Књижевне новине

Ласло Гал +

• у –Мој пуш ковиљ нови сад

двадесгт три километра

с млечног пута хтео сам звезде расти и ишао сам ишао ишао шездесет три сантиметра дневно

одиста сам у ковиљу научио да ходам баш далеко стигао нисам ,

до новог сада сам се задувао

и овде стао

аероплану ракетни снови књиге и папиру бели

снивач би још далеко хтео али зна да неће стићи никада

куда

у ковиљу сам научио четвороношке на две поге стао сам у новом саду сад већ само седим ·

сад већ само седим

ИКАР

хо га је гонио да бежи мудраци крита или глупаци тако је простран свет

а човек би увек да полети тако је мали свет '

искушавам своја воштана крила лепо би било и сурвати се само најпре певати горе

само викати веома гласно

горе је ваљда и звезда мала

а огроман човек из даљине

а нико га није гонио да полети само је хтео нешто рећи

ТО ЈЕ СВЕ

рођен сам овде ту ће да се мре то је све .

мртав рукавац је дунав где сам рођен није дубока вода већ слепа мртваја лађе не броде тек тихи чунови

и нема железничке станице

рођен сам тамо одавде недалеко то је све

година много преваљено мало неколико километара готово ништа хтео сам отићи далеко

стићи далеко учинити нешто

бити неко

али рођен сам овде студене зиме проживех пролеће лето јесен и то је све

УВЕЧЕ ниоткуда стићи никуда не ићи помирити се

не макнути се само засести само се сећати ништа не чекати па ипак живети па ипак чекати ипак не бринути лагано се охладити А увече

сад је већ много терета и година а толико их је отишло

а нових стигло хиљаде

а све је тако туђе

увече

још ова столица и ова постеља и мек покривач

тек спавати у несаници

било би добро увече.

увече се издужи сенка

увече шта да се чека

већ заборавим да заборављам увече

СТАРОСТ

јуче ми није пријала цигарета

јуче сам морао чекати аутобус

јуче новине препуне лоших вести

јуче сам изгубио партију шаха

јуче ми је била горка кафа

јуче се: нисам сетио имена своје прве љубави

јуче сам остарио

| МЕСЕЦ НА ДЛАНУ

сад већ схватих мпого тога што још ни сад не схватам месец нам је ево већ на длану зељда ћемо им земљу досегнути и суспести богове

запста осровао никад нисам

п увек ми је недостајало нешто нштање мг болело раљаво крваво зашто зашто и коме

и понекад сам плакао и често клео

постоји само полазак и далеки циљ

п после пиља опет нови циљ _ али шампион би једном већ да предахне застао би али ће заостати тад

и трчи п дахће и стропоштава се

а онда други трче п они се скљокају пи нови трче и они се скљокају плај је добро трчати за нечим

чега нема чета никад неће бити досттмна недостижност

: и трчати ! ти ипак. али трчати трчали трчати јер месец нам је 60 већ на длану ла ваљда ћемо и земљу досезнут:а

(Превео САВА БАБИЋ)

б

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

__ МИСТЕРИЈА

У ФАБРИЦИ ЛУТАКА

Марија. Чудина

РАЗУМЉИВО ЈЕ да се ја немам нечему особито добром надати ако не одговорим на једно у највећој мјери фантастично питање о некаквом олтару што га је наводно за нашу величанствену Фабрику лутака наручио бивши директор Радичг Олтар у Фабрици лутакаг Идеја нечувена, комплицирана. Да ли је могуће да баш нитко ништа није чуо о. томег Нитко ништа ни слутиог2 Па чак не ни ја који сам био његов дугогодишњи секретар, дакле, у све упућен, да кажемо, попут пса слиједио Радичев траг, са замјетном вјештином, скоро и страшћу. Зар у таквоме послу то није неопходно Џа ипак нисам примијетио да Радич има на уму изградњу икаквог олтара за нашу Фабрику.

