Књижевне новине

Радован Павловски Самоплоба смрш

И сто у Панонији је оставио Лепоте стопа битки А сто народ путевима Проверава лет своје птице И певуши · А плачу тражи тежак камен А море и оно пева У оружју твојих ратника Вечни су снови И ти то знаш и журиш Као сваки Брсјак Да пресретнеш муњу Да не преполови небо царства Јер мисли ма колико произилазиле Из нашег, телесног цвета Оне су у бекству Као светлост и слобода Честица нека у Преспи Има светликав садржај ангела. А ти пречником звезде у очима Између белих боја црни царе у Големом Граду

Ћ

Тамо где ти је стопа најтежа Реч најбистрија Жели да поткопа талас језера | Језеро које се огледа у твом прстену , 'Кованог на жестокој Аресовој ватри , Као да жели и оно да с тобом умре Јер Евстахију мољцу византијском У пређама твог царства Већ на лицу по месечини Поигравају сенке тробних мисли Између два мача крваву жетву слутиш. · Мо земљу узимаш у руке И ослушкујеш њено срис Јер ето само си ти њен живи 602 На постељи мртвих богова А и Арон твој брат тужно лежи у земљи Реч није дорскао Над каменим врховима кидају се магле Материнство духа. пева Једно звоно стада изгубисмо на Карнатима. Из звука другог звона Уривају се снежне лавине у Алпима Субђеница твоја тајанствена становница Царства у црнини као мајка што тугује Будног те чува она без речи Јер је вест кобна Лето је Када се свако царство за плодове отима Сада је све сада — час плача Столећа минуше кроз нас А и Ивеца ја тражим сина Радомира А зар Аронов дух што звиждуће жаловито У темељима царства Не преноси ли лоза у духу Владислава. И зар сви они не љубе земљу Камен темељац и онај квасац буре Који сам понео са дна морских И посејао међу вама Судбина. заповеда: на Визант на Визант О моје стреловите војске И сада је сав простор скупљен „„Каа стрела у црвену ружу И закитите се с њом о Брсјаци Бржи од Перунове муње Путеви се сагињу под тежином Мојих силних војски: Ма Визант на Визант Дремка и још један дремка Што зраче ко мачеви међу брдима. Моћу ево грмљавина сипкава се гласи Љуља се ватрено море а и жито се таласа Аржислав кога сањах будан Сада је за мене сан Јер он већ корача Ако и то није пропаст Ка византијском трону А Евстахије са поларним мислима, Општи као имсекат у црвеној грудви. земље Ове ноћи ом је успавао соколове очи војске И као подводна струја шета Час овде час онде узбућеном површином Брод једног царства баца Светло оружје тамну ноћ доноси У висинама над Балтиком Бачена је харфа за селидбе Али то тлинена птица жеге пева Кад већ птица нема Онда је земља птица МИ она пева а облаци ломни. Час у висинама час у бездан Бацају сунце ветрове И оно поиграва у очима твојих ратника Који ће пролазити кроз столећа Као тамни облаци А Арон ће свирати И тужно гласити кроз мој род Испод камених обрва тезеро се зелени и чезне То је језеро суво и пусто Јер се сада преселило у очима парода То језеро виповито и та младост без одмора Не сагињу се врхови Брсјака . Брза је смрт Лепота је моје оружје Слободе Јер сам ја ропство презрео У души сваког створа у И сада се са сунчевом светлином Сели и моје царство На зимовање у корењу А вама овај тежак плач зиме ледне Вама ово сунце последње и прво сунце Једног царства О моје стреловите војске Вама овај тежак и тамни плод Деметров Зар у овом тренутку утехе месечине и ; ј - ноћи Када очију нема Субенице тужна Пелен се прелива у чашама Преспе О иконостасне нарицаљке Закључајте утробе Субеница. та тајанствена становница Твот царства И она јеца Што је владар умро од туге

(Са македонског Ристо Василевски)

