Књижевне новине

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ |.

Вилјем Шекспир

није аутор

„Херкуловог рођења“

Мишљење совјетског шекспиролога о тобожњем открићу досад непознатог Шекспировог комада

ПОЈАВА НОВОГ Шекспировог комада представљала би заиста велику сензацију, Још у 18. веку био је утврђен канонски састав Шекспирових дела који је обухватао 37 комада, обично штампаних у свим сабраним делима великог драматичара. Претпоставља се да је Шекспир учествовао у писању и неких других комада, али је поуздано утврђено да је, поред канонских драма, написао још само невелику сцену (147 редова) за ко мад „Томас Мор“ на коме је радило неколико аутора. Прикљу: чити Шекспировом канону још један комад, чији би једини аутор био овај писац, значило би учинити подвиг достојан сваке пажње. У науци о књижевности шекспирологија већ скоро три столећа постоји као посебна научна диспиплина, Нагомилана су огромна знања ни разрађена најразноврснија питања везана за Шекспиров књижевни опус, у том смислу и методологија решавања текстолошких проблема. У низу земаља постоје научни центри који се ис кључиво баве Шекспиром. Спомеипмо само Шекспиров институт у Стратфорду на 'Ејвону, Фолџерову библиотеку у Вашингтону, као и најстарију шекспировску организацију — Немачко шескпировско друштво у Источној Немачкој и Шекспировско друштво у Запад ној Немачкој. Стотине научника у целом свету баве се проучавањем Шекспира. Многи од њих су признати светски ауторитети.

ДХитер Шамп се досад бавио превођењем комада Шекспирових савременика на немачки језик. То је несумњиво проширило његово познавање драматургије Шекспирове епохе. Ипак, питање атрибуције, то јест утврђивања ауторства анонимних дела, захтева специјална знања и, судећи по објављеним Шамповим изјавама, 60јим се да местодиком тог посла он још није овладао.

На пример, његова изјава да је „Херкулово рођење“ открио у библиотеци духовне семинарије у Хамбургу, може да заголица уобразиљу само неупућеног читаоца. То није ни ретко, ни старо издање. Књига је објављена 1911. године у едицији рукописа Шекспирове спохе на којој је' систематски радило Друштво Мелона, најистакнутијег шекспирологта с краја 18. века. Кад би Дитер Шамп био боље упознат са библиографијом драмске литературе енглеског Препорола, свакако да о откриђу ове књиге не би говорио као о пеком несвакидашњем догађају, с обзиром да „Херкулово рођење“ фигурира у. списку комада споменуте спохе иу „Елизабетинској сцени“ Е. К. Чемберса (1923), и у библиографији коју су саставили Шампови земљаци В. Ебтт и А. Шикинг (1931), пу „Амналима“ А. Харбејџа (1940, 1964). Дакле, постојање овог комада није никаква новост, свеједно што се за њета шекспиролози досад нису много интересовали.

Ни у једном од докумената нема чак ни наговештаја о томе да је Шекспир имао било какве везе са овим комадом. Ф. Мерез, који је 1598. тодине саставио потпун списак свега што је Шекспир дотле написао, уопште не спомиње „Херкулово рођење“. Хемингт и Кондел, издавачи првог зборника Шекспирових комада, објављеног 1623. године, тврде да су у њега унели све што је Шекспир написао. Како је касније било утврђено, они нису објавили само један комад — „Перикле“, који је Шекспир, по свему сулећи, само делимично написао. Ако су п претпостављали да би Шекспир могао да буде аутор неких комада који нису обухваћени каноном, то се си гурно није тицало „Херкуловог рођења“.

Између стотина комада Шекспировог времена који су дошли до нас, рукописних текстова сачувапо је веома мало. Један од њих је „Херкулово рођење“, комад непознатог аутора, датиран 1597. године, о чему сведочи водени знак на хартији рукописа.

