Књижевне новине

ЕСЕЈ

„Господа Глембајеви“ _

некад и сад

Наставак са 9. стране

Како различитим аршинима мери Милан Богдановић види се по томе што гре хом Шарлотиним, а оправдањем Леонеовим, сматра и то што она вређа мртвог Глембаја. Фуриозна, из љена Шарло та је заиста свог покојног мужа назвала бедном, криминалном хуљом и свињом; али мало пре тога је и много прибранији Леоне рекао да је његов отац био „грозна грабежљива _ животиња"! А Шарлоту је назвао „обичном, анонимном курвом' и она је њему опростила. И Ангелика би њој без сумње опростила увреде нанесене у таквом стању. Вероватно је и сам редитељ, као и Мира Ступица, закључио да се Леонеов суд и поступак према Шарлоти не могу морално оправдати, па је то мож да био онај други разлог што је крај представе онако измењен.

Противно њима, Леоне Петра Банићевића као да је веровао да се све оно „ужасно нагонско" у Леонеу може рационално мотивисати и објаснити и као да је све што Леоне чини у крајњој линији приро· дно и разумно, логично. За њега као да је и млатнути свећњаком по глави једну

из штунденхотела била одговарају. Ћа казна и за то што је покушала да га и други пут заведе, и што је годинама крала његовог оца (иако је овај то већ „узео натраг") и што сад у овој кући не ће да ћути и да се влада пристојно (иако она већ бежи од Леонеа и напушта собу). У ствари, кажњавање преступнице је само фасада иза које се крије нешто што је, као и читав Леонеов однос према Шарлоти, много сложеније и тајанственије., И зато није ирелевантан ни предмет којим ће се Леоне послужити, није свеједно да ли ће то бити свећњак којим ће јој раз бити главу или шкаре којима ће је закла: ти, Оне исте шкаре којима је резала сте њак упаљених воштаница и којима је, У сцени завођења, држећи их непрекидно У руци, туцкала о сто.

Значај и „значење" тих шкара (једног дугуљастог предмета који може да продре џ тело) као објекта једне „симболске рад; ње" покушао сам да објасним у једној ранијој студији), Овде је довољно нагласити да је завршна сцена природни наставак оне коју смо назвали сценом завоЂења и да је убиство Шарлоте кажњава ње особе из штунденхотела због вређања оца и снахе и самоодбрана Леонеова од опасне заводнице само у свом површнијем и тањем слоју, а у свом дубљем и обимнијем несвесно задовољавање оног „глембајевског · императива", оног анималног и криминалног, оног прљавог и безданог У Леонеу, заправо један делимични, несвесни глембајевски Таз тога. Глембајевски, јер Глембајеви нису само убојице и вара: лице, него још и развратници, „свиње", како их назива Шарлота.

Све то би требало редитељи и глумци, гледаоци и читаоци, да осете без објашњавања, без психолошких анализа и без психоанализе. Али за оне који то не осећају, познавање покушаја дубинскопсихо“ лошког расветљавања онога што је у самом Леонеу мутно и „несхватљиво“, оног глембајевског императива у њему, може само да буде од користи. Поготову што је досад, као „доминантно у Крлежиној духовној структури" исувише _ истицано његово „дубоко нагонско, као потреба и нужност органски условљено ослањање на силу разума", на ганоч), а сасвим пот цењено његово, не мање задивљујуће, осећање п разумевање за ирационал но, разуму само посредно доступно.

Функција измене у организму драме

Тиме се нимало не пориче оно што је у уводу речено о неизбежном разликовању дапашње _ представе од некадашње, као и будуће од данашње. И пре 20 година већ је Милам Богдановић, пишући о „Тосподи Глембајевима' данас“>), дошао до „непобитног закључка" да је та драма 22 године раније „у кретањима наших друштвено прогресивних снага вршила и своју _ друштвеноподитичку _ функцију“, али да је она „данас природно престала", чиме је „до више очигледности избила (...) животна истинитост слике, дубока убедљивост људског садржаја у њој“. Данас, кад су и од тог извођења прошле но ве две деценије, сматрам потребним поновно истицање чињенице (Милан Богдановић је и то учинио већ тада) да су драме као „Господа Глембајеви" књижевни организми са својом одређеном законито“

3) Хуго Клајн „Господа Глембајеви' у светлу дубинске психологије", у часопису „Форум", 1968, 1.

