Књижевне новине
ДИЈАЛОГ _ КРИТИЧАРА И ПИСЦА
Драшко Ребђеп: „ДАНАС И ОВДЕ, И ЈОШ ПОНЕГДЕ"; „Радивој Бирпанов“, Нови Сад, 1973.
ДРАШКО РЕБЕП као да се држи оног Матићевог, што је, изгледа, и била основа њетовој књизи — данас и овде, и још понегде. Ствари су око нас, казује књига, као лахори различитих кретњи и немогуће их је све стићи, а још мање надмудрити. Можда је и то разлог више да управа овде сваки одјек једног новог, и изнова новог прилаза. Душану Матићу, постаје .звонкији, чујнији, привлачнији.
Требало је, заиста, смелости па поћи Матићу у походе, чија је књижевна одаја тако богата, али никако крајња. Аутор ове књиге још давно је кренуо на пут, не пропуштајући прилику да о Матићу говори и пише са поводом и без повода, не марећи много за замке које вребају „лаконског" критичара.
Заиста, требало је имати храбрости.
Ређеп је, најпре, констатовао „журнааистичку лежерност Матићевог есеја", да би и сам пошао истим стазама, гајећи један неусиљен однос између критичара. писца. Најпре га је Матић повукао својим дугим, и ничим омеђеним трајањем, а затим је он писао свог Матића, изнова и увек изнова.
Недавно сам, поводом једне друге књите Драшка Ређепа, приметио како је код њега оцењивање аа ћос у њиховом крајњем домену — дакле, никако половично — али је, истовремено, он и данас овде, и сутра овде — наднесен и узбуђен над „ситним" чаролијама света и времена, књига и простора, имена и предела. То је непрекидно отварање нових и затварање старих дилема, Укодико смем да кажем, то се управо види овде, у овој књизи, у овом матићевско-реБеповском дијалогу сталног рађања нових (нејмогућности. Прилазећи Матићу из разних углова и. повода, некад га само помињући („Ни казнена експедиција, ни једногласни хор"; или још бољи пример „Дисперзивна светлост младости", ако већ хо“ ћете и „Писма Казимјежа Брандиса ), или износећи Матића на тапет дана, Ређепова критика траје изван и ИЗНАД тог временског „тапета". Уосталом, сам аутор недвосмислено објашњава. наклоност према Матићу и овој књизи: „Моја књига „Данас и овде, и још понегде", посвећена феномену песништва и личности Душана Матића, настоји да — специфичном приступу овом крајње специфичном мислиоцу и песнику мога језика — искаже и оне властите, опет специфичне углове виђења.
И сада, када је ова специфична књига реалност, тешко је проговорити о начења бар неких од специфичности. +гл0ви Ређеповог загледања су и те како раз личити, у поводима али нем 4 И УНИ испуњени крајњом радозналошћу и нап
13а, оног невидза откривање оног иза, ремве УНЕ г од видљивог и вар-
сто. аније Л ток па а толико значајно и МЕ билазно за прави приступ Матићу, Не марећи много за праве поводе (Ређеп, изгледа, мисли да су сви поводи први Еко 8 последице праве), да би писао о Мати А његовој вишеслојности, аутор КеИО + усклађује поводе са својим Ме „ће се, п то не ретко, присетити Мати ан: речи док обилази тихост и достојан 14 Дечана, и док немирно наднесен над бе ВИЧОВИМ „Зрењанином Ми марги 5 је. Тај свестрани прилаз Матићу је, по а ни, она спедифичност прилаза једном ау А
у критичкој анализи, поготово кад је у питању однос према тако ЗНАЧАЈНОМ незаобилезном писцу У савременој Ка пи књижевности. Ређепова критичка, За стика, дневник свакодневног трајања, У раво доказује и показује једну Моли тућност а писца, Пе наглабања и сувопарних нага ања. ге ћи доследан таквом концепту, аутор ј 45 пео да Матића још више ОВАА и НЕ товој, иначе, постоје и трајној пр т нови печат. и по равно, требало се „доста. то НОР · ћи" и „повлађивати Матићу да би е до ирана анализа. а. исто
била једна неисфорс те зна» тренено бити без — уступака, И то 1е Е
КЊИЖЕВНЕ НОВЕ ~
КРИТИКА
ДРАШКО РЕЂЕП
МИРЈАНА СТЕФАНОВИЋ
чајан однос Ређепа према Матићу, тако да је надградња пишчевог дела чиста, присутна и ничим омеђена. Једна отвореност, „ноншалантност“ чак, из које избија прави сјај Матића и његовог дела. Покаткад ће то бити мисао саткана од двадесетак реченица, а покаткад само њен кроки, што је опет — у извесном смислу заједничка одлика писца и критичара.
