Књижевне новине
ари ви мрв инди аге вата ивици рит еннаниви танина ашаЕ
ДАТУМИ
НЕКИ НОВИЈИ НАУЧНИ РЕЗУЛТАТИ
0 ХРВАТСКО-САОВЕНАЧКОЈ (ЕЉАЧКОЈ БУНИ 1573. ТОДИНЕ
МУЧЕНИЧКА СМРТ „сељачког краља“ Матије Гупца и литерарна обрада његове буне, проистекла из врсног пера Аугуста Шеное, допринела је да хрватско"словеначки покрет из 1573. буде познатији од многих других исто тако значајних догађаја наше историје. По броју побуњених сељака велика, по простору који је захватила знаменита, по жртвама које је однела крвава, Гупчева буна је привукла пажњу и неких његових савременика, који су, на хроничарски начин, о њој забележили оно што су знаам, што су сами видели и доживели илЕ, можда, од другога чули. Међу такве, најпознатије, и са историјског становишта, најважније, спада дело виничког властелина Николе Иштванфија (1538 — 1615) Н1згопагшт де теђиз ћипрамсаз Ши ХХХТУ. Надарени стилиста, стога називан угарским Ливијем, Иштванфи је многе историјске чињенице жртвовао литерарним ефектима. Његов историјски приказ сељачке буне, нако значајан као изворни материјал, има доста погрешака, које су савремени историчари, уз помоћ нове архивске грађе, установили и исправили.
Између осталог, у Иштванфијевом раду први пут се сусрећемо са именом Матије Гупца, који се, иначе, у архивским документима, тако нигде не помиње него као Амброз-Јамбрек Губец или Губец-бег. Ту погрешку, која је вековима етзистирала у нашој историографији о сељачкој буни, исправио је и о њој је дао колико логично толико проницљиво објашњење хрватски историчар Јосип Адамчек. Уносећи се у време друге половине ХМ] и прве половине ХУП века, чији је добар зналац, Адамчек претпоставља да је Губец добио друто име стога што је у народу дуто владала легенда „о сељачком краљу Матији“ и „о добром краљу Матијашу“, при чему се мислило на угарско-хрватског краља Матију Корвина. У време настанка Иштванфијева дела, почетком ХУП века, из којег су после сви историчари преузимали Гупчево име, легенда се могла стопити са конкретним историјским догађајима из буне 1573, па је „сељачки краљ“ Губец добио име Матија.
Како старија тако и новија историографија о сељачкој буни веома је богата. Поред низа других, који су допринели њеном потпунијем осветљавању им сагледавању, најзначајније место, без сумње, заузимају Иван Кукуљевић-Сакцински. и Фрањо Рачки. У настојању да утврде чињенице и да их по могућству што више обогате, они су поставили темеље наших сазнања о сељачкој буни из 1573. На основе које су својом научном сериозношћу чврсто изградили, њихови бројни след. беници су дограБбивали нове материјале, искључиво фактографског карактера. Са ретким и незнатним изузецима ти радови су садржавали ошпирне приказе прилика и односа на сусједградско-стубичким поседима, где је и било главно жариште буне, па су стога сви историчари ту и тражили њене главне узроке. Поседовни од: носи око сусједграда, сукоби сељака са Тахијем и њихова страдања од тог обесног и развратног феудалца редовно су приказивани као предисторија буне.
