Књижевне новине

У част пнеца _

Поводом премијере Крлежине драме „Гослода Глембајеви“ “ Народном позоришту

ПО ПРАВИЛУ — од пригодних представа пне очекује се много: славље у част 'осамдесетогодишњице живота великог песника и снажног драматичара Мирослава Крлеже углавном протиче у целој земљи у знаку мање или више конвенционалних представа. Народно позориште везано за овај необични опус више него други определило се за своје омиљено дело „Господу Глембајеве" и учинило све да представа не буде само куртоазна и репрезентативна нето и стваралачки привлачна. Њена премијера привукла је стога пажњу јавности и изазвала различите и често сасвим противуречне коментаре и оцене.

Многи неспоразуми условљени су већ самим прилазом Крлежином делу. У по зоришту није мали број оних који још увек верују у унутрашњу снагу и моћ пишчеве драматургије. Отуд многе предрасуде и традиционализам у редитељским виђењима и глумачкој игри. Али, све гласнији су и они који управо у овом јубиларном расположењу траже сасвим нови приступ Крлежином тексту. Није „реч о девалвацији вредности, већ нашем одреЊивању према литератури која припада једном другом времену и театарском изразу ближем прошлости него садашњости наше сцене. Нешто од тих сумњи и дилема могло се наслутити већ у редитељском приступу Миленка Маричића "драми „Господа Глембајеви": није желео да прави конвенционалну представу у познатим редитељским манирима. Зато је текст о слободио конверзације на немачком језику, настојао да глумци прихвпите — текст као логичну појаву и из говора и са саме сцене уклонио све што би вукло збивање и актере у уске локалне оквире, На жалост, то ослобађање текста и нехотице се извргло у супротстављање логици и штурост која се, у недостатку нових открића, тумачења и валера, на крају свела у оквире сасвим неприхватљиве мелодраме. Са овом представом се очигледно непотребно журило: многе замисли су тек овлаш назначене, извесни стари шаблони су остављени у недостатку инвентивнијих, ранења, а има и сугестија које су захтевале да се тек провере и верифицирају.: То се нарочито осетило у завршној сцени која својом овешталошћу негира како редитеља и глумце тако и самог писца. „Господа Глембајеви" су тако изгубили 2налитичку моћ над средином, људима и њиховом спољном и унутарњом реалношћу. Драми у овом виђењу недостаје аутентичност па на моменте делује као салонски рецидив _ ибзеновских – обрачуна, скучених страсти и бизарних чињеница. Све је до те мере јасно да се публика инстинктивно опредељује за писца и увиђа да су изневерена њена очекивања, Набрајати стога оно што је прихватљиво и вредно и указивати. на појединости које би требало другачије интерпретирати нема никаквог смисла. Представа не поседује обећане и наслућене квалитете и зато у њој ваља видети тек позив на стваралачко славље.

Петар Баничевић је знао да ће цело гледалиште поредити његовог Лгона са незаборавном и непоновљивом креаџпијом Раше Плаовића, али га то ипак није обесхрабрило. Његова игра не почива на унутарњем ·-немиру и преосетљивости једног болесног сензибилитета, већ логичним понирањем у саму ситуацију и искушавањем сопствене судбине, У сценама где је успевао да потисне из себе оно његово познато самозадовољство, спољни _ егзибинионизам и непрекидно слушање својих монотоних речи имао је интензитета, олдмерене драматике и убедљивости, а посебно у обрачуну са оцем и баруницом Кастели. То није Леоне каквог нам писац даје, али је на свој начин занимљив и особен тако да сасвим опстојава на спце пи. у

За контраверзни лик барунице Кастели била је Мира Ступица сувише простосрдачна: она је непрекидно саосећала са том женом, оправдавала је и бранила. М почетку се чинило да ће се њена бару. ница отргнути свим _ оним ·_ формалним ознакама, којима су биле оптерећене све раније интерпретације, али је своју игру поједноставила тако да је испала позитивна личност, Мири Ступици је недостајала салонска фриволност и све оно друто што је баруницу Кастели чинило супериорном у тој аустријско-аграмерској средини.

Несрећио опредељење било је исто та ко Љубе Тадића за лик старог Тлембаја. Свој бујни темперамент и толико изражајну игру жртвовао је једно мртвој и певешто пудерисаној маски: пазио је на сваки свој корак, бојажљиво се кретао, а у обрачуну са сином био је глумачки сасвим немоћан. Прерано је да Тадић итра овакве роле, а поготово на начин ко“ то онемогућава сваку креативност.

