Књижевне новине

МОДЕРНЕ ЕВРОПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И МЕДИТЕРАНСКА ТРАДИЦИЈА

Наставак са 3 стране

ХХ век заједно са развојем комуникација, диференцијацијом језика, рађањем нових словенских држава и појавом све веће потребе за разменом културних до бара уноси сасвим нове елементе у про блематику приближавања тековина Медитерана Северу. Проћи ће време приступачности европских књижевних остварења већини интелитенције старијег _ периола, Класични језици губе своју моћ европског есперанта. Нестаће полиглотизам хуманиста, ове европске интернационале, која је могла прилично брзо конзумирати духовне производе стваране на било којем већем европском језику. Народ, који се већ пробудио за време романтизма, све више постаје равноправни члан и као конзумент и као стваралац за округлим столом духовне трпезе. Производи уметности, који су се раније већином пробијали у свет једино снагом своје вредности имају сад много више тешкоћа да дослеју у руке страног читаоца. _ Локалне _ мамиопалние књижевности стваране на мањим језици. ма, без обзира понекад на своје високе сопштељудске _ вредности, чекају толинама на појаву на страном тржишту (...), "Шта је привлачило Пољаке словенском Мелдитерану2 Пољски модернисти, на при мер пољскохрватски књижевник Х, Глик, који су давали одушка свом ме већите 2 у сетном „јадиковању" пад пропаттћу Дубровачке Републике, „Вговев ја Моме“ тражили су лакле често „малахпуће“, погодну тему за естетизирајућу фантазију, Често се ту гледало на Јадран кроз призму

НЕОТУЂИВОСТ ЈЕДИНКЕ

ЧИНИ МИ СЕ да појам неотуђивости мо; жемо смјестити у средиште наших расправа. Какве односе подржавамо с пашом заједницом, Постоји ли духовна зајелница на коју се надовезујемо и с којом бисмо се размјењивали»

Толика нас питања упућују на неотуђи“ вост бића о којој бих желио спорити(,,.).

Симона Ваил сматра да се бљесак грчке цивилизације попут чула протегао све ло нас, и упорно тврди да је разарање римског оружја истодобно погодило стерилношћу читав медитерански базен, Напокоп она каже да цивилизација Јапеме Ф'оса У ХИ ст, представља друго ЧУАО, п хвали њену чистоћу, дух сношљивости и витештва те, напосе, срећу, Ту спомиње да је унаточ цинтрализацији, заједнички осјећај повезивао предјеле од Марсеја ло Тулуза а људи су пролазећи кроз Каталонију и Аратон имали тек јелну ријеч да опишу домовину; звали су је говором.

Знамо како је у крви угушена нестала та цивилизација. Осам стољећа касније на љеном тлу језик се с муком одржао: њиме се служе домаћинства ла селу, док је па књижевном пољу постао помодан међу свеучилиштарџима и интелектуалпима који се позивају на културну аутономију насупрот паришком централизму.

На једном другом нивоу ускомешали су се понеки брижници, углавном покрајински конзервативци уз традипиноналну збирку нагодби и умијећа.

С обзиром да сам рођен у том крају, везан за његову груду, упитам ли сео увјетима и приликама властите неотуђивости, мотао бих се само одвратити од свог проваисалског којим говорим, но који нитко ие слуша, Штовише, увиђам да се све вруједности које ме се тичу, одвијају па мното већем површју но што је моја покрајима; и надилазе чак и народност којој припадам: непрестано се суочавам с једном хибридном културом која представља ма спу мрљу на планети.

Отуда се намеће једна примједба: Оно што називамо Хуманизмом упутар таквог система културе бје само сићушна сјена тежње која се данас оцртава и неопозиво ставља у задатак: да конвепциопални хуманизам буде замијењен моралном свијешћу људске врсте. Данас, умјесто да се потврђујемо у категоријама културе чија је особеност само случај или пустоловина, ми морамо изаћи из каоса и ослоболити се пародије неотуђивости од традици“ је. Тпебат Ћемо побије лит тула лет м простор и укључити пјелокупно биће у садашњост те промакпути га ло олмговој ности. Досећи напокон ону епепифичну културу, тј. заједничку свим јелипкама врсте.