ду М. Богдановић, „Размишљања о Мирославу Крлежи", 1953.

5; М. Богдановић, „Критике", Нови Сад, стр. 274.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

10

шћу. Знамо да се и у људском организму понекад морају, и могу, заменити чак и витални органи, али не пре него што је тачно утврђена њихова функција и обезбеђено да замена ту функцију и даље · врши.

Вратимо се трећем глембајевском пос тупку противника глембајевштине Леонеа, убиству Шарлоте. Први је била „монд шајнсоната", којом је оскврнуо успомену покојне маме, други оцеубиство. ХМ Лео неовом подлетању глембајевским нагонима постоји извесна градација: најпре се огрешио о покојницу, затим“ је дотукао човека полуживог, „страшило биједно за птице", „једну фикцију", напослетку је убио Шарлоту, живу живцату. Јер она, производ, подстрекач и корисник глембајевштине, све то је и постала зато што је хте ла да живи. Животом „тјелесним", анималним, глембајевским, али да живи. И то што нису могли да разоре ни беда ни разврат „свиња“ тлембајевских, · је Леоне. Али док Шарлота лежи закла на у својој крви, док Леоне тоне у мрак аудила, дотле, после „далеких _ јутарњих звона" која су се чула већ у претходној сцени, „дан расте" и птице цвркућу. После ноћног кошмара, панике и мртви: ла, буди се нов живот. от победоно“ сан, радостан, заносан, неуништив. То је — насупрот оном површно сјајном, у ствари баналном и збрканом, хаотичном, мут“ ном и тамном почетном — светли и хармонични завршни акорд читаве те драм: ске композиције. Може ли измењени крај обнове да преузме функцију такве завршнице2

Приликом првих извођења, прогресивни слојеви, како међу посетиоцима тако и међу критичарима позоришним, потра жили су у тој јасној слици „скроз негативне" глембајевштине лице с којим би се могли идентификовати. Нашли су га, разуме се, у Леонеу, али знатно идеализо“ ваном и хероизованом. Тог „романтичног" Леонеа, који је био пре непатворени Данијели него „стопроцентни Глембај“ и који је полагао право на то да Глембајима буде и судија и џелат, сменио је, одмах по ослобођењу и то у тумачењу истога глумца Раше Плаовића, један Леоне са више и глембајевске крви и „глембајевског императива". А то је тражило још изра женије нечовештво у Леонеовог оца и маћехе како се њих троје, у свом односу према глембајевштини, не би сувише из једначило. Сад, кад је аутору 80 а делу 45 година, као да је дошао час да сем Глембајеви и глембајевштина гледају сво. јим очима, не Леонеовим (о чему сведо чи "и-Кастелица Мире Ступице); да се не превиде "ни, дефектна и лефећмисана; олљуђена али ипак постојећа, љулскост Шарлоте и Игњата, ни свирепа анималност у Леонеовом истребљивању не само Глембаја него и поглембајених, ни чињеница да његов последњи злочин није морално одахнуће, није зрак с ореолом, не го мрак и двоструки пораз, како за Леонеову „супериорну интелигенцију" тако и за Ангеликину кршћанску љубав према ближњем и себи.

