Књижевне новине

| Из нас је

| '

Драган Колунџија

"попео земљ У

Х

у Најлепши стихови ових песама су имена двадесет и двојице Колунџија којима су узели животе у Јасеновцу и на Коза“ ри. То су моји најближи: три Душана, два. Милоша, три Драгана м два Милана мојих стричева Симе, Милована, Михаила, Таше, Марка и „Драгутина м моји најрођенији: Јован м Миле „Џрног“ Лазе, Симо Лазин, Љубан, Саво, Раде, Микан, Васо, Којо, Марко, Славко и Бранко,

Њиховим сенима посвећујем ове стихове,

1 2 % - %, та

Сан. није дошао а небо је плаво И чује се јаук. -

Изађи сунце да. те видимо , И да нас огрејеш. ;

2

Кораке прве замшиљамо Изнад кровова, Зубе на лицу,

Покрет мајушног зденца, Пут неизвестан.

5

Скрстио сам руке. Молитва ми оборила 7лаву. Изаћђи ружо великог дана, Из махуне меса.

4 %

Једина. срећо и кућо, Није то туга.

Ударамо својим телима о прагове и звезде; : Ударамо својим телима о колевке и гране; Ударамо својим телима о тело његово.

5 у

Говорим, јер знам да то није ни радост. Да

У загрљај ће наш али и у загрљај хијене;

У јутро ће свог доласка али и у крвави час одласка;

Са нама заједно ово пије свет.

6

Сан није дошао, чују се лекари.

~

7

Разбите војске у које ће отићи видим у даљини;

Бескрајно удаљен од нас никада нам се неће вратити;

Стићи ће та вода или ватра, човек или звер.

8

Надиру црни у својој љубави. Колико год их волели још нас више мрзе. Изаћи ружо мокра из трада и трг свој орани.

ПОВРАТАК _

Заборављена је она ноћ, памте се само звезде. Сине у рукама земље, земљо у рукама сина. Ружо на ногама и'сва од плаветнила главо, Смеху цвркутави на камену на моме колену.

Заборављен је страх, памти. се шака воде. Твој плач што се цеди низ тишину леђа. ноћи, Твоја уста што се уливају У хладну планину, Твоје чело што се мења попут нашег месеца.

Заборављен је бол. Устај. Јутро.

Из уста ти већ излази мало сунце Заједно са речима које ме љуте, Заједно са брбљивим птицама. а

Трчим за твојим птицама,

Трчим за твојом сутрашњицом,

Откривам ружичњак у твојим трепавицама, наду у твојим прстима —

Дете јабука, јабуко крви, крви на љуљашши.

У својим нотама носим путеве којима ћемо У свет по љубав.

На ватри коју подне храни. Тувам заставе које ћемо развити, сунце. Губимо сунце, заборављамо, ноћ испод себе,

1 гедно нас двојица, један у два Пропадамо заједн јиц ОИ

: | Је Радујем се јер ме приближаваш светлости,

Бојим се јер ћеш зажалити што смо се родили. Заборављене су муке, изашао си у младе шуме Немам храбрости да те погледам.

' П реко оборених плодова родова низ Србију Путуј живо срце, живи изворе.

Из рукописне збирке „Људске светлости" награвене првом ОВОГОдИШЊњОМ седмојулском наградом „дДратојло

Дудић"

СПВИИШНОЕ 6

МИТАР ДАНГУБА

- Миливоје Јовановић

МЕБУ ПОСЛЕДЊИМА је у градић, на истеку прве ратне јесени, стигао и Митар. За разлику од осталих, Митар је дошао сам. Дошао је једне вечери, преспавао у порти под храстом им већ сутрадан пошао да тражи посао. Најмио се код ковача и дрводеље истовремено, уздајући се у издржљивост својих коштуњавих руку; није се, меЊутим, либио ни да ориба под у свратишту, довезе саку с реке или одвезе Бубре на сметлиште. Житељи градића су зловољно хуктали и стезали песнице, осећајући како губе контролу над наравима градића. Досељеници који су павирали у чопорима и с важним раз лозима измицали су њиховој пажњи, па се утолико пре

