Књижевне новине

ЈУБИЛЕЈИ

СВЕТЛОСТ ИЗ ЧОВЕКОВИХ ТМИНА

Поводом шездесетогодишњице Ота Шолца

ЈЕ 5 „Пјесник је, држим, прије свега. човјек који Мото га види, а зна оно што види, има, посједује у себи чудновату моћ, и порив, да забиљежи, да обликује, да напросто каже, саопшћи осталим људима; такав човјек посјеАује моћ обликовања, влада закснима израза." Ото ШОЛЦ СУДБИНА ПЕСНИКА одувек је била неизвесна: има песника који већ са првом сво јом песмом постану познати а са првом књигом уђу у историју књижевности; има таквих којима прва књига остане и једина, неки су стално присутни у животу поезије, готово сваке године објављују по једну књигу, а ипак се за њих не зна, нема их у антологијама, зборницима и школској лектири, не говори се о њима, не пише се о њиховој поезији, а добри су песници, чак су врло често бољи, дубљи и снажнији од многих за које се каже да су врх песништва, а понекад и песничка откровења. Таквих песника, који су у сенци и који чекају свој простор и своје време, није мало. Један од таквих је н песник Ото Шолц. Прва књига му је штампана још 1935. године и до сада је објавио тринаест књига песама. Истина, све оне немају подједнаку вредност, али је сасвим сигурно да у тих тринаест књига има толико поезије да се од ње може саставити једна песникова антологија, она књига за коју је песник живео и која се може наћи у врху наше поезије и за коју се може рећи да је откровење и као тема, и као језик, и као структура.

2,

„ја бих рекао да је поштен онај пјесник, у моралном смислу ријечи, који супротставља себе свијету средствима која су његова. Ја очито нисам викач. Ја очито нисам човјек који ће се супротставити једнаком виком којом на њ атакира свијет. Ја имам стих који каже: „Бити такав, само то што јеси...", дакле, ако не глумиш, ако не излазиш из властитих оквира, онда ћеш можда човјеку нешто рећи, помоћи му и испунити тако своју дубљу дужност."

Ото ШОЛЦ

Поезија Ота Шолца је несвакидашња. и као таква открива и у песничко мишљење уноси нове и необичне елементе, У суштини Шолцове поезије је меланхолија, изукрштана је горким боловима и тугама, као муње по њој севају и витлају сумње. То су елементи који су незаобилазни У приступу његовој поезији. Има у овој поезији реских и ретких слутњи онога што долази, има поларизација између онога што је било и онога што јесте. А све оно шшто је било и оно што јесте носи у себи обележја драматичности и по много чему је непостско — и зато Ото Шолц, иако је песник, нако само поезијом мисли и говори свој свет, ипак, дубоко сумња да се поезијом може променити свет. „Нисам сигуран — каже Шолц — да је поезија таква снага која би могла мијењати свијет и човјека." Но, независно од свега тога овај је песник изузетно подстицао себе на размишљање о судбини света и човека како би, макар и с неверицом, указивао на противречности свега онога што се збива, на узроке и последице збивања. Схватио је овај песник да је мисија песника покретачка и у том смислу читаву своју поезију усмерио ка човеку, ка збивањима у њему, ка његовим опредељењима. Гледано са тог аспекта човек се у Шолцовој поезији види у сваком моменту, у свакој ситуацији: у тренутку кад брзо и оштро реггује и одлучује, у процесима дужих размишљања, али се види и у шоку, кад је паралисан, кад је гурнут у потпуну изгубљеност, кад је разбијен у апатији и укочен у инертности. Тиме је ова поезија битно одредила и своју мисао и свој интегрални дијалектички смисао: човек јесте акција и јесте стално у акцији, али све његове ак. ције нису увек успешне и нису све увек и искључиво креативне: има узлета, има продора у ново, али има и падова, тешких

