Књижевне новине

МУЗИКА

ЗВУКОВЕ ТРЕБА 0ТРПЈЕТИ

На маргинама Музичког бијенала у Загребу

СЕДМИ загребачки фестивал — Музички биЈенале — у основије био добро замишљен, „жељело се истаћи само најкарактеристичније облике кретања у сувременој глазби и дати посебно мјесто нашем сувременом стваралаштву“. Таквих приредби, највише разине, свакако је и било. Оне су показаде да и сувремена глазба може бити приЈјемчива, слушљива, ефектна и, што је битно, нова средствима, облицима и садржајем. Сувремена по значењу, питањима, подсјећајним спрегама. Дакле, иманентна ововременом човјеку. Нови се звук претапа из природе, из стварности. И није точно, макар то рекао и Стравински, да нова глазба не изражава ништа и да нам овакви фестивали као панорама и паноптикум нису потребни, него је точно да смо стару публику одбили, а новој нисмо довољно, управо овакве, нове глазбе, досад пружили. Требало је само подијелити више улазница, а не чекати посјетиоце, за наступ ансамбла о »Рез | регсизмоп5 де 5азђошге«, и сигурно је да би температура бијенала била подигнута. Ови сјајни удараљкаши довољно су сувремени, па и традиционални с избором инструмената с далеког истока, да би могли својом виртуозном, и драматском игром икога оставити равнодушнима. Савршен ритам, фасцинантна концентрација која се види мн у очима изводитеља и необичност тих „подземних“ складби Ксенакисова „Персефаса“ расту до оних тренутака када се појављује индентификација, оно прелажење „рампе“ које је до данашњега дана остало прави доказ успјеха. Мако сувремена и не лака, ова глазба (и на глазбалу с Тајланда) није незанимљива; у својој метаморфози, кристализирала се до једног новог и вишег ступња (стила), кад припада, унапријед, свима, и кад је већ треба третирати као класику која се не може прескакати, већ је потребито почело и најобичније „опће културе“... А ми то пропуштамо, као да се изгубљено може накнадити. Значи то и да нову глазбу ваља мјерити људским (мисаоно-чувственим) мјерилима, никако друтачије док смо људи и док је глазба — умјетност. »Зесћоја сапеогшт« из Штутгарта, са својим пјевачима потврдила је и у глазби стару поставку да само добар занатлија може постати мајстором, чему се може додати да само мајстор смије експериментирати. Јер овдје је било и игре и љепоте истодобно, ·осебујно и нечувено, као неко сударање и пјењење валова са затишјима које слуте олујност.

„Вртуљак“ на Трешњевки, пред „спортском публиком“ био је ипак најспектакуларнији, нимало озбиљан, али занимљив као наговјештај посвемашњег здружења компјуторске технике, филмских пројекција, шетања и балонског сценског декора. Свјетлост и звук оваје су се уза сву импровизацију и додиривали, каткад чисто, кристално, као непосредност тренутка, и узајамно оправдавали.

Загребачка филхармонија. извела је на бијеналу два домаћа, авангардна. дјела. То су складбе Девчићеве и Кедеменове, које су истодобно глазбени пи психологијски феномен, Келеменов _ „Олифант“ врло близ чак игри за алпски рог или тромбон, свеједно. У додиру са . слушатељима им ова тлазба није несношљива, дапаче побуђује неку романтичну веселост. Словенац Шинигој показао се као универзални инструменталист који се понграва и са складбом и са средствима звучне јеке. Недвојбено!

