Књижевне новине

СУОЧАВАЊА

Модерне европске књижевности и медитеранека традиција

Овогодии 3 Етик пили. су стотинак. оагребачки књижевни разговори (од 15 — 20. априла) оку. о писаца и књижевних посленика који су разговарали о ства-

ралаштву на Медитерану, медитеранској

књижевној

традицији, о утицају

МАНЕ традиције на европску књижевну мисао. Кео што смо у прошлом па Пи Рају објављујемо изводе из неколико реферата. са Загре

них разговора, и то из реферата Маргерите Гвидачи (Италија), Предрага Матвејевића (Југославија), Леха Пазђерског (Пољска), Гастона Пила

(Француска) и Милана Комненића (Југославија).

МЕДИТЕРАНСКА АНАМНЕЗА

ЗАДОВОЉСТВО да сам имала медитеранску колијевку рађа се из осјећаја да сам на неки начин повезана с тако лијепом земљом (иако је њезина љепота данас унакажена мпогим танкерима који избацу. ју нафту у море загађујући га, многим канализацијама које у њега отјечу, бетонским шумама које ничу на обалама умјесто оригиналне вегетације, борова, тришље и мирте — оне су срећом у Југославији мање бујне него другдје). Придјев „меднтерански" потиче нас да мислимо на плаветнило, на сувџе, на њихову бљештавост. И на боју те земље: пијеска и гребена. Културни пејзаж блиско је повезан с физичким пејзажем. Флобер у грчком дијелу свога пута по Оријенту објашњава велику архитектуру Грка обликом њихових брда: видио је у једној већ имплицитно „садржане линије друге, та архитекту. ра била је одговор том пејзажу. О истим брдима Сеферис је рекао да се не зна да аи су стијена или покрет. И да грчко свјетло претвара истог тренутка идеју у предмет.

Сада да пријеђем с придјева „медитерански" на именицу „традиција“, _ или „куатура". И ту нас као прво обузима радост збот заловољене контемплације. Кодике слике, и како интензивне љепоте!

Имена гралова од којих свако одзвања у сјећању као звук гонта, изазивајући вибраније које се стално тшире. Атена, Александрија, Рим, Бизант, Јерузалем... И њихов допринос пивилизапији, свједочанства која се томилају у нашим музејима и библнотекама: ненадмашива љепота облика, губпна по истанчаност интелекта, тежња за упиверзалношћу, спознајни жар, религиозна горљивост. Умјетничка, филозоф ска, књижевна блага. Огромно богатство мосвуда гаје зажелимо — зависи о на тему особном укусу да ли да се опредиједимо у овом низу слика за сфингу скврчену на пијеску пустиње, или Принца Љи-' љана молелираног на зилу Кнососа; да ли да пратимо Хомеровог Одисеја на његовим лутањима, или Катула у лабиринту њетових љубави, или да слушамо Сократа како разговара са својим ученицима, или да дрхтимо пред страшним тласом хебрејских пророка... Све је велико, све је су.

тестивно, а та култура која је иза нас до. има нас се понајприје као свијет апсолутне хармоније којему се обраћамо с дИвбежем, То је први врт, врт наших нај љетших сјећања... |.

Али, јао, као м врт из једног сјајног Леопардијевог текста, погледамо ди та мало пажљивије п он нам открива. другу Ре“ алност. Аеопарди је у свом врту примијетио најприје љепоту боја, опојност мири: са, чар мира. Али је врло брзо примијетио да привидна хармонија прикрива „страшне дисхармоније: кукци уништавају биљке, биљке су смртне ступице за кукце, сви облици живота У сталној су међусобној борби, сваки тежи уништити друтога ка. ко би преживио. Врт се тако у његовим счима претворио у бојно поље, којим ха. рају струје насиља и смрти.

Не збива ли се то исто у овом „антик“ ном врту, само ако погледамо _ мало боље2 .

Градови које сам мало прије споменука, и други које сам _ могла споменути, окрутно су се међусобно борили, а осјеЕамо, да тако кажемо, да. сви припадају истој домовини. Стари народи нису нити сањаћли о идеалном. Пантеону у којему су их здружили њихови потомци, пи били би заиста зачућени, сваки од њих, када би- се нашли уз меке сусједе које су по свему сматрали неподношљивима.