ИЉИТЕВНЕ НОВИНЕ 6

ПРОЗА. „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

УЈАК

Меша, Селимовић

САД МУ СЕ ЧИНИ да је ујак увијек био овакав, сенилан, изван свијета, добар и драг зато што је збуњен и неспретан. А није. Кад се мало потруди, а нема зашто, сјети се мјака као образованог, духовитог и самосвјесног човјека, познатог професора латинског језика и зналца класичне књижевности који се заносио тешко објашњивом мудро. шћу старог свијета од којег је човјечанство узело све што има вриједно. Данас је и физички и духовно оронуо, али понекад у њему бљесне нешто од некадашњег сјаја: и љепоте једног изузетног духа. Али не вриједи говорити о оно ме што је некад било. Је ли то уопште његовог Или је неког другог, који је умро, јер овај данашњи није он, ни. почему.

Радио је, додуше, меке послове који су му прешли у мавику и за које није потребна свијест, као што се навикне пас да се креће једним путем или да обавља неке механичке радње, да доноси новине, рецимо. Ишао је ујутро на пијацу (то је највише волио) пи, ако се не би за. причао с неким сељаком или с неком комшиницом, прилично уредно доносио хљеб, млијеко п понешто од намирница. Али ако би неког, кога било, спремног за разговор, засрео на улици, вратио би се доста касно, без ичег у рукама, мислећи да је дошао. из пријеподневне шетње.

— С ким си то причаог — питао је Владимир без љутње, и трчао у самопослугу да купи штогод за доручак.

— Зар си већ огладнио2 За чудо, и ја сам — примијетио би старац, мислећи да су доручковали јутрос рано.

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

Једном, на срећу само једном, али по несрећи јуче, десио се и тежи случај губљења свијести о себи. У седам сати ујутро, пошто се по обичају истуширао, дотјерао се, обукао чисту бијелу кошуљу. и ново мрко одијело, мало на. кривио свој Мдн-ашешир и са штапом у руци кренуо у ше тњу, умјесто на пијацу, као сваки дан: мислио је да је већ једанаест сати. Прошао је Јевремову улицу, дошао до Студентског трга, скренуо на Калемегдан, све као обично, по. лако прошетао стазама (поносан што не мора да сједне на клупу, ноге га још држе!), изашао на Кнез-Миханилову улицу, 2 онда, онда се нешто десило у његовом већ несигурном и замореном мозгу: пореметио се ритам његових навика, Одједном је скренуо са уобичајене путање, ушао у једну од улица према Сави, и осјетио се изгубљен. Није препознавао крај, није знао куда треба да иде, чак није знао шта би требало да упита пролазнике. Као да је ово други крај, друга земља, друга планета. Сто пута је у животу чуо и ре као: хладно ми је око, срца, али је тек сада знао шта то значи. Као да му је грумен леда лежао у грудима, пржећи хладноћом на једном мјесту и ширећи се у круговима. Није знао каква је то опасност око њега, али је био коначно поражен: ниједног трачка свјетла, никакве наде, све је за творено и безизлазно. Не зна шта је то, али осјећа дивљи страх, У почетку жесток, као да се вриједи борити, а онда све тиши и дубљи: готово. Потпуна помрчина духа, закочсеност сваке мисли и сваког покрета, непозната али страшна

коначност, угроженост пред којом нема одбране. Кратки.

спој. Тама.

Куда2

Још тиња остатак потребе за спасавањем. Нешто треба учинити, али шта2 Или можда и не треба. Да, треба се некуд упутити, то је увијек чинио. Кад је чиниог Гдје је чинио2 Коз2

Дубоки мрак ноћи се разилази, види: многи људи улазе у зграду од стакла.и алуминијума. Над широким улазним вратима пише: Банка. Знао је некад шта то значи, али сад не зна нити је важно, ући ће као и остали, Можда је то неко рјешење. . '

Застао је у великом холу, пред дугом преградом од АРрвета, са мноштвом шалтера. Је ли кад био овдјег Јест, чими му се, Али, због чегаг пе

. Непознати људи прилазе шалтерима за којима · сједе лијепе дјевојке, нагињу се, нешто питају. у

И он прилази, нагиње се.

