема ко прихва' титизнипомоћи, њему не припада "ништа за издржавање од свега онога трудног посла на општем добру и општем привређивању. И зато је Новинарско удружење прегло: да што пре оснује „Пензиони фонд“ за српске новинаре, и овај „Тројички сабор" има за циљ: да што већу суму новаца заради ради оснивања Пензионог фонда Српског Новинарског Удру жења."
Приређена је и новинарска ду трија у корист стварања Пензионог фонда новинара. Сакупљани су и добровољни прилози. Колико је изнео чист приход са ове тродневне светковине није нам позна. то, али се зна да је скоро све што је на сабору приређено биАо обилно и посећено. То потврБују и за оно доба веома атрак тивне рекламе појединих угости тељских и других објеката, чији су огласи били објављени у „Воденом цвету". Била је отворена посебна турска кафана „Чардак", затим рибљи ресторан и низ других објеката. Посебну точионицу пива отворила је и онда чувена Вајфертова пивара.
Вероватно имајући у виду физичке тешкоће многих љубитеља „добре капљице" да, након толиког јела и пића, сигурно и лако пронађу сопствене куће при по вратку са сабора, лист „Водени нвет“ је оглашавао и то да је управо изишао из штампе „Илу. стровани вођа по Београду“.
Додуше, добро накресаним посетиоцима вероватно не би ни пошало за руком да прегледају план града, али им је полазило за грлом да користе овај догађај и према онда суседној Аустроугарској преко реке Саве упуте већи број изазовних песама и парола и да дају одушка свом родољуби. вом расположењу.
И све тако, весело и актуелно за своје доба, свега годину дана после првог јубилеја новинарског удружења. Ово Удружење је 1907. године славило 25тодишњицу постојања и рада. Те, 1908. године, створени су први концепти за оснивање Пензионог фонда но: винарског удружења.
Али, ова племенита иницијатива је, на жалост, била кратког века. Фонд је основан, али су његово функционисање _ прекинули бурни ратни догађаји 1912. године, што је и ову, као и многе дру+ активности, одложило за боља
"чија времена.
Саво Марић
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10
ње ваља љиљан
њи мн пити илити иманентна ад њи = ти ада =
ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА ВИКТОРА БОРИСОВИЧА ШКлОВСКог
(Ових дана велики совјетски пи:
сац, критичар и тео ар књи жевности и филма Виктор Борисович Шкловски навршио је осамдесет година. Рођен у Пе трограду у учитељској породици, по завршетку историјско-филолошког факултета, отишао је у пр ви светски рат, а из њега ушао у Октобарску револуцију, у којој е вршио разне функције. Деби товао је као писац 1910. године, а 1914 године објавио је прву књигу (збирку песама). Отада се бавио готово свим врстама књи
жевног стваралаштва и рада (пи
сао је чак и књиге за децу), че сто у тако оригиналној форми да је многим његовим делима тешко одредити жанр. Био је најуглед» нији члан ОПОЈАЗ-а (Друштва за проучавање _ песничког језика иницијатор групе прозних писаца „Серапионова браћа" и најистак-
нутији протагонист формалистич- | ке књижевне теорије, која је у
међувремену стекла глас широм света, па и код нас.
Своје књижевне назоре В. Б. Шкловски је најпре систематски изложио у „Теорији прозе" (1925). Пошто је формалистичка теорија.
