Књижевне новине
ДАТУМИ
МОЛИЈЕР,
ПОСАВАЊЕ ДЕЛО И СМРТ
Поводом тристагодишњице од смрти
ГОДИНЕ 1673. Молијер има педесет гОДИна. Још није стар, али је тежак болесник и почео је нагло да стари. Изгледа да се помирио са супругом, али је доживео две нове жалости: половином фебруара (1672) изгубио је Мадлену Бежар, а половином септембра и другог сина. У таквом душевном расположењу написао је своје последње дело, и што је за чуђење, веома весело дело, „Уображеног болесника", комедију у у три чина н у прози, с музиком и плесом. Комедија је намењена дворским забавама којима је требало да се прослави француска победа у Холандији. Међутим, вероватно захваљујући сплеткама музичара Лилиа, који је радио свим силама да потисне Молијера и заузме његово место у краљевој милости, „Уображени болесник“ није игран на двору, јер је Лили био добио монопол за музику и балет. Не зна се да ли се Молијер помирио с неком врстом полунемилости или је хтео да покаже да му није потребно додворавање да би успео, п приказао је своју комедију у свом позоришту 10. фебруара 1673.
У „Уображеном болеснику" Молијер се вратио на своју омиљену тему о лекарима шарлатанима и болесницима који упорно верују у њих и њихово знање. То је његова најжешћа сатира о медицини, у којој има и веселе и свирепе комедије, у којој се осећа тежак болесник који исмева лекаре што не могу да га излече. Ремек-дело веселости и стваралачке снаге у ком има неколико лица која спадају у пишчеве најсрећније творевине. Сцена с малом ЛАујзицом може се убројати у мала ремек-дела. Она, по мишљењу Антоана Адама, заузима јединствено, усамљено место у целом Француском класичном позоришту п доказује да је Молијер посматрао п изучавао детињство са истом проницљивошћу и истом племенитом наклоношћу као остала доба људског живота.
. Аичности су скициране кичицом мајсто-
ра. Анжелика је оличење рађања љубави, али пи одлучности младе девојке да огорчено брани своју угрожену срећу. Белина глуми пежност и чедност, док се испод маске скрива неваљалство, себичност и лицимерство. Што је она оваква, много је крив Арган који ју је „купио“ и присилио да, поред њега, страћи своје најлепше дане. Служавка Тоанета је изврсна у сваком погледу. Смела, безочна према Артану, неуморна у довитљивостима да помогне заљубљенима. Арган је толико раздражљив, да смо склони да поверујемо да је заиста болестан, у сваком случају да поверујемо у његову хипохондрију, У његову духовну настраност. Сцена у којој се нашао између свог брата и и-свог лекара открива нам цео његов јадни „карактер који вапије за сажаљењем. Диафоарус и његов глупи син су веома успеле карикатуре приврженика древног учења у мидицини.
Молијер не исмева само лекарско незнање него и њихово пљачкање болесника, њихову несавесност м, поред себичности Аргана и његове жене, и њихову саможивост. „Тако на уском сектору живота малограђанске породице Молијер разголићује ту борбу себичних интереса која сачињава праву суштину буржоаског друштва". Публика је с одушевљењем примила „Мображеног болесника". Хспех са премијере маставио се. Молијер игра Аргана, најтежу улогу у комаду. Каква, У место време, иронија п трагика судбине: улогу уображеног болесника игра прави, тешки болесник, али је игра веселошћу која је свакога задивила. |
Пред четврту представу Молијер се двоуми да ли да се те вечери појави на позорници или не, јер осећа да је веома малаксао, исцрпен, и жали се својој супрузи и глумцу Мишелу Б 2 пу је јасно да му је дошао крај. » ко је живот био подједнако испуњен болом и задовољством, каже им он, веровао сам да сам срећан; али данас кад сам скрхан патњама а не могу више рачунати ни на један тренутак задовољства пи сласти, виим лепо да морам да положим оружје; не могу више да изаржим болове пи јаде који никако не попуштају ·-. Осећам до бро да ми је дошао крај. |
Можда Молијер није чинио алузију па своје личне невоље, на своју болест, нето. на извесну краљеву немилост у којој ће умрети, захваљујући зависти пи интригама музичара Лилиа:
Супруга п Барон моле та да не игра, па шта им он одговара: „Како ви то мислите2 Има педесет Сир РАНА У који живе само од 708 наднице, по Е је чинити ако не, итрамо: Пребацивао ( ЈЕ. себи да им нисам дао хлеба једног јед б пог дана, пако сам то могао сасвим учи нити". Његов понос, његова част ние му