· њихова сриба сручила на Митра. О њему се ништа извесно

није знало; он је чак и радио тихо, не дајући знаке о своме пореклу, вештини и послушности, Према неким тла совима био је избеглица. чији су родитељи настрадали далеко од градића; према другима — побегао је од родитеља како би потражио једно Од оних пробитачних занимања која доноси рат; било је и таквих, који су тврдили како је Митра у градић послала сама нечиста сила да увећа "његове неприлике, ако не и да предскаже његову пропаст, Митру су била позната сва. мишљења о њему, али он за то није марио. Понекад би људима давао за право, јер човек не живи само у својим представама о себи, а уз то су Митрове представе о себи биле нејасне и мењале су се. Понекад, пак, био је љут на нове суграђане и судбину која га је за њих везала, јер је мислио да његова повученост не може никоме да смета и да су људи у рату и тако ловучени у себе. Стога је ћутање успостављено између њега и традића примио као услов свог опстанка у нежељеној средини, павикавајући се на њега постепено, као на сваку несрећу. Једино су деца представљала изузетак. Она су лутала по традићу и околини у ишчекивању догађаја који би потресли њихово детињство, али таквих догађаја није било, Митар је осећао детињу душу жељну лутања, и с тугом је посматрао како их родитељи предвече као чопоре тушчића одводе на починак. Између деце и Митра брзо је дошло до присности заточеника или бегунаца. Депа су

МАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

се радовала непознатом другу, а Митрове руке су се одма. рале од рада док му се душа препуштала несташлуцима Заснословних прича у којима од детиње представе о градићу није остајао ни камен на камену.

Па ипак, Митар је ускоро добио надимак који није од:

товарао његовом месту у градићу. Висока раста и бледолик, |

кривих ногу и дугачких, опуштених руку, он није претпо-

стављао да би у каквој жени могао стећи ни сабеседника, а камоли да би јој његова помоћ устребала; једина жена

·која је живела у његовим успоменама била је мајка, па и

она је у њима боравила више као сан о жени него као њено оваплоћење. Но догодило се да су жене градића осетиле изненадну и лукаву потребу за' Митром, доневши му тако ново занимање, које је житеље градића подстакло да та назову Дангубом. Митар је понекад помагао женама у раду по кући, Као деца, и жене су наслутиле Митрову приврженост питањима душе; његова близина их је просто терала на поверљивост, па је Митар ускоро знао многе њихове тајне које су остајале непознате њиховим мужевима и пријатељицама. Уз то, све жене градића, као и све жене света, добиле су с ратом нову бригу. Рат увек узнемири срце, привикавајући га на стрепњу; рат односи људе и срце тада попушта и не може се заменити другим, али жене градића и целог света су знале да су се људи могли изгубити и на други начин, када срце беспомоћно клизи у месту, ужаснуто и осуђено на муке без умирања. Рат је био тежак и жене градића нипошто нису хтеле да изгубе своје људе и њихова срца. Будући да су мушкарци градића одвајкада били беспомоћнији од жена, њихова срца су прва малаксавала: малаксало срце тражи снагу која ће га преплавити, непознату као и стрепња рата, па су у нади да ће ту снату стећи мушкарци градића криомице одлазили другим, све жијим и чезнутљивијим женама-досељеницима, нестајући из својих домова као да беже од јалове јаве У блажени сан. Жене градића су намах осетиле опасност од ове изненадне сеобе. И одмах су се сетиле Митра. Адвокатова же на га је прва без околишења позвала и замолила да 07 крије непожељни траг. Митар ју је гледао збуњено и некако жалостивно, трупкајући одрвенедим ногама У полумрачној просторији која је некад била гостинска, соба. Можда се сетио мајке, која је једина знала докле се простире зебња срца; тек, дао је пристанак, не знајући ни сам шта ће од свега испасти. Тако је почело; адвокат је био ухваћен на делу и без отпора се повукао. То је дало подстрека и другим женама да затраже Митрове услуге.

