Књижевне новине

сана

КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ

Коме емета

књижевна критика 2

Наставак са 1. стране

хији што је тренутни поредак у литератури онакав какав јесте, Неки од њих користе различите прилике, не само у књижевним разговорима, да осуде и критику и све одреда ствараоце који се критиком баве. Постоје и они други, којима се чини да је само питање дана кад ће се критеријуми потпуно преокренути, и кад е њихови или за њих – вредни текстови, које до тада нико није озбиљно узимао и на њих обраЋао пажњу, доћи на место онога што је данас интересантно, читЉиво, и што је синоним за уметнички вредно. Зато није случајно што чак и врло мале промене у културној и књижевној, или ванкњижевној, друштвеној, сфери, провоцирају неке од таквих поклоника писане речи да привремено подигну свој глас, да се одмах окоме им на све критичаре, све до оне границе кад ипак морају да се помире да ствари нису тако једноставне како су ОНИ МИСЛИЛИ,

Парадоксално је на први по глед, али се показује да оштре и приватно интониране квалификације књижевне критике у це лости дају и они писци _ према којима је критика била изразито благонаклона, помогавши им да се уврсте међу популарне ствараоце, они писци који су се, како се то обично каже, нагло пробили у литератури. Ову појаву, међутим, није тешко психолошки објаснити. Поред оног врло ма лот броја правих стваралаца, који према критици осећају 02 бојност због превеликог мешања у сложене стваралачке недоумице и прерушавања, највећи број писаца са већ стеченом репутацијом нападају књижевну критику из добро прорачунате жеље да остану тамо где јесу, да петрифицирају _ постојеће _ стање. Њима се чини да треба уклонити сведоке њиховог пробијања ка врху, да треба уклонити оне који памте како се успех одвијао и који знају механизме ствара. ња тренутних распореда у лите“ ратури. Као што су варварски владари ликвидирали доглавнике и помоћнике који су били све доци закопавања њиховог блага

ои чувари њихових тајни тако и

поједини _ писци, не бирајући средства понекад, настоје да до. веду у питање углед оних који су их и тумачили и подстицали и избацили у књижевни врх, да би — тако им се чини — онемотућили даље промене и претумбавања скале књижевних вредности, и затворили врата храма привилегованих.

Такође оштри напади на књи жевну критику, и то напади који су свакако најопаснији за дитературу, далазе од писаца, група и институција што поседују раз личите облике привилегије и моћи, (Таквим групама, и то тре ба напоменути, прилази и један број бивших критичара који су се уморили од тешког и незахвалног критичарског посла или који се као критичари нису потврди“ ди). Ово је додуше разумљиво јер је права критика и у лите ратури и ван литературе потенцијална опасност разобличавања, указивања на наличје или на не

оправданост, појединачних и кла-

новских привилегија. То је опет парадокс своје врсте; иако не Ја ког домета, писана критика сме та поседницима моћи и привилетија. У оном дневном, тренутном

смислу, њена је улога врло мала;

она смета припадницима кланова скоро само онолико колико сићушни пецарош на обали може да смета модерном моторном рибарском броду. Али узурпатори моћи у култури знају да критика има врло сложено дејство и да се то дејство на различите начине преображава, накнадно испољава, утрожавајући моћ и мо нопол и у литератури и у другим сферама. На различите се начине показује нетрпељивост писаца и разапчитих _ културних _ администратора који поседују моћ према књижевној критици. Појединци то испољавају _ најчешће – ароганцијом, парадирањем са независношћу и себе пи чланова групе или клана ол мишљења књижевних критичара, а демонстрирају то најчешће могућношћу да своје и туђе књиге пубљикују, реклами“ рају и врелнују независно Од онста што ће књижевна критика о тим књигама рећи, пли шта је о ппетхолним књигама истих пи казано. Други то чине на

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

кажемо,

изглед наивније, али исто тако смишљено и ефектно. Они упрошћавају и вулгаризују теоријске проблеме литературе, позивају се по потреби на читаоце, на књижевну прошлост, и казују ми шљења _ како је стваралаштво једна врло приватна ствар, и то у том смислу што писац измишља причице и певуши римоване стихове уз вино, а како је сме шно што критичар свему томо покушава да да неку озбиљност и да приђе са научном методологијом. Разуме се исти ови људи врло су далеко од доследности оваквим својим исказима. Штавише, баш су они редовно гласни у тражењу разних друштвених привилегија за оно што су на књижевном пољу учинили и У проглашавању свога рада друштвено изузетно значајним.

Потцењивање кљижевне критике долази и од једног особитот вида стваралаца, и нестваралаца, који се баве политикантском књижевном _ политиком и теже за књижевном влашћу, дакле влаш“ ћу. Они обично обезбеђују право да крајње аподиктички, узгредно и необавезно, али врло тврдокорно и упорно, стварају свој систем вредности и осигуравају му практичне реперкусије мимо џобичајених начина културног комуницирања, потпуно игноришући сваког ко има намеру да обазривије, са сумњом и скепсом својственим _ критичком _ мишљењу, размишља о једној сложеној ду ховној пи друштвеној области каква је књижевност.

