Књижевне новине
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ
СИНТЕЗА ДЕЛА И ВРЕМЕНА
Надежда Петровић: 1873—1915 ретроспективна изложба слика, Музеј савремене уметности |
АУТОР изложбе, др Катарина Амброзић од раније позната као истраживач и по. знавалац дела Надежде Петровић у обимном предговору дала је о њој несумњиво до сада најкритичкију студију, свестрану анализу дела, мучни пут успона утицаје и аналогије, учитеље и ученике, осветливши овом личношћу целу једну епоху на малој србијанској, провинцијској позорници, али и на великој сцени европских догађаја Аналитичким методом и систематичним приступом личности и делу, уз: коришћење и проверу огромне библио-биографске грађе на неколико језичких подручја, остварена. је озбиљна могућност не само за даље студије већ и за дефинитивну оцену вредности Надеждиног сликарства. Учињен је, дакле, један од последњих корака. до синтезе свих оних многобројних напо-
ра који су улагани у прикупљање грађе о.
личности, делу и времену које је било Надеждино време али које, тако често, није признавало да је Надежда открила и изразила његово лице и његову суштину. И да је дубоко загазила у време будуће, додирнувши неке непролазне вредности у тајни самог бића постојања,
Тако су, захваљујући овој изложби, отпале многе претпоставке, заблуде и неизвесности, како у прилазу самом Надеждином делу тако и у историјско-критичкој литератури која је трагала за њеним интегралним ликом. Осветљени су путеви њеног развоја у свим фазама, од самих почетака у атељеу Борђа Крстића ин Школи Кирила Кутлика, преко Минхена где се најпре обрела у атељеу познатог Словенца Антона Ажбеа а затим била ученица професора Екстера, до повратка у Србију 1903, када започиње њена огромна, мушка, често усамљеничка борба за властити израз, за слободу личног исказивања али и за шире културно-уметничке и друштвене хоризонте. Из године у годину пратимо рађање овог монументалног дела и раст личности која је умела да буде страствени европски путник, од Минхена преко Беча, Венеције и Рима до Париза, која је у малој, скученој средини доживљавала велике инспиративне узлете, која је око себе окупљала пријатеље и истомишљенике, зачињала акције, рађала идеје и покрете, али истовремено била оштар, објективан и обавештен критичар. Израста личност која је снагом свог убеђења стварала отпоре, страх и завист, јер је, борећи се за ново, истински вредно, ломила оквире старог. И сада изгледа сасвим логично што је ова жена завршила живот као ратник.
Од пелог Надеждиног опуса сачувано је на жалост само око 200 слика од којих се на изложби може видети око 170, Но оно што је досадашњим истраживачима задавало највеће тешкоће око датирања и периодизације појединих дела, сада је; чини се, добрим делом савладано, мада је Надежда ретко датирала своје слике. Тај огромни посао око периодизације њеног дела коначно је приведен крају и то је још један драгоцени прилог бољем са гледавању њеног опуса у целини.
Међутим, оно што делује монументално, што запањује неком несвакидашњом атмосфером, то није број изложених радова ни њихови, у просеку невелики, формати. Запањује драматска напетост унутарње снаге сваког комада, виталност де да која избија из сваке његове партикуле, количина · страсти која је уткана у сваки потез, она збуњујућа, директна окренутост суштини самог чина сликања. Сликање је стваралаштво а сликарство израз стварадачког духа. Јасно је данас да је ово сликарство, у својим највратоломнијим тренуцима, у себи сажело, као у фокусу, објективно и субјективно, у грчевитом ва" тромету тренутка, па су платна, појединачно и у целини, резултат распаљене страсти и темперамента, без рационалистичке конструктивистике која тежи остварењу „стила“ као. вањске ознаке дола. Дати аутономност ликовном елементу у коначној организацији слике, помажући му са МО „технички“ да се афирмише као носи-
лац примарног стања стваралачке свести, ободити боју као основно
значи — оса средство исказа, везаности за предмет слике, без обзира да ли је он људска фигура или пејзаж, ти скоро једини инспиративни мотиви Надеждиног сликарства. То је оно што је и данас савремено (не мо-
тинско у делу Надежде
дерно) јер је суштин. па То и она јединствена, непоновљива усмереност на проналажење најкра-
ћег, директног пута од импресије до екс пресије, до самог језгра смисла у ле јама универзалког значења слике. Зато ће помало пасти у сенку, или бар у други план, дилеме око импресионистичког или експресионистичког стилског одређења њеног сликарства. Ти појмови су, овом изложбом, рашчишћени или су доведени до прага разрешења. И више од тога; из ложба је јасан, зачетак синтезе дела и вре
мена у којем је дело настало. |
Срето Бошњак
СВЕТЛАНА БОЈКОВИЋ, ПЕРИЦА СЛОВЕНСКИ И ОЛГА СПИРИДОНОВИЋ У СЦЕНИ НУШИЋЕВОГ
„МИСТЕР ДОЛАРА“
ПОЗОРИШТЕ
НУШИЋ И НАШЕ СТИАНЗАЦИЈЕ
Поводом премијера „Мистер Долара“ у Југословенском драмском позоришту и „Сумњивог лица“ у Београдском позоришту
ШТА БИСМО МИ данас без комедија Бранислава Нушићарг Репертоар многих наших угледних сцена био би нужно или сиромашнији и тужнији или би још више подлегао иностраној продукцији, Овако, дело истински великог српског комедиографа није само синоним наше новије комедиографске традиције већ, рекло би се, и својом аутентичношћу и специфичношћу потреба данашњег театра. Није реч толико о литератури атмосфери и истинама које осећамо и препознајемо. О Нушићу све знамо, па ипак, поједини комади измичу тим рационалним опсервацијама и непрекидно их релативизирају и чине субјективним. Отуд је у новије време више редитеља заокупљено том Нушићевом необухватљивошћу, лелов' осам духа. Био то за неког литерарни фолклор или не — на питање где је прави Нушић и како та играти сада није лако наћи одговор.
Својевремено је Александар Огњановић својом духовитом поставком „Ујежа“ потврдио могућност другачијих приступа Нушићу. Тај метод стилизације, у коме се мешају сатирички, комични и естрадни елементи, неколико пута је вариран, али је тек са Беловићевом режијом „Мистер Долара“ на великој сцени Југословенског драмског позоришта обогаћен новим вредностима., Успех је тим већи што се том представом наставља традиција ове изражајно богате куће да Нушића презентира увек изнова у свежијем, садржајнијем и колористички привлачнијем издању. Редитељ се инспирисао текстом, али исто тако и ансамблом, па је добио амбијент у коме су се слободно таласали ритмови препуни лепих запажања, успелих карикатура, сатиричних валера и глумачког шарма тако да је „Мистер Долар“ био истовремено и комедија и сатира, а често и спектакл, у коме су рационални аранжмани деловали као спонтане и надахнуте импровизације.
Бедовић се, заправо, цело време налазио у близини оне опасне границе после које је поигравање са Нушићем крајње ризично и опасно. Отуд можда и оно непотребно истицање карикатуралности у ликовима и ситуацијама које су већ саме по себи препуне људских деформација! За Ђеловића је било важно да пишчева горчина и сатиричност добију лакоћу у презентацији и у томе је успео. Од свих досадашњих тумачења „Мистер Долара“ ово је свакако једно од најзанимљивијих.
У сценографским оквирима које је поставио Владислав Лалицки, и стилски до“
НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ; „ТКАЉЕ“
колико о менталитету, |
бро одабраним костимима Божане Јовановић, готово све улоге су подједнако важне и приметне па се чак ни лик младог конобара Жана посебно не експонира, Сатира, мада нешто блажа и добронамернија, односи се и на њега и комика младог Слободана Бурића добија занимљиве пропорције: он непрекидно задржава рустичну свежину, наивност и осмех али се то не прекидно мења тако да је његов Жан доста оригинална интерпретација, успех који њега обавезује а нас радује! Петар Словенски је свог Матковића представио са енглеском салонском ноншалантношћу. Зоран Милосављевић, као уредник, градио је у својој улози сатиричну нијансу. Власта Влаисављевић је Председника клуба врло прецизно повременим променама акцента лоцирао у његов прави амбијент. Слично је било и са Марком Тодоровићем у лику Послератног господина, У паради женских крокија учествовали су: необична у сваком погледу Олга Сппридоновић (Госпођа саветниковица), освежена Маја Димитријевић (Госпођа модел Пату), ДАубравка Перић (о којој се са разлогом доста шапуће), Марија Милутиновић (са сатом на подвезици) Бранка Петрић, Ралдмила Ђурђевић (Маришка), запажен је дует супарница Зорице Шумадинац и Светлане Бојковић, као и Бранка Веселиновић у изванредној епизоди пословне жене. Са њима су се у игри допуњавали Драгољуб Милосављевић-Гула у смешном лику Господина саветника, Иво Јакшић, Иван Бекјарев, Млађа Веселиновић, Мирко Буловић, Морис Леви, Бранко Миленковић, Љубомир Богдановић и Бранко Цвејић. Ко је бољи или ефикаснији тешко је рећи, у питању су нијансе и свесно подређивање колективној игри која је технички аранжирана тако да свако има своју деоницу ман стилску особеност коју Беловић уграБује у партитуру и интерпретира са великом заинтересованошћу и одговорношћу. Оно што је најлешше у овом спектаклу то је жеља целог ансамбла да представа живи на сцени и да овако стилизована добије аутентичност која ће бити публици драга а уједно представљати уметнички резултат. Ова представа је велико охрабрење на крају сезоне која се за Југословенско драмско позориште може по мното чему сматрати преломном.
Управо такав занос и потреба за потврћЂивањем не осећају сету новој поставци „Су мњивог лица“ на сцени Београдског позоришта. Играти на овај начин Нушића — то више није ни храброст ни заблуда, већ нешто што личи на уметничко самоубиство. У часу када сви желимо обнову театра овако нешто се није смело појавити! Небојша Комадина је редитељ веома немирног духа који радо експериментише и често са видним успехом. Овог пута отишао је у крајност својом стилизацијојм и делокализирањем Нушићевог текста: амбијент је сасвим произвољан и апстрактан (сценографија Бранка Комадине), костими гротескни и чудни (Миланка Берберовић), а игра расточена и без правог стила. „Сумњиво лице“ је наша класика, оно има своју лепоту и изворне валере тако да је бесмислено правити асоцијације на Гогоља и друге познате сатирича-' ре. Бити оригиналан по сваку цену — то никад не доноси прави уметнички доживЉај. Тужно је гледати глумце какви су Радмила Савићевић (Анђа) и Мића Татић (Јеротије Пантић) како се просто туше У том бесмислу. Мало ко је успео да сачува свој глумачки интегритет неокрњен али се чини да је у томе био ипак најуспешнији изванредни Аушан Почек (Таса)... Зар је могуће — питамо се — да је Небојша Комадина, који је увек имао више љубави према домаћој литератури него многи други редитељи, одједном почео да мења свој став према твојг
Нушића не треба бранити, Он има сво: је пријатеље и поклонике у публици која непогрешиво осећа шта је право а шта накадемљено. Увек постоји мера која се не сме превршити. Слобода израза не трпи ограничења, али је опет, јасно да је. успела стилизација једно, а необавезност „друто. Петар Волк ·
Васка Јукић Марјановић .
Издаја
Опет сам једну мисао бацила у тамницу ћутања,
док ме нежни тамничар златном претњом подучава,
чујем лавеж а понашам се као да а ослушкујем ивркутања, најцрња је тамница у коју се човек сам Е закључава.
Живим живот као сопствени лажни. | . двојних,
подржавана бесмислом ситних рачуна, каква је то правда за, коју се борим као плаћени војник,
и каква истина чија врата стража. . ћутања крачуна.
ПУТУЈЕМ ИЛИ. БЕЖИМ
Путујем, да бих видела земљу спремну за. орање,
врбе крај реке са којих деца свирале режу,
да заборавим свако своје добровољно морање, и: пристанак да убђем у позлаћену мрежу.
На раменима се наталожила тона неког бесмисленог. бола,
разболех се од сивог бетона
и' непотребног, протокола. .
Да заборавим сумњиве мере за заслуге и предности, за. тренутак бар програмирани осмех случајношћу да заменим,
заобилазећи споменике и устоличене вредности,
у страху да се не скаменим.
Жарко Аћимовић
СПОМЕНИК АВОЈИЦИ ПАРТИЗАНА НА МОРУ
ј:
Висока моја рука оде у снагу коју нисам имао
У замаху на чудо гледам гвозденим очима од којих тори земља
А мој друг зове све жиле свог далеког и блиског меса.
да стане небо и време испод камена
на роћеној оштрини
на којој смо навикавали очи
Ово је наше последње вићење
Кажите нешто о њему јер ми одосмо у најтврћи рељеф из крви
2:
Гледају земљу и небо а виде само тренутак последњег раста с другим димензијама вида
Сенке остају у облику рељефа који нам мути крв ако нас време носи до пркоса ноктију
Тако се ништи и чува време само да би остало у тврдини облика
5:
Овога тренутка су у ветру који се чује из подземља где се мешају времена
У горњем звону
крећу кроз наше главе
као у благдан
који с ветром лакше тражимо.
У том јуришу идемо с њима у настајање
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9
о еп љ ————