" Али нађен је'некакав пожутјели документ који о томе говори, истина, на крајње двосмислен начин, што само још "више потврђује његову вјеродостојност, исправност. Документ је, то се. не прикрива, дјеломице нечитак, а оно

„што се може прочитати веома је нејасно и загонетно, као што бива, тако бар потврђују сва:чудовишна искуства, са свим документима што буду изненада пронађена да би “носила кобне смутње, јер увијек наговјештавају неке необичне и сасвим фантастичне ствари. Тада је потребно провести досљедна и ако је потребно и веома немилосрдна испитивања, а одговори, па ако се и ради коначно о неразумљивим и бесмисленим питањима, обавезно морају бити јасни. |

' Документ нађен послије Радичеве смрти, а који очеведно никада није био његова својина, наговјештава да је директор Фабрике лутака стајао свакако у тијесној вези бар с пројектом тога несхватљивог олтара. Мора да је био само пројект, јер ни један дијелић никаквога олтара у Фабрици није пронађен. Али и постојање пројекта већ је, довољно велика фантазмагорија циљ које се не може на. слутити. Можда нешто само по себи сасвим бесмислено, но баш зато паклено и опасно, што је често прави садржај акција или чинова на изглед учињених без икакве схватљиве сврхе.

— Дакле, имамо пред собом покушај некаквог дјела или можда чак до краја извршено дјело о којему ништа не знамо. Имамо само документ о томе, који, ма колико тежак за дешифрирање, ван сваке сумње наговјештава изградњу некаквог олтара који је требао бити инсталиран у Фабрици лутака. И такођер нема сумње да је иницијатор те градње бивши директор Радич. Тај олтар је за сада једна необјашњива и несхватљива бесмислица која се мора одмах разјаснити, јер.се не може допустити да на Фабрику падне икаква сумња у погледу њезине стварне функције, а то је производња човјеколиких мајмуна који имају веома много успјеха међу купцима. Зато тај тајновити предмет назван олтар треба озбиљно испитати, јер поручивање таквога објекта никада није било сматрано по. требним. Чак сваки предмет који није у вези с лутком и производњом лутке а није ни стол, ни столица, ни маттина или дио неке машине избациван је из круга фабрике. Дакле, не може се допустити да се у Фабрици која

тоттувираоћ, га. пратариг бит тла 1195. ИАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА б

је постигла изванредан углед захваљујући производњи лутака, човјеколиких мајмуна нешто мало мањих од природне величине, инсталира неки непознати и непотребан 06јект. Срећом, није до тога дошло, што опет, с друге стране, отежава истрагу.

Из документа се јасно види да се Радич упустио у ту сумњиву фантазмагорију. Кад је то учинио и зашто2 С каквом то особом у дослуху2 Видљиво је из документа да се радило о некаквом договору, да су обе стране имале на уму нешто сасвим одређено, да су се састајали, договарали, можда правога споразума и није било међу њима, али нешто је било и та ствар не може остати нерасвијетљеном. Јер, камо би водило попуштање пред мистеријама»

Дужност је моја да ослободим Фабрику свих недоумица у погледу тога тајанственог олтара. Задатак опасан, јер се једва могу надати да ћу икада ишта сазнати о томе, а што сазнам, јер могуће је да ћу, скитајући се попут пса лабиринтом Радичева прошлога живота наипи на несумњиве знакове који ће ми говорити о Радичевој накани да у Фабрици лутака подигне некакав олтар, али то нећу моћи доказати. А ја морам поднијети доказе. Раз јашњење те олтарске мистерије мора бити такво да га никада ништа неће моћи оповрћи. Без могућности протудоказа, што се увијек лакше налазе него докази. Потребан је у свакоме погледу савршен одговор, јер ако се не да такав одговор, олтар ће постати извором вјечите сумње која неоспорно слаби сваки ортанизам, па тако и фабрички. И ма колико да се са мном за сада поступа добро, а то је више него милосрдно, што у оваквим приликама није сасвим обавезно, морам разумјети да то не мора. потрајати дуже, ако сам ништа не учиним да се 3:

од примјене, с јасном сврхом, становитих необзирности. То би у почетку било подношљиво, али како вријеме одмиче, а

стварно одмиче, могло би се догодити да леп ношљиве муке буде једино које ће ме пратити на овоме бесмисленом њушкању по ђубришту једнога пре у лабиринта. Напуштени лабиринт, завршени живот Радичев дијелови којега се изненада указују У сотонској свјетлости неке у Фабрику уношене тајне у виду једног неоствареног, али замишљеног олтара. Слутим већ да ме чека надно и очајничко трагање које ће, ако будем имао мало среће у откривању загонетне везе између Радича и градитеља његова олтара, за самога мене можда постати нешто из чега могу проистећи неке изванредне и једва схватљиве невоље.

