Књижевне новине
КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ
ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ. ПЕРНОДИКЕ
Наставак са 1. стране
предедено, књижевно дело (то се Аепо може пратити читањем књижевних часописа) почиње свој нови живот у овој књижевности. Ако, значи, часопис представља једну синхроничну раван у којој је целокупна књижевна продукција присутна у једном тренутку времена, истовремено се, свакако, тиме актуализује и проблем књи· жевне историје, јер је часопис више него неко друго књижевно дело обележен тренутком у којем се појављује, У којем настаје.
Модерна наука о књижевности није још одтоворила на сва та питања која сам поменуо и она је ту суочена стварно с низом искушења: Али су искушења била управо наш највећи подстицај кад смо приступали испитивању и појма часописа, и појма историје џ овој светлости, и историје српске тако кажем,
књижевности М, да новом кључу. Наравно, наш посао нас је суо.
низом не мање важних проблема који су, на известан начин, и књижевни и нису књижевни, као што је питање националног одређивања. Већ сам наслов
чавао и С
„Историја српске књижевне периодике“ подразумева читав низ преиспитивања од тога шта Је
шта је књижевно, шта па до питања шта књижевног
историја, је периодика, је српско у смислу
атрибута или књижевног одре“ Бења... Прошло је, као што видите, 18
месеци од тренутка кад је елаборат написан, кад је усвојен у про. јекту „Историја српске књижевне периодике“, кад је „ксероксиран“ и у овом облику смештен У фиоке, крајем 1971, године. Наравно, тих 18 месеци прошло је џ да. љем раду на истраживањима којима смо се посветили, им чињеница да га данас износимо пред вас у овом облику у којем је настао пре 18 месеци говори не о томе да смо ми сигурни да је он У потпу“ ности издржао пробу времена и да су Одговори на питања прави и једини. То говори само о томе да ми мислимо да је они данас одговарајући подстицај за наша размишљања, да им даље може слу. жити, овакав какав јесте, као подстицај једном разговору који данас водимо и да су, на известан начин, у овом тренутку, нека пи“ тања и неки проблеми У њему садржани, данас актуализовани, Они су за нас још интересантнији зато што ми на тај елаборат гле. дамо с једним већим искуством, с више самокритике. Међутим, истовремено, чини нам се да неке тезе истакнуте у том предговору, нарочито оне о сусрету модерне науке о књижевности са марксизмом пружају данас праву могућ, ност за шира размишљања, нарочито у таквој области као што је то област српске књижевне пе риодике...
Ми смо били свесни искушења и, као што сам рекао, искушења су нас привукла. Као што су, очи. гледно, и вас искушења привукла и ви сте се суочили са оним питањима која су и најосетљивија. и најризичнија. Међутим, мени се чини да после овог разговора ипак на неке ствари можемо гледати с мање осећања ризика, Наиме, сигурно да нас мора руководити једно искуство и једно начело; да се у име једне амбиције коју сви овде сматрамо и значајном и не опходном треба упустити у ПОАУ" хват у који се упуштамо, да нас ризици, недоумице и недоречена питања, и питања на која је те
шко наћи одговоре, не смеју оме
· тати у покушају да историју срп-
ске књижевне периодике, у са радњи са својим колегама, напи“ шемо, Јер, ипак, како је овде реч о српској књижевној периодици, ми за отприлике 90 одсто случајева, кад је, рецимо, питање националног опредељења, можемо има. ти мање или више прецизне ОАТОворе. Треба ли у име 10 одсто оних питања где се морамо суочити с тешкоћама одустати од Читавог овог подухватаг И тих 10 одсто ризичних случајева, морам отворено рећи, изгледају ми сада нешто мање ризични, зато што би дух толеранције требало да буде основни дух овог пројекта..
Морамо полазити од тога да су часописи, више него књижевна дела, оне структуре где се укрштају не само различити системи у смислу: књижевност, сликар.
'ство, позориште, графика, о чему
је овде било речи, п не само раз личити системи структуре у смисалу: књижевност, философија, идеологија, друштво, итд. већ да су часописи места где се сусрећу националности, гле се сусрећу на
"роди п где заједно сарађују. И
да то што они значе пример заједнтштва, пример сарадништва и
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 14
С оосоооооооилиинаааљаааапааппе итал
пример заједничког посла — ла нас то не сме спутавати и нагнати да од подухвата одустанемо, него да то што часописи јесу треба да нас креће да о њима пишемо.
