Књижевне новине

МАЛИ ЕСЕЈ

ЗАПИС 0 МИМОНЛАЖЕЊУ | ДВА РУКОПИСА

О значењу једне епизоде у „Књизи о Бламу“

„Александра Тишме

ПО ЗАВРШЕТКУ рата, после света онога што се преживело и што се преко главе прекотурало, несрећна што је све то доживела, и срећна што је све то преживела, околностима п чињеницама упркос, Лили, прва љубав Мирослава Блама, покушава да успостави с њим, раније прекинуте, везе. Лили пише писма на Бламову стару адресу и она се неотворена, уз све оне напомене, којим _ поштанска администрација обавештава своје пословне партнере да дотичнога нема и да више није ту, враћају своме пошиљаоцу. Адреса на коју пише Лили је погрешна, раније прекинути контакт који би, можда, поново успостављен могао да измени нешто у Бламовом животу не може да се успостави и ствари иду и даље исто онако како су пошле од последњег јутра новосадске рације, када је Блам, пу. ким случајем, остао жив.

Та писма која пише Лили и тај Блам који не прима писма пред; стављају на први поглед само једну узгредну, и успутну, епизоду у Тишмином роману „Књига о Бламу“. При првом читању учини се да то п није тако битно. Да је то само једна, у низу, обавеза ко17 романсијер класичног романси јерског концепта има према своме читаоцу; да га обавести о сулбини свих јунака романа, отприлике, на онај начин на који је Тургењев после завршене приче у

· неколико реченица испричао, шта

се збило са његовим јунацима од тренутка када је роман престао да се збива. Касније се увиђа да та. епизода п пије баш тако не битна, па нам се онда на крају учини да представља једну од битпихХ. Код Тишме случај има своје место и то место није нимало без начајно. Као да су се људи десили на свету, а не да су на њега сту пили чврсто и одлучно као ње тови легитимни власници и чврсто загосподарили њим. Да ли ће човек изгубити главу или за време једног погрома остати жив, од лучује случај. Да ли ће човек обуздати свој тпев или ће починити оно што није очекивао да ће да учини одлучује опет нека не тако важна. околност. И та писма која не стижу до Блама представљају одједном један од битних елемената читаве Бламове судбине. Он постоји у нечијој свеста њега траже, он жели да измени своју суд: бину, или је бар — незадовољан њом, п могућности промене налазе се надохват руке, а да их Блам није свестан, јер му они осповни подстицаји, да бп постао свестан тих могућности, нису у довољној мери доступни. И потпуно је пормално да се писма која гише Лими и онај коме су та писма паписана п памењена стално разилазе п мимопаазе, откривајући нам при том једну за Блама карактеристичну ситуацију.

Лако нешто, само знатно друкчије, има пи у неким Чеховљевим причама. Али то мимоилажење има потпуно друго значење и потпуно други смисао, Мали Вањка Жуков, као што се зна, пише писмо у које излива сав свој јад м сву своју бол. Адресира та „деди у седо“ м оно наравно никада не стиже до Константина Макарића као што ни писмо које пише Лили не стиже до Мирослава Блама. А и ту сличности престају и разлике се указују. Код Чехова туга се може исказати, али се она пе може схватити. Као што мали Вањ ка може само да се повери поштанском сандучету тако кочијаш ма приповетке „Туга“ може да се повери само своме коњу. Људи га напросто не слушају али му не онемотућују да тугује. Може он то слободно и ла чини само нека њих остави на миру. Међутим, У кореспонденцији која се никада пије остварила. између Блама и Лилп адреса на коју се пишу пис ма је двоструко погрешна. Не само да адреса на коју писма стижу по враћају се није више адреса Мирослава Блама. Догодило се нешто много пресудније. Предратни Мпрослав Блам, који живи као драга успомена у свету далеке и усамљене Лили, није онај Миро слав Блам који је преживео рат и који данас живи, За Лили Мирослав Блам је једна веза са не повратно изгубљеним светом; Мирослав Блам је исто тако нело вратио изгубио тај свет, Тај прел. ратни и послератни Блам, иако се он у својим мучним преиспитивањима прилично радо сећа п љу бавне везе са Лили, су Аве, при. лично блиске, и, једна другој, дра: ге особе, али ипак два различита људска бића.

