Књижевне новине
ПОРТРЕТ
Трифуновићева „дуто сушена тврђе“
ЗА ДУШКА ТРИФУНОВИБА је везан је дан риједак парадокс: то је. неки је. који је више познат нег са читан. Кад са ПН ој
н. ад сам већ почео парадоксом рећи ћу још један; што Т , поезија још увијек | про, ДАМА НЗ еКа ; УВ ПНЕ пик није била предметом озбиљнијих критичких разматрг
Ј у. И; матрања, што о њој нису још увијек написани темељитији текстови, што он још увијек није и ~ 242 с Њу 2 5 то Јана па о у прегледима, антоне долази само јан и и: књижевности, ПАЗ пеге адифии веб ст ви НИ
и чита , већ и зато што је ова поезија, пао чрсло говораша са позоран неухватљива, жила ом, изувееу СЛОјВРИТА, теу гљива, жилава им неподобна за сврпса ~. а познате поетске, критич-
1 теоријске калупе. Са мало претјеривања које увијек из новог угла освијетли ствари могли бисмо рећи да је Трифуповићева поезија заправо херметична! То тато је он ту поезију успио да „протури у народ", више говори о вјештини и инвенцији тог протурања него о самој природи поезије. Тај његов, да тако кажем, изванлитерарни активизам, она својеврсна страст са којом већ једну де ценију пролази нашим босанским просторима као покретни пано поезије за чију је популаризацију урадио више него многе официјелне институције и штабови људи, почела је, тако рећи, да му се свети: коме год поменете ово име, свак одмахне. А, знам!, и као да тиме одмах ставља до знања да му је, што се тог пјеснића тиче, све јасно, Само, све ми се чини, да је то знање крхко, и да је заправо ријеч о духовној љености и инертности, о оној нашој паланачкој нестрпљивости која би, што прије и са што мање муке, најрадије живе људе потрпала у фФиокс, а на фиокама јасно и У што мање ријечи написала шта је њихов садржај, шта је унутра. Да се не плаше! На таквој једној фиоци мистификаторски чаршијски дух је почео за овог пјесника да исписује једну већ пежоративну синтагму: естрадна поезија. са јасном наканом да најзад сруши тај мит" и да на пјесничко пријестоље устоличи неког мутавог но претенциознот и, наравно, аутохтоног стихотворца. Тиме започиње да се одомаћује стара књижевна лаж чији су методи одвише прозирни: кад таква критика прави ревалорицију, када, дакле, некога хоће да „сведе на праву мјеру", | онда примјењује „еврдпске" критерије, а када свога скрибента жели да промовише у писца — при мјериће му критериј ћепенека! Било ка ко било, ствар са фиокама није најсрећнија, понајвише стога што се фиоке понекад повампире, што садржаји из њих покуљају папоље. А када је у питању поезија, то повампирење се догађа са сва ким новим и озбиљнијим читањем. И са појавом нове књите, наравно.
„Хомо Паникус", уводна пјесма нове Трифуновићеве књиге“, трага за одређеним константама у људском постојању. С правом бисмо могли рећи да на почетку Трифуновићевог свијета не бјеше ни ријеч ни амеба већ страх, или, како он вели, „ужасан жар /од кога човек може званично да полуди". Овај полвучени придјев нас неосјетно, својом савременом сигнализацијом, пребацује из антроподошког и учевњачкогт оквира кенозоика и плеистоцена, у ужи, друштвени и МЕН тијски оквир у коме хомо с апиенса све више земјењује хомо паникус: »„колико човек памти — толико ужас траје. Као превентивно ослобађање од конвеционаднот и У својој лажи лицемјерног, ан пентричног и антропоморфног „човјекољубља", дехуманизација са собом носи нешто од оних пријесних али и изворних нагона који су махом окрутни, али који стоје дубоко “у људској природи ни пој не могу затрпати друштвене лажи м опсјене. За тим првотним РЗУДОКИМ вима у сваком нашем данашњем, култи“ висаном и камуфлираном чину трата вај пјесник коме Је страх опсесивни мотив нашег репресивног времсна Мије мо воре налази још У праисториј“ у којој наше прародитељо затиче већ у оваквој
породичној слици:
и клекли да воде љубав скоро чисту СОдОМИЈУ у кад налети страшни 2007...
трећега, страх од других, „онај фосфор костима", тај друштвени страх, и лежи У основи их страхова и мора које вне болеснике, уводе У
Љоновићеву шок-собу, ТАЈЕ, заправо по. Три чности ове поезије. ЈИ а и пије ништа друго АО изузетно. Па ПА метафора ове наше модерне АЛАН ЕУ _занта „Дантеовог пакла, којим умјес варијам пјске влада идеологијска свијест, 2) рели НА догма и ломача помјерених та саврех живота. Њена фантастична стија пи обичних, људских ствари пра мисе „је +
ви фантоме са ухојице ворна комуникација. ња, бунпања, крикови и ИХ и потресених ЉУДИ,
ГР ашег круговима Наше, унев тен Трифуновићеву визију
Тај првотни страх ОА
од госта, страх што се нађе У и идеологијски наших данаше нас, као колекта
Повремена отима
у овим стварним
рав: на лескиу раван а Мак + а сјенки по плее Са па по н помамо више посла са трећим бр: хакле о Мен от ауваве а з Дика трифуновић: „Шок-соба Свјетлост, „Сар
дјево 1972.
