Књижевне новине
ДАТУМИ
ГОРАН У ПРОЗНИМ И МЕМОАРСКО-ЕСЕЈИСТИЧКИМ
ОСТВАРЕЊИМА
Уз годишњице Горанова рођења и смрти (1913 — 1943)
ОСИМ ПЈЕСНИЧКОМ Гор
- ан је т ; прозном инслирацијо а ом
М жеватекна ен нљна ника, међу првима Владимира Казна ко ји његов лик укључује у завршно ПОГлаВ»е свога романа „Курир Лода“ (1946) за: вршавајући њиме свој обиман роман о необичном брачком пастиру и сатиру Лоди. Не само по вањској сличности имена јер се млади партизан у томе дјелу зове Торо већ и по унесеним биографским елементима, који говоре о пјеснику, а то су асоцијапије на његово дјело, чак и поједини његови дјелови упесени као цитати, Горан је овдје лако препознатљив, Конкретност његова физичкога лика толика је да Назору отежава стваралачку имагинацију помоћу које жели изневјерити документарну реалност Горанова завршетка. Јер у овом контексту Назор је Горанову смрт предвидио као херојски чин борца који гине у одлучном отпору према непријатељу, а није немоћна жртва какав је донста био завршетак Горанов.
. Међутим, колико год је ово Назорово дјело, и у цјелини и у појединостима резултат рационалног стваралачког напора да се споји митско и реално у чему је постигао тек дјеломичан естетски резултат, довођење у најтјешнији додир и сусрет Горана и Лоде омогућило му је да пронађе сугестивну идеју за разрјешење свога главног лика. Наиме, тек у. додиру с Горановом смрћу и његовим губитком Лода губи своју сатирску бешћутност, скида са себе тешки оклоп своје бесмртности и постаје оно што је увијек желио — човјек, како то потврђује завршетак романа:
Иако бијаше погинуо отимајући се свом снагом и у гњеву, на младићеву лицу није било трага љутњи и болу. Смрт бијаше одмах избрисала сваки такав знак. Као да, уморан, мирно спава.
Козобради га неко вријеме мотрио, 20отово без мисли, с љутим болом у пр сима. Све се у њега комешало, подрх тавало. Дави та још никад проживјели грч, рамена му поскакују, руке му се тресу., Прсти су му мокри, крупне горке капи теку му низ образе.
За први пут у свом дугом тешком осивоту Лода је проплакао, дознао што. су сузе. .
И не теку сузе због његових јада, због неправда њему нанесених; плаче за Гором, па и над свима. онима који још млади падоше а он их укопа. Мука је велика, но има и нешто утјешто у том одушку · жалости.
Ох, како је тај болни. плач ипак сладак! Неки се тврди чворови у њему дријеше. Лода асјећа да је тек сада постао манокон само човјек, да ће живјети, трпјети и радовати се, па и умријети као сви други људи.
Значајан документарни извор за познавање једног дијела Горановог партизанског живота, укључујући и драматичан одлазак у партизане из окупираног територија — Загреба, садржи Назоров дневник „С партизанима“ (1945), једно Од најзначајних књижевних свједочанстава о револуцији. Осим врло важних фактографских појединости Назор је успутно Азо и слику Горанових расположења у тим пресудним данима његова живота, наглашујући посебно Горанову ријешеност да па у шуму, узбуђења у сусрету С Ми селима и јамама пуним лешева, радовањ партизанскоме животу, упорно пева ње књижевног дјеловања. Странице КЕ рова дневника пластично опртавају оранов дик све до последњих одјека о њему, и то записа од 9. вељаче 1943, када Назор сазнаје ода је, Горан »у Гламочу код АВНОЈ-а; добро је расположен и рату пише“, и биљешке из „Грачанице од 1. ожујка у којој Назор наводи, најновију информацију — „Горан је негдје на рат пр своме дневнику и
Својеврсну допУНУ, ТА А ел портрету Горана дао је | о ак ру збирци „Хрватске пјесме партазан,
хрватској шуми“ |.