Јер, зар бисмо заиста били више инспирисани да пишемо историју оне периодике која би се свесно и начелно одрицала сарадника из других националности2 Зар бисмо, у име лакшег посла, могли — у мислима, у иде јама, у сновима — пожелети да је „Данас“ био само хрватски, или да је неки други часопис био само српски> Ако је заједништво био мото њиховог посла — да на не ким пословима заједнички сараБују — може ли нас то онемогуБити у нашем послу данас2
Сигурно је да на такве одговоре, на негативне одговоре, не мо. жемо пристати: Поготово КОД оних часописа, о којима је овде било речи, као што су часописи књижевне левице, где је моменат класног истицан у први план. ако их у једном тренутку укључујемо и у српску периодику им У хрватску периодику — а код не ких ће бити нормално да се укључе и у оне историје књижевности које буду писане о књижевном стваралаштву на тлу Босне и Херцеговине, или историје која ће обрађивати аутентично муслиманско стваралаштво, па се враћати далеко у прошлост, — не због садашњег тренутка, већ зато што су они били муслимански и У оном тренутку кад су настајали и кад су стварани, не, дакле, само због тренутног опредељења последњих десет година — то није неко насилно _наметање критеријума Да ли због тога што су неки часописи истовремено и часописи ирногорске културе, а јесу и са ставни део, у појединим тренуци ма, и српске књижевности, — да ли зато ми морамо одустати ОД овог посла, или правити неке насилне ампутације или нешто слично томе Мени се чини да дух који чини суштину часописне политике, што је у основи часописа као структура, мора одредити и наш посао. И тај нас АуХ води управо ка овој толеранцији, ка овом разумевању и ела. стичности која је обојила и да нашњу дискусију, а ја верујем да ће она бити присутна и у будућности. Према томе, нема чврстих схе ма на оним ризичним границама, нема својатања и нема ничега што не би било инспирисано од" говарајућим књижевним и разумним националним разлозима, Ситуација да два велика народа на овом тлу говоре једним језиком, са свим варијантама, не сме бити камен спотицања већ природни услов удруживања; то је наше ботатство, а не нешто што нас раз дваја, Мислим да тиме морамо бити руковођени, али да, исто. времено, пишући једну такву историју, морамо јасно и недвосмислено онемогућити све злонамерне интерпретације. Не смемо ову Историју понудити као аргумент ниједној злонамерној страни, све једно у име које боје, које за ставе или којег знака она говорила, да се овом историјом кори: сти у сврхе за које она није писана.
Дакле, морамо исказати недоумице и указати на проблеме, ја: сно рећи чиме смо руковођени и шта је наш циљ, Уколико у једном овако сажетом елаборату то све није могло бити исказано, мислим да је један од основних циљева, ове дискусије у томе да речи које су се чуле овде убу у ме нифестне делове наше Историје,
У том смислу ја се слажем с неким основним стварима до којих смо овде дошли — о томе како стоје ствари и кад је реч о „Босанској вили“, и кад је реч о муслиманским часописима или о „Нади“ — а да двострука перспектива, о којој је овде било говора, мора имати своје место и у на шој књижевној методологији, Јер ми смо у елаборату управо на томе инсистирали: да, уколико је посао историчара књижевности да васпостави критеријуме једног времена, да васпостави све оно што епоху одређује као такву, са нелом њеном скалом вредности. ми не можемо заборавити
нити се смемо иједног тренутка одрећи сазнања да пишемо у овом
тренутку, и да смо „одређени“ садашњом књижевном, културном и, у ширем смислу, друштвеном ситуацијом. Ми се не можемо од: рицати перспективе од које, све једно, не можемо побећи, Свако заклањање за неку прошлу ситуа“ цију, за неки објективизам који васпоставља само прошле критеријуме и иза њих се крије лажни је ненаучни објективизам: Према томе, то ће бити историја која ће васпостављати прошлост, али тој ће се прошлости приступати са позиција које обележавају овај књижевни тренутак, овај сензибилитет ми ову друштвену ситуацију.