и није могућа из јауци тих зармасвакодневног пакла, 47"
уводе У трокојој се дотађа про
том, шеретом, духовитим 'тумачом тираније, са оним горко-хуморним Трифунови ћем на кога смо већ били свикли — из ових стихова проговара суморно осјећање свијета, ледени дах трагике. Шок-соба је изузетно срећно пронаЂђен литерарни алиби, или, како би се то старински рекло, основно мотивационо језгро. То је она централна синтагма из које све зрачи и у коју се све улијева: болесници у шок-обама нису у нормалном стању, само се понеко од њих отима и повремено долази свијести, Те крикове и јауке, помјерена бСунцања и луцидне тренутке, та свједочанства о о воме времену, све је то Трифуновић измијешао и испретурао тако и толико да у овој књизи он одиста „сме ланути наглас п оно/ што многа пашчад тек реже". До те одњеговане субверзије, до тог литерарног лукавства Трифуновић. је дошао унутарњом аскезом и животном дресуром које су промишљено изграђивале његову философију камелеонства и мимикрије. Тако маскиран, свега свјестан, са срцем за које вели да је „риђокоси фарисеј", он је стално био у непосредном контакту са свијетом, а да: том свијету није заправо ни припадао: „ја сам виолинист/ и све доживљавам с погледом устрану". Он је, дакле, тај свијет могао да артикулише изнутра, али им да у самом чину те артикулације успостави ону дистанцу са које несметано исијава. његова иронија. Та иронична релативизација унутар ранијих _ Трифуновићевих пјесама сметала је њиховој унутарњој оргапизацији којом се пјесма затвара у се би довољно биће са својим законима. Повремене експлозије пјесничке деструкције остајале су фтагментарне, а пјесме су каткад имале „изгоретине". Као да се тада плашио једнозначности и одређености својих стихова ми као да их је, том релативизацијом, хтио замаглити И ублажити. У том смислу, нарочито је хумор играо улогу вентила који, попут дворских
дуда, испровоцирану љутњу сатрапа раз влаче у осмијех а његово лице најелном учине жалосним.
Сада су ти субверзнији и деструктивни фрагменти добили функцију цјелине, хумор је прешао у гротеску, у утварну пантомиму позоришта сјенки. па читава књига дјелује као систем темпираних бомби којима само гоеба "основни кључ и почетни кремен да би осуле ланчану паљбу. Чак и сам пјесник отворено каже: „човек с таквим митраљезом јне бави се хипотезом“. То значи да је Трифуновићу већ увелико било _ „довде нуткања печене среће", и он је, тако резигниран, (а само очајници пи усамљеници су храбри) најзад одлучио да каже све. То све је одавно наговјештавано: од рођења, које је чин без наше воље, којим се баштине неке тамне страсти пре дака, преко првих мајчиних ријечи, па до страшног језика аката и статистике — човјека тиранишу. Тај живот — животуљак, који се живи „између апотеке и друга адвоката", та „тртовина мешовитом оробом/ и животним намирницама. није ни могла бити оквир у коме бп се скрасио пјесник оваквог сенсибилитета. Такав свијет треба разорити м разобличити — иронијом, пародијом и, најзад, субверзијом оштре пјесничке слике:
Ја сам истурена жртвована. мртва стража која има право да пуца на све стране. „Шок-собу“ заправо нописује _ један бивши вјерник пред којим су некада пуцале рајске долине ,„луне, маслина и микробиологије", а пред којим се сада от ворио понор безнађа и празнине. Тако 'Трифуновићев обрачун са свијетом јесте и обрачун са собом бившим, са наивним вјеровањима и изгубљеним илузијама. У. толико је тај обрачун и жешћи и окрутнија. Сагледана из ове перспективе пјесникова младост и заноси, та „емотивна историја", то доба вјере м наде, указују му се сабласно, и он У том свом покушају „да се измигољи некако из свега
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ
не штеди никог, а понајмање себс, откривајући, и горко и цинично, да „човек који се разуме у шале/ једини може да схвати идеале". Друштвене и људске ме таморфозе настале губљењем _ основне кичме вијека, повлачењем револуционарних садржаја из наше свакидашњице, 0 кружиле су нас. лажним, лицемјерним и демагошким _ фалсетом чије ријечи, под гријаване „бившим пламеном" _ замиру већ на уснама говорника, а пјесника 0стављају у глувом простору међувремена које је укинуло старе идеале, а до но вих му није ни стало. Ту егзистенцијалну муку шесник ће и прецизније и љепше исказати сликом:
Откини лептиру крила имаћеш гнусну бубу с брковима као чиоде.