· Погледајмо кршћански елемент: видимо како се дивно уклапа у већ готове структуре грчко-римске мисли им како их оплођује. Да, али прије тога, колико протона п колико кршћана-жртава2 Касни. је пак колико их је још било којима СУ кршћани, на жалост, били аџтори2 Суви: шно је спомињати судбину Жидова у чиантици па све до паших дана.

таво! 1 Тослоји п четврта компонента _меди“ теранске културе Коју треба споменути

“из остале три, а то је арапска култура: битна је због свог приноса што га је да да знанственим и филозофским спознаја“ 1 (Аристотел који је

ма у средњем вијеку стољећима доминирао Западом _ био Је Аристотел По Авероесу). Ево дакле још

једне културне нити која се ретроспективно без потешкоћа уклапа у ово дивно ткање. али НИТ Повијести је замршемна 4 то рећи на крају ових збрканих и успутних размишљања. Ништа, осим признали властито колебање. Можда са:

КЊИЖЕВНЕНОВИНВ 3

мо пјесници могу изразити бол Повијести, и њезине дарове...

Ово је тренутак, чини ми се, када је Запад већим дијелом склон одбацити, или макар умногоме олакшати свој пртљаг класичне културне баштине. Све су тра: диције у кризи; Пажња и знатижеља усмјерене су на „синхронизме" више него на везе с прошлошћу: на оно што се до тађа на разним странама простора. Захваљујући _ симуатаности _ веза – помоћу

тпаз5 тефа свједоци смо хоризонталног ширења знања. Површина знања све се више шири и постаје све више „површи на". дубина се смањује, као да је наш свијет стављен под дивовску справу за тањење метала. То је без двојбе једна но ва димензија.

Га

АНТИЧКЕ МАСКЕ

ПРИСТУП ТЕМИ

ПАТЕТИЧНО уздизање култура м наивно обожавање традиција Медитерана — по тотову када то чинимо ми, егзадтирани Медитеранци — може лако навести на та нак лед којекаквих регионализама и партикуларизама сумњива укуса. Након свих искустава које има у томе смислу Европа пи Медитеран, као и остали-свијет, неприлично је истицати супериорност једне културе над било којом другом, тотово на исти начин као што је то случај с Ра сама.

Али, овдје се одмах намеће и једно оправдање: на Медитерану су се помије“ шале и "расе и културе, ту је веома мало такозваних „чистих“ облика или једно. значних појава. И тамо гдје их има углавном нису детерминантне као медитеранске у ширем смислу: много су, У ствари, битније синтезе засноване понекад на најразнороднијим основама, отворености ка“ кве, вјероватно, не познаје ниједан други сегмент ове мале планете, реципрочности и интеграције по којима је медитерански круг У извјесном смислу. симболичан, спремности примања и прихваћања, конвергенције разних мишљења, акција, стварања (...). | и

Могло би се најприје потврдити слије деће: зар примјер коалиције култура и џивилизација, народа им раса какав пружа Медитеран, није-поучан сувременом свије ту што се тако радо ограђује у системе, блокове и разне друге партикуларности и то не само у релацијама. друштвеним или политичким, него по оним мисаоним, хуманистичким, у самим менталитетима и схваћањима живота. Тај примјер је, свакако, значајан, али је м сувише добро познат. Можда помало и баналан. Значи не вриједи много инзистирати на ње му(...). | па ју

Да укажемо, међутим, на неке од ка“ рактеристичних узгредних појава. Товор 0 Медитерану трпи често од медитеранске товорљивости. Од површности која тешко превладава разину дескрипције и. наваду · нарапије: сунце им море; мирис; плаветни“ ло; облуци; човјек на плажи; гробишта уз море м симболика чемпреса; позив на путовање м пловидба; жестина живота 1 страст живљења. .„Вгама. или жре

МОДЕРНИ ПИСАЦ У ОКРИЉУ МЕДИТЕРАНСКЕ ТРАДИЦИЈЕ — ЛХОРЕНС _ДАРЕЛ

Полет садашњости оставља мало вре мена и мало склоности за прошлост,. Влалајућа знаност и техницизам, поткопали су темеље тзв. „хуманистичком –ментадитету", који је на жалост нашао уточиш та у академијама, па тако усклик за ху манизмом, који се понекад чује, има нешто отрђано и плачљиво, неку грешку У „тону“; и колико год намјере оних који их извикују биле племените, мало је вје ројатно да ће наћи ширег одјека.