/ и пораза. ] "" Шели је ратна за одразима историјских стања и ситуација у човеку, занимало га је како у појединачним ситуацијама реагује и који су то битни друштвени, психолошки и социјални моменти који СУ бински покрећу и оријентишу људске мисли н емоције. Тиме је овај песник у свом певању и мишљењу остварио систем тратања У човеку за човеком и нашао противречности које одређују човека али и оне које та дезоријентишу. Дакле, ова је азила човека у свим ситуацијама и одређењима, али је добрим својим лелом инсистирала на тескоби која та ломи, трагала је за узроцима незадовољства човека им собом и временом у коме живи. Шоли инсистира на чињеницама да човек у својој историји никад није више био утрожаван него У овоме веку; над њим се врше велика насиља која он не може да издржи ни физички ни психички, толико је оптерећен да сам себи постаје 1 Н постаје немоћан и У себи и пред собом

а тима.

" Пра ЕПОХИ види разлоте за човекову изолацију, за издвајање из свега онога што којт начим утиче на рушење љул-

на било кој Е скога у човеку. Тај однос према човеку и

времену У Шолцово поезији добија дубљи смисао, јер она се јавља не само П_ КЕ статапија прошлог им постојећег, већ је т њихова дијалектичка промишљеност, људ“ ска зелкција, било као побуна или одушевмеље. ТИолцова поезија је израз бриге и

поезија нал

страха од неизвесности које вребају човека у будућем времену, јер човек је, по Шолцу, препун горких боли да би био индиферентан према будућем — и, кад човек не може сам да се растерети ломова у себи, онда је песник ту да му отвори видике, да га повуче из отуђења, да му отвори затворена врата, да сваком људском болу да енергију којом ће савладати сваку препреку до свог људског циља:

Ту сам, пријемљивији од оранице, снажнији од трске, којој вјетар наудит не може, још увијек уроњен у сазвијежђа , будућности, уроњен у густу смолу живота ненадокнадивог. У тој ненавикнутој страни чудноватог рађања, увијек нетко на смрт мисли гледајући, вјечно рађање, гледајући сунца и недохватну руку ноћи смијеши се, смијеши се над божанским свјетлом љубави.

(„Ту сам")

Из тих и таквих мисли и осећања избија суштина ЈШолцовог песничког мишљења: „Бити ту, знати и рећи што је само теби дано". Мако овај песник врло интензивно медитира о драматичности човекове егзистенције, он суштински није драматично одређен према њој, он је само свестан интензитета драматичности. Зна Шолац да су разарачке моћи човека велике и као сваки хуманиста дубоко је несрећан што је тако, што је човек бачен у хаос из кога се врло тешко извлачи или се уопште не може из: вући. И он као песник и као човек стоји пред тим хаосом и поставља питање: како и шта — и на то питање одговара суштином поезије: бранити се, истрајавати у одбрани. Тиме, верује овај песник, учествује у креативном мењању света и човека. И он, као Марко Ристић, у ту авантуру улази с уверењем да се у измењеном свету и сам мења. „Ми свет мењамо, пише Марко Ристић, у његовој објективној стварности и мењамо га у својој субјективној визији, гледајући та својим измењеним погледом. И мењајући га у својој визији, ми га мењамо у своме изразу, а мењајући га у своме изразу, ми га даље мењамо у његовом изгледу."

Радећи на таквој промени света и човека Шолц је веровао да преноси своје знање и искуство у оно што остварује, а што је било и јесте његов трајан сан; у исто време то је и потреба за обрачуном са свим демонским силама у времену и Људима које трајно прете „да угасе овај невини пламен — како је писао Мирослав Крлежа — људских илузија“. У тим моментима кад су се суочиле тешка и опасна стварност са стварношћу коју песник носи у себи пи нуди је као преображај, откривена је права стваралачка снага песника Шолца, објавила се његова изузетна моћ да изрази свој доживљај света и своју визију света, била она ратна или егзистенцијална у најширем смислу речи.