написаном „негдје У У . и: кистопада, 1943. у тренутку када се већ
знало за Горанову погибију. Сјећајући и с носталтијом и болом свога маваст пре јатеља, оживљујући ојереке Бан Ре “х својем загребачком дому У. који “ Ме До ран изгоријевао од љубави премг ПН пости, Назор даје један ОА пајимЕр Њу пијих. Торанових портрета спајају“ Мо зичку дескрипцију са психовоштким, Кони. рањем у лик: „Малко незаранон ни ве с најфинијих ирта, пица» 161 Ј6 ом Подгор“ барин из Луковдола У ов арињан ју постајао отмјен и сав је, проду. ем "то кад би == каткада и у касни вечер
ВА мени да ми прочита. какав
те К 8
ЗИ притевод Шелијевих стихова.“ ; Горанову партизанску одисејаду од 2. оре 1943. до краја липња исте године ДРРДЕ Зе затити у партизанском дневни можемо пр. „Непокорена зем-
Твековића 2 алена Ивекови а 4 НЕ поноси пиз драгопјених подата 0 МОЈС ге
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5
ка о Горану. Мако је ријеч о документа“ ристичком и публицистичком дјелу, Ивековић је у дневник уносио. и запажања која се односе на интимну и психолошку сферу појединих лица, нарочито Горана чије доживљаје партизанских недаћа орижљиво прати и чије реакције стално биљежи. Пред нашим очима, захваљујући Ивековићевој једноставној, али и аутентичној ријечи, Горан оживљује као партизан и књижевник који стојички подноси све тегобе ратничког живота, као огорчен и повријеђен човјек који своју књижевну ријеч пуну мржње добацује у лице непријатељу, као борац који ниједнога тренутка пе губи повјерење у смисао борбе и одабранога пута. Неке Ивековићеве „идеолошке“ оцјене о ранијем Горановом животу и дјелу (мамино дијетемалограђански литерат!) неточпе су и промашене, али његов дневник У цјелини доноси незаборавне фрагменте о Горану који се, и као суборац и као књижевник, налази у средишту Ивековићеве пажње.
Када је ријеч о прозноме приступу Горану, није безначајно навести ни податак да је истакнути хрватски књижевник, приповједач и драмски писац Ранко Маринковић посветио Горану своју антологијску новелу „Загрљај“. Иако се Горан у њој не појављује као конкретно лице, карактеристично је и адекватно његово довођење управо у везу с овим Маринковићевим | новелистичким _ остварењем. Јер, према коментару Бруна Поповића уз Маринковићеве „Новеле“ (Школска књита, Загреб 1966) — „Загрљај представља класично дјело модерне новелистике које драстично показује у којем крајњем значењу припада моћи људске маште и побуне да пишчеве руке, умјесто да пером исписују приче о апсурдној сјенки живота, доведе мапротив до тога да оне саме тај голи апсурд живота, стварно зграбе. Страх и мрак људски у власти су свјетлости трагичног хумора ове приче о животу на који пада тама смрти, црна мрља тјескобе и бесмисла.“
ж
Осим прозних занимљив је пи један драмски покушај приступа Горану којему је аутор загребачки новинар Перо Чимбур. Његово драмско (још необјављено и неизведено!) дјело под називом „Свјетлост на мрачним стазама или Живот по Ивану Горану“ сценски је приказ у „десет слика и два интерлудија“. Ово је заправо сценска илустрација значајних момената из Горанова живота, заснована на Горановим дјелима, писмима пријатељима, успоменама најближих. Горан се ту појављује У аџтентичној слици својих ријечи, емотивних и психолошких реакција и то „као дјечак, као гимназијалац и као одрастао човјек“ Као и свака драмска илустра ција и ова сама у себи носи своја естет' ска ограничења, јер не омогућује особну драмску визију и интерпретацију лика, али као сценска могућност она је вриједан покушај који би требало провјерити.
Књижевној евокацији Горана можемо прибројати и неколико мемоарско-есејистичких прилога који поред документарпог посједују и специфично књижевно значење. Ријеч је о текстовима које су написали Горанови блиски знанци и при. јатељи, углавном књижевници. Ти се текстови својим стилом, односом аутора према теми, доживљајем Горана као човјека и умјетника издвајају из повећег броја критичких текстова о њему иако је значајно обиљежје готово свих критичких прилога о овоме аутору емотивност при“ ступа његовог личности и дјелу.
Овдје на првоме мјесту ваља издвојити два топла прозна Тадијановићева записа
' под насловом „О Горану“ (У спомен „Ива-
на „Горана Ковачића“ и „Отићи ћу у шуме“) од којих је други права, елегично интонирана пјесма у прози којом нам се открива емотивна интима присних пријатеља документирана двама, Горановим писмима и завршним Тадијановићевим, упућеним Горану у непознатим црним шумама. А импресивно и лирски о Горану је проговорио и његов свеучилишни професор и каснији пријатељ др Антун Барац у есеју „Мрак на свијетлим стазама“ (1945) дајући нам надахнут Горанов портрет с изванредним елементима његовог физичког. и духовног профила. Као и Назор и Барац говори о робусности Горанове физичке појаве, али и он суптилно завирује иза њезина застора откривајући племенитост Горанова срца и наводећи детаље који ублажавају, чак и преображавају физичку грубост Горанову;
Имао је лице које се није могло назвати лијепим у обичном смислу. Чак се на махове могло причињати грубим. Козарчанин је у полемици с њиме у „Хрватском дневнику“ објавио његову слику да читаоци виде како је његов противник ружан. Но између тих на први поглед сурових црта гледале су очи мекане и блате као ведрина прољетнога неба, а поврх њих лелујала се плава коса, као мле до жито под љетним вјетарцем. И тај по глед стоворио је више нето црте лица чинећи њетову појаву блиском и драгом ономе тко ју је знао осјетити.