Бранка Лешић у костиму сестре Анте. лике депо изгледа, одмерена је у речи и те сту, али би иза те хладне љупкости тре

бало да се више осећа једно живо и не тако безазлено и неинтересантно биће. Бо. жидар Арнић је своме Фабрицију обезбедио салонску сигурност и вештину у де ликатним сценама тако да се у сваком часу могла тачно да одреди његова позиција и став чак када га гласно и не саопштава., Драган Шаковић је Пубу играо темпераментно и са одређеним шармом и права је штета што је толико инсистирао на америчко-загорском извитоперсном нагласку својих дугачких реплика. Јер, био је жив, вешт и успешно је допуњавао амбијент и ситуацију. Зилбербранта, тог заводника и љубавника свештеничкој мантији, тумачао је Михајло Викторовић као скромног, скрушеног и заплашеног човека, тако да у гледалишту изазива чућење чињеница да је таква особа интимно блиска баруници Кастели, Рамиз Секић је играо Алтмана, а Зоран Стонљковић сасвим коректно оберлајтнанта Балочанског. Када се узме у обзир да су сцепографска решења Петра Пашића стилски сасвим. произвољна, а костими Мире Чохацић аутентичних линија и боја — представа као целина доводи у недоумицу; зашто Маричић није инсистирао до краја на концепту које је тако лепо замишљен, а тлумци на изразу који ће бити свежији и изворнији. Зашто се у свему стало на пола и дозволило да педоречености и мане потисну смелост и креативност 2

Петар Волк

МИРА СТУПИЦА И ЉУБА ТАДИЋ У ЈЕДНОЈ СЦЕНИ „ГОСПОДЕ. ГЛЕМБАЈЕВИХ“

убилеј Театра поезије

БРЕХТОВ рецитал балада и сонгова „Кад би ајкуле биле људи“ у адаптацији и режији Драгослава Лазића представља изузетно пријатан доживљај у Театру поезије. Њиме се. уједно, без свечарске атмосфере и помпе, скромно али веома садржајно припрема обележавање десете ралне сезоне у овом јединственом театру који са невероватном упорношћу и уметнич; ким жаром негује љубав према песничкој речи.

Док смо другима помагали да·се годинама једва одрже — Театар поезије се из тодине у годину снажио и окруживао великим бројем поштовалаца и пријатеља. Негујући превасходно домаћу песничку реч постепено је овај Театар почео да се бави и страном, потврђујући тако уверење да права поезија нема граница и да лако допире до сваког гледаоца. Брехтов рецитал у том погледу открива природу и стил овог театра: има ту нешто од праве позорнице али и естраде, пепосредног казивања речи али и врло суптилног тлумачког доживљаја, декоративности у амбијенту и правих симбола, тако да се сценска илузија и метафоричност речи стапају у спектакла пуног уметничког интегритета. Редитељ Лазић је успео заиста да нам У једном лепом и ненаметљивом стилу приолижи поетски свет Бертолта Брехта. У томе је имао надахнуте сараднике у глумци“ ма: Оливера Марковић је у једноставним и познатим мелодијама налазила изворну драматику п тугу, а Душан Јакшић је томе додавао још и извесну сету тако да се уз уздржану и проницљиву изражајпост ЛЉиљане Крстић, осећајност Зорице Шумадинац и игру Бобана Петровића. лобила неразлучива целина.

У том спромашном али ентузијазмом богатом театру овај снектакл попраћен је исмелом изложбом „Брехт и савременост, а и посебном публикацијом. Све то упра: по наводи на потребу ла Театар поезије бар у наредној депенији сви заједно ви ше подржимо. (П. ВЈ)