Ова књига је смеран дијалог, помало одвише приступна, да би прави дијалог Матића и Ређена, добро вођен, био целовита допуна свега, раније, написаног и свих оних још пенсписаних маргиналија о Душану Матићу.
Раде Обреновић |
ТРАФИКОНИ УШЕВНИХ СТАЊА
Мирјана Стефановић: „Индиго“; „Нолит“, Београд, 1973.
ТРЕЋА КЊИГА песничких текстова Мир-
_јане Стефановић само делимично настав-
ља поједине преокупације и елементе песничке технике из претходних збирки („Волети", 1960. и „Пролеће па Теразијама", 1967). По много чему она је особена и занимљива и у књижевном опусу ове вредне и даровите списатељице и шире, у нашем данашњем песничком тренутку. У досадашњим књигама песама, а у скоро истој мери и у књизи прозних записа „Одломци измишљеног дневника", 1961, целовитост песничког света и књижевног поступка више су се показивали младалачким замахом и неконвенционалним угловима гледања света, него јединственим ставом према песничкој материји и доследним под“ ређивањем појединачних виђења некој чврстој и консеквентно развијеној поетици. Књига „Индиго", коју бисмо, поштујући класична књижевно-теоријска класификовања, могли примати као збирку песама у прози, представља врло компактну целину, у којој је јединствено осећање живота доследно провучено кроз све текстове, дајући им, функционалношћу у целини, и оне стране сложености које оне, иначе, не мају док се појединачно читају.
М најновијој збирци је дошао до правог израза један песнички концепт који је раније само у замецима могао код Мирјане Стефановић да се запази. Основи тога кон“ цепта су у потенцираном настојању да се укине свака граница између такозваних поетичних и такозваних непоетичних тема и садржаја. То је настојање толико битно за профил песама и за однос списатељице према песничкој материји да су У потпуности уништена стереотипна, клишетизирана осећања појединих животних ситуација. Док песникиња, на једној страни, успева да поетизује неке форме и животне ситуације који по својој природи асоцирају на натуралистичке атмосфере и скоро морбидне Аоживљаје, са друге се стране оно што је традиционални поетски и лирски декор преводи на језик који упућује на прозаичност, скоро на тривијалност. Има у томе местимично нешто од оних надреалистичких играрија, има, понскад, и надреалистичке позе, али и доста стваралачки мотивисаних, аутентичних разбијања површинских узрочности и веза. Тако се, на пример, у првом делу књиге, — који се бави појединим физичким и душевним стањима и где се пева о де ловима човековог тела, — извађена плућа пореде са једрим лишћем и мирисавим млеком, дакле са неким сликама што упућују на пунији и ведрији доживљај света, док се у другој једној песми сан, који је за песника, не само романтичног, увек прибежиште и надокнада за ненађени рај, пореди са прозрачним пудинтом У чинији. Из оваквих неуобичајених контрастирања палс се искре појединих сложених значења и контемплативности, што је обележје повијег песничког усмерења Мирјане Стефановић.
