Књижевне новине

ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ

| ПЕСМА ПОД ГАЛ

Мед лириком Мирослава Крлеже

У,ОВОЈИМ „Амстердамским варијацијама" ] ав Крлежа је забележио мисао која битно одређује карактер целокупног његовог књижевног дела, а поезију посебно. Суштина те мисли садржана је у сазнању да човек живи под проклетим и тешким теретом старинских схема, отрцаних претпоставки о свету и времену, кривотворених и лажних слика о стварности, мутних и нејасних опредељења људи у времену, и тешко је, каже Крлежа, пробити се кроз те мрачне просторе, што их замишљамо у патетичном гримизу векова, о:лопа, традиције, одгоја и дресуре, до непосредне и јасне истине, да би човек заправо требало да буде човеку човек а не послодавац, и да је људско изравнавање тог недостојног односа први предуслов сваког даљег људског развоја и напретка. Сматрам изузетно важним ове Крлежине речи због тога што је у њима врло јасно дато одређење шта се жели постићи певањем и мишљењем, и како и на који начин се постављени циљ може остварити.

За Крлежу је битно сазнање да се певати и мислити не може више на начин који је примењиван пре њега — значи, треба тражити нове могућности, нов језик, нову форму и нови однос према опоме о чему се пева. Према томе, први услов певања и мишљења који се наметнуо Мирославу Крлежи јесте преиспитивање певаног и мишљеног у свеукупној његовој комплексности од мотива, преко језика до најсуптилднијих структуралних елемената који формирају биће песме. Други услов који му се наметнуо свакако је мисаоно, идејно, филозофско и друштвено одређење пссме, њене функције, њеног односа и њеис радијације у друштву, Трећи услов певања и мишљења о коме је Крлежа размишљао јесте сам песник као услов и предмет песме, његово опредељење у илејном, филозофском, друштвеном и моралном смислу — јер, песма је — као свако друго уметничко дело — морални чин, поглед на свет, израз његовог осећања, промишљености и специфичне антрополошке одређености.

Тиме је, верујем, Крлежа, мада не само таквим одређењем, покренуо нека суштинска питања око рестаурације свеукупне песничке мисли код нас, зачео је једну неопходну песничку револуцију, јер, хтели ми то или не, наша се поезија, још тамо од романтике (са ретким изузецима) или налазила у стању недовољне писмености да својим језиком изрази неки поглед на свет, као и сударе, моћи или немоћи, историјске и етичке, или се пак налазила у подређеном односу према другим, страним и језичким и структуралним и инспиративним утицајима. А то је онај терет старинских схема; отрцаних претпоставки и лажних моралних и естетских оптерећења које је Крлежа хтео, пре свега, да одбаци.

Схвативши то, Крлежа се, већ на почетку- свог књижевног рада осмелио да буде другачији и да ствара нова искуства, која би била дијалектички предуслов да се може ићи даље и неминован услов за везивање континуитета развоја језика и њетове моћи да искаже све покрете и пулсације у човеку. Али Крлежа је пошао и даље, у једно сопствено, лично, крлежијанско опредељење да ствара свој језик, свој систем мишљења, сопствени поглед на свет, лични свет, своје структуралне елементе, своју филозофију и дијалектику. Ништа му није било туђе, али је желео да буде у своме и на своме. С постојећим није био задовољан а није хтео туђе, борио се за наше али ново, за утврђивање нашег језичког идентитета, за доказивање његове моћи, за уверење у његову флексибилност и могућност варирања на раз личите теме о најсложенијим психичким и другим појавама.

Отуда у Крлежи разноврсност форми, родова, стилова и настојања да у сваком буде нов и непоновљив, сам и јединствено комплексан, далековид и незаобилазан. Та своја настојања Крлежа је углавном ос тварио у свим својим покушајима, у посзији посебно, јер, иако је на први поглед доминантније драмски писац, приповедач, романсијер и критичар, он је ипак у су штини песник и, оно што је посебно битно, својом поезијом Крлежа је суштински обележио целокупно своје дело; све мисли, све идеје, сви проблеми од социјалних, преко моралних, историјских, космичких до најприземнијих, оних који су израз дана, тренутка — све је то садржано у његовој иоезији као инспирација за шире, конкретније и судбинскије одређење и доказивање онога што је у једном тренутку било повод за немир и узбуђење. То је касније отворило нове, несагледиво дубоке и комплексне разлоге да се један лични не мир идентификује у историјској стварности, да се једним личним мишљењем и субјективним одређењем продре дубоко У свет и укаже на потребу да се он хуманизује. Ни у једном тренутку Крлежа, као сваки велики писац, није пошао од сас вим одређене, локализоване истине, већ од личних могућмости да се у њој види егзистенцијално језгро постојећег и будућег. Другим речима, основа Крлежиних претпоставки је могућност синтетичног виђења постојећег и могућег. То практично значи да Крлежа, и уметник уопште, не товори само споља, него и изнутра, из себе, из свог мрака, из моћи да распознаје СМАбинске ситуације, и властите и времена коме припада. Крлежа је управо то пости“ тао у својој поезији и зато мислим да је она основа свега онога што је писао и пи ше, а величина његове поезије и јесте У