Али не постоји ништа што би могло оправдати от клањање вођења истраге у вези с тим још увијек сасвим неразумљивим олтаром. МИ нема никаква начина да ја то отклоним од себе.

Сада је најважније оставити дојам да сам „разумио задатак. Као прво, не одговарам на лупање у моја врата. Онај што стоји тамо, можда мени још сада непознат, мора помислити да сам изишао у вечерњу шетњу градом, ан не пеку безбрижну шетњу од које очекујем задовољство, већ шетњу која би ми могла користити у погледу рјешавања мистерије олтара и његовога граднтеља. То ће оставити добар дојам, што сам до сада прилично неопрезно занемаривао, а немар је недостојан, па стога п кажњив. Свјестан сам да овај пут не попуштам од ужаса пред недостојношћу, већ само од ужаса пред могућом казном.

Моју усамљеничку вечерњу шетњу треба зато схва-

тити као озбиљну радњу, истински пи велик напор који чиним да бих за неко скоро опће добро разријешио 1сану мистерију. И потребно је показати да ја сам, без обзира на друге, осјећам страсну жељу, рецимо чак и махниту потребу да пронађем градитеља олтара и олтар, или барем неки његов дио. Мало је вјероватно да се таква ствар налази на улици, али моје је да тражим, да се бар претварам да тражим. Или истински тражити, зашто не! У граду као што је наш и као што је сваки славнији град можете увијек наћи нешто корисно за себе, нешто што ће .вам дати подстрека, што ће вам избити из главе мисао да је све на овоме свијету једна махнита бесмислица, што онда значи да ни олтар није бесмислица, како се то мени понекад чини. Јер, ништа није бесмислено, барем није ДОВОЉНО, и то је сад оно што ме обавезује.

Олтар дакле није бесмислица. Радич је хтио нешто, он је свакако имао некакву намјеру, замисао, и нашао је онога који је јединствен, па и достојан изградње олтара. Нашао је градитеља, али гајег |

Радич је свако вече ишао у своје усамљеничке шетње. Нисам га никад пратио. Правила која без разлике поштује сваки вечерњи шетач не дозвољавају никакво приближавање, ни под којом изликом упознавање. Допуштено је једино веома опрезно изражавање, само очима, захвалности некоме што он није онај којега познајете, значи, дубока радост због апсолутног пепрепознавања. Директор Фабрике лутака, ако се могао упустити у изградњу неког можда и демонског олтара, сигурно није кршио строге принципе на којима се заснива ужитак у изванредној, скоро већ и упиверзалној усамљености, којој сватко сам, према властитим духовним потребама одређује вријеме трајања. При крају шетње сваки се шетач стресе попут мокрог пса, како би с његова лица ишчезао изражај вјечите и наравски, недостижне среће. Умјесто племенитог бљедила које краси лиџа шетача за час се опет појављују Добро познате црвене пјеге огорчења или сивило које рјечито товори о тегобама што их причињава живот.

Тако сам одбацио претпоставку о сусрету и договору у вријеме вечерњих шетњи, а то би се скоро могло схватити као истинско напредовање у правцу неизвјесности- који ми због овога, уосталом, само тобожњега напретка, није ни мало јаснији. А до нечега сам ипак стигао: претпоставку да се нешто одиграло у граду увече и на штеталишту, замијенио сам претпоставком о једном градском тргу у недјељно подне прилично сунчано, па би се могло помишљати и на прољеће, али је нсто тако могуће да је тада било љето.