· ну пресуду, осећајући чежњу за њом и снагу за нас

"бано-молећивим погледима паслутила да се ве

"сачекали и покушали да га силом врате, али

Мушкарцима градића су дојадили стални прогони, сл4 су се окупили да се посаветују шта им ваља и = место састанка су изабрали кућу у којој је СТАНЕ ђ војка по надимку Муња, надалеко позната по вешт А привлачи малаксала мушка срца. Муња. их је примила достојанствено, стојећи насред своје неуредне собе што је одисала на малаксало мушко срце. ~ ;

— Они који вреде и су у рат — изрекла је своју стару мисао о градићу, севајући жаокама очију и гледају ћи у даљину иза прозора. — Требало би вас све тамо послати, да научите шта ћете са собом.

Мушкарци градића су покорно слушали опору УРЛ

њем живота коју им је даривала; и поред свега, одбацујући их као мушкарце, она их није напуштала као људе којима је потребна помоћ, Тако је било им овом приликом. Била је потребна градићу, била је то горка веза, али се Муња помирила с њом; као Митар, и она је плаћала цену своје самосталности и свога отпадништва. Док су Је слушали, мушкарци градића су кројили своју идеју, једноставпу као актавим и ужурза са грали-

земља на пустари, и Муња је по њиховим сј

ћем наставља.

— Дакле, то су ваше брите — рекла кс И их. — Знала сам, допуштате да вас обична дангуба вуче за нос. Нека буде по вашем, изгледа да бољих и пема у овој јазбини.

Но. десило се мешто непредвиђено: мушкарци традића нису знали да је Митрово српе било одвраћено Од жена. Митар се чудио Муњиним вредним настојањима, пс схватајући разлог изненадне добре воље девојке из куће на пустари; када је најпосле улучпо прилику ла пођетне кроз прозор, оставивши иза себе вриштаву белину Муњипих дојки и узалудну врелину даха из њених носпица, У трену му је прошло кроз главу да Муња није имала тужме

очи и није подсећала на мајку. Мушкарци градића су та се уто иза

је, саслушавши

утла појавила поворка њихових жена надвоје-натроје, Оле вених, рашчупаних коса и са бакљама у рукама, која се упутила право на њих. Мушкарци градића су УСТУКНУАЈТ И

пустили Митра који је нестао у помрчини; између две стпа-

не избио је рат, који се завршио лупањом прозора на Муњином дому, исписивањем срамотних речи па његовим 3зидовима и бучним песничењем. Епилог је уследио у Поли. цијској станици, куда је веселу поворку _ олвела ноћна патрола.

Онда је тихо дошла последња ратпа јесен У градићу, Из даљине је допирала тутњава топова, људи су сво чешће упирали погледе у даљину. Уз тутњаву топова Митра је

поново потражила адвокатова жена; клекла је и стала та,

преклињати да јој врати мужа. Митар је већ мислио да, је њетов рад постао непотребан, а човек се брзо одвикне од непотребног рада, али је адвокатова жена имала тужис очи и он се сетио мајке. Траг је лако откривен, водио је Муњиној кући, Било је влажно у ваздуху ОА кише која је данима сипила, пут је био расквашен и пустара са Муњипим домом у даљини лелујала се као утвара. Митар је по обичају неопазице стигао до Муњиног боравишта. Упутио је хитар поглед кроз прозор из дворишта, прескочивији томилу влажног смећа; завеса је била напучена, у соби за-

' џело није било никога. Обишао је кућу, успео се степени.

цама до стражњег улаза, провирио са стране и угледао адвоката, Муњу и непознатог човека како тихо разговара. ју за столом. Били су нарочито сабрани и као на опрезу; сваки час су загледали кроз прозор иза кога је стајао Митар, заклоњен сивилом кише, Митар није знао многе ствари у животу, али је одмах осетио да је траг био погрешан и да овог пута није требало ићи Муњином дому Ахвокатова жена се преварила, п Митар је помислио како је испало добро; најпосле је имао веродостојну причу о градићу који се преварио. Одмакао се од прозора, стрчао низа степенице, заобишао кућу и погнуте главе се упутио преко пустаре. Осетио је снажну жељу да, с меким подели мислн, али ма путу није било никога; само се чинило да је тутњава ојачала и да киша коначно малаксава. Онда је на ивици пу.