љавали да напусти своје место. ту а и кнез де Конде и неколико најуг тела јих странаца. Хтео је да их задовољи
1 бавест з да. жели да ак је обавестио глумце А Ирах | четири сата после подне,
чгра тачно У, нећу моћи ла дођем
иначе, додао је (05: " и вратлте новац · у и играо с ве-
ао је на позорниц Изашао је Н публику,
анким напором, увесељава јући
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5
убрзавајући своју смрт, и тек кад је у једном _ призору направио грч, гледаоци су приметили да их он забавља можда по цену игре са животом. Усиљеним смехом сакрио је оно што се збивало у њему и играо до краја. Затим је отишао у своју пресвлачионицу. Било му је страховито хладно. Руке су му биле ледене. Осећао се сасвим рђаво. Однели су га кући. Барон је хтео да га послужи топлом супом: „АХ! не, одговорио је Молијер; супе моје жене прави су ћезап за мене; ви знате шта све она меће у њих; дајте ми радије комадић сира пармезана". Појео је мало хлеба и сира и легао. Послао је служавку да за. тражи од супруге јастук. Спопао га је јак кашаљ у коме је било пи крви. Барон се уплашио видећи да болесник избацује крв: „Не бојте се, рекао му је Молијер; ' видели сте да избацујем много више. Ипак реците мојој жени да се попне". У последњем часу живота, није се крај Молијера налазила његова супруга, као што сто седамдесет седам година доцније Балзакова жена .неће бити поред писца „Људске ко-
медије" на умору, Издахнуо је угушен крв. |
љу која му је шикнула на уста, 17. фебруара 1673. тодине, увече. у педесет трећој години живота, у присуству две калуђерице које су биле дошле да купе прилоге за сиротињу.
У то времс глумци, зато што обављају један сраман позив, сматрани су искљученим из вере све док се не покају и одрекну свог занимања. Свештеници нису заборавили да је Молијер писац „Тартифа", и „Дон Жуана", одбили су да: присуствују његовом погребу и забранили су да се сахрани у гробљу.
Молијерова супруга није се помирила с таквим ставом цркве и предузела је низ енергичних акција. После интервенције код париског надбискупа, посетила је краља, у пратњи једног пароха. Према једном савременику Арманда је: погрешила рекавши краљу: „Ако је мој муж злочинац, његове је заочине одобравало ство". Краљ је одмах отпустио супругу. По другој верзији, краљ је поручио париском надбискупу да поступи тако „да.се избетне избијање скандала", што је вероватније. Надбискуп, да би задовољио краља, опозвао је одлуку о забрани али под условом да се Молијер може сахранити у. гробљу без икаквих погребних. свечаности, У присуству два свештеника, п ноћу.
И тако је сахрањен на гробљу Сен-Жозеф, без верског обреда, кришом, у девет сати ноћу, у пратњи сарадника. пријатеља, који су носили буктиње, међу којима су Ла Фонтен и Боало. (
Доцније, 1792, његови су посмртни остаци пренети у манастир Сен-Огистен а 1817. у гробље Пер Лашез.
При крају своје владавине, Луј ХТУ запитао је једног дана Боалоа ко је, по његовом мишљењу, био најбољи писац њетовог времена. Боало је одмах, без двоумљења, одговорно: Молијер. Краљу је било тешко да поверује да је човек који је сваког дана мазао и мрљао лице како бин добио лик неке личности из комедија, већи од Паскала, Ла Бријера, Ла Фонтена, Боснеа, чак и од Корнеја и Расина. и додао је слежући. раменима: „Нисам у то веровао, али ви се у то боље разумете него ја."
Био је, према мсказима савременика, мањег раста, отменог држања, озбиљног изгледа, мршав. „Ноге дуге и танке, попреје масивно, лице мрке боје, јагодице испупчене, очи ситне, нос крупан, ноздрве широке, уста велика, усне дебеле, обрве црне и велике. Блат, питоме нарави, племенит. љубазан. У разговору веома пријатан, кад му се друштво свиђа, иначе ћутљив, сетан посматрач.
Молијерова смрт била је смртоносан удар за. његово позориште. Неки чланови трупе одмах одлазе а преостали су се морали спојити с трупом у Мареу мн тако је постала дружина Отел ле Генего, која се спојила с позориштем Отел де Бургоњ, а спајањем ова два позоришта, седам година доцније, 1680. постала је Француска комедија.