КЕИНЕВНЕНОВИНЕ 4

АМА

томе што је осетила комплексну људску и историјску драматичност, што је раширила емотивне и мисаоне хоризонте човека, што га је дубље окренула етосу, што је осветлила мноштво мотива који га угрожавају, што га је одвојила од страха вековима акумулираног у њему, што та је побунила, што је унела у њега потребу да мења природу свог бића, што га је ослободила предрасуда да треба и мора да робује свему и свакоме, што је у једном револуционарном смислу пробудила потребу за личним достојанством, вољу да се истрајава у тешкоћама, наду да се сваки пораз може и мора превладати,

М склопу ових хуманистичких буђења поезијом, Крлежа је перманентно развијао мисао да живот не треба примати једнодимензионално, њему се могу и морају дати различита тумачења, отварати у њему увек нове и различите вредности и степеновати их на различите начине. Тиме љулски живот, уверава нас Крлежа, остварује свој дубљи смисао, остварује смелост за нове узлете, јер само кроз њих се човек одбија од земље, „расте у облаке. разговара са громовима". А човек, то је битно Крлежино одређење, мора да прерасте то што се зове бити на земљи, јер бити на земљи, верује Крлежа, значи страдати, бити у касарнама, у ратовима, у лудницама, бити на земљи значи доживљавати страх и очај, носити крстаче у сну, порицати све што постоји, себе носити као терет, ломити у себи свет бесмислености, апсурда и нитттавила. (С обзиром да се Мирослав Крлежа определио за супротстављање свему ономе што у себи носи разарачку енергију, он је изузетном снагом своје песничке креације

МИРОСЛАВ КРАЕЖА

створио лирику и свет у њој који се побунпо против свега око себе, па и против себе кад се хвата у немоћи пред немогућношћу да оствари нови смисао. Крлежина лирика поседује врло специфичан замах и изузетну слојевитост: идентификује се са психологијом времена, остварује атмосферу адекватну историјским и етичким процесима, до експлозије доводи емотивне напрегнутости, мисаоне димензије појединих песама до те мере испуњава густином историјске аутентичности да их не може мо другачије примити него као промишљене студије. Ту пре свега мислим на његову ратну и социјалну поезију, а надасве на „Баладе Петрице Керемпуха". Ратна и социјална поезија продубљене су психологијом бруталног умирања и тешком резигнацијом над сулудим и бесмисленим умирањем. '

"У тој лирици све је, каже Крлежа, потребно јер су јој погреби повод. „Рађајући се, уверава Крлежа, као одраз стања и прилика, она и није могла да буде Олвојена од непрекидног размишљања над отвореним гробовима, и тако ни сама није друго него вјечно покапање, спровод, смрт. Заронити у мотиве умирања и смрти с тијелом још недогорјелим, димити се као воштаниџа у умирућој руци, осјећати себе и атмосфери непрекидног уморства и клања, а све животне могућности на неприступачним размацима и даљинама, значило је почети рјешавати у себи основно питање свог властитог људског достојан“ ства, и значило је побунити се." И он се побунио против дезоријентације, против умртљивања и уништавања времена, против умирања у мрачном простору, против учмалости једне земље „која је отпутовала по маџарским трачницама, као онај пијани и сушичави вагон, с којим смо сви ми, несна концу Хрватске Рапсодије; ништа није остало од оног ужаса, само дим и воњ таришта". Та Крлежина побуна је, међу. тим, изразито енергетска, ма колико у се би у појединим моментима носила носталтичне грчеве, расположења усамљености,

дубоке резигнације. То су људска осећања |

у тешким историјским ситуалијама. Не признати их значи латати. И Крлежа их признаје, али кад из његових стихова чујемо плач, и у том плачу осећамо мужевну снагу, трпљење али и протест и револт у њему, осећамо врло често ерупцију буне,