ФЕСТИВАЛИ

Уепеен

редитеља

Уз 1Х позоришне сусрете „Јоаким Вујић“

ДЕВЕТИ ПОЗОРИШНИ СУСРЕТИ „јоаким Вујић“, одржани од 15. до 25. маја 1973. у Крагујевцу, чији је програм саставмен од најрепрезентативнијих представа из репертоара осам професионалних 1030ришта Србије, као и оба ансамбла: Покрајинског народног позоришта У Приштини, по избору самих театара, дакле, без неке. претходне селекције, били су својеврсна слика стања позоришне уметности У Србији и, што је најважније, открили су најважнија питања, која неодложно траже: решења, јер је реч о егзистенцијалним проблемима, који условљавају дафи напредак ове уметности у нас. Одмах треба истаћи како није реч о материјалним проблемима, него, пре свега, о неким питањима у решавању кадровских проблема, репертоарској политици и, најзад, 0 недовољном неговању културе сценског говора. Но, напоредо са проблемима, изашли су на видело и уметнички успеси, који су несумњиви и, то је ван сваке сумње, који су последица студиозног редитељског рада, али и ентузијазма многих талентованих глумаца.

Ако у позоришта Србије већ годинама не долазе школовани млади глумци, не може се рећи да су ти ансамбли препуштени себи самима: више школованих и, што је најважније, талентованих редитеља стално или повремено раде у унутрашњости и њихово присуство дало је евидентне резултате, који су се манифестовали и на овогодишњим крагујевачким сусретима. Али, већина представа на сусретима није била само одраз студиозног редитељског приступа, него и још један доказ више колико и шта могу редитељи, под претпоставком да долазе са одређеном и јасном концепцијом: и ансамбли скромних уметничких могућности, када су се до краја повиновали интенцијама инвентивних редитеља, остварили су одређене, не мале уметничке успехе. М том смислу посебно се истичу достигнућа Народног позоришта из Шапца и Народног позоришта Зајечар — Бор. Прво је приказало драму Максима Горког „Последњи“ (досад неизвођену на нашим сценама), у режији Богдана Јерковића, који је у свом поступку, заснованом на детаљној психолошкој студији, успео да анимира читав, ансамбли, „да. тако постигне целовит уметнички резултат, који је био

обогаћен: неколиким; успећлим глумачким,

креацијама (Заторка Исаковић — Софија, Радоје Гојкић — Јаков, Миодраг Јуришић — Александар). Зајечарско-борско позориште приказало је, у режији Милана Богосављевића, трагедију „Омер и Мерима“ М. Беловића и С, Пешића, Била је то стилски доследна, децентно грађена и посве уједначена представа, и поред тога што поједине улоге (чак и насловне!) нису имале одговарајућу глумачку поделу! Управо та представа показала је заправо колика је

моћ режије, која је као дефинитивни ре-.

зултат донела не само стилски чисту сценску реализацију, него и трагички акцентовану аутентичну поетску атмосферу. Дара Петровић као Исмета, Омерова мајка крепрала је лик са несвакидашњим, сувереним мајсторством, што је представи дало посебни тон и, уопште узев, подигло читав ниво извођења. Несумњиву помоћ редитељ ским замислима дала су спенографска (Крстомир Миловановић) и костимографска решења (Ирена Портној), која су била креативни чин за себе, алп потпуно у складу са општом концепцијом.

Крагујевачки Театар Јоакима Вујића приказао је драму „На дну“ Максима Горког, у режији Петра Говедаровића. Ако режија, у неприкладној сценографији Саве Барачкова, није увек успела остварити потребну атмосферу, ипак је оставила довољно простора за неколико убедљивих тлумачких креација, од којих истичемо две: дискретног Сатина, лишеног сваке патетике, једноставног и непосредног у изразу — у интерпретацији Љубомира Ковачевића, као и Васку Пепела, у темпераментној, али осмишљеној интерпретацији младог им талентованог Мирка Бабића.

Мако је у свом редитељском поступку исувише акцентовао неке неуропсихијатријске феномене, редитељ представе „деј“ ство гама зрака на сабласне невене“ Пола Зиндела, у извођењу пишког Народног позоришта, Рајко Радојковић постигао је максималну усатлашеност и уиграност протагониста, од којих се највише истицала Зорица Стефановић џ улози Беатрисе.

Представа „Генерал мртве војске“, драматизација романа Исмаиља Кадреа, коју је на сцену Албанске драме Покрајинског народног позоришта у Приштини поставио аутор драматизације, гост из Тиране Пиро Мани, у сценографском оквиру и костими“ ма: такође тоста из Тиране, Агима Зајмна, била је својеврсни врхунац фестивала. Ово извођење било је у знаку мајсторских глумачких креација Истрефа Беголија, Шанија Паласке и Дјевата Бене. Успеху је допринела и скупна игра читавог ансамбла, као и суделовање балетске секције Позоришта, Алп, оно што је у представи нај више“ импресионирало, поред изванредне глумачке игре, свакако је помно грађен

спектакл који можда није у довољној ме.