И то што Лпли не може да испостави контакт са Бламом није само свирепа игра случаја која

плашљиви

у неколико спада у правила Тишмине романсијерске игре. То је пре једна _ драстично-симболична ситуација, ако тако може да се каже, која треба да одслика преломљене и подељене светове У Бламу. Она треба да повуче јасно демаркациону линију између оно. та што је Блам био и онога што Блам јесте и да нагласи да та демаркациона линија и објективно постоји и не може да се пређе. Блам не добија писма која му пи ше Лили, вероватно, и због тога што Блам не може да добије ни: какву реалну и чврсту везу са светом који је изгубио. Да би Блам могао да живи у свету који

му је дат он мора да свет који је.

изгубио доживљава истовремено

и као фиктивни и као стварни

свет. У пемогућности да буде го.

сподар онога што се збива Блам.

постаје коректор онога што се до тодило. Уколико не може да при Лагоди живот себи, он мора да прилагоди успомене себи: Реална веза са тим светом онемогућила би Бламу да опстане у свету успомена. И онда би се нашао пред једном празнином коју ни у ком случају пе би могао да испуни.

Као што се види одпос између Лили и Блама је двострук. После свих животних патњи и свега онога што су у рату доживели Блам и Лили су се разишли на једном суштинском плану. Поводом Ка мијеве смрти Сартр је написао да је разлаз једна од могућности да људи вечито остају заједно. У о вом случају разлаз је толики да се свака врста заједништва искључије. Лили остаје привржена животу ономе који је дат, оном животу за који је страховала неколико година пред рат и за цело време рата и који јој се на крају свих искушења и испаштања указује као постигнути циљ. Блам се за цело то време удаљавао од живота и за њега је Лили само сим бол његове некадашње везаности за живот. Ту везапост за живот Блам не може више да постигне, чини се понекад да оп и избегава да то постигне. И онда није нима» ло чудно што се њихова писма ме моилазе. И да су стигла до онога коме су упућена та писма би го ворила познатим речима али непознатим значењима за'онога који би их прочитао.

Предраг Протић

Миодраг Станисављевић

СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА _

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

У РУКОПИСНОМ фонду Џародне библиотеке у Београду чува се десет рукописа Станислава Винавера, објављених у „Причама које су изгубиле равнотежу“, у Цвијановићевом издању 1913. године („Музика“, „Музика моје маме“, „Свет“, „Оди профанум вулгус“, „Мазепа“, – „Астијанакс“, _ „Нетибор“, — „Изазивање“, — „Моцарт“, „Али се ништа није дотодило“) и два, колико је нама познато, необјављена рукописа: „Берберске лутке“ и „Разговори угодни“ (3 листа; формат 48,5 х 15,5 см; сигн, Р 482). У првоме је реч о музици, у другоме — о скулптури и сликарству. У свету музике Винавера привлаче Јосип Славенски и Арам Хачалурјан, _Винавера усхићују Хачатурјанова. „новачења и трагања“; прикључује се његовом „јегком и урнебесном нападу на све представнике _ музичке _ ждановштине“, за које каже да је дала уторазан биланс“, јер је хтела од стваралаца да начини. „берберске лутке“. О Хачатурјану Винавер очигледно пише поводом Славенског и његове музике, али мисао о нашем композитору није развијена јер је рукопис остао недовршен, А када је проговорио о сликарству и скулптури Бориса Анастасијевића, Винавер је, духовито и искричаво, у облику разговора између гледалаца, стао на страну модерног, што се од њега и оче-

кивало, с обзиром на његове по. знате ставове, до тада. изречене, о поезији и језику.

Сав у слутњи и чежњи, Станислав Винавер је са позиција модерног индивидуализма, који је захватио нашу књижевност после првог светског рата, пошао у борбу са епском структуром, „епском догмом“, патријархалним наслеђем, Био је против „лажног склада“ џц „лажне савршености“; сву“ да и у свему је тражио „незатворени круг“. Такав је био у песми и причи, У чланку и есеју, али и У написима о музици и језику, вајарству, архитектури и сликар. ству,

. ;

Велике ерудиције, ретко осетљиве нарави, увек новаторски расположен, Станислав Винавер је целог свога живота доказивао мисао коју је записао још 1929, године: „Што ближе данас мате“ рији, то ближе слободи пи фантазији, што ближе данас духу, то ближе ропству и правилу“ („Увод у „Чуваре света“).

У праволинијском продужетку овог и оваквог Станислава Винавера стоје и рукописи „Бербер. ске лутке“ и „Разговори угодни“.