Млада плава дјевојка га гледа:

— Изволите, тосподине2

И он гледа у њу, требало би да нешто каже, да нешто пита. Шта треба да питаг Кад би само то знао.

Одмакнуо се од шалтера, не рекавши ништа.

Дјевојка га је гледала забринуто.

Ноге су му тешке, савладаће га умор, пашће,

Сјео је на клупу поред зида. у

"Треба да пита... треба да пита... Боже, шта ли мора да пита2 :

Ставио је шешир поред себе, брадом се наслонио на сребрну дршку штапа, и мучио се да ухвати једну Једну

Џ

' ј се сабере, ево, сад сједи на мисао, какву било. Само да ре, долазе пон

КА ово је банка, види лица оних који = Ми Ри који им дају обавјештења. Тамо десно је дебела жена за рачунском машином, до ње Аруге, а ја, мршава, исплаћује новац. Човјек пред шалтером ороји стојећи. ј па Че 140

Мисао се враћа, немоћна. Ово је банка, овАЈе 0 УДАЉ и узима новац. Ето, зна. Али зашто је он овдје: 80 ијо његова банка, Ова је већа.

· Мора кући. И то зна,

Али, гдје је кућа2 с

Пришла му је дјевојка што га ] гледала иза шалтера.

— Треба ли вам нешто, господине»

— Хтио бих кући.

— Гдје станујетег !

— Не знам.

— Како се зовете2

— Зовем се... Не знам, госпођице. Заборавио сам.

— Имате ди легитимацију2 Или неки други докуменат.

Потражио је по џеповима. Ништа није нашао, све је остало у другом одијелу. 5

Обузео га је очај. Ако и ова дјевојка о д Јј неће сазнати гдје му је кућа, и лутаћс до краја живота.

— Помозите ми, госпођице, молим вас. (мај

— Како да вам помогнем2 Знате ли шта било о сеоп“

— Имам брата Милана...

— Гдје ради2 У којој установи

— Студент архитектуре, | 5

— Мало ће нам то помоћи. Да позовемо милицију:

— Зашто милицију2 |

— Па не знам шта бих друго.

Радознали свијет се сва више окупљао око песрећнот 'старца и добродмлине дјевојке, људи су задовољавали радо зналост, сажаљевајући га, али та нико није познавао и нико није могао да помогне.

Онда је наишла Нина, случајно, као што се лешава већина ствари у животу. Дошла је да узме нова.

— Чика Ацо, шта радите оваје2

— Ох, дијете... Идем кући.

Одједном је све знао: пешто се у мозгу откочнао, се повезало, и оп се поново смјестио у свијет.

Било је то. до тада најгеже губљење које га је задесило. Његова растројеност се везивала само за извјесне људе " догађаје, који су га се највише тицали.

Владимира је најчешће звао правим именом, али, по некад, ко зна зашто, можда у вријеме које је могло јаче подстакиути сјећање на стријељаног брата. Тада би посто јао. само Милан, студент архитектуре, са својим именом и зачимањем, жив, а Владимир би потпуно пестајао. Понекад је био само Милан прије рата, а некад, додуше ријетко, послије рата, као да је затурао смрт, или је пије признавао. И заиста, саму смрт, сам чин стријељања, Тај његов најтежи бол, није постојао у његовој свијести: прес кбчио га је, избрисао, није хтио да призна истину. Само кад би ућутао, п то потпуно, дубоко увучен у своју бер. жеру, одвојеп од цијелог свијета, Владимиру се читтмо да је у тим мучним тренуџима стараџ знао и признавао сву истину. Данима је био потиштен, а онда би опет, срећом, наилазио заборав који га је спасавао ол патње. Је ли онда вриједило бити нетакнута разума, 623 обзира на иијену коју плаћамо органиченом јасношћу виђења, Или је оштећеност бољи излаз. Е

Мјак се полако гасио, то је било потпуно извјесно, бар је било видљиво како непоправљиво одумире његова свијест, А биће јот жалосније ако остане да живи и кре ће се ово пеосвијетљено тијело, ако то остане само грумен материје без духа.