Уз такве озбиљне концерте било је и дивљих, као онај краковског ансамбла, чији су чланови предочили свој облик и звук такозване аудио-визуелне глазбе. Њихов „Инцидент за клавир и публику“ састојао се од свирања, помало а и више од пренемагања, ексхибициознизма, бацања, шкрипања, па чак и вечеравања за правом трпезом. · Од осталих приредби, споменимо још Малецов Музички плакат, који се доживљава више као идеја него остварење, поготову што је говорење м оглазбљење тих романтичарских Игоових текстова, с данашњег стајалишта, задаћа много озбиљнија од оне коју је пред собом видио овај надарени складатељ. Малец јесвакако бољи у својим складбама »лшипа«, »Мпа«, »Сапгаја рошг еПе«, које су. изврсно интерпретирали Загребачки солисти, Елена Христова и Павле Уршић. Малецу очито „не леже“ представе с допунама глуме и мопће било каквим неглазбеним почелима. Он је, ипак, у новом смислу традиционалан, његова авантура новога звука већ је уоквирена, али и ту још нису сви извори исцрпљени. Чудесан је био џезист Сесил Тејлор који је сам довољан да се носи с циједим фестивалом ако другу страну ваге увјетно узмемо као озбиљну, сувремену, глазбу. Ова „црна“ глазба била је изнова једно размеђе, афирмирала 1едну изворну надареност, која није хировита већ логична у својој особној доживљености. Снага и љепота једне глазбене завичајности — изражене „брже од звука“ — предочена је, на жадост, малом броју слушатеља, као да је у Загреб дошао неки трећеразредни маЋионичар, а не свјетски тласовирски виртуоз. А била је то глазба коју би „примило“ десетине тисућа Загрепчана, само их је

требало, некако, довући. Укратко, концерт за. свакога, а: исто тако вриједан, озбиљан.

Баук апсурдне глазбе не кружи свијетом. Нови звук није само за одабранике, кад је уистину вриједан, мора се свидјети, доживјети. еј

Добро је музицирање »бгее-јахха« групе Мишела Портала, прем мање особно, али зато ближе стандардној публици. Упркос новому свирале су виоле састава »Џптуегзнав 5 Фогшт хагтађјепз15« искапајући дијаманте из рудника старе глазбе.

Мимоиђимо остале приредбе у немогућности да их све прикажемо и зауставимо се пред њемачком опером из Диселдорфа која је уприличила највећи догађај бијенада. Била је то изведба. Цимерманове опере „Војници“. То је опера новога типа, која одступа од класично схваћеног склада и лијепог пјевања, пјеване дионице, дакле, више нису онако запамтљиве, а и позорница је посве преуређена. . Истодобно се „догађа“, опера с филмом, испреплећу се

МЛАДЕН СРБИНОВНЕ; „ФИШЕР — СПАСКИ“, 1972.

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

МИРИС ИСКОНСКЕ СТРАСТИ

Младен Србиновић: слике, Галерија савремене ликовне уметности, Нови Сад

У ГАЛЕРИЈИ Матице српске у Новом Саду (јер Галерија савремене ликовне уметности пема својих изложбених просторија!) изложено је преко шездесет уљаних слика п пастела Младена Србиновића из времена од 1960. до 1973. Изложба је у ствари покушај да се једном презентацијом дефинише лик сликара али и да се одреди она битна карактеристика сликар ства п схватања која условљавају дело У времену, као знак и садржај времена, пре свега као израз одређеног стања стваралачке свести у времену. Због тога је из ложба компонована од густо постављених слика, недовољно систематично распоређених, не увек срећно одабраних и постављених, у оправданој тежњи да се бар додирну најприсутније тенденције ' Србиновићевог стваралаштва,

Упркос привидне разноликости _ која дочека , посетица, Србиновићево сликарство данас, као и деценију и по раније, одише неким чудним, густим мирисом исконске страсти, чак и онда када је композицији наметнут ред рационалних односа и када се сензуална боја сукобљава са теометризмом линије, То је управо оно што Србиновићевој слици, која у основи инспиративног тока може имати људско тело, реално и измаштано, део природе, неки фолклорни мотив или емотивни садржај песме, дају ону чулну пуноћу, онај дрхтај тек рођене материје, боје и светло-

сти које преливају платно у вишеслојним |

значењским односима. Мада Србиновић не инсистира на такозваном чистом, ликовном елементу, на обради површине која захтева пуну хармонију и равнотежу, он већ у поступку, У начину како употребљава средство, покушава (и успева) да измири аутономност боје и њену способност да прими улогу носиоца неког другог, симболичног, поетског садржаја. Можда је то управо и прави живот елемента а не само средства сликања, јер код Србиновића се све теже разликује интенција од реализације, замисао од поступка.