Дитер Шамп није видео оригинал рукописа (ја такође нисам имао ту прилику), Али он тврди (у интервјуу листу „Дојче фолксцајтунг“), да је излање од 191. тодине — факсимил. То није тачпо. Факсимил је такво излање ко. је литографским пили фотографским путем у потпуности имитира оригинални рукопис. Издање

КБИЖРВНЕНОВИНЕ. 10

од 1911. године је, у ствари, врло та чно дешифровање рукописа, а не факсимил. Одштампано је обичном типографском техником п уз поштовање свих правила научне публикације старих текстова.

Иако није видео цео рукопис, Шамп тврди да рукописна анализа показује да комад припада Шекспиру. На основу чега је он обавио своје графолошко испитивање2 Као материјал могле су да му послуже само оне репродукције појединих страница рукописа које се налазе у издању од 191. године, а то су снимци свега пет страница (5, 7, 25, 26. и 30), од којих су само две дате у целости, Додуше, графолошка експертиза може се обавити и на једној непотпуној речи, али у нашем случају нема никаквог разлога за ограничавање и закључивање на основу фрагмената кад већ постоји цео рукопис, ј

Издање од 1911. године дело је двојице специјалиста за позориште Шекспирове епохе. Непосрелчи редактор текста био је Р. У. Бонд, познат и као редактор научно најпоузданијег текста сабраних дела Шекспировог претхолника Џона Лилија, издатих 1902. године. Заједно с њим, над текстом „Херкуловог рођења“ радио је Волтер Вилсон Грег (1875-1959), редактор комплетне едиције Друштва Мелона и један од петорице највећих шекспиролога и текстолога 20. века. Треба рећи да је он такође и велики познавалац позоришта Шекспирове епохе. Њему припада и најпотпуније издање свих докумената који се односе на позоришни живот тога времена. Како је могло да се догоди да се тако обавештени научници-текстолози чак и не замисле над мотућношћу _ Шекспировог ауторства2 Утолико пре што је Грег био међу онима који су учествовали у доказивању да је 147 редова „Томаса Мора“ написао Шекспир. После утврђивања ове истине оп је живео и радио још четврт века и за све то време није ни помишљао да је „Херкулово рођење“ дело писца кога је познавао као мало ко и чијем је стваралаштву посветио цео свој дуги живот.

Бонд и Грег су утврдили да „Херкулово рођење“ није комад професионалног позоришта, већ дело изразито академског порекла. Комад је био намењен извоЂењу у некој школској установи. М то време, у школама и на универзитетима, ђаци и студенти разигравали су позоришне комаде на латинском и енглеском језику. По правилу, то су биле комедије Плаута и Теренција, у оригиналу или преводу, као и њихове имитације. У ове последње очигледно спада м „Херкулово рођење“ које је у ствари, слободан превод Плаутове комедије „Амфитрион“. Њен сиже темељи се на миту по коме је Јупитер, заљубивши се у Алкмену, жену Амфитрионову, попри“ мио лик њеног мужа и тако доспео у њену ложницу. Тако се родио Херкул,

О томе да је комад био намењен извођењу у школској установи сведоче сценске напомене и упутства за извођаче. Већина напомена је на латинском језику. УМ комадима професионалног позоришта, као што показују сачувани рукописи и њихови штампани текстови, напомене су писане искључиво на матерњем језику, јер је међу глумцима знање латинског било права реткост.

Шта је Дитера Шампа навело на мисао о Шекспировом ауторствуг У Шекспировом канону већ постоји један комад — „Ко. медија грешака“, који није ништа друго до прерада Плаутове коме дије _ „Менехми“ – („Близанци“). Шампа је фасцинирало то што је непознати аутор, допуњавајући Плаутовог „Амфитриона“, у „Херкулово рођење“ увео ново лице и дао му име Дромио! Читалац се свакако сећа да у „Комедији грешака“ два брата-близанца, обојица по имену Антифол, имају за слуте такође близанце чије је заједничко име Дромио. Шамп три јумфално указује на ову подударпост: ако код Плаута у „Менехмима“ нема имена Дромио, а има га само код Шекспира у „Комедији грешака“, то значи да је лик Дро. мија у „Херкулово рођење“ унео исти аутор који је написао и „Комедију грешака“. То би био аргумент који треба да потврди Шекспирово ауторство.