Јелиоставио речено, потребпо је пронаћи морални разлог. Таштина мог ја не би ту оставила никаква трата (,,.).

Ако смо данас истртлути = или отуЊени — то је лобрим лијелом стога, што имајући егопентричну представу ствари ми не пристајемо на опај поглед који ће нам помоћи да изађемо из себе сама, кад нам се, више него икад пружају толике могућности, Свакодиевио нас сјепка плашт радни живот, ми посјелујемо само поглед својих жеља и присвајања; налазимо се пред стварима корисника, потроштача и прпитеља, Но сваки се предмет, у случају да изненадимо његову скривену страну, налази У уској вези са ијелином свијета; ако не узмогнемо да се испољи — кажњени смо и истргиути из тог свијета, Преостајс нам тек да трошимо све више мо све више присвајамо и увећавамо обим Силе која прел-

КВИЕРНЕНОВИЕ 4

Војновићевот (Луја и Иве) стваралаштва, утапајући се саљалачки у бескрајне мор-

" ске пејзаже и размишљајући о пролазно»

сти п ништавилу МЗУдСКОМ У тишини ла падског тробља дубровачке аристократије, Хрватска модерна је опет — путем идеја С. Пибишевеског и др, — тражила то што

пије поседовала и што је често произли ' зило из

„моде“ и није било природно „јужњачком“ (ралосном и освајачком) пачипу изражавања (Ј. Бенешић у својој студији „О хрватском ритму“ веома луцил но примећује те основне разлике двеју песетика), Пољска се чежња за Југом између два рата, испољавала на својеврстан начин, Неретко била је она „откривањем“ им _ различитим _ аспектима — Југославије. 3. Налковска писаће да је привукла на Југ чежња за „откривањем сличности“ -између различитих народа и уједно. „утврђивања истоветности“, које прелстављају радост „машег узајамног познавања“, Колаће да: (,.,) „Гаква олавпо. жељена туђа домовина била је: за мене: Југославија, јуле на земља, чаробна и која плени нас љуле севера. Ол детињства, кал сам читала Јежере „Ускоке“ освојио ме је романтички чар оних људи, оних обала и планина“, Њене. изроспе репортаже и есеји одају велику осетљивост књижевнице па медиторписки пејзаж, културне споменике и гралопе, који оживљавају људи „лепе расе и рафинииране културе“ како каже људи, чије психолоттке релације одређује често „жарка клима", (,.,)

Лех Пазђерски

ЛАНАС

ставља Зло, јер Сила је увијек разорни механизам,

Ми нисци, знамо да говором задржава мо моћ транспозиције, обухватности (копотаније) . која наставља онај пажљиви Ван Гогов поглед у Арлу и Прустову фасцинацију, Ако се говором служимо само у његовом уском лексичком домету, по узору на писце начина упорабе лијекова, наликовали бисмо на оног који па све гледа с одређеним циљем: ми бисмо пресјекли све везе које рађају ствари и ријечи, изазивајући ланчане метаморфозе,

Ми смо у свијету који се мијења и ми,

смо мјесто промјена. Исто тако и наш удио у свијету, паша неодјељивост пе би се умијела устоболити у копзерватизму или контемплацији задобивеног јединства, него напротив, захтијева од нас способност и слободу прилагођавања | измјеничлим формама свијета (,,.).

Кад већ говоримо о измјени облика, Симона Ваил биљежи да је „транспозиција критериј истине, Оно што се не може транспопирати“ додаје она, „и не пред» ставља истину; исто тако све што не мијења изглед у складу с једним назором, не представља чврсти предмет него оптичку варку. И мисао, закључује она, посједује тродимензионални простор.“

Овом отвореном .свијету, измјеничних облика, одговара и отвореност сагледавања. Читати, разоткрити знакове у позадини ствари, значило би осујетити транспозиције: стварати их, значи опонашати свијет, судјеловати у њему, прихватити га(...).