била одбачена од стране (вулгар-
но) социолошке, а затим и теорије социјалистичког реализма, није био у могућности да се бави теоријом књижевности ни ба-
вио се понајвише писањем фил-
мских сценарија, поглавито о ис торијским Адичностима. Након
• Стаљинове смрти наставио је да
се бави историјско н теоријскожњижевним радом и објавио је „Записе о прози руских класика!" (1953), „За и протиз — записе о потоком а 45 „Уметничку прозу' и монографију „лав Толстој“ (1963). ПВИРИЈУ
Поводом осамдесетог робендана В. Б. Шкловског секретаријат Управе Савеза књижевника СССР упутио је слављенику честитку, у којој стоји:
„Срдачно честитамо осамдесети рођендан Вама, једном од наших најистакнутијих писаца-ветерана вишенационалне совјетске књижевности. Ваше стваралаштво, које траје више од шест де“ ценија, представља значајан допринос развитку совјетске културе. Ви сте познати као велики мајстор, чији се дар сјајно открио у многим жанровима. Про„заиста, публициста, – критичар, сценариста, историчар м теоретичар књижевности, аутор веома занимљивих мемоара — такав је дијапазон Вашег стваралаштва, такве су његове димензије. Имади сте срећу да будете савременик н саборац Горког и Мајаковског, да непосредно сарађујете са истакнутим посленицима совјетске филмске уметности Куљешовом, Пудовкином, Јарматовом. Будући лелан од најизразитијих представника совјетске школе у области науке о књижевности, Ви сте заслужено стекли признање не само у нашој земљи, него и далеко изван њених граница.
Од свег срца Вам желимо добро здравље и нове велике успехе на добробит наше совјетске књижевности“.
Слављенику су честитке и секретаријати Управе Савеза књижевника РСФСР и мо сковске списатељске организације, као и редакпија листа „Литературнаја газета".
„Ове честитке су утолико значајније што представљају коначан тријумф и заслужено признање В. Б. Шкловском за један изузетан духовни напор у совјетској и светској књижевности.
Честитајући слављенику осамдесети рођендан и са своје стране, „Књижевне новине" у овом броју доносе превод једног текста овог великог теоретичаоа књижевности и писца који је, чини се, још увек недовољно
афирмисан у нашој средини.
СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „ТРОМЕВА“ РАТКА ИВКОВИЋА, КОЈИ ЈЕ НА ОВОГОДИШЊЕМ ЕТРАЖНОГ ФИЛМА ДОБИО НАГРАДУ
ФЕСТИВАЛУ ДОКУМЕНТАРНОГ И КРАТКОМ
ОЖАРКО ПЕШИЋ“ КАО НАЈБОЉИ ДОКУМЕ.
ВИКТОР БОРИСОВИЧ ШКЛОВСКИ
Виктор Шкловски
ЈЕЗИК И УМЕТНОСТ
ФУНКЦИЈЕ ЈЕЗИКА у људској активности су разноврсне. Прво, језик је средство везе међу људима, средство односа — комуни кације; друго, језик је форма мишљења, орган стварања. мисли, како је говорио В. Хумболт. О овој другој улози језика писао је А. Потебња:
„Језик је неопходан услов мисли самосталне личности, чак и у потпуној усамљености, зато што се појам образује само посред ством речи, а без појма немогућ је прави начин мишљења.)
Реч у „људском сазнању замењује предмет, изражавајући појмове. На тај начин реч као да потискује предмет и постаје веза између битности предмета и нашим сазнањем. С тог становишта наука је дете речи, једна од појава људског сазнања изражена. језичким системом.
И.П. Павлова је специјално интересовало питање односа другог ситналног књижевног система према првом систему уз чију помоћ организам ступа у везу са светом који га окружује само посред. ством оних утисака које он добија од сваког посебног надражаја.
Павлов је 4. децембра 1935. године на једном од састанака говорио: „Треба. рећи и следеће о ванредној сложености друтог сигналног система, књижевног система. Он је донео човеку ванредну корист. Ето, по чему је постао господар првог сигналног система. Захваљујући апстрактности, том посебном својству речи, које је довело до велике генерализације, наш однос према. стварности закључили смо у општој форми времена, простора и узрочности, Њиме се директно служимо као готовим за оријентацију у свету који нас окружује, не схватајући че. сто чињенице на којима је засно“ вана ова ошшта форма н општи појам.
НТАРНИ ЕТНОГРАФСКИ ФИЛМ
Наиме, захваљујући ОВОМ својству речи, уопштавајућих чињени ца стварности, ми брзо узимамо, у обзир потребу ректно се користимо тим општим формама у животу.
Али нормалан човек се користи другим сигналним системом тако што је он стално и правилно коре лативан с првим сигналним сис темом. Механизам књижевног мишљења проверава се спољним сигналима. Ако искљ спољне у“
тиске и уронимо, свест у стање
сна тада се одваја корелација с првим системом.