Намеће се питање како то да Бонд и Грег нису запазили ову занањујујћу подударноста Истини за вољу — запазили су је. Међутим, инсу јој придали особит зна-

5

ВИАЈЕМ ШЕКСПИР

чај. Већ је редактор сабраних дела У три тома Џона Лилија знао да у његовој комедији „Мајка Бомби“ постоји лице по имену Дромио. Бонду је, наравно, било познато и то да је'овај комад био изведен око 1589. године, тј. триечетири године пре Шекспирове „Комедије грешака“. Очигледно "је да је Шекспир позајмио. име Дромио од Лилија. Од кога је ово име узео аутор „Херкуловог рођења“2 Бонд је допуштао могућност да оно није узето непосредно од Лилија, већ од Шекспира. Он је уопште сматрао да су допуне Плаутовог сижеа у „Херкуловом рођењу“ учињене под јаким утицајем Шекспирових комада.

Да ли је Шекспир знао за Плаутову комедију „Амфитрион“2 Не само да је знао, него се њоме и користио. Примењујући контаминацију, тј. спајање садржајних мотива позајмљених из разних комада, Шекспир је из Плаутовог „Амфитриона“ узео следећу смешну епизоду: Амфитрион прилази своме дому и хоће да уђе, али тамо се већ налази Јупитер с ликом Амфитриона кога не пуштају унутра и тако прави муж остаје пред вратима. Код Шекспира је ова епизода унеколико измењена. Код њега је комичност ситуације условљена тиме што жена прима у своју ложницу брата свога мужа, а када се појави муж, сматрају га за лажљивца и не пуштају га. Ово се ни у ком случају не може сматрати као доказ да је Шекспир написао „Херкулово рођење“. Довољно је само упоредити те две описане сцене код Шекспира и код непознатог аутора, па ће постати јасно да оне не припадају једном истом перу. ·

Овде долазимо до једне веома важне разлике међу овим комадима. „Комедија грешака“ написана је белим и римованим стихом. „Херкулово рођење" је цело написано у прози. Шекспир, истина, има две комедије у којима проза количински премашује поезију („Како вам драго“ и „Веселе жене виндзорске“), али нема ниједну која је, попут „Херкуловог рођења", цела написана у прози. Не треба ни истицати да је проза „Херкуловог рођења" другачија (нећу рећи „гора"), од Шекспирове прозе. Чак и ако бисмо признали овај комад за Шекспиров, то би умногоме пољуљало наше схватање Шекспира као песника и драматичара, Међутим, за ревизију тог схватања нема убедљивих разлога. Истина, у „Хер куловом рођењу" ипак постоје два поетска текста: „Пролог“ који је дао преводилац комада и пролог који изговара Меркурије. Први објашњава како и зашто је аутор превео Плаутов комад, а

други сажето препричава одговарајући пролог из „Амфитриона". Човек треба да је у великој мери лишен слуха и осећања за посзију да би та два пролога приписао Шекспиру. Чак и ако бисмо доказали да их је Шекспир стварно исписао својом руком, било би немогуће поверовати да је њихов аутор исти онај који је написао, рецимо, „Комедију грешака“, а о „Хамлету“ и „Краљу Лиру“ и да не говоримо! Довољно је упоредити било који фрагмент из „Комедије грешака" са стиховима два ју пролога из „Херкуловог рођења“, па да одмах буде јасно да се ради о двојици различитих песника од којих је један мајстор стиха, а други једва шегрт. При том, имајмо у виду да је „Комедија грешака“ написана неколико година пре. „Херкуловог рођења“. Испада да је Шекспир као песник