Располажући обиљем архивског материјала послератна историографија је о ратила посебну пажњу испитивању социјално-економских узрока настанка сељачке буне. Ту су и постојале највеће праз нине па су оне, добрим делом, попуњене радовима Рудолфа Бићанића, совјетског историчара Ј. В. Бромлеја и академика Боге Графенауера. Они се нису упуштали у истраживање нових докумената, али су, сваки са свог становишта, вршили анализу раније објављених. У њиховој интерпретацији многи извори су дали ква. литативно нове резултате, који у ранијој историографији нису били ни · наслућивани. ' Прави преокрет у историографији о хрватско-словеначкој сељачкој буни 1573. начинио је већ поменути историчар Ј. Адамчек, када је кренуо у потрагу за новим, домаћин, још непознатим архивским изворима. Обилна и садржајна та граба му је омогућила да исправи низ чињеничних погрешака, да допуни , многа досадашња знања из предисторије настанка буне, прикаже _ основне _ социјално-економске карактеристике сусједградско-стубичких поседа у време буне, укаже на структуру феудалне ренте и на тенденције ње» ног развоја, донесе сасвим конкретне податке о друштвеном и економском пОлОжају вођа буне и, што је посебно зна-
чајно, каже нешто више о неким особе- ·
ностима устаничког програма и класном карактеру целог покрета.
Иако се Тахијева насиља не потцењују, у новијим радовима се не прихватају као основни узроци сељачке буне. По општем мишљењу они су много сложенији и дубљи. Траже се у погоршавању положаја сељака у време стварања Војне границе, када је порасла потреба за пољопривредним производима која. је убрзала развитак робно-новчаних односа У областима које су биле поштеђене _ОА турских упада. Сељаци су тада били веома заинтересовани за трговину, нарочито вином, која је, због опасности од Турака, могла да се обавља само преко словена-
_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9
«= = но не –
чких земаља у правцу Јадрана. Осим тога, погоршање економског положаја сељака новија историографија налази у првом реду у настојањима феудалаца да кметове искључе из трговачке размене са словеначким земљама и морем и да повећају натуралну ренту, која би им омогућила већу трговину пољопривредним производима. Такво објашњење је толико прихватљивије што се сада зна да су, готово сви предводници буне, са Гупцем на челу, поседовали повеће парцеле винограда и спадали у ред имућнијих сељака, најзаинтересованијих за слободну трговину.
Поред тога што су новији радови 0 сељачкој буни бацили више светла на друштвени и економски положај разних категорија феудално зависних сељака, из њих се може видети који су све друштвени слојеви, поред кметова, узели активног учешћа, или су били пасивни, у време Гупчевог покрета из јануара и фебруара 1573. Сада је јасно да су у буни најмање била ангажована поједина трговишта, односно трговци и занатлије, а да су сељаке на буну, подстицали, или уз њих пристајали, сеоски жупници, ситно племство — тзв. шљивари и не ретки градски чиновници и службеници са властелинских имања. Нема података о томе да је ниже свештенство устајало против Тахија и стало на страну сељака из верских разлога, стога што је он био пре тестант. С друге стране, нигде се не тврди да је ниже свештенство гајило антифеудално расположење. Жупници су уз сељаке пристајали стога што је Тахи, као и већина других моћних властелина тога доба, почео да проводи секуларизацију црквених земљишних поседа. Ситно сељачко племство често је било у много горем економском положају од самих кметова, па ту и лежи објашњење њиховог активног учешћа у буни.
О циљевима и програму побуњених сељака ин данас се у науци доносе закључци само на основу материјала о истражном поступку против кметова који су похватани по угушењу буне. Упркос томе што о тако значајном питању нема нових докумената, постигнути резултати завређују
•
КРСТО ХЕГЕАУШИЋ: БИТКА КОД ДОЊЕ СТУБИЦЕ 1573. (ДЕТАЉ)
ПОЗНАНСТВА
ПРИЈАТНЕ, ОДОМАЋЕНЕ ХА
О поезији Ива Светине
НАЈМЛАБЕМ песничком поколењу у Словенији најтеже је да превлада ону поезију из које исходи и која лданас значи крајњу и истовремено најутврђенију границу имновативности словеначког песништва, то је 6ез_ сумње поезија Франција Загоричника, Томажа Шаламуна и Истока Гајстера-Пламена. Снагу најмлађег поколења треба мерити по томе колико је ко способан да се отме. од метода споменутих песника. Мислим да је, поред Јесиха и Ханжека, у томе највише успео Иво Светина, чија прва управо изашла — песничка збирка Рлоу! па јавоф! рџра тагпонја до зашић мјафић рајас (Обхогја — Хпатепја 1971) значи изненађујуће нову слику савременог словеначког песништва, слику привлачну, занимљиву, снажну, изврсну. Она нас убеђује да се песнички „развој“ не зауставља и да се стално изнова срећемо. с још невиђеним и раније не представљеним. Светина се одмах чврсто уписао.у словеначку књижевност — и скептици. који брину за словеначку књижевну потенцију, ако су спремни да се одрекну своје пристрасности, моћи ће дубоко да одахну.