Само Шолцова песничка објава има једну изразиту специфичност — он је истовремено широко отворен према свету и свим његовим зрачењима, али је исто тако и изолован својим лирским омотачем од потреса, ломова п суноврата тога света. Битна је још једна специфичност овога песника: он воли тишине ин оне су његова велика преокупација, Њих, чини се, највише налази у себи и, шире у човеку. Тишина му је повод за размишља ње, антитеза буци и хаосу, У том односу ТИШИНА—ХАОС Шолц остварује креативну промену света у којој се и сам мења, У којој доживљује ми људску срећу и људску трагику. Има се утисак да се у том смислу и као песник и као човек Шолц битно објавио у циклусу песама „Мртав пјесник“ из 1955, године, чија је етичка, дијалектичка и онтолошка ин спирација била дело и животна судбина „Ивана Горана Ковачића, пријатеља и друга Шолпцовог. И

Као песнички мотив Горан је послужио Шолцу из неколико разлога: пре све-

ото шоли

га, доживео је он Горана као симбол ме њања света и човека, као несавладив отпор, као варницу која се у једном тренутку преобразила у вечни пламен, у наду, У веровање без кога се не може, без кога се свет у себи руши. У том смислу овај песник верује да се из Горанове смрти, из његове трагике нови живот рађа У сваком сусрету са његовом поезијом, са њеним дијалектичким смислом. Зато та Шолц гануто (а он каже да је гануће покретачка снага његовог певања) зове и враћа у живот, не признаје његову смрт, јер без њега, без свеукупности њетове свет би остао осиромашен ин тужан:

Врати та, земљо, као што си за и породила, раствори дланове, даруј га ослијепелим данима, они. су жудни бијеле пјесме његове, као талебови сињег мора, бескрајнога. Без њега су дани рујно цвијеће без очију, што склопљених руку моли сунце, да изавће, занијемјела пјесма, нијема њедра нујности, мртва птица украј пута, којим нитко не пролази. Тко ће икад послије њега раздрагати сунце, љубавник тишине бити, знати шумске путове, радост зелени пјевати и крикнути дивљим поносом: ја. сам пјевач, а сви слушајте пјесму коју пјевам2 Сасвим јасан стајао је под дрветом, тамне ријечи смисла звониле му на уснама, и сви су разумјели, што говори душа.

његова,

Бијеле птице сједиле му на рамену, длан му бјеше исписан судбинама, тихим ходом глазбу је проналазио, он, свирам звјездани, са лутњом о - појасу. („Мртав пјесник")

„Шјесник сам зато што то морам бити... Јер сам, напросто, тако саткан. Оно морање, оно „јер си доиста такав"... МИ мислим да је то онај дубљи позив,"

Ото ШОЛЦ

Једна од посебних карактеристика поезије Ота Шолца је њен анадитички однос према ономе што се збива у свету и времену; њега посебно интригирају разлози због којих је човек преживљавао кризе и због којих се непрекидно осећао као да је у клопци. Шолц такође аналитички истражује и евоцира време, анализира њего. не немире и заблуде и на тај начин открива узроке криза у које човек стално упада и због тога: непрекидно резигнира, осећа се прогнаником, сувишним. На том споју човек-време, психолошка, друштвена и естетска сната Шолцове поезије постаје веома значајна, јер у тим моментима Шолц бива широко хуманистички ангажован, остварује визију све. та коју носи У себи, а мир п хармонију супротставља расулу и дезинтеграцији. Кроз систем отпора Шоац се залаже за афирмацију хуманистичких идеала. То је природна улога песника који проницљиво осећа историјске прекретнице и који усмерава човека у њима.