, нагло деградирао! д

Не може се рећи да је „Херкулово рођење“ лоша комедија, Јер, то је ипак Плаутова комедија. Осим тога, непознати аутор је разборито узео дужине оригинала, додао комичне епизоде, преточио латинску реч у доста жив м савремен товорни језик. Међутим, он није ни умео ни могао да ко. мад подигне на висину шекспировског споја реалног п поетског, ко“ мичног и лирског. То је у оно вре-

· ме полазило за руком само Шекспиру. (Превео с руског Милан Николић)

МАЛИ ЕСЕЈ

„Разговор је

души

посластица«

Размишљања о једном задовољству које, на жалост, силом прилика све више нестаје“

НИГДЕ НИСАМ осетио више потребу за пријатељским разговорима него У афричкој даљини и тишини. И колико пута сам, усамљен, завидео Африканцима у 0об6лижњим селима, гледајући их како увече, уз ватру која пуцкета, причају пред својим кућицама од блата, историју свога клана и племена, анегдоте и шале, или расправљају о неким савременим питањима. Овде, поред екватора, ноћи су дуге, трају скоро пуних дванаест сати. Освегљења по селима, сем мале петролејске лампе, нема. МИ онда чим падне мрак и завртти се вечера настаје „палабра“, То је поред песама м игара, у којима

лолазе до израза истанчано осећање тп смисао за ритам, готово једини облик духовног живота,

разоноде п уживања за ове старије генерације, које не знају ни ла читају ни да пишу. У радовима мојих афричких студената, наилазим скоро увек на читаве странице у којима се описују са носталтијом ове „палабре“ уз пупкетање ватре. У ствари, те седељке уз ватру, која се пали чим падне мрак, дођу као нека врста вечеоњих тикола, То је њима п позориште и биоскоп и телевизија.

И посматрајући их често окупљене око ватре, гледајући како млађарија с необичном пажњом слуша очеве или деде, по сили асоцијација намећу ми се многе мисли које ме преносе на наш „стари“ континент, А зар није исто било са нашим прецима на Балкану2 Зар Његошеви главари из „Горског вијенца“, храбри и неџстрагпиви, али сви неписмени, нису мање уживали у разговору уз ватру2 Колико је био цењен и популаоан човек који је умео да прича! А наши Босанци били су (а свакако их има и сада) прави мајстори у приповедању уз чувеиу „босанску каву“, као и Турци ма „рахат-локум“. Ови разговори су често били права уметност, читав ложивљај.

Но, нисмо само ми мајстори и уметници речи, Узмимо само старе Хелене. Зар Платонови дијалози не одражавају сав онај шарм и уживање хеленског света у рас-

прављању и незаинтересованом тражењу истине, њихову интелектуалну радозналост и смисао за дијалектикуг Римљани развијају реторику; добар говорник је код њих узор, идеал и "врхунац учепости као што је код Грка био фи лозоф. Средњи век негује црквено беседништво. Али и реторика Римљанпа и беседништво средњег века, мање-више облици су „званичног“ општења. Тек нас осамнаести век на Западу враћа, у извесној мери, хеленском свету, Упоредо са критиком свих дотадашњих вредности тражи се слобода филозофирања — ПНрегаз рћЛозорћапа, коју избацује као лозинку немачки филозоф Волф. Интелектуални и уметнички живот Париза у овом веку одвијао се по салонима. Ту су се водили разговори како о књигама, концертима и сликама, тако исто и о друштвеним и политичким питањима. Русо је писао књиге, жалио се на своје стварне или имагинарне гониоце, али је у исто време, све до свог коначног повлачења, редовно посећивао салоне, препирао се са ДАидроом и Хелвецијем, дивио се лепоти неких жена, зт тако је увек налазио нова духовна задовољства у тим контактима и дискусијама. Главни канали за културне п политичке информације су били мање новине м часописи, а витте сустети но пазгопови кол филозећа, теме. жевника и њихових мецена. Код

Енглеза се, пак, развијају клубови који се љубоморно чувају и одржавају п данас.