Ипак, није свако одустајање им пропадање. Жељела бих указати на један сна“ жан облик антике који је надживио, или, боље, који је пресађен у наше вријеме. Ријеч је о употреби мита; употреба једнако модерна и вахана која је обновила једну стару категорију и тако је спасила,

Мит је идеја изражена у облику приче, тј. помоћу слика које се везују за неку причу. У антици је мит био истодобно филозофска спекулација и поезија, а тако. Бер и израз религиозне осјетљивости човјека. У ренесанси је за стваралаштво тота времена улотреба класичних митова била врло распрострањена и врло погицајна, али само на формалном плану: омогућавала је лијепе слике без другог значења осим естетског (а тај је уосталом био врло цијењен), Ренесансни пјесници који су причали о Венери и Дијани прилазили су теми само са стилског стајадишта и са стајалишта ситних особних спекулација тј. бринули су се како ће њихови заштитници примити и како ће им се свидјети митолошке поеме које су им намијенили.

Данас нас занима структура мита, костур. У њему препознајемо првобитни калуп, „тошезв ргепмегез", у који се могу улити опћеваљана значења. Модерна упораба мита чини ми се стога значајнијом од ренесансне или неокласичне (па макар је за ненскусно око веза с антиком .мање мочамвај: модерни мит улази увелике м дубину бити људских збивања, рекла бих им дубље него мит у свом почетку. Као ин у антици, он прелази књижевно подручје како би изразио основне људске ситуације. :

Маргерита Гвидачи

ИЗМЕБУ

АВЕ

ревство“... Знамо добро та опћа-мјеста књижевности и све паралитерарне митолотеме око њих. Данас се њима опијају туристи клуба Мед етгапее. Постоје, на жадост, сродна уопћавања и банадности на једном другом — ипак вишем, — нивоу: ред у духовности медитеранској; форма и теометрија; јасноћа и поредак; реторика и театар; закон и законитости. Мјера: ' од: реднице _ џивилизације, социјализације, правде. Знамо добро како је све то уписано у баштину суропске и свјетске култу. ре: грчка, римска, арапска компонента, јудео-кршћанска, бизантијска и католичка, исламска... Није можда сасвим излишно подсјетити на све то, али је одавно вријеме да се пође даље: даље Од Хеладе -ка-

ПОЉСКЕ ЛИТЕРАРНЕ ТЕЖЊЕ КА ЈУГУ

А ове сњежне“ немани не раздвајају “нас · нимало Јулије “ Бенешић

МЕДИТЕРАНСКА култура присутна. је: у сваком огранку живота сувременог Еврогљанина без обзира на меридијане и упореднике, мање или више фиктивне поделе на Исток — Запад и сл. Сваки од при“ маоца тог културног блата — нека. буде

труизам то што кажемо — према својим

могућностима _ перцепције претварао је мање или више стваралачки добијене:полстицаје у оригиналне квалитете, преображавајући се из конзумента у даваоца, нарочито у тренуцима када су језик и народни уметнички темперамент трансформирали – импортиране утицаје у посебни народни „израз“ и давали „нову модификацију“ примљеног садржаја. и Северни народи суочени са“ суровим климатским условима битисања, некако су силом прилика тежили ка сунчаним пределима Медитерана. Можда је та њихова тежња или пак чежња за Југом' била. је дам од повода аПосиотмата данашњих

кву су нам оставили ерудити без имагилације, од Рима. централно-евролских професора, од егаотизма доконих путника по ша“ реном медитеранском Истоку: или Југу. Знамо да не протестирамо први — али,

авај, не ни посљедњи — против искључи-.

вости им једностраности у приступању Ме дитерану: с пиједестала европоцентризма,

као првенствено лалинског, римског или ро |

манскот (да не подесјећамо на Мусолинија), кроз призму ционистичког јудејства или панарапског национализма или по не ком другом клишеју ове врсте. Свако сво. ђење, медитеранског на оквире уже од са мог Медитерана увијек мање или више до: формира праве размјере, упрошћава комплексности, укратко: изобличује истине, Истину. ЦЕЛ: Према томе: медитеранска култура ПАМ медитеранске културе2 Наравно, и једно м друго: овиси у којем склопу гледамо ствари, какав се пресјек врши, који часи простор стоје пред нама. Од тога дијалектичког спрега ваља, чини се, полазити. Иначе ћемо се стално спотицати о. неравријешене ситуације и неразрјешиве контрадикције. Споменимо неке од њих: Медитеран карактеризира отвореност хор зонта — то је толико пута речено — алн нису му у исто вријеме страна пи најунор“ нија затварања. Тежња к универзалним параметрима није лишена свођења на аутаркије цитадела какве су пружале сто“ љећима Еуропи и Африци моделе парцели“ зације. Дух Атене суочен је с антидуховношћу Спарте. С једне стране практичност Рима, али — с друге — вјековна апрагматичност човјека са супротне мелитеранске обале. Овдје озбиљна теометрија градње, онаје духовита агеометричност арабеске ... Говорећи о престижу мелитеранских култура, Албер Ками пише: „Сваки пут кала се нека доктрина суочила с мелите-