А спет би волио да старац поживи и у овако јадном стању, јер је ујаково присуство одувијек било дио свијета, као небо, као завичај, као оно што је увијек присутно у нама и' око нас. Шта ће се десити кад старца нестане2 Биће исто као кад би изашао на улицу и не би више видио познату силусту планине на истоку, или кад-би се пробудио без једног дијела тијела, без ноге или''без руке, пако је сигуран да је синоћ легао читав. Зна, бољеће та та празнина, по стараџ ће остати да живи у његову сјећању можда заувијек, можда без заборава. Увијек Не памтити, рецимо, њетово неописивао одушевљење за класичне језике, нарочито за латински. Ужасавао се позитивистичког смјера у образовању и занста претјераног интереса за техничке по за све егзактие науке. — Закашњела за. блуда — говорио је љутито, То је Европа преживјела у деветнаестом, па дијелом иу осамнаестом вијеку. То пошто вање- знаности и техничких човјекових могућности ми смо пронашли тек данас. Тако старим заблудама плаћамо своју заосталност: савремени живот градимо на идејама старим два вијека. Позитивизам је стара човјекова заблуда да мо: же учинити од природе п живота све што жели. Ако на. ставимо тим путем, доспјећемо у ћорсокак из којег нас ништа неће извући. Шпенглер је говорио о пропасти За. пада; ми смо толико напредовали да можемо говорити о пропасти свијета. Човјечанство може спасти само исти"ниска хуманистичка култура, филозофија, књижевност, умјетност, историја, Егзактне науке су досадне и веома штетне ако остану саме; онс могу да буду само помоћно средство, нужно зло. А латински језик, који је данас избачен из на ставе или је сведен на симболичан број часова, најбољи је начин да се од човјека створи уравнотежено, хармони чно биће.

ћ. За ујака је животни циљ човјеков био хармонија по себи, унутрашња уравнотеженост, духовно уживање које се, постиже у тихом, постепено култивисаном сазнавању свега што је најљудскије (хуманиора), а то су знали само антички људи. Све послијс њих је пад п лекаленција, а он се цијелог живота трудио да слиједи античку мудрост, смисао за лијепо и тежњу за поштењем, успијевајући да ус постави склад између толико противурјечних човјскових хтијења.

Све доскора,

А онда је склада нестало, чак и најелементарнијег. Остала је гола природа, без разбора, без дуго његоване културе, без знања стицаног годинама, чак без рефлекса који служе одржавању живота.

Изгледао је жалосно кад се вратио из шетње.

· Владимир се спремао да 'изађе. Извадио је тампо одијело из ормана. .

— Јеси ли био на Калемегдану2 — упитао је ујака.

— Био сам.) '

Примијетио је да је потиштен, без воље, без снаге.

— Је ди та се нешто десилог

— Није.

Дакле јест. Увијек је знао кад нешто крије.

— Видим да јест. Шта је то билоз2 :

— Залутао сам.

— Како залутаог Зар у граду у којем си живио. цијелог живота!

— Ето, залутао сам.

"Старац је једва говорио, као ла се стиди, или се уплашшио оног што се десило. А ипак је желио ла каже, да се растерети можда, или је желио да та млади човјек пред“ усретне увјеравањем како то није ништа. Испричао је шта му се догодило, гледајући унезвијерено испод наткриљених бпјелих обрва. _ 5 , . Владимир је упитао, да га умири:

— Можда си се уморио више него обичног

Полако је одмахивао главом:

— Нисам био уморан.

А онда је допустио и ту могућност:

— А можда и јесам. Не знам. Е

— Да позовем љекара2

— Љекара2 Не треба. То је ..

___ Није могао да се сјети жељене ријечи (можда: не ври: једи, или ријеч наде: проћи ће).

е малоприје зачуђено

де од њега, пикал

нешто

(Фрагмент из новог, необјављеног романа -,Зачарани круг“)