„Стварати, значи сликати, описати или мислити на простор“, рекао је Жос Буске. Стваралац има неограничену моћ предоџби, Оп се не би умио ограничити на простор који му покривају стопала; његово је присуство нужно посвуда гдје је заступљена људска врста. И јер је помало на сваком мјесту, сваки човјек цјелина је за себе, прије него ли дио цјелине, А дух те цјелине не можемо више приписивати легендарном хероју; морамо га својом мишљу 3аслужити, а затим поштовати у својем ближњем, Без сумње се ради о успостављању једног новог мита,

Гастон Пил.

ВКЛЕКТИЗАМ ОЛУНИНА

У ПРИРОДИ је човека западне цавили: зације да се сматра лораслим свим пита њима. Та дораслост морални је чипилац у склопу битка духовне традиције Запада, а ту традицију надахњују у претежној мери, још и данас, три традицијска рукавма медитеранске сфере: грчки, римски и јеврејско хришћански. Књижевност је овај морални чинилац превела из историје У неку врсту первертиране есхатологије.

Окрепута хеленској јаспоћи млин РИМ“ ској реторици, савремена књижевност не може оповргнути Адорнов суд да је већи: на књижевних дела — и дела уметноста успште данас — у основи хибридно спаја“ ње разбијених парчића великих система и кохерентних слика света, Отуда и ОВАЈ „еклектизам олупина“.

Запалпоевропски човек није пронашао свој субјект у Де"лртогој гез сорнапз, но то се заметнуо већ у Елиповом ставу пред Сфингом. Европско мишљење јесте разоткривате онтолошког процепа у самом смислу мишљења: оно је сткривање јемпог пркоса и води у откривање јелпе едиповски стране и наслеђујуће заблуде. Мала је античка трагедија — као род — свело. чанство о раноевротском, медитеранском ако хоћете, облику жудње'за откривањем, запитајмо се у којој мери су облици ове жудње присутни у европском књижевном кругу, („ «.)

У односу на историју литература је не пазмрсива таутолотија. Затим, она је пе тативна историја, А при том, тој се има зехвалити за очување јелне тралиције ме дитеранског света, Уколико се сме дапас говорити о стилу без поруге, кљижевност је огњиште на коме још тињају, макар иронпичним пламеном, јасни стилски олливци медитеранства,

Да ли је наше доба нека врста алексанАаријстваз Погледајте пропват свих видова тумачења, коментара, есеја, критика, чита“ вог плетива око књижевних дела. Нисмо ли па путу да изградимо књижевио арти“ занство, неку свевласну теоријску моћ која ће потиснути чак и сам разлог свог посто јања — наиме, дело као таквог

Запалимо библиотеке! Шта би остало од старог света, Рене Шар говори о библиотеци у пламену! Замишљам како би се понашали фрагменти данашње књижевно сти после неке катаклизме у којој би се

" свака целовитост изгубила. Чистоту аптич-

ких фрагмената — која се, уосталом, свесмо опонаша — не могу да понове текстови писмене цивилизације, Савремени писац јесте човек културе у којој су физис, логос, митос, епдос бачени у коле тивио памћење (иначе посве непоуздано!), у томове одштампаних књига, у структуру производње мишљења, Штампана страница европског писца није обавезно и жива текстудлна страница, али је већином и вероватно страница-за-библиотеку, за памћење(а И)

Традиција је у исти мах језик заједнититва и језик разлучивања, Тежња за 32једништвом култура, за свеопштом култу ром (као синонимом за човеков универзум), многима се чини безизгледна, илузионистичка. _Истини за вољу, на њиховој страни стоје чврсти разлози (,,.),

Европска култура данас, посматрана са семантичног становишта, углавном је митска култура, Митска је пре свега зато што прибетава начелу репетиције, односно понављањем изабраних чињеница и поступака намеће одређене чињенипе као идеал, као узор. За разлику од времена митологије када су за васпостављање печега у ореол парадигме постојала минорна сред ства п једноличан семантички систем врача. савременој култури стоје на располагању бројна средства, бројни језици и голем број стручњака, тих обучених наследника митолошког мага. Европске књижевности мимо воље још следе такав ток којим је култура исписана кроз историју Књиге, при чему се античка и римска, а делимичпо и византијска слика света провлаче до данас као саставница метафизичког облика мишљења, а и као једна херменеутичка спирала обједињавања традиције.