Додуше, у Шолцовој визији човек у историјском контексту није увек и у свакој ситуацији ведар, понекад је, како песник каже, само зачуђени говор пред вратима тајне, или даљина на дохвату руке, иверје будућности. Зато се Шолц понекад, у тренуцима резигнације, пита: да ли је човек само зацакљено време у срцу човека или је модар трептај лишћа на ветру и закључује: човек је непрекидна стрепња, своја и времена, јер док траје у себи носи омчу преобразбе., Шолц је, очевидно, један од оних песника који дубоко размишља о судбини човека, његова се мисао лагано миче по тминама човековим, тражи људско у његовој тами, тражи пут до његовог времена и простора, тражи његову људску и историјску стварност. Због тога се може рећи да је Шолцова поезија изнутра виђени свет, али и непрекидна поларизација унутрашњег и спољашњег трајања. У сплету тих односа успео

је да нађе своју сопствену мисао и умет-

ничку позицију. Јесте, има у његовом певању и мишљењу трагова лектире, посебно Рилкеа и Тракла, које је преводио и препевавао, има Крлежиног и Горановог утицаја, али сви су ти утицаји стварала.

Есад Мекули

празник Рома“

Преко седам милиона Рома живи данас У високо-цивилизованој Европи. Њих — често ниподаштавају па и прогоне. А Роми, упркос свему — трају. Често — отуђени и крај гробаља својих прадедова...

Држим те за Реч

па своје јаде записујем: слово по слово како умем...

Друмови замичу... Ја стао између — тамо где нађох уточиште и тамо где сам стасао.

(О, и сад куд пролазимо натоварени —

гомила меса,

грање ушива сенке

од земље до небеса да нас нико не види, да се жив

не постиди!)

Ко ли то, ко

и у име чета нас... тако опако тамом заотрће као одећом2! Ко то2 Није ли облак градобитни

поплава и погрома домове што нам сравњује, што живе сахрањује

У овај сумрак прогона>

Црне воде присиле хрупиле да нас неима. Црне, прљаве воде....

— 07, јаој, зар црни гарави међу белима! Куда нас само одводе»

Куда нас воде-одводе, куда нас гонетрогоне у бездомље

ко на гробље>

Ој, откуд нам толжа зла срећа... — Жено драга, не плачи, не наричи! Мотори брекћу — товар смећа...

— Децо, роде, чему то личи2

Јаој, ко ли ће надживети овај наш црна петак

Зна ли нас ико оваке — прогнанике2

Има ли кога, Онога. да нас заштити>

А друм граби — све ближе, све даље — од завичаја!

Зар нигде никога од земље до неба за нас у | ничије» Куд ћемо овако кућит се без кућишта2 Шта ћемо гладни — устима2

Шта непокривени — телима2

Куд ћемо без огњишта2!

·.. А мајка, сво, дојенче пресвисло успављује прастару успаванку:

„Смири се, роде породе доћи ће добри коњи

са зеленим гривама, однећете лудо далеко

где све.је плаво-зелено, где с неба капље мед, печенице на грани расту, тде тече река млека...“

Друм граби све даље, све ближе од завичаја низ увале...

поје му, нариче,

Има ли краја> (Априла, 1972) ж) На Првом светском конгресу Рома, одржаном у

Лондону 1971. тодине — 8. април је проглашен општим празником свих Рома.

=

чки, органски уткани у свеукупност његовога песништва и не разбијају његову хармонију. Додуше, у Шолцовом песништву има и много баласта, квантитативно је преобимно, неке његове збирке су преоптерећене декларативношћу, понављањем мотива и структура, али тај део његове поезије није предмет нашег размишљања, он се сам по себи помера и из нашег вид вог поља а верујем и из самога бића Шол цове поезије.

То су само неки елементи који нас упозоравају да се шире отворимо према овој по. езији и да је примимо као што се прима свака поезија која освежава једну лите ратуру, а ова поезија у својим најбољим остварењима има таква својства: носи у себи богатство мисли, оригиналну поетику, особен начин изражавања, јединствену метафорику и симболику, ретке контемплације и специфичну визионарност, Ова је поезија, према томе, свет за себе и по себи, чист по вокацији јединствен као доживљај, богат као искуство, трајан као порука.

Миливоје Марковић

КЊИЖЕВНЕ НОВИЦЕ 5