Али не треба да идемо тако далеко у прошлост. Погледајмо пе рнод пре м после првог светског рата кол нас. „ћепенци“, кафане у свакој паланци -— то су места за разговор. У београдској „Скадарлији“ наши чувени писци, умст. ниши, глумин, обавезно се састају уз чашицу ракије илп кафу, ћас кају п воде разговорс_ 9 књижевности и умстности, Па чак и на улицама, јер није онло аутомобила! Ишло се пешице углавном по Кнез Михаиловој улици и Те разијама. Свуда сретнеш познапике, пријатеље. И разговори теку. „Доћи на чашицу разговора . „ДоБи мало да причамо“ — то су речи које смо често могли чути на улици када се пријатељи растају. Јер ол Турака нам је остала жеља за „мухабетом“ уз кафу и дуван,

Али сто дође иова, не знам која по реду, индустријска револуција, Улице се покрише „заставама“, „фолкеватенима“, „пежоима“, „реноима“ и још другим маркама новог молоха. Више не видиш приатеље, већ само возила. Не пада ти на памет да се зауставиш ако случајно ни видиш некога ол њих, јер ћеш погинути, Све бруји, трми и гуше те разпа испарења. Настала је „американизација“, све је запослено, све гледа на сат или гледа у нотес да види има ли неки слоболан тренутак за разговор. Кад дођем у Париз, моји прија тељи морају да бришу неке тачке из свог програма због састанка са мном, јер им је време већ за две недеље унапрел испуњено. У Америци не сме човек пи жепи ни Астету да телефонира за време радног времена. За евентуални састанак чак по са пријатељем мора се бар чедељу дана раније договорити. Мстина, јавних дискусија, саветовања, хонференпија и селнипа имамо напретек. Понекад те дискусије трају данима. Али све то не може да замени оне некалашиње разговоре који су били „ду: ти посластинпа“. Они све више ишчезавају, за њих нема места у савременом индустријском друптву. Молерна масовна средства за комуникацију не остављају вре мена данашњем човеку за то. Дневиа штампа и радио већ су у порт. апчној мери апсорбовали слоболно времс човека. Сада је лошао и један чови тиранин; телевизија. Ма колико биле пеопењиве бла тодети овог проналаска, чињенипа је да оп доминира у кући, да деца немају кад ла спремају своје задатке и лекције, јер их телевизија мами. Одете ли увече, дакле “ тзв. пристојно по најприкладни18 време, код пријатеља, ви умссто пријатног разговора морате са њим им целом њетовом поролипом ла буљите у мали екран, јер већ у осам сати су вести. а потом слеле друге интересантније тачке. Зар се сме то све поопустити2

И тако, дакле, претворивши се у пасивне гледаоце пи слушаоце, тубимо све втпе способност за оном врстом разговора која се гра ничила са уметнотићу. Лоби „колери“ се чују само па радију или на телевизији.

Оно што је некада давало посеби“ лраж животу: пријатељство, духовна повезаност, све се више туби. У урбанизованим срединама људи се све више осећају џсамљепн, пако живе у гомили, Све маље има љулске топлине им ду ховне повезапости. Ово важи, пре свега, за _ капиталистичке земље, тле је индивидуализам јако наглаптеп. Настале су нагле пи дубоке про. мене “ међуљудским олносима. У склопу тих промена разговор као најраширенији облик усме пог комуницирања по као извор уживања, радости пи духовлог о свежења све више припада про тилости,

И можемо са носталттом ла закључимо ове рефлексије пе „ма којима поменути критичаг ~! е Мопде«-а завршава чалпак о Жи Ау: „Та изгубљена срећа звалл се разговор“.

А Хр Александар Бановић

У Непосредан повод за овај налис био је чланак књижевног критичара листа „Ке топде“, Б. Поазро-Делнека. 7 броју од 15, марта ове године, Пол на словом „Једно изгубљено уживање; раз товор“ писац приказује „без Сађегз 4е ја реше дате“, у којима се описује митимни живот Андре Жида. У ствари, писац ових редова носи у себи ове ми САИ одавно по чесло му се, у афричку Лаљинама, памстао Његошев стих, је овде стављен у наслом,

париске

који