Он је сада на прагу природног паралелизма рађања идеје и њеног материјалног осмишљавања и сва његова тражења дешавају се на плану актуализације основног стања свести, која осећа, доживљава и прихвата свет којем је окренута. Због тога Србиновић улази у нове авантуре и нове доживљајне ракурсе, доводећи и чин сликања им саму слику на ивицу равнотеже између онога што унутарње око сликара види и онога што време као своју истину намеће. Тако се дешава да се на једној слици могу сусрести традиционална скала вредности, фино, класично исликан детађ м неки опартистички колористички врисак, беспрекорно моделован облик м призвук нове фигурације. Хоћу

њежност и грубијанство, гола љубав, ·војмик доминира сценом откривајући своје рушилачке напоре, љубав и патњу. „Војници“ су отворено и потресно свједочанство судбине заљубљених, сувремен звук, порука, о невидљивом, видљивом, смртном.

То је дјело, такођер, настало из потребе да се озвучи и упризори, маштовитим сценама Венделовим, просвјед према тради-

ционалном и започне артистичка побуда

основана на траженом звуку и изабраним видним ефектима.

С оваквим се „Војницима“ може даље, и у глазбу, и у живот, и до новог бијенала. Они су сами довољни да стану у обрану свих, других, неминовних, попратних фестивалских промашаја. И да присиле људе на слушање „новог звука",итоне само У оваквим, изнимним, богоданим пригодама, које олако, приправљајући вечеру, пропуштамо. Берислав Никпаљ ј

рећи да Србиновићева слика постаје отворенија, мисаоно вратоломнија, естетски немирнија и садржајно агресивнија. Као да старе симболе са почетка свог сликарског пута данас замењује симболима актуелног призвука (Вечити круг 1970, Фишер — Спаски 1972), али мп даље често остајући на загонетном тлу митског доживљаја (Орфеј и Еуридика, на пример).

=

Раденко Мишевић: слике, Галерија Културног центра Београд

СВАКИ ПОКУШАЈ да се дескрипцијом открије суштина Мишевићеве слике и тајна сликања, да се аналогијама живот-слика утврди структура дела које егзистира као материјални облик одређене категорије духа, сваки такав покушај остаће заустављен управо пред оним чудом преображаја обичног, свакодневног, скоро случајно ·виђеног у знак неке више моћи идентификовања. Јер, то што препознајемо на овим сликама као део стварности само је могући облик доживљаја те стварности и способност њене трансформације у други, виши квалитет егзистенције. Стварност је претворена у стварност слике, у процесу редукције, избора или прихватања, синтетисана као дубинска струја инспирације у вишеслојне ликовне вредности. Можда ово не би било тодико специфично за Раденка Мишевића да није оне тако наглашене супротности између ликовног средства и ликовног елемента као знака-симбола, оне дуто смишљане и тражене равнотеже елемената супротних значењских агресија, када слика, мирећи у себи те супротности,. лостаје мирна, стабилна, достојанствена. То је, у суштини, процес који слику, зачету на згаришту доживљаја, судара и насилних преображаја, доводи до властите пуноће, затворености пи аутономности,

Мишевић је по томе управо добар пример како се може помирити својеврсна друштвена ангажованост свести са садржајима естетске природе. У том светлу је и његова слика довршена тек онда када је први разлог, зачетни облик инспирације уткан у невидљиву дубину основе, претворен у базу над којом се надграђује нови свет облика, препознатљив истина, али целим склопом елемената ситуиран у неки метафизички простор, у простор времена-без-времена, као заустављено трајање, симбол надстварног мира, без жумова и гласова, иако је у свему присутан притајени, згуснути живот,

· Формално, слика Р. Мишевића грађена је логичким развојем структуре до дефинитивног облика платна и уобличавања материје, боје или неког не-сликарског средства, са ретким колористичким акцентима на широко заснованим скоро монохромим хармонијама. Она секористи искуством енформела и, делимично, нове фигурације (у веома индиректном смислу), допуштајући покаткад средству да се наметне својом властитом природом, али само у оквиру прихваћеног концепта, Тако слика по стаје Целовит организам који на двојности значења облика остварује своју више. значну функцију.

Срето Бошњак

ТЕДЕВИЗИЈА

ПОЛУПРИРЕДБЕ 0 ПОЛУНСТОРИЈИ

О једној серији која је карикирала историју

ОКОНЧАН ЈЕ још један подухват београдске телевизије, представљен под скромним сСредњошколским именом „Наше приредбе“. Тај свршетак као да постаје правило у телевизијској пракси: емисије у наставцима — серије, квизови, адаптације — пе како „уз пут“ губе две-три епизоде ило Зивају изненада скраћене, прекинуте, одбачене... Маказе, обично изазване друштвеном критиком, почињу да замењују урелнике. Наравно, маказе увек стижу касно — кад се установи непоправљивост већ

створеног дела.