Пошто је, по Милану Богдановићу "), некадашња (прогресивна) друштвенополитичка функција — „Господе Глембајевих" ревслуционарним поништењем старих дру' плвених стања „природно престала , пос тала је очигледнија „животна истинитост слике" и „дубока убедљивост њиховог људског садржаја". Значи ли то да данас то дело више нема друштвено-политичке функције, или да је она сасвим друкчија2 И да је она отежавала испољавање њето ве истинитости, животне и људске» Зар истинитост није битна одлика и храна насушна сваког стварно прогресивног кре: тања2

Да ли је Крлежа, пишући ту драму, мислио _ на њену друштвено-политичку функцију, ја не знам. Али знам да аутор „Хрватске књижевне лажи" није могао панисати нешто што не би носило печат дубоке истинитости, књижевне и драмске, животне и људске. И ту истинитост и жи' вотност дело има и данас као и пре наше револуције. Ако је нестало глембајевштине, ако је она, како каже Маријан Матковићу), „ у краљевском југословенском Загребу царовала до 1945“, да ли је тиме умањен њен значај за послератно време,да ди оно што је о њој речено више нема важвости за живот данашњег човека2

Глембајевштина је једна фаза у борби између _ анималног и хуманог У човеку, борби која траје, и данас и овде, с несма: њеном жестином: Мало је дела, и у свет ској литератури, која о тој борби говоре тако проницљиво, с тако дубоким разуме вањем и тако неумољивом истинитошћу као „Господа Глембајеви". Изразити ту животну истинитост језиком сцене основ. на је обавеза и сваке будуће обнове. У то“ ме је и њена друштвено-политичка функција. Хуго Клајн |

6) М. Богдановић, Господа Глембајеви данас, 1952.

7) Маријан Матковић, Маргиналије уз Крлежино драмско стварање, 1949. ; +

ПАВЛЕ ВАСИ: ЦРТЕЖ ИЗ ЦИКЛУСА „ИЗ БЕЛЕЖ НИЦЕ ЈЕДНОГ РАТНОГ ЗАРОБЉЕНИКА"

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

НА КРАЈУ СЕЗОНЕ

Павле Васић: Из бележнице једног ратног заробљеника, Галерија Дома ЈНА у Београду

КРАЈЕМ ЈУНА и у првој половини јула излагани су у Галерији Дома ЈНА у

граду цртежи, акварели и темпере про фесора, историчара етности, критича. ра и сликара Павла Васића. Тематски и временски ови цртежи везани су за пе риод и догађаје између 1941. и 1945, уп раво за оно тешко време искушења и страдања народа Европе, када је аутор и сам, као ратни заробљеник, прокрстарио Европу, под изузетно тешким и често опасним условима. Цртежи су, тако, све дочанство о доживљају једног времена и о самом времену, о људима и карактерима, али и један јасно дефинисан став сликара који не мирује и који се не мири, У мрачним баракама или форсираним присилним маршевима, са шкртим средствима и у оскудици материјала, У дилемама и неизвесности настајали су ови записи који и данас нису изгубили од своје свежине и непосредности. Иако су то често скице, брзе забелешке и импресије, или просто сликарска вежбања по диктату унутарње потребе, многи ОА ових радова носе печат озбиљног ликовног проблема, призвук довршености и дефини-

тивног исказивања осећања једне свести.

која је својом суштином окренута другим и другачијим хоризонтима.

М већини радова има праве психолошке опсервације, оштрог запажања прос торних односа, смисла за хумор, осећања за покрет и брзину, али и пригушене туте, неке чудне замишљености и усамљевости, повучености у свој свет, као што се може видети на оном изванредном аутопортрету из маја 1944.

Сликар Павле Васић је ученик Јована Бијелића и ми се сећамо његових слика, портрета и актова претежно, који су на свим изложбама били запажени као дела даровитог и надахнутог сликара. Због тога је заиста штета што се Васић, због критичарске и истраживачке историчар. ско-уметничке активности, одрекао слика“ ња. Или бар излагања. Јер, тешко је псхеровати да се неко ко се од ране младости спремао за сликара и то касније потврдио, може одрећи те насушне потребе да се бојом и линијом дефинише однос пре. ма свету и доживљај света.