|
пажњу. Никакве сумње нема. да је основни циљ побуњеника био да сруше феудални поредак и успоставе своју власт са центром у Загребу. Несугласице. настају. око питања да ли су сељаци били спрем-
ни и даље да признају царску власт. или |
су устајали 'и против ње. Ранији историчари су били јединствени у мишљењу да су побуњеници, дижући се против својих феудалних господара, желели да извојују „царске праведности“ и „старе правице“, да су, по свему судећи, остајали верни: владару. Савремени историчари су'у то
из више разлога посумњали. Пажљивом
анализом све расположиве грађе Адамчек је дошао до закључка да до. општег
устанка сељака, који је избио другом по-'
ловином јануара 1573, докле су сељаци водили тихи али непрестани мали рат са Тахијем, има пуно доказа о томе да су они признавали цара и његову власт и да су се на њу често позивали. Од тренутка.
када је избио општи устанак тих позива
на цара и његову власт и на оданост према њој у документима' више ·нема. Из тога би се могао извући закључак да су се сељаци, до општег. устанка, да би се са успехом могли супротставити свом феудалном господару, 'из тактичких разлога,
да не би у исто време отварали фронт.
према цару, позивали на њега и исказивали му своју верност; Када је општа борба. започела, у редовима радикалног вођства буне те верности је сасвим нестало, а задржала се само на периферији побуњеничког подручја: У прилог овог понуђеног решења иду и закључци совјетског историчара Бромлеја, који је до њих дошао другачијим методолошким поступком, на основу новог тумачења израза „Кћаузегћеће згеЛ“.
Уз констатацију да сељаци нису желели да признају царску власт, савремени историчари буне тврде, и за то доносе убедљиве доказе, да је побуњеничко вођство имало јасне представе о организацији своје самосталне сељачке државе. Управо у тој чињеници, и са неоспорним доказима да је вођство буне било конституисано много пре но што је до ње дошло, они доказују да је покрет хрватско-словеначкех сељака из 1573. у много чему изузетан и да се по својим циљевима, организацији, разрађеној војној тактици и изнад свега веома високој идејној зрелости разликује од низа других сељачких покрета тога доба, које углавном карактеришу: стихијност, недовољна организованост и врло ниска идејна зрелост.
По свему судећи, новији научни резултати о сељачкој буни Амброза Гупца з2вређују пажњу. Треба очекивати да ће они бити још обогаћени, у нечему можда и измењени, када се истражи и она, досад непроучена, грађа која се налази у архивама Беча и Граца. ·
Василије Крестић
АУЦИНАЦИЈЕ
Та иронична поезија која побуђује вишестрано комичне ефекте, чак забавна (јер јој у заслуге још посебно убрајам то што превладава „филозофију“ у данашњој словеначкој поезији), врло читка (д0некде слична Рупеловој или Швабићевој прози), издељена пре у „причице", и која неке прозне поступке виртуозно и инвентивно користи за чисто лирске ефекте, разоткрива изузетно богати свет специфично сликарског, визуалног талента. Као да је дошао крај словеначком сиромаштву које нам је углавном било, готово кроз целокупну нашу егзистенцију, морални идеал. У овом неисцрпном, неограниченом, крезовском богатству слика и вербалних комбинација може се — и треба — краљевски уживати. Читаоци пак с прописаном дијетом и урођеном 3авишћу нека се радије одрекну читања Светинине збирке, јер ту холандски преобилну трпезу, богато засићену такође веома слободном сексуалношћу — неће моћи да сваре, и пребрзо ће зажелети под 376. кунтнеровског, у одређеним тренуцима свакако лековитог, болљикавог стричка.