Др Александар Пејовић

БЕРБЕРСКЕ ЛУТКЕ

Од многих преосталих фолклоришућих музичких великана данашњице (а нема их баш много истакнутих) мени су били најинтересантнији наш Јосип Славенски и совјетски Арам Хачатурјан. Али Славепски је остао себи доследан; он се врти све у унутрашњу спиралу, он једнако трага за неком фолклорном праћелијом (ко је можда нема). Хачатурјан, меЂутим, мења стил и идеале, као и Пикасо и Стравински — стално се преображава. Нешто инсекатско обузело је модерне уметнике: иду из мене у мену.

Хачатурјан нас је најпре за. носио исконском својом горском дивљином. До двадесете своје године био је уистини неписмени пастир, напасао стада по врлетима азијским. Душа му ронила у зато нетна сазвежђа на своду занесених небеса. Срећним стицајем околности преобразио се, у Московској конзерваторији, у првака со-

СЕДАМ ПЕСАМА

АОПОВ

Гле лопов преко крова пребацује коњску кост да кућа спи непробудно док по њој вршља пезван 20ст.

Ал жеђ прастару не утоли: осу се све што дотаче

и стари лопов преварен опет седи у углу и плаче.

О, још једино лопова сој прокажен, исмејан, уклет, на. прстима, сећање. носи да је постојао свет.

жожо хж

До колена у измаглици. ноћној што се на балкону задржала,

нагнута нежно, заливаш. цвеће, пламеном што лије из бокала.

Будим се, крећем ка теби,

ал само траг осребрен назирем врх крошњи мирних куда је отишла. твоја сен.

И све уоколо ћути

попут несклоноћ ми. већа.

Ал знаке твога присуства

ја читам у пламсајима цвећа.

жож »

Чесма на улазу у варошицу имала је главу јарца.

Сад је ту глава лава

(са звекиром!2)

Где је била ковамница сада је мост,,

а ковачница је тамо где је била трешља.

Трешња» Где је трешњаг

Од старог винограда исто

"остала су два три бресквина

дрвета (суву лозу ложили ву три зиме).

А у врту иза. куће . у мојој столици обраслој ладолежом

седи неки костур.

МОСТ НА ВАРДАРУ

Нахераше лисицу преко Вардара да тајно место ода.

где је вилинска жила. најслабија где стубове неће подривати вода.

Неимар тад узе кост магарећу и хитну је ка другој обали: да успех донесе предузећу, да би се сводови одржали.

Он још је загледан у плавет, Још прати У лету кост...

А Вардар тече, каравани пролазе, Вековима се беласа мост.

ПУТНИКОВА ПЕСМА

Сви некуд путују. Свако циљ неки има. Овчари путују свијајућ стада према. зеленијим бреговима. (Погледај: са свирком крећу

у беспуће вукућ за собом своје суђе и чудне саонице — куће).

Печалбари путују у земљу обећан

Торбари тражећи купце за робу непродану.

Грешни — у манастире далеке

тражећи опрост за своје грехе. ,

Ловци — нејасним траговима

за лисицама, рисовима, дабровима

Цигани, опет, мислим да путују „јер кад су у покрету лакше планове за крађе снују,

А. ја, о земљо, куд идем2

Одлазим ли или се враћам

у крајеве који ме памте2.

Или то само сен моја корача, корача,

јер. ходећ дуго заборавља тег

ЗЕЛЕНИ КОЊ

Како се, о коњу мој, твој хрбат ц твој врат затежу у лук, у вал, што ме оданиње, баца, У месечеву даљ.

Негде уз друм излокам, стрм, замреће звонки бат

и У неки бокор ил трм клонуће смртно уморпи врат. Ал сад је галоп твој

тек одјек и одсјај

а земља. не стиже да памти копита твојих дотицај.

И ја се свијам сав

Уз твоју гриву и бок, ал гледај: испред пас друм се свија уз брег и они. кад и ми

Учине валовит скок

и брзо, брже но ми, јуре У педосег.

А вода пролећних звонм

ко душа плашљив ход плави заспали крај.

И искри скривен сјај

и прича сребрни. шум:

мој коњ је само травни хум на коме језди моја сем држећ се за бусен, |

ж ко %

Ноћас сам опет снио

драгост моју, кућу моју стару, али У неком другом,

сасвим незнаном крају.

Свуноћ на мени јездила мора, у незнан, недођин тадах.

А онда из тмуша изрони белина њена, као нада.

Колико пута ожелех да се вратим!

Колико пута ти си снила

да ја сам јабуке оне грана

што ти се цветна у окна свила,

Како, о кућо видарице,

до брега овог допловиг

Да ли то моје о повратку сне далеко занеше ноћни ветровиг

Ти ћутиш. Прозора осмехнутих јутарње косове слушаш.