Слободан Стојиловић: Бакрорез, Галерија Графичког колектива

СТОЈИЛОВИЋА бисмо могли сврстати У оквире млађег београдског сликарства које тежи повратку предмета у сливи, као да је ликовни елемент сам по себи недовољан за потпуну дефиницију сликар. ске мисли, У простор слике или цртежа уводи се све чешће „нова" димензија ли: ковног; аксиолошко значење предмета, често људске фигуре, које се доводи У посебне релације и према средини и према другим елементима ликовног. Чини се да је тај двоструки повратак предмету у ствари последица засићености и неповерења у чисто декоративне, апстрактне вред“ ности с једне стране, и тежње да се уђе џ дубље слојеве ликовног знака и говора, с друге стране. ]

а акстављен пред проблемом својеврсне онтодошке условљености средства и техпике, бакрореза, старим колико је стара и ова дивна и претешка техника, Стојиловић у ствари истражује управо ону уну-“ тарњу вредност линије коју су тако су. периорно осећали стари мајстори: дати јој функцију носиоца и тумача „главне улоге" цртежа. Линија исказује сама себе,

своју податност и своју оштрину, тајну израстања из празне белине, свој облик

знака али и значење у дефиницији облика, тако да је она код Стојиловића управо и условљена том двоструком предиспозицијом, .

Инспирисан старим гравурама универ задних значења, њиховим духом и њихо вом техником, овај млади графичар, тако често намерно невешт У конструкцији 96лика, осетио је С проблема: Домоћи се једног и јединог, али супериорно

аункционалног средства којим ће дефи- .

; ј ди нисати своју мисао и сложена стања с карске свести. Због тога изложба, вероват-

но не случајно, носи назив у једнини бакрорез а не бакрорези.

Перспективе 1

ЈУГОСЛОВЕНСКА галерија репродукција уметничких дела која је већ годинама поз ната као најдоследнији и најсистематич нији пропагатор ликовне уметности на јел мном широком подручју, од сеоских среди“ на до градова у "унутрашњости, однедавно се уврстила у ред ретких покретача нових идеја на плану афирмације стварних вред; ности у нашем савременом сликарству, Поред напора да смишљеним изложбама највреднијих дела послератног српског сликарства ствара и створи праве љубитеље уметности као потенцијалне – колекционаре. Галерија је недавно у том _ погледу отишла и корак даље: приредила је излож бу најмлађих, још неафирмисаних београдских сликара, који су још на постдипломским студијама. С обзиром на тенденцију да се у Галерији приказују само праве вредности, то је потез прилично смео и одговоран.

Избор аутора и радова поверен је двојици познатих сликара — Драгошу Калајићу и Радомиру Рељићу, који су и тек. стовима образложили идеју, став и концепцију. Избором је "обухваћено девет" аутет ра (Слободанка Матић, Мирјана. Мојси Љубица Мркаљ, Јосип Алебић, Титко Ћаће, Салим Обралић, Владимир Пајевић, Кемал Рамујкић, Слободан Стојиловић), рођених између 1945. и 1948, тако да су сви генерацијски чврсто везани. Међутим, то не чини битност њихове везе: сви они имају заједнички, сличан или идентичан однос према сликарству, сви су они окренути једном новом третману старих вредности дела, заокупљени лепотом сликања и лепотом слике, инспирисани стварнош ћу која је и историја и сан, временом неким непролазним који је стварни простор њихове чежње за савршенством, нежношћу и миром. Ти имагинарни предели са усамљеним фигурама и метафизички копципираним објектима теже некој тихој унутарњој хармонији. Збот тога звуче ма“ ло преоштро речи Драгоша Калајића: „Ова нова генерација радикално одбацује један стари свет дегенерације. Такође, она устаје храбро против званичне критике која у свом субверзивном деловању, и на овом тлу, форсира или „наивне“ уметнике или декласиране идиоте, извлачећи из такве

шпекулације и материјалне добити попут оних ганстера што унакажују децу да бн просила". Преоштро због тога што романтизам у овом случају пије програм, као ни раније, већ осећање. |

Срето Бошњак

СЛОБОДАН _ СТОЈИЛОВИН: ГРАФИКА ХУМ, 1273,

БАКРОРЕЗ