Слично га је у своме „Сјећању на Горана“ (1961 доживио и пјесник Добриша Цесарић настојећи да не изневјери значајне физичке појединости, од изгледа, кретњи, говора, смијеха до цјелокупног понашања. Међутим, и Цесарићев реалистички приступ Горану није лишен пјесничке, креативне реинкарнације његова ли ка који је, према Цесарићеву вјеродостојном свједочењу, зрачио увијек својим темпераментом и осјећајношћу. Захваљујући Цесарићу располажемо с пнајпунијим Горановим портретом, пластичним књижевним описом који резултира из дубине познанства и доживљаја: |
Црте лица нису му биле правилне, за неке су биле и грубе, нос му је био поширок и мало прћаст, али необично лијепе очи свијетло плаве боје, у којима се огледала отвореност карактера и дјетиња 00брота, биле су веома изражајне и давале су том лицу чудесну продуховљеност. Оне су биле главно на Горановој физиономији и одмах су привлачиле на себе пажљу свих који би за упознали, Друго што би одмах свако опажао била је Горанова коса: тотово златна, с лаким преливом у бакренасто. Носио је одуље власи, а биле су природно валовите, Косу је Горан његовао и помало се њоме ц поносио.
Чудесно је радостан био Горанов осмијех. У њему је било толико топлине и дјемје непосредности да га је то одмах чинило блиским.
Горан је био врло живог темперамента. Лако се одушевљавао, али би и лако
плануо.
~ Глас му је био јак и јасан, ријеч је
„изговарао увијек разговијетно. Обично је
говорио гласно; причао је изврсно, изразито, с добрим опажањима и с прирореним осјећајем за ритам и интонацију. (.,.) Имао је много смисла за хумор и волио је да се смије, а смијао се без устезања, од свега срца.
ПШјесничком је топлином прожет и есеј Горанове блиске пријатељице Иване Цар — Гавриловић „Горан у писмима и сјећа њима“, занимљив за упознавање Горанове дичности и начина стварања, драгоцјене обрисе Горанова портрета дао је Густав Крклец у своме фељтону „Горанова мајка“ а књижевно је непосредно о Горану про.
товорио и глумац Вјеко Афрић у својим
„Мспоменама једнога глумца“, први реци татор „Јаме“ и аутор сачуваног пријеписа тога великог дјела. Сви ови радови пред:
· стављају мадахнуту; креативну ријеч о
и
Ибрахим Хаџић Шумска летен да
Као бела уста Стаклени зуби Затварају се нада мпом Брезине двери
И лежим
Као последњи човек У сужањству
И коњ што протрча У сужањству је шуме И птица
Мирује маховина Не дишем
Леже пањеви
А нада мном Бела бреза
ВОДА
Усирила се рака Између обала
И притиска јаче у брег Водени набој
Немирне су чкаље И мрестилишта
Сирова снага Отима земљу
И подводним током Одлазе тоне
Жутог ила И камених громада
ПРОЛЕЋЕ
Острвило се пролеће
И копнином и Југовим ветром Земља се отима
Већ раскомадана зима. Лежи испред шуме
Керови зверку погоне
Ледене тране отресају кит И мирише смола
Птичји покривач изнад дола За копачем црна бразда, Лањски трулеж се пуши Пролеће не попушта ни трен Разбија плесан ноћног мраза
Окопнела планипска стаза У живот отвара пут.
"ЈЕСЕЊЕ РЕКЕ
Вене и потоци Гладне рске
Планине пуне семена И смрти
О чему слути море
Пробуђена Хајла Тренери снежним сечивом
(О чему Ибар Кроз голет И Санџак сања
НОЋ
Неко ноћ
Утиње у иглу Шије њом завесе И стакла
И зида У сну кулу Циглу по циглу
А ледена ноћ
Није се ни макла У зору
Ноћ се распала
Као леш
Сунце. је покидало Конце везиље
Јутро је обукло
Бели веш
А ноћ се скрила у биље
Торану, доживљај његове изузетне трагичне личности и дјела, те су се као темељни извори нашли уграђени и у три засебне књите о Горану — Павлетићеву аналитичко-документарну биографију и студију „Горан њим самим“ (1963), Бановићеву романсирану биографит“ „Иван Горан Кова-
„чић“ (1964) и посљедњу, најновију, Леши-
ћеву критичку монографију „Поља свијетла и тамна“ — књижевно дјело Ивана Горана Ковачића (1971). ·
И тако књижевна ријеч о Горану, ријеч — покушај, ријеч — остварење, ријеч оданост и ријеч — љубав стоји пред нама као споменик великом поштиваоцу Ријечи, као доказ изузетне привлачности и књи“ жевног изазова његове осебујне трагичне аичности и насилно прекинутог дјела,
Јожа Скок