Још неколико речи о методу. Маколико били заступници и стварно се залагали за модеран приступ књижевности — дакле превасходно поклањали пажњу ономе што је књижевно, а не не књижевно, што је текст а не вантекстовно — ми у овом тренутку не морамо бежати — управо као заступници тих модерних принципа, које можемо оквалификовати како год хоћете: од стилистичких, формалистичких, до структуралистичких — од тих сусрета и испитивања која нам омогућују неки други приступи (социолонки, на пример). Материјал одреБује приступ и поступак, И мислим да је пут целе модерне науке о књижевности — ну социјалистичким земљама и на Западу — управо то отварање. Погледајте само шта се догађа у Русији са том целом школом у Тартуу и са Лотманом: шта се догађа у часопису „Те! — аџе!“ у Паризу, шта се догађа код неких америчких лево оријентисаних часописа, ко“ ји су истовремено представници и носиоци структуралистичких или, ако хоћете, семиотичких испитикњижевности. У тим но-
вања У вим опредељењима и нашим „но“ вим опредељењима“ не постоји
брана, сама по себи, према једном модерном социолошком приступу, већ су, у ствари, предуслов та квом приступу. Та брана је порекнута у Русији, као што се сећате, у првој деценији после социјалистичке револуције, код формалистичког покрета. И као што су најлуциднији представници руске формалистичке школе и рекли, један ОА највећих дефицита мар сизма у Совјетском Савезу је био управо тај, крајем двадесетих и тридесетих година, што је избегао сусрет са формализмом, док се формализам из тог сусрета суштински обогатио.
То су оне ствари које нас У овом тренутку подстичу, и ја при хватам сугестије у том смислу о чему сам одмах и рекао — да то теоријско опредељење, тај теоријски подстицај, то теоријско искушење мора нас овде руководити да 4 једно дело које ће бити јединствено у свом приступу, а које неће бити ПОА знаком ниједне догме, свеједно како се она звала:
Александар Петров
ЛЕТОПИС
НАЈЗНАЧАЈНИЈА ТЕМА
САВРЕМЕНОСТИ –
РАД
Поводом деведесет годишњице рођења истакнутог совјетског прозног писца Фјодора Глаткова
„ГЛАТКОВ ЈЕ у вишем степену поштен аутор, Оно што он пише, пише због тога што тако осећа, тако види. Он се не улагује, а то му није ни потребно, То што он пише, то је — део његовог срца“.
Ово су речи аутора „Гвоздене бујице“, Александра Серафимовича, млађег савременика Толстоја и Чехова, а старијег — Шолохова, Островског, самог Глаткова и многих других совјетских писаца, којима је био узор и са којима је свесрдно сарађивао. Записане су 24. јула 1943. тодине, на дан 60-годишњице _ рођења Фјодора Глаткова, за којим је већ био низ приповедака: „Према светло“ сти“ (1900), „После рада“ (1901), „На робији“ (циклус приповедака
— 1904), „Три у једној земуници“
(1905), „Пред вратима тамнице“ (1911), „Отпадници“ (1911), „Из данци“ – (1921), „Ватрени коњ“
(1923); неколико есеја и публици стичких чланака; две редакције романа „Цемент“ (1925. и 1930. године), роман „Енергија“ (писан од 1928. до 1938: године, штампан У часопису „Нови свет“).
Поновљене данас, 90 година по рођењу Глаткова, а везане за ње тово целокупно дело, ове речи потврђују дратоценост ока и пера човека, чије је виђење совјетске епохе достигло врхове совјетске литературе У нашем – осврту 1943, година је случајна; после ње следе још две. редакције романа „Цемент“ (1944. и 1950), аутобиографске _ приповетке „Клетва“ (1944), „Приче о детињству“ (1949), роман „Тешка година“ (1954) и АР. Већ 30-тих година Глатков је пре веден на кинески језик, прихва» ћен од француских и америчких листова, а касније га преводе и У другим земљама. Ми се за сада не можемо похвалити чак ни преводом најпознатијег његовог романа „Цемент“.
Често Глаткова називају Маја ковским у области прозе. Још се чешће истичу горковске традиције на којима је овај писац растао, што он са поносом потврђује. Горки је један од првих његових учитеља и критичара. После 06јављивања „Цемента“ он је писао аутору о великом сопијално-историјском значају „књиге: „У њој је први пут, снажно захваћена и јарко осветљена најзначајнија тема савремености — рад До вас то нико није учинио“. Б. Брајњина у књизи „Фјодор Тлатков“ ка: же: „„Цемент“ је новаторски роман, јер је то прва велика књига у којој је разоткривена тема слободног рада у условима новог, совјетског друштва“. И често се за Тлаткова везује реч новатор, а за „Цемент“ квалификација — новаторски роман. И — с правом. Али никако само у оквиру теме о којој је реч.