У случају модерне културе испоставља се да је митска садржина. поглавито површинска, прилагођена тренутној сврси, што значи да она ретко поседује своју преисторију будући да су јој и ритуални облици нестални, да се мењају од дана до дана, од средине до средине (.,.),

ИИ СОПСТВЕНИМ ПУТЕМ — ОДНОС ПРЕМА МЕДИТЕРАНСКОЈ ТРАДИЦИЈИ МОЖЕ СЕ ОГЛЕ-

ДАТИ И У ОПИРАЊУ ЊЕНОМ УТИЦАЈУ

«Мит условљава културу КУдИКаМО природније, чистије, као коптипунтет, 02: носпо прожимање слојева. Мил културе је онај чинилац у срцу Европе који призива коначност, апсолутно заокружење, Класични мит је велика норма памћења, молерни мит то пије. У том смислу, први је лествипа узора, док је Абуги маси иза које се крије непознато лице. Мит културе често иије ништа друго нето неколико химера које скривају рушевине класичпих илеала. Он данас пребива у царству прггежи“ апстрактних облика, мала су му ппосри крајње практични, (Класична легенда довршава у савременим књижевним пароди“ јама), .

· Песпик који проводи живот у традском амбијситу у коме је од природе преостала само слеменитарна оспова, ГАС Оостопски стубови ничу уместо стабала Лркалије, гајева и вода, усмерава имагинацију на сазвучје стварно супротно сазвучју пасте“ симбола“ је

рале или буколике. „Шума квалитативно супротна низу старих есте тика, Уместо еклога, песник дапас пише

искрзаним стихом у коме се јаспо обелолањује несклад између човека и његовог рада, његове моћи и моћи машине. Изгубљено спокојство (да ли га је икада било2) продужава се у мучнини, отуђењу и постварењу, Можда је лелимично потреоио заборавити кућу па брегу, стало у Јутар“ њем трелтају, свежи мир ратаребе Мисли, буколички рам у коме се смеше преци, да би се заволели солитери, фабричке си“ рене, упаковане намирнице, расхлални уре Ђаји, телевизијски и филмски призори не пристрасне среће, стварност и илузија благостања рукотвораштва а не божије ми“ лости, лице са екрана које проповеда елепску будућност, Сузане у кади повезујемо нехотице са марком омиљеног шампона за купање. Наге купачице не тражите па пали нима савремених сликара; можете их сусрести још само на нудистичким плажама са чашом кока-коле у руци, На невидљи. вој матрипи отискују се у серијама Амори и Психе, као што се резервни делови за аутомобиле производе по тачном калупу.

Милан Комненић

Војислав Вулановић

НАЗИРАЊЕ ДОМА

Копајући по дну, пађох огњиште, упрет, а около, човјек и дрво, све у истом ходу, исти пред олујом, огњем џи водом, Стојим нијем, као на почетку,

видим земљу, њену чељад и облаке.

Ноћ исходи из камења, испред колибе дижеш се у небо као вече у лозу, пред тобом цртеж пепојампог мириса, залазак, зелена грана господња. Насрћу из простора слијепе птице, пепео, пламен, ала и омраза,

канца зрака у ум пропета.

Шта тражиш у вјетру а пе у рукама својим, твој глас као лисника гори у зраку, расипајући се у простор чији крајеви звуче.

Из поља тледамо сунце на заласку, дјевица збаци огртач сред плавсети, привиђење љепоте и њено ишчезавање.

Цвијеће лети куд источи из гласа, котрљање свемира и његова. бука, вријеме које пада на паоце точка.

Божји тлас диже се у вис,

са румепог тла, окрвављеног супцем, рука моја пада на твој камеп

као жудња неба на баштипу.

Тишина чека неки знак, назире се над брдом грч новог слова, шара излаза, заплетен тујин свлак,

Све је тамо било певидљиво,

и смисао крви, и грање које сам чуо, и што ходом уписах у брдима,

на сан се свело читаво путовање,

И сада док истрајавам у патњи, доносећи ново обзорје за свијет, говорим чисто, без украса,

као да пишем на бакру.

Сав простор носим'у завежљају,

људи дрхте пред лицем првобитиости, крај грања, огњева и класја,

помињући те враћам те на свијет,

ничега на земљи не би до нашег појања.