АО распрскавања нагомилани немир из ко. га, ипак, пробија уверење несаломљивости;

„ја пјевам борбе пјесму сабласну ..Ја пјевам пјесму гробља, ровова | и јама... О крваву пјесму тробља, ровова и јама, У касарни и смраду, балеги и јаду, Кад кнута звижди и блијеште бајонети, Ја нјевам пјесму Човјека, који лети, Ја пјевам пјесму Генија који свијети Над лажима и богом на звјезданој мети... И све што нас мучи, и ждере и гризе - .. И псовке, и мржње, Свибањ и бајонети, О све то свладати ће Човјек, Човјек који лети И козмички жиг звијезде ударит ће Свему."

(„Пламени вјетар")

Та и таква осећања су много дубље, рафиниранијс, понесеније исказана у Крлежиној кајкавској лирици, у „Балалама Пет рице Керемпуха". Сасвим сигурно, без икаквих ограда и стрепњи, тврдимо да је поезија у тој књизи не само врхунац Крлежиног песничког узлета, већ је то и јелна од највећих постских кондензација у нашем језику уопште, То је књига која има изразито штироке историјске димензије и филозофски је одређена тако да у стопу, у најразличитијим животним ситуаџијама, прати кретања људских мисли сукобљених до апсурда у одређивању карактера људске правде. То је књига која је отворила историјско биће хрватскога народа о његовога постојања и ушла у све његове поре и, идући до његовог дна, рекла гле леже узроци његових пораза, превара, обмана, понижења, уморстава ита.

„Баладе Петрипе Керемпуха" је књига о свирепости, о малим људима, галжењацима, сањарима, гладнима, погубљенима, несрећнима. То је књига о крвавој истори|ској прошлости хрватског народа — то је торка и љута књига, потресна, чемерна, сва од тешких слика, од јаука, лелека, суза и крви, сва од чежње и веровања у љулску правицу, сва гротескна, а врло често жестоко карикатурална и одважно и неумољиво сатирична, бунтарска и силовита. Пуцају у њој бичеви, одјекују звекети ланаца, прскају кичме, лете ватромети крви, букти унутарњи огањ, окива лед сурово“ сти, као муње лелеци лете у небо и процесије побуњених никад не престају:

„Керв тече как вода, как цеста, как мелин клопочсе, тече, ми тремо за њом, за гласом керви наше . - • Карв, та слана, кметска, стубичанска карв. та чарна, черлена, воњхава, тоста карв, закај цури та глуха, масна, слепа, страхотно млачна карв2 Кмична, 2либока, чемерна, кам, закај капле кри2"

(„На муках")

„Баладе Петрице Керемпуха" су грађене на спознаји тешке историјске прошлости хрватскога народа,. али њихова суштина је конкретизована и у крајње конфузним друштвеним и социјалним условима између два рата; одјек су мучне и контраверзне ситуације у међуратној Европи, слике су шпанске трагедије из 1936. тодине, а из над свега наслућивање фашистичких дивљачких насртаја. на људско достојанство. Крлежа је наслутио масакр, његова фантазија је била толико моћна да је у појединим моментима ношена заиста интениозном моћи конкретизовала сурове слике будуће стварности. Крлежа је у космосу осећао мирис крви и слутио слике које лебле као баук над Европом, и снагом своје песничке имагинације дозвао их у свој бриљантни кајкавски канцонијер. Али Крлежа апокалиптичну песничку визију тратичног будућега света није видео само у сло“ му и поразу, већ и у отпору. То је разлог за епске димензије ове књиге и за евоцирање читаве једне националне историје.

Осетио је Крлежа долазак зла и Није хтео да се против њега побуни само из једног историјског угла, већ из читаве народне историје, будући да је његов народ