Оно што се на Западу назива „ток сазнања“ или то што се штампало без интерпункције, пред ставља други систем, који није у корелацији с првим, као фикса цију неуротичног стања.
Језик нам пружа могућност да стварамо сложене конструкције. Понављајући резултат ових конструкција утврђује се у начину мишљења баш зато што даје ре алан резултат толико често употребљаваних формула узбудљивих кретања, који није произвољни резултат уметничке редукције раз“ новрсних појава спољног света. некаквих система, него одраз јединства закона тог света.
Језик је оритинални инструмент“ мишљења, који омогућава човеку да се не враћа увек директно предметима. .
„...У језику, формулисао је ће. њин У „Филозофским, свескама“, — постоји само опште.
Језик доводи појединачно к општем, С тим су сагласни сви, али из тога произлази друга. појава: аутоматизација језика.
Југословенски лингвиста Ф. Ми куш пише у чланку „Расправа о питањима структурализма и синтагматичка теорија“з): „Под језиком се подразумева систем ауто матизованих знакова и метода до“ бијених у резултату праксе и не посредним социјалним контакти“ ма сваког члана заједнице.“
Језик је наша способност оперисања појмова узетих из ствар. ности, он је наше оружје, наше заједничко искуство, али управо он ограничава и замењује перцепцију. .
Уметност је заснована на соци. јалном искуству човечанства. Она постоји у потпуном интегритету утолико уколико су познате његове појаве, али те потаве и саме зависе од других појава.
Сваки појединачни стваралац користи се заједничким искуством како У коришћењу елемената тако и у коришћењу система унутар којега се ти елементи налазе у корелацији.
Међутим, треба знати и то да изван тога система елементи и не постоје, нису предмети сазнања, јер у свету они такође постоје само у вези, у супротности и у кретању“)
(Превела с руског
ОЛИВЕРА ШИЈАЧКИ)
1. А. Потебња, „Мисао и језик“, Харков, 1913.
2. „Питања лингвистике“, бр, 1, 1957.
жу Текст је из књиге „Приповести о прози", 1, Москва, 1966.
УСТАНОВЉЕНА НАГРАДА „РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋе
Укључујући се у прославу стогодишњице рођења Радоја Домановића, „родоначелника и истодобно највећег ствараоца сатиричне књижевности у нас“, Новинскоаздавачко предузеће „Јеж“, на предлог редакције истоименог јутословенског _ хумористичко-сатиричног листа, установило је годишњу награду „Радоје Домановић“. Ова награда, која треба да постане традиционална, додељиваће се за приче са хуморним и сатири чним садржајем.
Конкурс за додељивање награде „Радоје Домановић“ отворен је до 1. маја, а свечана додела награда (предвиђене су три: прва 10.000, друга 6.000 и трећа 4.000 нових динара), обавиће се у Овсишту, родном месту Радоја Домановића.
Награде за хумористичко-сатирична дела до сада су додељиване само на такозваним „фестивалима. хумора и сатире“: у Шапцу („Чивија“), у Загребу („Керемпух“), затим у Ивањици и другде. Међутим, потребно је нагласити да се на свим тим „фестивалима“ хумористичко-сатирична прича као облик књижевног стваралаштва, ни је нарочито ценила, док су разне „шаљиве песмице“, „хумористичке шансоне“, вицеви и скечеви, као и карикатуре са уобичајеном дневном, често и пијачном темом, били и те како уважавани. Добро је познат нлво и значај ових „фестивала“, а чињеница да је један од њих, и то баш онај који је био најбољи (тачније најмање лош), укинут још пре три године, иде у прилог честим гласовима о лошим данима домаћег хумора и сатире.
Због свега тога установљење књижевне награде „Радоје Дома. новић“ имаће вишеструк значај, наравно уз услов да сам крите ријум при додељивању награда буде на нивоу на који је обавезује име и дело највећег српског салиричара. (ДА. М. П.)
стварности и Ди:
ДОКУМЕНТИ
ЗА ПОЛИФОНИЈУ НАШИХ ТААСОВА
Слово одржано поводом додељивања НИН-ове награде, 2. марта 1973.