Јавља нам се у читању халуцинантни, као у дрогираном стању настали свет, али
Тар
ФРИЦ, ШОАЛДЕР: СУПЕР ИНДИЈАНАЦ
који је забележен крајње мирно, „класично", описно, предаван с „објективистичким" „ритмом (док Шаламун, коме морамо. такође признати даровитост за богатство, галопира кроз свет страсти свежих привида из говорнички видовњачке необузданости), што је у смишљеној и фасцинантној супротности с „лудом“ садржином; досегнут је некакав далијевски надреализам без грозоморности, хуморан и благотворан. „Расцеп" света, који прети због разноврсности мотива, а њих је безброј, и због фантастично „апсурдне" метафорике, заустављен је и савладан; склопови слика не делују распаднуто (као, рецимо, у Матјажа Коцбека), него сабрано, чврсто, повезано, хармонизујуће, „романсијерски". У првом плану је лепота, спој фотографски натуралистичких детаља и.халуцинотених целина. Метафорика која је употребљена — а све што је у књизи јесте метафора, наш свет је само једна бескрајно рашчлањена језичка метафора — селективна је, једнообразна по типу — слогу —; са најразличитијим странама, са шареним и невероватним — измишљеним, маштовитим, чудесним. => Аогодовштинама и умецима који на изглед немају никакве „нормалне", „здраворазумске" везе, тка компликован, вишеслојни, многолики гоблен.
Књигу одликује језичка свежина. Расипнички речник указује на просто невероватно проширење словеначког језичког блага; цео — језички — свет одједном је постао узбудљиво поетичан. Ради се о освајању новог неначетог поља за поезију; проза(ичност) је прогнана у непостојање, цео свет је леп. Песник је умео да га поново исконструише — запише — зато је читање за нас освежавајуће купање.
Али било би, наравно, узалуд кад бисмо у тој књизи тражили неку животну Поруку или Поуку (Идеју). Такође бисмо узалуд очекивали неко разрађено и промишљено животно — егзистенцијално — искуство. Читамо чисту поезију некад би се то звало ларпурлартизам. То је аутономна уметност, без везе са идејама о Народу, Богу, Човеку, Друштву, Моралу, Историјској акцији, Кад бисмо хтели ову поезију књижевно-историјски да одредимо и класификујемо (што је између осталог и наш задатак, па да с тим песмама још и музеализирамо, наравно узалуд), назвали бисмо је реизмом лудистичког типа. Аутор, уосталом, све време говори о себи, а ипак — на нивоу значењске структуре а не продукције песме — она је лирски субјект, ништа не тотализира, осмишљава, разлаже, уређује, ништа не упућује у исповедно жариште, цесничко-језички свет није средство ничега, аутор, како у њему иступа, само је равноправни део међу безбројним другим елементима, а његова је — функционална — предност само у томе што „на изглед" записује своје „искуство", „живот“, а и једно и друго су историјски потпуно фиктивни. Аутор је иначе изузетно много присутан, а то је само техника и перспективна варка. Нарцизам те поезије јесте слепило. Сам аутор је помагало помоћу кога се узбудљиво, парадоксално, чаробњачки — игра са двоструким дном — разоткрива потпуно самостални свет. Човека као традиционалне хуманистичке категорије (Душе, Срца, Патње, Љубави, Плана, Смисла, Пута, Дилеме, Одлуке, Страве, Подаништва, Вере, Силе итд) нема. Постоје само непрекидна језичка метафоричка догађања, која пак не воде „никуда, никаквом циљу. Односно — једноме истом: ка што свестранијем сликању егзактно — пријатне лудичне динамике многоструког света — језика — психоделичке домишљености ј
Светинина књига доказује неисцрпност и жилавост нашег језичко-уметничког, ствовања. и __
(Превео ПЕТАР ВУ.
ари аравир таван