ри дошао до изражаја због скучености крагујевачке позорнице. Изводећи ово де

ло које зрачи својом хуманом, гнитират-

мба Албанске драме побудући да је, за протагониста

баријеру.

ном поруком, анса р стигао је највећи успех, хваљујући изванредној итри

успео да савлада и језичку |

ж

Овотодишњи крагујевачки сусрети, као и разговори за „округлим столом Хр открили су неке чињенице, више него Ри рактеристичне за садашњи позоришни зе нутак Србије. Наиме, поставило се питањ репертоара. Дела што су их поједина по. зоришта изводила на сусретима јасно су указивала на општа лутања У креирању репертоарске политике, као и на несигурност у избору-дела и представе за овај фести-. вал. Тако се, на пример, одважан и смео репертоарски потез лесковачког Позори шта да прикаже Брехтово дело » Товек је човек“. показао сасвим оправданим: захваљујући студиозном редитељском поступку Ђуре Удицког, младом ансамблу овог театра пошло је за руком да досегне до не ких од основних премиса Брехтовог 1030ришта, Међутим, Народно позориште из Пирота приказало је Никодемијеву „Тајанствену слику“, уложившии много труда и воље у оживљавање овог књижевно ефемерног и театарски незанимљивог, заправо превазићђеног дела, те се с правом поста“, вило питање — којим је то тајанственим путем. „Тајанствена слика“ уопште дошла на. репертоар и може ли ово дело заинтересовати савременог тледаоца2 — Или, пак, извођење драматизације „На леђима јежа према роману „Српска трилогија Стевана Јаковљевића. (Народно позориште из Титовог Ужица) усмерено према стварању апсолутне театарске илузије рата на сцени, тако да се стигло до натуралистичког при“. каза у којем су се од дима прангија им пе тарди једва назирали ликови, могло је само разочарати гледаоца коме се наметало питање о оправданости таквот оживљавања наше прошлости. — И друге репертоарско-извођачке дилеме појавиле су се на овогодишњим сусретима. Могло се запазити присуство више драматизација, а тотово потпуно одсуство савремене домаће драме. Карактеристично је и то да се поједина дела савремене стране књижевности појављују на репертоару, као „друга европска премијера“, после београдског извођења („Дејство гама зрака на. сабласне невене“, у извођењу нишког Народног позоришта), Али, у исти мах, недовољно је присуство дела наших и страних класика, То присуство заправо је спорадично и недовољно, чак и са гледишта школских потреба! Слично се може констатовати и за драмска дела других југословенских књижевности. — Због тога се у току разговора на сусретима умесно поставило питање да ли је оправдана ситуација која влада у позориштима Србије: ни једно од њих нема ни драматурга, ни лектора. Због тога, су, уверени смо, и репертоарски промашаји избили на видело током овогодишњих сусрета. Присуство младих глумаца из редова аматера карактеристично је за „ансамбле појединих позоришта (Крушевац, Зајечар Бор, Титово Ужице) и оно делује охрабрујуће; Такво решење позоришног подмлатка, без обзира на све недостатке; ппак: улнва-наду и. веру да ће садашња позитивз/ на позоришна кретања у Србији дефиннитивно усмерити-путем успона, наравно под условом да се води разумна релертоарска политика, као да се и даље негује „редитељски театар", који се на овим сусретима афирмисао као једини могућни пут.

Поред ансамбла Српскохрватске драме Народног позоришта из Суботице, који је ван конкуренције извео комедију „Безимена звезда“ румунског писца Михаила Себастиана, на сусретима су наступили, такође 'ван конкуренције, и студенти ПЛ године тлуме (класа проф. Миње Дедића) београдске Академије за позориште, филм, радио и телевизију. Они су са пуно младалачког слана извели неколико једночинки Петра Петровића Пеције и на пајубедљивији начин демонстрирали свој та ленат, знање и способности. Њихова прелстава била је својеврсно осважење фестивала, а наговештена могућност антажма"на. ове класе у нишком Народном позоришту ·— први знак да ће се, изгледа, ускоро почети мењати прилике у позорише ним ансамблима Србије.

Рашко В. Јовановић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ.