Књижевне новине
ИСТРАЖИВАЊА · о
ГРОФ ОД ОКСФОРД _
ПРЕМА КАЛЕНДАРУ и жељи ИТиИ-а, ова 1973, требало је по свему да буде Молијерова година. Међутим, игром случаја или стицајем околности, она је иу нас и у свету, више него и једна раније (ако само делимично изузмемо јубиларну 1964) постала Шекспировом годином. _ Некако баш уочи новог лета немачки историчар театра Дитер Шамп пронашао је у Британском музеју рукопис (односно старије издање са факсимилом неколико страница рукописа) комедије „Херкулово рођење“ за коју, и поред свих оспоравања, верује да је Шекспирова, штавише да су преснимљене странице писане песниковом руком. Већ у јануару ове године енглески шекспиролог др Алфред Рауз доказао је да је затонетна „Црна дама сонета“ извесна фатална полу-Италијанка Емилија Ленијер, која је у своје време очарала пола Лондона, а за којом је и Шекспир уздисао и опевао је сјајним стиховима. Готово истовремено, познати британски сценариста Антони Барџес, аутор сценарија за прослављени филм „Паклена поморанџа“, наговестио је да је завршио сценарио за телевизијску серију о великом драматичару, коју ће у копроаукцији снимати овог лета једна енглеска и једна италијанска ТВ компанија.
Код нас пак, нова, Молијерова година, почела је успелом премијером „Макбета у Загребу, а затим је у истом граду одржана и премијера ређе извођене Шекспирове трагедије „Тимон Атињанин“ (данас највероватније поред „Хамлета“ најактуелнијег Шекспировог дела) према којој је снимљен и филм, први југословенски филм по Шекспиру. Поред успеле премијере „Отела“ у Зеници и у Скопљу (на турском језику) и премијера „Мере за меру“ у Београду, „ЈМ5 лија Цезара“ у Мостару и тако даље и овогодишњи УШ Битеф биће скоро сав у знаку Шекспира. У свему и код нас и у свету аппо Ротим 1973. почела је у знаку Шекспира, а у том је, ко зна по који пут, стигла стара вест са новим „доказима“ — Шекспир није Шекспир већ овога пута извесни троф од Оксфорда.
Вест која је пре извесног времена прострујала светом звучи као првоаприлска шала, мада то није. Извесни Чарлс Огберн, амерички дипломата у пензији, бацио се под старе дане на изучавање Шекспира и запео, ништа мање, него да разреши главни проблем: идентитет и 2уторство. Предузимљиви · мистер Огберн већ се обратио утицајним људима и поднео молбу властима у Ворикшајру за отварање · Шекспирове тробнице (која се налази у олтару стратфордске цркве Свете Тројице) у нади да ће ту наћи неку поруку, докуменат или рукопис, са којим би било решено све. Сем тога овај новопечени шекспиролог „тврдо верује“ да је славно песничко име Шекспир само псеудоним Едварда де Вере, грофа од Окс форхда.
На први поглед атрактивна, ова вест није изненадила ни стручњаке ни познавао це, већ оне друге, бројније људе, махом неуке и жељне сензација. Па ипак, иако није нов и оригиналан, захтев старог дипломате није. бесмислен. Феномен звани Шекспир једна је од загонетки овог света и има у себи нечег невероватнот. Најкраће речено, Шекспирово дело је метафора живота, енциклопедија духа, требник знања и ризница поетских, философских и практичних знања и савета из свих области искустава почев од поезије и философије до глуме и управљања државом, од земљорадње и морепловства до лечења зубобоље и гајења баштенског цвећа. Ова: изузетна, јединствена и непоновљива песникова свеобухватност, многозначност, дубина поимања, ширина погледа и богатство фантазије у суштини је непрегледна и несхватљива. Гетеџ се не без разлога чинило да је Шекспирову руку водио неки виши, ' 60жански ум, а Виктор Иго је закључио ла је Шекспир стварао као сам бог. Заиста, песнику Шекспиру само је природа била такмац, а он је, по општем уверењу био обичан, скроман и дружељубив човек из народа и неук глумац из Стратфорда. Сем тога, као врхунац свега, за овог по свему изузетног песника и мислиоца, фактор време као да уопште не постоји. Мако је од дана настанка последње Шекспирове драме прошло тачно 360 година, цео његов опус изгледа као да је настао јуче поводом најновијих открића и догађаја, а скоро сваком човеку на било којој тачки, земљине кугле чини се као да је намењен баш нама. Док време свим људским творевинама умањује вредност, или их превазилажењем асимилује, или пак уништава, са деценијама које промичу вредност Шекспирових дела“ расте, а интересовање за њих и њиховог песника се тако рећи рапидно повећава из дана у дан.
Занимљиво је да се са сваком новом тенерацијом јаве п нове жеље за коначно и дефинитивно решење тајне зване Вилијем Шекспир, јер је титула највећег песника вреднија од круне свих краљева света. Током ХТХ и почетком нашег века главни фаворити за Шекспиров трон били су фи лософ Френсис Бекон и велики песник и драматичар, рано преминули Кристофер Марло, човек образованији а можда м тенијалнији од самог Шекспира. Поред Шек спировог пријатеља и заштитника грофа
_КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 7
|НИЈЕ ШЕКСПИР
Саутамптона, грофа Есекса и других, један од кандидата за трон највећег песника им драматичара свих времена био је поред осталих и Едвард де Вере ХУП ерл од Оксфорда (1550—1604), старији 14 а умро 12 година пре Шекспира. Гроф је био један од љубимаца -и фаворита краљице Елизабете, али је због двобоја са дворским службеником Томасом Кнајетом и жучне свађе са песником „Аркадије" сер Филипом Сиднијем, пао у немилост и то испаштао службовањем у Фландрији. Током бурног живота између двора и изгнанства, гроф се двапут женио (из првог брака је имао три кћери, а из другог сина), био Мецена, заштитник и патрон многих песника, а и сам се успешно бавио поезијом. Клицу сумње или боље рећи врата извесних могућности за евентуално ауторство Шекспирових умотворина одшкринуо је песников и
. грофов савременик Френсис Мерес аутор
најлепше похвале која је икад написана о Шекспиру, а која гласи: „Кад би музе знале енглески говориле би умилним Шекспировим језиком". У чувеном спису „РаТад! Тапџа", односно „Ризница духа", објављеном 1598, поред поменуте похвале, Мерес хвали Шекспира као песника над песницима, наглашава да је најбољи енглески песник и за трагедију и за комедију, набраја цест његових комедија и шест драма (које су до тада настале и приказане), а затим издваја 13 енглеских трагичара међу којима на десетом месту опет спомиње Шекспира и 17 комедиографа, где је Шекспир на осмом, а Едвард де Вере гроф од Оксфорда на првом ·месту.
У свему овоме, необично је занимљиво, а помало чудно и невероватно, да до данас није пронађен нити сачуван и један рукопис овог првог комедиографа, првог на списку највероватније и зато што је био гроф, први по рангу и пореклу. Ово је посебно заинтритирало проф. Џона Т. Лунеја, који је још 1920. године изазвао у Оксфорду праву сензацију, објавивши да је аутор „Макбета", „Хамлета", „Краља Ли ра", „Отела", „Аванаесте ноћи" и толиких других сјајних комедија и драма нико други него авантуриста, кавгаџија и помало песник гроф од Оксфорда. Године 1956. један други амерички професор такође је захтевао да се отвори Шекспирова гробница и евентуалним проналаском рукописа разреши ·вековна тајна. Недавно, током јубиларне 1964. лондонско литерарно АРУштво „Кристофер Марло“ објавило је мани фест од сто тачака у коме се „непобитно" доказује да је песник чије име друштво носи једини прави аутор бесмртних дела која се приписују глумцу Шекспиру.