У највећем делу збирке песникиња жели да наслика, или, тачније, да преслика, као преко индига, поједина духовна п душевна стања и извесна карактери“ стична расположења, као што су: самоћа, љубав, љубомора, завист, страх, освета, оптимизам, жалост, пријатељство, бес, мрлања, смејање, п многа друга, Она пастоји да при том потпуно избегне дескрипцију п истраживање узрока оних стања о који ма пева. Искључује се директно морали“ стичко одређивање или коментарисање са
извесним циљем; намера је да се из дубоког интроспекцијског понирања извуче само огољена физичка, скоро графичка, схема доживљаја. Ове су песме својеврсне, врло успеле психолошке анализе, које не говоре о појавама директно, нето о њиховом кошмарном пројектовању у свести модерног човека. Ево како је, рецимо, опредмећен, бес: „Усијан метак потоди тело и од средине га једе. Гоји се, прождире п расте, тело копни и нестаје, у њега се претвара, бес за зачас до коже поједе, испуни до танке саме површине, затегне и кожа прсне и сроза се, бес стоја 20 пи усијан, шишти". Или, пак, у другој песми, осећање срамоте: „Мокар блатњав реп ландара по толим нотама. Тело стиснуто око себе као пуж: зуби глођу стомак монотоно, као освакаћу гуму. Џотреба за још јачим затварањем. Иако без директног присуства песничког субјекта, песме Мирјане Стефановић непрекидно подразумевају тај субјект, су“ герирају присуство личности модерне психолошке конституције, која у снажном осећању сопственог удвајања долази у стање самопосматрања, хладне и рационалпе психоанализе. У нашој новијој поезији мало је текстова са оваквом врстом психолошке узбудљивости и са овако 0собсним подређивањем језичког медија осећању живота и најважнијим значењима. Пројектовање доживљаја и душевних стања на физичка стања и физичке закономерности захтевало је нарочиту фактуру песме. Сведеност језичких елемената на најмању меРу, у највећем броју песама, успело је под“ ређена усмеравању асоцијација ка ин телектуалним сферама, Многе се песме могу, без насиља и без превише слободних асоцијација преводити на есејистички је зик. Њихова је успелост, међутим, управо у нађеној граници између "песничког, мета-
форичног, сликовитог и вишезначног гово“
фра, и оног казивања које, иако интелек-
· туадно; губи песничку сложеност и умет-
ничку организованост.
Мпрошћено речено, нова књига Мирјане Стефановић доноси несме које се ложивљавају као најзанимљивији есеји, а пе опонашају ни језик ни, методологију есеја.
Чедомир Мирковић
АВИЈЕ КЊИГЕ 0 ПРВАКУ _ ХРВАТСКОГ
_ РЕЛАНЗМА
Владимир Анић: „ЈЕЗИК АНТЕ КОВАЧИЋА“; „Школска књига“, Загреб, 1971. — Емил Шхампар: „АНТЕ КО. ВАЧИЋ (есеј ни избор)“; „Кај“, Загреб, 1972.
“ ДВИЈЕ посљедње године појавиле су се двије важне радње о прваку хрватског реализма Анти Ковачићу (1854—1889).
М својој докторској радњи Владимир Анић дао је одговор на низ питања важних за знаност о језику и књижевности, од којих су два основна: како је Ковачић послужио језику и како је језик послужио њему. Ковачић је много рабио нарјечје и то кајкавско и на тај начин је дјелом потврдио став „затребачке филолошке школе“. Многе његове ријечи нису продрле у књижевни језик јер су приређивачи регових дјела избацивали или мијењали кајкавизме. М посљедњем, четвртом, поглављу своје монографије која има више од двије стотине страница (а нема на жа лост сажетка на којем свјетском језику), Анић је највише простора посветио Ковачићевим стиловима. Првак хрватског реализма успјешно је употребљавао стилове књижевног језика у доба кад они још нису били разрађени као данас, Кандидат је посебно _ обрадио _ књижевно-разговорни стил, поетски, публицистички, уредско„службени и знанствени, те свагдањо-раз товорни стил. .
Владимир Анић је први, и то треба по: себио пагласити, темељито_ проучио језик једног хрватског писца из деветнаестог стољећа. Зато је и потпуно разумљиво што, у правилу, не иоређује Ковачићев језик с језиком његових колега у књижевности. Тако нпр. Лнић свега једном (в, Регистар имена и појмова) спомиње, и то уз пут, Балског, а ни једном Лесковара. Навео
сам ова два писца из слиједећих разлога: и Ковачић и Балски и Лесковар су из ис тог краја (Хрватско загорје), припадају истом раздобљу, а Ковачић и Балски су рођени и исте године (1854). Тек кад се међусобно пореди језик и стил споменутих писаца, а и осталих хрватских писаца из тога доба — а та ће се поредба извршити тек онда кад ти писци добију монографију о својему језику и стилу, као што је сад добио писац романа „УМ. регистрату— моћи ће се точно утврдити њихов принос хрватској књижевности што се тиче језика и стила.