старе угледао рану поподневну патролу, која му се хитрим “

корацима приближавала.

Откако је у градићу није имао посла с патролом. Мз то, било је необично што се патрола појавила дању и што је корак наоружаних људи тако одлучан. Збуњен пепаданим сусретом, Митар је застао кад су му се људи приближили на двадесетак корака, Из групе се издвојпо највтипи, војник суморна лица; са аутоматом преко леђа, млатарао је рукама дозивајући Митра: „Му-ња“, чуо је Митар кроз кишу која је престајала, „Му-ња, во вонт Музлва2" Сад су се гледали у очи, и Митру је синуло како приче почињу из почетка и како им никад неће бити краја. Стајао је п то ворио војнику како треба поћи назад, како ће и он поћи-с њима: „Муња вонт вајт фон хир“, говорио је Митар испрекидано пи сипљиво кроз кишу, „Муња.. “ Војник је очи гледно разумео Митра, јер се повукао другој двојици, стао им нешто говорити и најзад дао знак Митру да приђе. Он: да су пошли кроз опустели градић, пролазећи поред кућа као поред мртвачких ковчега. Обишли су складиште буради, циглану, силос, војничке касарне; поново се указала чистина, овог пута с друге стране традића: били су на сметлишту. Митар је почео скакутати преко јама, одвла: чећи тројицу од градића; но њихова послушност се гасила, и Митар је чуо звук као када се аутомат с леђа узима У руке. Однекуд је замирисало на божуре које је гајила ње-

това мајка; затим се Митар нашао на ивици велике јаме.

и нагло скренуо у страну, јер више није имао куд: окренуо се и ударио војника по рупи. Био је то слабашан ударап, недовољан да оружје избије из руку. Војник је само пао џ јаму, али двојица нису пропустила прилику; чистином се проломио вишекратни прасак, Митар се згрчио на блатњавом тлу, а онда су га двојица одгурнула у јаму.

У градићу је рат био завршен два часа после догађаја с Митром. Ускоро су засвирале сирене, заиграли добоши и трубе; у брујање су се умешала и звона, сетна на киши која је поново почела да пада. На тргу у центру градића подигнут је катафалк на коме је стајао раскошни ковчег украшен заставом и цвећем; око њега је почивало десет других ковчега од чамовине, покривених цвећем. Пред ма:

сом која је непрестано надолазила, на подијум се успео.

непознати човек у војничком шињелу. Говорио је о човеку

у ковчегу украшеном заставом и швећем, о томе како |] тај човек био сиромах и како је имао богату душу; све је учинио за градић, све је било спремно да подели његово славље, али кад се тог поподнева вратио из тајне посете градићу и кад су војске кренуле једна на другу, погинуо је међу првима. Човек на подијуму је завршио свој кратки товор, прешао руком преко лица м дао знак људима који су стајали око ковчега. На то су ковчете понели ка кочи“ јама с белим коњима; цео градић је пошао за њима, ка гробљу, јер је гробље било најлепши део градића и јер је ваљало постојати у тишини поред мртвих. Ишли су дугом кротко, са заставама и пвећем, кроз кишу и сложни, као да ће се придружити мртвима. Потом је киша опет престала или сасвим ослабела, ми гробљанску капију је обасјао смирај старог сунца. Блистала је и кад су се враћали пола часа касније, без застава и цвећа, још туробни и сметени као да рат није био завршен.

А кад се све стишало и градић почео да сања, кроз гробљанску капију су прошле три жене из градића с Ми. тровим телом увијеним у бели чаршав. Две жене су та но силе, подижући сваки час крајеве чаршава који су се вук“ ли по блату, а трећа је у рукама имала лопату и пвеће. Све је било готово у тренутку, јер је земља била још растресита после кише а Митар није имао никог свог У градићу који би за њим туговао. Жене су обрисале увежбане сузе и поклониле се земљи испод које је лежао Митар Дангуба; онда су и оне пошле градићу и својим сновима, Било је сасвим тихо као после сваке несреће, дуж дрвореда и другде, само је још велико небо сијало тамом п изгле дало је да ће у том последњем пожару најзад све пото-

нути. | .