Пријатељи су истински ожалили Молијера, нарочито Шаплен, Боало п Ла Фонтен. Што се тиче супруге, савременици су и после песникове смрти остали строти према њој, замерали јој што је наставила да игра тринаест дана после смрти свога мужа. Један савременик пише: „Истина је да је Молијерова смрт ненакнадива: мислим да нико неће бити мање ожалошћен пето његова жена; јуче је играла у по зоришту". Оптуживали су је затим да је
његово. величан- |
"родан,
МОЛИЈЕР
држала своју кћи затворену у манастиру како не би могла тражити од мајке рачуне о очевом наслеђу. |
'Молијерово схватање глуме било је револуционарно, потпуно супротно" традиционалним схватањима којих су се ропски држали „велики глумци" супарничког 1030-
„ришта. Он је био поборник једноставности,
природности у тумачењу улога, противник емфатичког декламовања. Његово је: позориште било школа природне глуме. Кад
"се, после његове смрти, његова трупа рас-
формирала, један савременик је рекао: „Кад би се (Молијер) вратио данас, не би познао своја дела'у устима оних који су их играли". . ; ;
"Ни по својој спољашности ни по свом тамном гласу, Молијер. није био за тратичне улоге у којима није имао успеха. За комичне улоге, међутим, био је предодређен, недостижан, п то су признавали чак и његови непријатељи, делом можда п због тога да би га свели на лакрдијаша неспособног, да игра узвишене трагичне улоге. Био је незабораван творац најистакнутијих улога у сопственим комедијама и фарсама. ;
Имао је необичну моћ преображавања. Један савременик каже да је по двадесет пута могао мењати израз лица у једној улози и једној представи. Уз то, имао је крупне црне обрве а њихови разни покрети давали су необично комичан изглед његовом лицу. Одмах после смрти, критичар и драмски писац Доне де Визе одао је пуно признање његовом глумачком дару; „Сав је био глумац, од главе до пета; из гледало је као да има вшше гласова; све је говорило у њему, н он је једним кораком, једним осмехом, једним мигом очију, и једним покретом главе, више казивао но што би за цео сат казао неко ко уме најбоље да говори".
Молијер не спада у оне писце, као што су били Расин и Корнеј који на миру н натенане пшшу своја дела у својој соби за рад, без материјалних брига. Он је само узгред писац који снабдева своју трупу позоришним делима. Његова тлавна ак тивност, која га заокупљује целог, то је активност глумца и управника. Он игра главне улоге, дели их другим глумцима, режира, умирује и стишава зависти, амбиције и осетљивости чланова трупе, руководи позориштем и организује цео рад у њему, одржава везе са светом, са владарем ин великом властелом који често траже тостовање његовог позоришта, које је његово дело: он га је образовао ми одржао у данима тешких искушења, он га је довео до славе у Паризу ми остао му привржен до смрти, Цео дан му је заузет и једва ако увече, после представе, нађе који слободан час да посвети писању комедија, онда кад се други одмарају или забављају,
За Молијера писца „велико правило
"свих правила" јесте: допасти се. Извор
смеха он не тражи у заплету, пего у посматрању, У изучавању људских типова. Његов је циљ да пронађе занимљиве и забавне карактере, да истакне оно што је смешно у човеку п да изнесе на позорнипу људске мане да би их искоренио показујући их јавно другима. Истинито сликање треба да пзазива смех по да поправи нарави. То није лако. Има у Молијеровом делу предмета који пису весели, јер ма-
не, пороци и страсти личности муче, тира-
нишу јединку, упропашћују породицу. | Ђалзаковом делу ти предметн изазивају језу код читаоца, Молијер нас пагони на смех, јер уме да уочи и укаже па трепутке кад та тужна наличја душе и живота постају смешна. Оп то постиже па више начина: карикирањем, избором забавних и смешних црта у некој личности, издвајајући их, увеличавајући их до карикатуре; комиКОМ понављања измишљеног ефекта, речи или покрета који сами по себи не би били комични, а нагоне на смех зато што добијају изглед смешне навике, настраности; употребом речи "које куљају самоникло и изражавају цео ка рактер личности; паракдосалним. увеличавањем и претеривањем неке тачне идеје, прелазећи на тај начин границе разума; антитезама, супротстављајући две личности. или. две идеје обелодањивањем њихових опречности, њихових претепаности, њихових комичности, које настају услед сталпог. · несклада. између њихових темперамената и. схватања. Он уме, да открије веселости скривене у свакој прилипи, у сва. кој личности, и да изазове у нама приспонтан, грлат смех. Његов. смех,
|
дакле, није усиљен, извештачен него. самоникао. Он је својствен личностима и настаје услед догађаја и међусобних односа људи. Молијер настоји да осветли смешне црте својих јунака, да концентрише, подвуче, истакне и увећа комична дејства живим, духовитим дијалогом, смешним портретима и ситуацијама.