живео у непрекидној народној буни по 01-,

пору и вечито бранио своју правицу. И тај народ има своје симболе и своје националне хероје који руше свако 310, М овом случају доминантни су Петрица Керемпух и Матија Губец. Керемпух је летенда о на родном јунаку који песмом и гитаром води процесије бунтара и незадовољника У све обрачуне и окршаје. Његова песма под гадгама, у грчу умирања кида окове и отвара пут, а његове сузе и смех су отров за који лека нема. Матија Губец је, пак, симбол снаге и правде, народна узданица И жртва поштења, историјски и етички ос лонац за уверење да се моћ једнога. народа очитује у уверењу да је творац власти“ те судбине и да мора бити и темељ своје будућности ..· | Са таквим суштинским мислима Крлежа је градио ово своје заиста изузетно дело; изузетно и по структури и по језичкој експресији. УМ њему су кулминирале све стваралачке способности Мирослава Крлеже, а пре свега, моћ да створи један нови језик и бриљантан систем осећања и мишљења у њему. Језик којим су испи“ сане „Баладе Петрице Керемпуха" није пучки кајкавски дијалект, већ је крлежи“ јанска интелектуализирана кајкавштина, али изграђена тако као да иза себе има хиљадутодишњу традицију. То је језик ко ји је био у стању да обележи сплет попорних олуја и покрета, тешко ухватљиве облике и жестину емоционалних експло. зија; то је језик силовит и сугестиван, језик екразитне снаге, како рече Меша Се. лимовић, језик усов, бујица, бојовни језик који разноси противника, максимално изражајан у негацији, то је сублимни језик, моћан у свим спретовима и обртима, пун слика и симбола, епски широк али и елиптичан, који омогућује крлежијансљу силови“

Василије Марковић

Сунчане лесшбе

Татјани Кантар

СИБИ У ПЕСАК

Враћам мисао — црни отвор, Улмшшљен отвор хладног плоса, Враћам мисао — други људи,

Таче ми раме вихор будан Учини што можеш, прени се,

Изгубићеш време, свет је твој!

Оставите ме жмарцима злим, Оставите ме глуха је крв, Оставите ме. Одјек је жив.

Не нознах дно јединог бола, Гле, љубав бива другачија У несковитој кући понца.

РУБ

„Растачући се зрачимо Ми + 2

Х. Кароса

Једнолик круг овлада, Једнолик пут, перваз, шир Једнолик тон, урла дан.

Жилом за дол, за кап, за зној, Нек траје маштања дубок вир И лелујање растанка злог,

Потпуни сан звао сам, Потпупу моћ — цеђен дух, Потпуног нит хаоса.

Лис ми била далека тла, Блага из сна, све што дочух Премештај њихов Сунце кла.

нити

Видиш ли себе на трагу свом, Видиш ли знане осмехе редом Видиш ли драгих лица враћање.

Мреже вечности у људском мору, Бура народа пад светом бслим И прекинута нит — звиждимо ми.

Помени наше спојене звезде, Помени радости што увек зру, Помени љиљане — уздах творца.

Давно крило љубави сустиже,

Прожме испуни, прожме испуни Да је да не отме, да пробуди.

ЗАМЕТАК МЕЂУ МИРНИМ

ПРОСТОРИМА Заустим реч — бела је, Заустим реч — већ торка,

Заустим реч — неће ме.

Нечим домамљен пристајем уз време Престајем да штитим мапу сећања, Дрхтаји вежу срце ми крадено.

Опробам реч — гордости пуна, Опробам реч — изван светова, Опробам реч — љубав заискри.

Вечне се ватре у нама сналазе Корен измишљене стварности додирну Хоћемо наду на крају беспућа.

СУНЧАНЕ ЛЕСТВЕ

Пред нама пут — сусрет пробућен, Пред наш корак враћена јутра, _ Пред јутром свод — на шта наводи.

Витком улицом штап хтели нисмо, Једном су одвели — даљ хранили, Остале намере овлаш знамо.

Сунчане лестве — моји јецаји, Сунчане лестве — цесте зујале, Сунчане лестве — пронађен жамор.

Смешком одоре призор већ пенушав, Мичем се после стотинак векова Узбирам раскош доконе вечности.

тост, али и слегичност; пљуште из њега слапови крви и светлости, али има и грџања, врелих суза и шапата. Овим и оваквим језиком Крлежа је показао све своје моћи мислиоца и уметника п поставио границу певању и мишљењу преко које ће се моћи само једном новом језичком организа јом која би превазишла његову кајкавит тину. У штокавској поезији, иако је У много случајева сав у откровењима и сав превратнички, он није лостигао такав лирски успон какав је остварио у „Баладама Петрице Керемпуха".

Миливоје Марковић

алатима пити тета

У САВДЕЋЕМ БРОЈУ НАСТАВИЋЕМО ОБЈАВЉИВАЊЕ ЧЛАНАКА ПОВОДОМ ЈУБИЛЕЈА МИРОСЛАВА КРАЕЖЕ