Јунак романа „Цемент“, Гљеб Чумалов, враћа се из рата у свој градић, Од свег очекиваног мало шта затиче, У Даши не препознаје своју некадашњу жену, тиху АОмаћицу, брижну мајку. Она је вредни члан удружења жена-активиста, предани борац за изградњу социјализма. Гљеб поштује човека. и борца у својој жени, али тај борац искључује сваки додир не кадашње Даше, њено постојање. Узајамна љубав постоји, али жилама жене-борца тече понос због нових садржаја које је у себи открила и које претаче у Аруштвено „напред“ — и она жели не. какав нов језик чак и у. љубави Од њиховог брака до краја остају само е на којима ће Гљеб тешко моћи било шта да изгради, и то он који је пред нашим очима, такође из рушевина, везујући уз себе срца и руке рад ника, подитао огромну фабрику.
Процес изградње фабрике, пожртвовани рад радника, свесних његове лепоте и способних да У њему уживају; радвера, рад"љу“ бав и поверење међу људима; откривање нових метода рада; са: влађивање крупних препрека, као што су отпор бирократа или напади белогардејаца — све то лежи у основи романа. Крај романа је почетак новог времена: слави се отварање _ фабрике, потекао је први цемент, Цемент — симболично: сам радник, радничка класа, њена непоколебљива воља, снага, која везује и очвршћује најбоље људе у борби за победу, за из градњу земље.
И није показан само процес изградње фабрике, Показан је процес изградње људи, процес формирања њиховог карактера, про цес челичења: људског у њима. Показано је да морална надтралња свести није ни лакша, нити тражи мање времена од економ ског, социјално-класног преуређи. вања друштва. Показани су херој и немир мирног периода. У томе је ново код Глаткова, по томе се он издваја у групи савременика.
И још у једном: у процес те изградње, у тему рада он је упасо низ других. Поред разрушене плородице, која тражи нове форме по стојања, у роману наилазимо на
горуће проблеме послератнот пе риода: диференцирање слоја ИНтелитенције у револуцији (за целокупно стваралаштво Глаткова ова је тема успутна, обично су главне личности његових дела револуционари из радничке средине, или пак сељачке), привлачење стручњака из редова буржоазије, усвајање нових техничких знања, нова економска политика, чистка, однос бирократи — радници, савлађивање ситно-буржоаскот ле вичарства, рушење старог и уношење новог у свакидашњицу, СУА' бина деце, борба са остацима бе" логардејских група...
Нормално је да оваква ширина тема није могла добити аналогну дубину: много је остало неречено. Можда је жеља да се бар део Аорекне родила други роман „Енергија“ — са неким ликовима из „Цемента“ и са новим, који се, углавном, на њих надовезују ... Али, тај роман није завршен. је само потврдио изванредну способност аџтора да, било оригинал. ним језиком у психолошки пуним дијалозима, било лирски топлим размишљањима, или помављањем карактеристичних мотива — симбола, обухвати широк тематски низ, упери прст, постави дијагнозу. ФЈОДОР ГЛАТКОВ
Тлаткову се може замерити недореченост, може се рећи да фрагменти његових текстова делују непродубљено, романтично, авантуристички. Ипак, ако свака епоха пи њено књижевно стваралаштво треба да имају дом литерату ре који ће их представљати по" колењима, онда је сигурно Да је совјетска епоха за изградњу таквог дома од Глаткова добила цемент, ако не и добар део другог материјала, или бар путоказа ка његовом складишту.
Злата Коцић
Награда „Милан Ракић“ Мироеславу Макенмовићу
У току одржавања — годишње
скупштине Удружења књижевни ка Србије, 8. јула 1973. године, предата је младом песнику Мирославу Максимовићу, за његову другу збирку песама „Мењачи" („Просвета", Београд, 1972), награда Удружења „Милан _ Ракић". Максимовић је, на тај начин, постао песник који има више на града него књига (његова прва збирка „Спавач под упијачем" награђена је 1971. „Бранковом" и
још меким наградама). Максимо-
вић заиста уноси нове тонове У
српску поезију млађег песничког нараштаја: поштујући ритам, па
МУР и само унутрашњи и, нерет-
ко, чврсту метричку схему песме,
а увек дисциплину језика и мисли
оп наглашено _ новим, претежно,, урбаним, мотивима прилази на је да Кро нов песнички на-
тин.Мирећи академску дисциплину језика и форме са антидогмат-
ским схватањем функције поезије. н сасвим неакалемским значењи-
ма — овај је млади песник, сва
је прилика, с разлогом уочен и
с разаотом награђиван.
.