Молијер је имао необично развијен посматрачки одар. Он је дубок, проницљив психолог људске душе и природе. Његове Аичности. нису апстракције него живи портрети из стварности, из живота. Умео је да уочи карактеристичне црте личности које га интересују. Живот којим је живео тринаест година као управник путујућег позоришта пружао му је у изобиљу оригиналне п изразите типове с којима је долазио у додир, од пучана до средње. властеде, и он је изоштрио свој вид У тражењу појединости које га занимају м као глумца и као писца. Кад је дошао у Париз, успех његових комедија, отворио му је врата аристократских салона; у замцима велике властеле гостује на позив са својом трупом која убрзо постаје „краљева трупа". Тако се видик његовог посматрања и познавања људи пи њихових нарави проширно до двора у Версаљу. Захваљујући својим способностима, свом дару дедупловања замишљених живота,'он је понирао у дубине људске душе и опруге које их покрећу и на свакој личности запажао оно чиме се она разликује од друтих, и оживљавао та скривена богатства, Отуда толика разноликост карактера и типова у његовом делу. Зато што јунаци његових комедија долазе из стварности, зато што су задахнути снажним дахом живота, Молијерова дела нису само оштроумна, проницљива него и жива, а личности делују сходно потребама п пужностима свога бића, онако како би на њиховом месту поступала жива створења:
· Пашући под најтежим условима, откидајући по који час од сна и одмора, МоАијер је написао више од тридесет комедија п фарса које спадају у најбоља позоришна дела богате француске књижевности а нека су њена врхунска остварења: „Школа за. жене", „Учене жене", „Тартиф", „Тврдица", „Мизантроп", „Тартифом", „Мизантропом", „Тврдицом" и „Ученим женама", Молијер је: створио нов образац комедије, веома различит од фарсе, коју је тешко одредити из страха да јој се не отраничи значај и смисао. Писац, каже Антоан Адам, че узима у њима за предмет усамљене личности и типове, него богатију стварност неке. породице или неке средине, са њиховим сукобима, вртлозима, опречностима сенке и светлости, емоција и смеха. То су дела која теже некој врсти грађанске драме.
За велико је жаљење што није сачуван ниједан Молијеров рукопис. Ниједно шсмо, ниједан уговор за време његових турнеја по унутрашњости. Само се зна за не колико његових потписа на признаницама, Позогишни писац Викторијан Сарду испричао је једног дана анегдоту коју је чуо од једног сталног п вишегодишњег посетиоца Националне библиотеке музПаризу: Око 1820. један: сељак дошао је с те ретним колицима, која је вукао магарац, пред Националну библиотеку лана када је она била затворена. И, пошто пиког није било да га прими, отишао је, рекавши вратару:
— Долазим из далека. Донесо сам тој господи нешто за њих занимљиво, како ми је речено, све папире г. Молијера.
Сутрадан, кад је вратар обавестио биолнотекаре, настало је велико узбуђење. Упућене су потере ми трагања у неколико праваца, али без успеха. Човек са колицима није пронађен, Највероватније да није ни долазио.
Молијер чија се тристагодишњица од смрти ове године прославља у целом свету, највећи је комични писац с Аристофаном. То изузетно место међу највећима признаје му и Сент-Бев, највећи француски критичар, а можда и највећи критичар уопште: „Има у песништву, књижевмости, једна класа људи ван реда, чак и међу најбољима, врло малобројна, свега пет или шест можда, од почетка до данас: један је од тих људи Молијер“. Мако прави Француз, он је свечовечански писац који подједнако припада свим народима м свим континентима. Ту универзалност његовог дела сликовито је мсказао 1800. велики енглески тлумац Кембл на ручку који су у његову част приредили његови другови из Француске комедије, Жив раз-
_товор, поред осталог, води се, као што је
природно, '0о позоришној књижевности и поставља се питање: да аи су већи француски иди енглески драмски писци. Енглези су истицали Шекспира, Французи Корнеја. Видећи да писац „Сида“ не може да издржи утакмицу с писцем „Хамлета", један Француз окрену се Кемблу и рече му: „Врло добро, тосподине, врло добро: али Молијер2 шта велите о њему2 — Ох, што
_ се тиче Молијера, олтовори хладно Енглез, · то је нешто друго.
Молијер није Француз" — „Како није Француз!" — „Није!“ — „Па шта је". — „Ево шта је... Ја замишљам да је Бог, кад је хтео људском роду да да задовољство комедије, једно од најлепших које му је могао дати — створио Мо.
„ лијера па га је спустио на земљу рекав-
ши му: — Човече! иди сликај, забави и, ако можеш, поправи људе! — Молијер је
„морао сићи на неко место на земљу, с ове
стране канала или с оне друге, или, још друтде. Ми нисмо имали срећу да та добијемо, он је пао на вашу страну, Шта
"мари2 Ја тврдим да је он наш као и ват Је, ли Молијер само вас сликаог Да ли
само вас забавља Не: он је сликао све
пас, И сви дубоко ужтвамо у његовим "делима" 7)
#). Одломак из необјављенс књите „Вечни
Мо. лијер""
Душан Милачић