" ранским базеном, у сукобу илеја који је из

тога резултирао, Медитеран је увијек остао нелирнут и надвлалао доктрину,“

Можда Ками има. у стаповитој мјерл праве, али може му се. олтоворити: зар је Инквизиција била само институпија а не и доктрина2 а што је с папинством као доктринарном духовном доминатијом у великом дијелу самог Медитерана2 а фатиизам ...2 Ако се ту и ради о побједама над доктрином, онда су оне у најбољем слу: чају Пирове; налажу нам, лакле, ла будемо сбазриви у закључивању.

Још: јелан примјер. У тексту који носи наслов „Медитеранске инспарапије“ (,Тпзрјтаћопз тледнНеггапбеппев“). Валери вели: „Нигдје друглје снага ријечи, свјесно лИсциплинирана и усмјерена, није била потпуније и корисније развијена: ријеч усклаЂена с логиком, управљена према откривању апсолутних истина, која ствара свијет геометрије и свијет односа на које се. ослања правда; ријеч која господари форумом, битно политичко средство, регуларни инструмент стицања и одржања власти.“ Медитерану, дакле, дугујемо ону ријеч библијског искона, почетак и почело ствари, праворијек свијета! Реторика која озакоњује ту ријеч јесте у првом реду тековина медитеранска, нитко то не може порећи. Али, не смијемо, међутим, забо-

равити да је то и једна од најопакијих ма-

на Медитерана, средство најпомамнијих демагогија, најкобнијих мистификација,

најподлијих манипулација човјеком и ње товом судбином. У сваком Цицерону кри: је се истодобно по један Мусолини и брат му Тартарен Тарасконац! Војни маршеви и опћинске фанфаре лако заглуше дискретност Скарлатијевих соната или_прозрачност Вивалдијевих концерата. Галама У арени чује се обично даље од гласа Мула: рости у ареопагу...

Ако у нашем размишљању о Медитерану буде присутна свијест о споменутим контрадикцијама и тежња да их дијалектички превладамо, вјероватно ће се свестраније — дакле поштеније — сагледати допринос овог дијела свијета свјетској култури и напретку. Тековине које су се у времену и простору оствариле диљем медитеранског поднебља утемељене су на комуникацијама у свим смисловима које та ријеч пружа, почев од оног етимолошког што упућујена заједништво: суобраћање, сурадња, размјена, па и трговина, те још низ' термина који су у профитерском или политикантском говору добили погрдне ко“ нотације. По једној од пресудних позитивних. традиција Медитерана, вриједности м добра не процјењују се, у ствари, по њихову поријеклу или припадности, Они су заједнички. Постоји један посебан колек“ тивни дух медитеранског човјека који је далеко од тога-да би био довољно освијетљен (...).

Предраг Матвејевић

Јужних Словена на Балкану! Њихов ја. дрански „анабазис" створио је од њих директне баштинике културног палимпсеста. северног односно источног Медитерана и на такав начин пребацио мост између Карпата и Балкана преко равница Паноније ка изворима науке и уметности, (...)

Пољски „бег на Југ“ по златно руно ренесансне уметности и знања у Италију водиће преко хрватских крајева. Пут тај поред других „преваљује“ и Јан Кохановски доносећи са њега у своју домовину познавање југословенских реалија (чак, како неки тврде, п „језика“). (...)

Почетком ХУП. в. пољски „пут“ за барок (прво у лику краљевића Владислава) водиће у. Италију преко Дубровника. (...)

Каснија су времена обележена именом А. Мицкијевича, чије су медитеранско-сло венске преокупације нашле одраза у сту. дију југословенских књижевности и отварању. западном свету очију у својим париским предавањима, на' специфичности ју тословенске културе и књижевности (...). (Маставак на 4. страни)

Лех Пазберски