ДОЗВОЛИТЕ да на самом почетку кажем неку реч сумње, а да при том поверујете да та моја сумња није само метафизичке природе, нето и део мог погледа на свет дитературе, на свет писане речи уопште, и да поставим једно пи тање, које прогони мислим сва ког писца, питање што га је Крлежа формулисао овако: „Што пред: ставља једна осамљена књига на овоме свијету данас, па била она доиста вриједна да буде објављена>“ М да одговорим, заједно с њим: „Мање од једне осамљене капљичице у Амазони.“ Наравно, једна књижевна награда, са угледом коју ужива ова која је мени додељена, може подићи око књите и око њеног писца извесну, како се то каже, прашину, пра> шину која ће се као све праши“ не овога света једног дана слегнути, а књига ће живети свој живот, усамљенички, случајни, као што га живе све књиге, а осама око ње и њеног писца, биће тада још већа, тишина још стравични“ ја. Јер, уверен сам, Гутенбергова. талаксија над нашим небом полако се гаси, скоро видљива годим оком на звезданом небу, а да се до нас њено зрачење још није честито ни пробило. На данашњем _ вашару књижевног тржишта књиге се на жалост још најлакше моту валоризовати управо наградама, и тако издвојити из безимене масе големе књижевне продукције, а да се при том заборавља често на судбину дру. гих књига, хиљаде Аругих књига, исто толико добрих (или исто толико лоших, свеједно) као и те награђене. Стога је мислим данас, поготову у нас, због те равноду-. шности коју носи механизам тржишта и индиферентности, писа» ти књиге ствар достојна поштовања и дивљења, утолико пре што се данас у нас пишу добре књите, што на овом језику имате читаво богатство прозне продукције у жанровске изнијансираности. Писати 'и очајничке књиге још увек
значи више него завијати зајед-. но са вуковима! Погледајте само:
тенерацију која се својата, и којој припада и писац Пешчани ка, погледајте тај списак импозантно _ разнородних _ писаца: Миодраг _ Булатовић, – Борислав Пекић, Мирко Ковач, Филип Давид, Бранимир Шћепановић, Бора _ Босић, Драгослав Михајловић, Миро Главуртић! И још неки, Ако бих покушао да на» Ђем (ипак) заједнички именитељ~» овим писцима, то би било свакако на плану социолошком, психо“ лошком иди биографском, свејед; но:сви смо ми, патетично речено, 108 волдадов, деца рата, оштећени дубоким траумама, за све нас је писање врста терапије, покушај да се та солипсистичка кантилена, отпева тако да и другима може да нешто значи!
По некој худој копнциденцији, на дан када наздрављамо одлуци једног жирија, и када са захвалношћу примам ову награду, једна се друга награда покушава ану. лирати, како би се „сматрала не додељеном“, као да се може тек тако анулирати једна награда, као да никад није била додељена, и као да се може тек тако поигравати судбином једне књиге, као да никад није била на. писана! Тим поводом, другарице и другови, дозволите да изразим своју бојазан да би могао неко из ОСрзоплетости и прагматизма, из провинцијског незнања и у когрудости, да ту полифонију наших гласова ућутка или да је сведе на меру слуха својега! С тим у вези, дозволите ми да ово своје слово завршим, као што сам и почео, једним цитатом из Крлеже, и да поновим заједно с њим да су ууметностнапо. логетика и контестација дијалектички повезане, тврдњу која нам може послужити као компас, која може наше ра= субивање и процењивање литературе учинити еластичнијим, а наси наше критичаре широкогрудијим. „Да би вршио ваљано свој занат, писац мора имати могућности да буде у неку руку дисидент, па чак и дефстист, у односу на државу и институције, на нацију п ауторитете, Он је „разметни син" који се враћа свом очинском огњишту само да би могао од њега поново отићи. Негтација је његов фамилијарни солик при: хваћања свијета. Само онај тко
радикално схвати и прихвати уљ раво ту истину може истински помоћи писцу, односно умјет ности,"
Данило Киш