„Наше приредбе“ су незванични рекордер у трошковима реализације: снимање у колору, раскошни костими, делимична реконструкција места догађаја, велики број глумаца и још већи број музичких „нумера“ — све то поскупило је производњу. А уметнички резултат, по некој дијалектичкој законитости, стоји тачно у обрнутој размери према тој високој цени. Ваља олмах рећи: „Наше приредбе“, у целини, то је медиокритетска серија — слична напирлитаној удавачи, која не успева да сакрије своје од мољаца расточено доње рубље.

Ако се не варамо, „Наше приредбе“ требало је да прикажу неке догађаје или пе риоде, овде код нас, од 1900. тодине наовамо — углавном оне, који садрже извесну оперетску атмосферу, који су били на неки начин „приредба за народ“. Међутим, тројица апсолутних аутора (Бора Босић сценарио и дијалози, Воки Костић музика, Јован Ристић-Рица режија) торпедовала су своју серију давно пре почетка рада на њој. Појединачна и заједничка дефектност њиховог погледа на тих седамдесет година нашег века проузроковала је погрешан избор карактеристичних „пунктова“ у том раздобљу. А врло проблематична ин. терпретација историје, њених протагониста и атмосфере — у распону од неопростивог незнања до предумишљајног искривљавања — дала је прецизнију слику личности и схватања поменутог ауторског тријумвирата, него материје којом су се бавили.

Прва им истовремено најбоља епизода, „Оперета“, шармантно персифлира мотив о официрској завери и убиству Драге п Александра. Обреновића — али нема еп! зоде о ништа мање оперетском спектаклу око убиства Александра Карађорђевића, Два наставка, везана за Т светски рат, пуна су насилне неозбиљности — али поново нема вероватно најтрагикомичније фар се наше новије историје: тенералског расула из априла 1941. Лоше, са запрепашћу: јућим непознавањем амбијента и људи, у стилу вашарских циркузана приказани су дошљаци Руси-белоемигранти — али, ло тично, нису приказани наши емигранти, они који су после рата одбили да се врате у земљу или они други који су бежали преко границе. „Позајмљена“ тема из јел ног предратног водвиља о уличним свира. чима доживела је непредвиђено прошире ње: улични свирачи постали су централне личности око којих се врти историја — и карикиране студентске демонстрације из 1939, п делимично ратна збивања, и обнова и изградња земље после ослобођења; до„метна су им својства некаквих пасивних „бораца“ против — примитивних радника који обожавају каубоје, домаћица које кувају слатко, скојеваца који, радећи, нема. ју времена за љубав и америчке филмове!

Из таквог „угла посматрања“, приролно, и немачка окупација је само једна ве села циркусијада са стрељањем певачког друштва старих госпођица — а.тодине обнове смешна и бесконачна парада, коју су љубитељи игранки и „Бала на води“ на једвите јаде „очовечили“... Из те „пер спективе“ стварно је немогуће открити сву баналну комичност, па пример, домаћег „фирера“ Мите Љотића — пли урнебесну богобојажљивост буржујчића-гроловаца из 1945. године. А можда аутори нису пи желели да показују те ведете из прошлих времена2

Било како било, „Наше приредбе“ макар и овако скраћене н са закашњењем „очишћене" од најекстремнијих странпутица — протрчале су преко малог скрана као још једно сведочанство конфузије у глава: ма и неодговорности у селекцији плапо ва неких људи на телевизији, Новап, уложен у њих, корисније би послужио да је употребљен за изградњу дома културе у Тутину — или да је био поклоњеп за по бољшање нередовних плата сеоских учи теља. Зора Кораћ показала се, овог пута, као слаб рачунџија — вероватно, пи први ни последњи пут.

Неизбрисиво сећање остаће нам на онај тренутак, у којем Лепа Лукић пева на не мачком језику. „Лили Марлен“ у току те Ћосић-Костић-Ристићеве немачке окупације. Не верујемо, да је Лепа Лукић знала шта пева н шта је та песма значила у оно страшно време, али неко је требало и то да зна.

Берислав Косиер

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9