Разуме се, да конзервативни отпори нису велики, ваљало би дозволити да се Шекспирова гробница најзад отвори да фи се проверила још једна могућност и бар мало умањила фама и знатижеља, Ситуација је не мало изазовна, јер на Шекспировој спомен-илочи поред осталог пише и ово: „Нека је проклет онај ко дирне моје кости". Међутим, ако се црквене и световне власти у Енглеској смилују и дозволе америчком дипломати да по цену „вечног проклетства" подигне Шекспирову надгроб ну плочу, готово је посве сигурно да идпод ње сем посмртних остатака неће ништа наћи, Штавише, ова гробница је после једног земљотреса почетком ХУПТ века добрим делом била отворена. Али пре свега ваља се подсетити „да је Шекспир напустио Лондон и позориште и безмало де“ сетак година касније умро у малом Стратфорду, изненада и тако рећи анонимно. Верује се да је назебао и навукао запаљење плућа после једне пијанке или у нај мању руку веселе седељке са песницима
ј
ОЈ
в%
· Шекспир: је дао. одговоре ·скоро: -на: -еве
ВИЛИЈЕМ ШЕКСПИР
Мајклом Драјтоном и Беном Џонсоном који су му дошли у посету. Шекспирова супруга и једна од две кћери биле су неписмене и нимало се нису интересовале ни бринуле за рукописе свог мужа и оца из младих, лудих дана. Штавише оне позориште нити и један Шекспиров комад на сцени нису никад ни виделе. За њих је, изгледа, било важно да је глава њихове породице постао угледан грађанин, џентламен и племић и да се обогатио радећи у позоришту (што је узгред буди речено скоро јединствен случај за последње две хиљаде тодина). Шекспировој сахрани нису присуствовали ни поменути пријатељи драматичари нити и један од значајнијих људи и умова тога времена који би евентуално могао да буде упућен у тајну. Мада је Стратфорд удаљен свега стотинак километара од Лондона, путовање људи и вести у ово време трајало је више дана и ноћи. Сам Шекспир тако није стигао на сахрану свом једином сину Хамнету, који је умро у дванаестој години живота 1596. Зато изгледа вероватније да би се неки запис, документ, рукопис или траг за разрешење тајне Шекспировог ауторства пре мо тао наћи у гробници или дворцу грофа од Оксфорда него у гробу стратфордске пркве, ако је племенит гроф уопште кандидат за овај узвишени песнички трон.
Свакако, и у случају највећег изненађења питање ауторства не би сем знатижеље променило ништа битно, јер се Шекспировом опусу не може ништа додати ни-, ти одузети. Штавише, у својим делима
људске дилеме и недоумице, па и на ову о имену, Суочена са овим проблемом, на балкону, сред медитеранске ноћи, устрептала Булијета пита и одговара:
„Мћа 5 ти а пате» Тћаг мћасћ ува сап а тозе Ву апу отет пате уоша зтеП ах зуее (П, 2, стих 43—44) „Шта. је име2 . Ружа би слатким дахом мирисала И да јој какво друго име дамо." (1, 2 — превод Боривоја Недића и Велимира Живојиновића)
Дела која сматрамо Шекспировим не би изгубила апсолутно ништа од своје славе, величине, мудрости, лепоте и непролазног сјаја. Међутим, посве је мало вероватно да је најславније драме, без којих би риз ница светске културе била бескрајно сиромашнија, написао извесни гроф од Оксфорда и поред свег образовања, начитаности, евентуалног песничког талента и богатог животног искуства стеченог на дво ру и путовањима, у дому, универзитету, у изгнанству или у сусретима са великим људима свога доба. Готово је немогуће да би човек са тако дубоким и свестраним попмањем живота и света, какав је аутор ових драма и поема, само због мишљења малограђана и евентуално „окрњеног угледа", најмио глумца из Стратфорда и писао под његовим именом. При овом не треба заборавити да су можда најславнија Шекспирова дела, и то 12 на броју, настала после смрти грофа од Оксфорда. Комади као „Макбет", „Краљ Лир", „Мера