Послије студија и избора из дјела С. С. Крањчевића, Јосипа Козарца, К. Ш. Балског, Еугена Кумичића и рада „Радник У Ајећлима хрватских реалиста“ појавио се есеј о прваку хрватског реализма из пера редовитог свеуч. професора дра Емила Штампара.,
За разлику од својих претходника, Штампар је у Ковачићеву _ књижевном дјелу јасније изнијансирао пишчев развојни пут и означио три фазе његова књижевног уздизања. Нема двојбе да је на Ковачића, као и уопће на хрватску књижевност, имао снажан уплив Аугуст Шеноа и књижевна традиција (Мажуранић, Прерадовић, Марковић ми др). Тога се утјецаја наш писац неће сасвим ослободити ни онда кад је пошао властитим путем у опозицији према тој традицији,
У првој фази Ковачић је неријетко У атмосфери турско-хајдучких и егзотичних мотива и тиме наставља традицију хајдучко-турске књижевности из педесетих и шездесетих година коју је већ и Шеноа нападао. Преко повјестица све се више укључивао у Шеноино доба (завичајна лирика, сентиментално опијевање загорског пејзажа, наглашавање братства са Словен» цима),
У средини године 1879. Ковачић се разишао са Шеноом, У првој, а и у краткој другој фази, која је радикално правашка, и активистичка, значајна је оптимистичка поанта — сјетимо се свршетка Шеноине „Сељачке буне“ — унаточ смрти станови“ тих ликова. Тако је на примјер у „Љубљанској катастрофи“ катастрофа тренутна за младог приповједача, који се повлачи из љубавног трокута да не повриједи једну или другу сестру, али оне на крају налазе срећу с другим, те се заједно нађоше
оу угодном друштву.
Штампар је упозорио и на пјесму „Метеж“ (1883), која је тискана исте године кад и Кумичићев пронатуралистички чланак „О роману“. У споменутој пјесми писац исмијава шеноински идеал књижевности што оптимистички уљепшава стварност и заговара реализам и натурализам. У трећој фази, притиснут тешком политичком стварношћу и особним недаћама, даје потресне расплете и жалосне епилоге (нпр. у роману „У регистратури“), за разлику од претходних раздобља. под Шеноиним дојмом.
Много пута понављану фразу да је Ковачић био радикалан праваш, Штампар је допунио. Тако је нагласио да је у „Миљенки“ каснији праваш, „стеклиш“, ми љеник вође, уздизао борбу наших народа против турске власти и при том је истакнуо југославенску идеју шеноинске. генерације, јер ту сурађују Србин, босанска Српкиња, Хрват, Словенац, а спомиње се и слика црногорске књегиње у златном оквиру. Након штросмајеровске и радикално правашке оријентације, Ковачић прераста странчарске позиције и поставља проблеме на шире човјечанске хоризонте, Тако у „Фишкалу“ умјерено суди о илиризму.
У својему есеју Штампар је много пажње посветио естетској, умјетничкој страни Ковачићева дјела, ослањајући се лагано на социолошки аспект. Осврнуо се је и на пишчеву технику писања, улогу приповједача, језик, а с обзиром на стилске слементе је истакао: „Тај писац снажне, ишвентивне али и неукротиве фантазије плодан је реалист с неким натуралистичким елементима те јаким романтичким примјесама а гдјеглаје и баластима, али и тражилац модернијих путова у хрватској књижевности“,
Аутор је с правом завршио есеј с ријечима да је Ковачић дао велик стваралачки прилог хрватској књижевности, отварао јој нове путове пи потицајно дјеловао на њезин даљњи развој.
У избору из дјела Анте Ковачића писац је дао највише простора оним страницама којих је вриједност сигурна и потврђена, По први пут у једном избору нашла се и љупка лирска пјесма „Вјетрић“.
|
Шимун Јуришић
~