А они певају: ноћас сам умро, тај прамен бели је моја душа,

|

|| ц

планински фолклор. це у лице са грађа:

необуздано озна

јетске музике (четворица су тр. али: Прокофјев, Мјасковски, Шостакович и Хачатурјан). Затим је Хачатурјан стао да. на Сара | на грозничаво сво, јерменски

ПАН Нашао се ли:

ским формализмом Шенберговог типа. Широ ка форма и нешто захуктало и

чавали су совјет. ску суврст тога развоја који до. води свет у недоумицу. Само Шен. берг је језиво хладан и вртоглаво мисаон док су Шостакович и Ха. чаторјан ипак у меком колсољи. вом наслону на нешто шире им роБено. Слабост или снага2

Када је Жлановљев талас зап. љуснуо, совјетски музички прва. ци били су извртнути сабласном руглу, а „буржоаски декадентни формализам“ био је забрањен као трулеж. Прокофјев је Овионуо од јада. Она остала тројица „покајала“ су се и скрушено изјавила да ће од сада „радити за народ . Пре неки дан, У новембарској свесци „Совјетске музике Хачатурјан (са познатом својом опорошћу, ко ја је можда и основа његове при: роде) закључује биланс жлданов. штине у музици, Биланс је пора зан. Хачутурјан вели: да су поку. шали од совјетских музичара да направе „телале“ који би прода. вали пароду старе и отрцапе прње под звучним ми лажним насловом: „музика за народ“. Нема ствара. лаштва, каже Хачатурјан, без но вачења, без трагања. Чајковски је био и остао велики, највећи „руски“, „русјанск и“ композитор, јер је компонујући У АУХУ РУС ком; дух је главно, а не напабирчени мотиви. Хачатурјан узвику. је: Доста! Хтели сте од мас да будемо берберске лутке, којс се прописно облаче п фризирају да тобоже преломе купца, Хачатурјан тврди да су све оне музичке величине које је Жданов истакао претрпеле потпуно слом, Остали су Прокофјев и Шостакович. Хачатурјанов јетки и урнебесни напад на све представнике музичке ждановштине — има значаја и изван Совјетске Русије. Он утврђује опипљивим доказима и при мерима, да је музика отишла на беспуће и у тандарију чим је по кушала да се држи бирократских директива. Некада се то звало: академизам.

За нас, као земљу величанственог музичког фолклора, занимљуво је и то; да пајвећи фолклоришући музичар пашега доба тражи: да се композитори само надахну по духом пародиим а не да се држе као пијан плота, (...)

РАЗГОВОРИ УГОДНИ

На изложби скулптуре, нацрта и „тера-кота“ Бориса Апастасијевића воде се, полугласнпо, разговори, са тонским преливима недоумице. Потези су у духу апстрактне уметности, која пам долази из Џариза. На самом улазу, у окну, "ава. заплетена вијугава апстрактна цртежа, са увртима и одвртима, плаше љубитеље који пртеже амајмаје хоће „да разумеју“ — у ства. ри пак желе да виде пешто што су већ од кад себе видели а чега овде пема. ;

— Потпуно под утицајем Зал. кина =— вели један стручњак п трофесор.

= Па шта, млад је, а Задкин му је учитељ — вели други трос лављени сликар.

У то се умеша и трећи — по знати некадашњи купац (чак п „велекупац“): У томе грму лежи зец, само га ја не видим.

— Па зеџ се сакрио, то јесте права функнија грма, са гледиш“ та, зечје целисходности — одтовара му меко збиља добронамеран.

— Зашто да сакрива2 Зар не може уметност бити нага и пепосредна 2

— Никад, она је па навојнице.

— Видим да је апстрактпа У

метност нешто зпачајпо, пето изразито лапашње, алп не могу никако да прокљувим: шта2

— Ааровит уметник, близак пашем времену.

— Таман посла! Зашто тобоже блиско нашем времену. Та то је одвајкада. Апстракпија је било откако је света и века. То је иљ

пор кроз векове, сталпо по мучио напрезање човека ла осети по ис каже пешто осповно и битно, У

свом утиску — лл нађе и изрекџе суштипески образап свога утиска Ланас се зна ла су утисци самс таласни податак кроз чула. Уост: АоМм, по мозак је у пијугама. И пер ви. И све кривуље више математике, ИМ зрачења своке снерлте ти

тугава су. Па по звучин су таласи У“ вртлогу по заплсту окука Све је то низ обигравања печег пајбит пијег — кажем ја. — Ту лежи зец. Тлеба га.само истерати на чистину,

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10