Алп, консеквентан своме изворном Оојећању ствари, у том безнађу и губљењу перспективе, пјесник се неће зауставити на слици. Он ће себе, из таквог живота, из тога „комфорног гроба", својом сар. кастичном фразом изопштити, реплицирајући му једним стихом из кога је, можда, настала цијела ова књига, ова суморна визија Трифуновићеве шок-собе:
Кад ништа није свето шта ја имам с тиме.
Одричући се, апсурдно и парадоксал но старих Славена, маме, оџа, својих првих љубави, педагогије, морала, своје части и части свота народа, дакле свега онога што га и чини људским бићем, а што, по једној аподиктичној тврањи овога времена, када би се она проширила на читав пјесников свијет (а пјеснику је, дакако, једино и стало до универзалног), није толико свето да не би могло бити замијењено бољим, пјесник свој пародајски став диже до пароксизма, а читаву визију до бурлеске у којој простач: ка народна поскочица постаје друштвеном поскочицом нашег општег стрит тиза: Ку-мо моја на сокак иза-ђи шешир па-о оди ми га на-би.
И тако редом, у овој књизи-поеми, изузетно чврсто компонованој и консеквентно изведеној, из пјесме у пјесму, из стиха у стих, читалац наилази на те ртјечи-мине У којима је одушила, отчепила она позната Трифуновићева „дуго су шена (и зауздавана) тврђ" којом се оп тако дуго опирао и тако успјешно ОДОЛИјевао свакодневној празнини и небитници. Субверзивност његовог стиха од оне је врсте коју није згодно експлицирати Дер једнозначност дискурзивног текста не штити блатотворна слојевитост, полисемантичност пјесничкот језика. У томе, између осталог, ја видим и узрок ћутњи п заобилажења ове књиге у нашој теку ћој критици која се прави као да се ит шта није ни догодило. Нека се не заварава: Трифуновић се није поно вио већ обновио изузетно храбрим стиховима којима у основи лежи страх од тубљења људског лика. Они позивају на разговор за који, дакако, ваља имати
петље:
Тај виртуоз има трему а смелошћу саблажњава.
Ипак, додајмо да су смјелост пи јерес овога пјесника племените, и дубоко стваралачке природе међу којима „истражитељска критика", (као уосталом м у сва ком литерарно успјелом тексту) нема шта да тражи, мада би се њена оптужница, пренесена у баналну практицистичку раван, могла учинити | увјерљивом. Као заступник „буквализма" и строгог по штовања. умјетничке ријечи, Трифуновић. би и за то имао одговор; кан) човек
+ у оба тик — таква асоцијација, и "обратно
Рајко Петров Ного_
аи 5
Душко Трифуновић
Геолошки рнебес
Ја. сам централна висоравин на којој се живи као у равници
Кад сам чекао кишу с Мотајице снег с Диља
сунце иза Вучијака
мало сам имао срце
вешто прилагоћено за сваку употребу
После сам видео Арарат чувену луку
којој се моле Јермени
мислећи да је планина
и моје срце је расло са светским заблудама
Гледао сам како се мрдају села и овце док сам о државном трошку
летео изнад Кавказа
и те слике дуго сањао у тунелима испод Алпа и непознатих планина
а свуда носио срце вешто прилагођено
И кад сам неке прешао пешке пио млеко и брао ивеће свуда носио срце
А планине та нису приметиле
Тај стари геолошки урнебес давно се уморио и све препустио мени да се старам
Ти ме питаш напослетку зашто гледам у ту тачку које нема у твом свету
а ја кажем немаш. право около су обавезе около је свет | ботаничке чињенице теолошки урнебес авиони
дОрусилице
слепи Павле штанци-машине вијадукти
стране речи.
Шат ел Араб
Пинус нигра кино-вино
за јачање
човек трчи ко несрећа
пукло поље провинција
мала варош
поред воде
а улице пред кафаном и домаћи имбецил Кумба ћеро
као индијанска крава из читанке
Зато кажем немаш право Реализам смешни деда тужном причом подучава брије браду и бркове канда хоће у сватове.
ж
Умешан у овај живот ко мрав у погаму у овом комфорном гробу
налазим смисао вељи
у жељи
да се измигољим некако из свега
Упућен на начин прости
овако спрегнут
пуштам да ме прогута домаћин и гости тадљиви да ме не примети свет
и њима ништа
а мени готово
Јер да ме примете замислите сцену због ситног мрава
муж поново срећан
јер има зашто да напада жену
и мрав им квари часну хармонију
Али ја немам вољу да усрећим мужа док још могу жену
И прогутаће ме дакле у љубави и биће мир без мене
и биће хармонија
пи њима ништа.
а мени 2отово
Како други могу а да ја не могу
~4
КИМИ НОВИНЕ
1 У.