за меру", „Антоније и Клеопатра", „Корио- ·
“ то лан“, уТимон Атињанин“, „Перикле“, „Симбелин", „Зимска бајка", „Ава племенита
рођака", „Бура" и „Хенри УПТ' написани ·
су, као што је утврђено, после 1604. године. Коначно и најважније, и да је племенити гроф као енциклопедиста, универзалан човек, геније и песник раг ехсеПепсе могао да разуме, осети, наслути, опише и сазда свих 38 драма са око хиљаду комллетних најразличитијих личности, он у суштини далеко од позоришта, без сарадње са глумцима и без свакодневног контакта са сценом и њеним бескрајним проблемума не би никако могао да тако дубоко продре у тајне театра и драматургије, да доведе у, савршену равнотежу сваку личност, мисао, емоцију, поезију, акцију и начин изражавања, да. се беспрекорго и непогрешиво изражава позоришним торијама, да очима сценског мага види, лозориште као „огледало, природе", да. га по сматра у дијалектичком развоју и у свему изједначи са животом, - у
У свему, племенити Едвард де Вере, песник, краљичин љубимац, · светски пут ник и изгнаник, љубитељ уметности и 38: штитник уметника, није песник „Хамлета" нити аутор и једног. дела из најславнијег драмског опуса свих. времена, олносно 1 поред свег евентуалног талента 'и "богатог животног искуства уважени троф ол Окс„форда пије песник Вилијем Шекспир, ' '
Аушан Михаиловић
катс- ·
Антоније Маринковић
Немир_
Једном сам млад
на рукама својим после свих грозница умро · у чежњама је
без витких потомака очију
а сад
дотађају се игре ·
на рачун левкастих ми ветрењача на рачун сребром опточених кутија. успомена
па питам се
бивам ли човек људичастих шума свитања
сустижу ли ме чежње | које сам као загрљај земље и неда имао
где почетак ми где крај
у замршеним концима лажи
које сам покидао ,
пред плашним корњачама.
разума.
БЕЗ ОСВРТА
Збуњене ми оловке
јер. о
човек је случајнији
нето све те распеване дивље пловке у свитањима торким
и несагледан је
у проломним својим ходницима и неразмрсив је
у непослушним својим плетивима и недокучив је
у стожерним својим узлетима и себи супротан
у звонким својим карикама лукавства
а само један је живот Ј зрачи
са срцем тренутним
без осврта
да ли слепо је борилиште
да ли брег тврдоглави
са степенастим боковима
мути се
на пепелној црти
са кишним добошима.
ЧЕСТИЦА
Море
пред очима ми трешним завеса
на зарнишама од. никла
а та сам човек која много. иште много сам честица вртоглава
без обзира дали. се ћути да ли
колевка ми би
међу свињама судиште. земља
која саму себе прича
круг
који се никад не закључава.
СКРИВАЊЕ
Кљују
ловачке ме зенице неверства па заоденем се
фосфорним љуштурама.
у њих да источим се
с логаритамским таблицама жеља
па. заоденем се бесаним ноћима у њих да источим се
са свежим птицама
које одјекују
У трошним својим тнездима као живот
који се рађа
из дубље суштине
ствари
неизмерна. топотрафијо љубави!
ПУЗАВИЦЕ
За нама
младићи голобради
остале су куће плеснивих барјастара без жара
куће
У којима смо разудили
пресна црева разума
на звучном рубу
амбиса
остале су
симетрично распоређене куће
одбијале нас
знојним својим гмизавцима.
загробним и тлавоболним својим . призорима
квадратним својим столовима
главама
које на земаљским сисама
хрчу
као да су од слузи од рогатог корења
што. надима се
у звезданом царству
заборава.
За нама
простире се бесциљна постојбина крилатих папира
што злослутно су рзали
на трулим кућним траговима
на литицама стрмим
пад језерима црним у грудима што бесомучно су рзали
као да богораде на прашним друмовима па ливадама
јер љубав иште
љубав.
Зато сме светлост у жртици. зато смо срив у песници