Вашто баш недјељно подне на неком градском трта. Зато што су тргови тада безнадно пусти. Мотори што по-

крећу зупчанике наше велике Фабрике лутака не потресају град, па он мирује ослобођен болних грчева што му их у његовој прилично осјетљивој унутрашњости причињапа рад Фабрике, а то је вријеме, по мојему вјеровању, поголно за фантастична умишљања.

Изгледа ли већ сад да ја прилично чврсто вјерујем “ то да је веза између директора Фабрике лутака и градитеља по свему судећи неког јединственог олтара којега можда витко више и никада неће моћи реконструирати, успостављена на јелном опустјелом градском тргу у недјељу, точније, у недјељу у подне, и још точније, пет минута прије нето што ће градски сат показати да је подне, дванаест сати. Значи ли то да сматрам да баш тога дана и у то доба градски тргови стоје на располагању особама којима су на уму необичне ствари, необична дјела која ћемо одвећ касно открити, па ће нам пуно тога што таква дјела садрже остати непознато, или барем неутјешно неразумљиво ·

Фантазирам ли2 М ако то чиним, а по свој прилици — да, онда, зашто2 Наређење, озбиљност па и строгост којета сам доста добро схватио, обавезује ме само на изналажење јасних, несумњивих и према томе ни мало фантастичних чињеница. Скица неког опустјелог трга на којој су ушртана два људска лика, двије неодређене прилике од којах једна већ стоји на тргу и гледа према сату, можда та џмопће не опажајући, а баш тада, казало би се, неопазише, јер осим онога што је поглед свој према сату управио на тргу нема никога, примиче се и стиже друга прилика ликом нешто другачија од прве, то је скица без смисла. Какве се ту чињенице износе2 Лик А није поближе одређен, као ни лик, Б. Да ли је А заправо Б, и обрнуто, не зна се. Дакле та схема из које се не сазнаје тко је А и тко је Б, и на којем тргу и којега се дана они, ма колико различити били, а сигурно су били, договарају о подизању величанственог олтара у Фабрици лутака, не може се усвојити. Ако је један од та два лика директор Радич, тко је онај Аруги2

Не знам тко је онај други. Не знам како се зове, од куда је дошао, камо је затим отишао. И што је он хтио; Рецимо да је Радич уношењем некаквог олтара у Фабрику хтио у неком будућем и опаснијем времену заштитити Фабрику од оспоравања њезине сврхе, да ли је и онај други желио да се та Фабрика сачува од пропасти» Или се прихватио посла само зато да укаже на неке недоличности што се крију у прекомјерном произвођењу огромних лутака2 Не би то било први пут да нетко подиже свој глас против све бескрупулознијег мијешања пластичних лутака у наш живот. Несхватљиво је колико им човјек попушта. Лутке заузимају почасно мјесто у многим домовима, у из лозима градских трговина, у парковима, на трговима. И директор Фабрике Ааутака Радич, врховни заштитник луткарства поручује коначно за своју Фабрику олтар, али то чини у потаји, што је сумњиво. Градитељ је такођер непознат, што је опет сумњиво. Ја сам, који цијелу ту ствар истражујем такођер сумњив. Прво зато што ништа не знам. Зашто не знам2 Или знам, али шутим. Познато је, а то мој положај чини горим него што изгледа, да сам изразио, и не само једном, већ више пута изражавао гађење што га осјећам према производима наше Фабрике.

И не увићбам ли сада колико је неопходно што прије учинити схватљивом, а то значи и безопасном ту мистерију с олтаром. И користило би ми да се одрекнем, што прије то боље, сабласти, непрепознатљивих утвара што се наводно виђају на неком опустјелом градском тргу. Ја сам (службеник, од мене се очекује да стручно н ефикасно обавим један деликатан задатак, а не да јопт вттте замућујем то и онако мутно питање.

_____Већ сутра ћу одговарати због тога. Вјерујем да ће ми због оне сумњиве скице с ликом А и ликом Б бити тешко

· обранити саужбеничку част. Али најгоре није предвиђено

за сутра.