Тежак вид напада на књижевну критику свакако је и олако политичко квалификовање онога што критичари, у целини узев, раде. Није редак случај да се критичарима пребацује како су омогућили или фаворизовали продор само једној врсти књижевних тенденција, или да су они утицали на профиле — појединих књижевних текстова, а да се при том скоро потпуно занемаре све оне тешкоће са којима је скопчано књижевно просуђивање, као и околност да је улога критичара сведена на врло малу меру. За поједине људе који се баве критиком, или који проучавају дејство критике, велику забуну ствара околност да се критички рад дуго игнорише и у сваком погледу потцењује, онда кад би требало да добија праву пажњу и праву улогу, а да се затим наГгАО „прецени“ и добије политичку им другу јавну тежину, обично кад је потребно камуфлирати улогу свих оних појединаца, кланова и институција који се, дефакто, закулисно баве критиком, и то са једном великом привилетијом што не морају да показују лизују своје аргументе и да јавно публикују своје критичар. ске аргументе. Исто је тако занимљиво да постоји још један, не додуше чест, али ипак при. сутан, вид јавних квалификовања и дисквалификовања критике у целини од оних људи који су и сами у одређеном тренутку предмет јавних прозивања и негатив них квалификовања. То сигурно личи на покушај олаког, иако

нечасног, искупљивања нападом на све критичаре и критику, који су, и без тога, непрекидно у процепу, изложени мнотим неутодностима, подозрењима и на падима.,

Не долазе сви покушаји омаловажавања књижевне критике само од људи који говоре у име књижевних начела, књижевних струја или приватних интереса у литератури. опширнијим разговорима о проблемима ове врсте морали би да се имају у виду и они људи, најчешће одређена врста другоразредних писаца, који критику нападају са, да тако књижевне – периферије, из разних граничних књижевних области, из дечје литературе, из фељтонистике, из новинарства, оних који, будући да су ван центара праве књижевне и ванкњижевне јавности, могу разнолико да мењају своју позицију и стилизују своје аргументе и да неповерење _ према – објективној критици исказују час у име публике, час у име имагинарних и измишљених _ теорија и начела, час у име свога сопственог гнева. Примера можемо наћи на ра» ним странама, али бисмо се, можда, могли, само илустрације ради, заљржати на појединим писпима књижевних текстова за децу, који, пошто немају своје строге судије, могу врло успешно да одређују доминацију и обезбеђују себи утицај и привилегију, а да врло гневно кидишу на свакога ко би критички расположен зашао у њихов атар и по казао деликатност критеријума и за дотичну област књижевног стваралаштва,

Недовољан критике не показује се само у отвореним нападима и углавном

углед књижевне

априористичком неповерењу према људима који се критиком баве. То се неповерење у још бруталнијем виду, показујући сву озбиљност | културне – ситуације, очитује и у појединачном доста недоличном _ подилажењу _ књижевној критици, у ласкању критичарима, али не из стварног уверења да они врше неку велику и часну мисију (и тада би ласкање било неукусно!ј) него или из става да је са критиком боље живети у лицемерном миру, или, чешће, из покушаја да се њоме манипулише, да се задужује некаквим ситним — сентименталностима и колегијалним обавезама. Што је најнепријатније, овакви облици _ хохштаплераја — понекад имају своје резултате, па би се у некој опширнијој студији о књижевном животу и о књижевној атмосфери могли поименице описати пеки случајеви писаца који се одржавају на књижевној површини захваљујући својим свакодневним, _ врло — непријатним, задуживањима књижевних критичара. Но то је ипак и неповољан показатељ за критику саму, о чему ће будући књижевни историчари морати да воде доста рачуна.

Напади на књижевну _крити-“ ку, међутим, нису само показа тељи недовољно здравог стања у литератури — јер је то проблем који је вечан и који ће увек, У различитим видовима, постојати — него и индиректан показатељ неопходности објективне и ауторитативне књижевне критике, која је свест литературе о себи самој, и без које је — било да је сматрано пратећим књижевним жанром или облашћу пуне креативности — немогућно и стваралаштво, и контакт са публиком, и систем књижевних вредности, и кретања литературе У нове неистражене, духовне, животне и језичке регионе. Као артумент у прилог одбрани књижевне критике није – неопходно наводити само ставове познатих писаца, који су ретко пристајали да се спусте на неозбиљни Нниво олаких, безразаложних и неаргументованих напада на критику Као жанр. Критика у целини, као духовна делатност која је све иманентнија савременом животу и савременом мишљењу, чак је данас и више него само, како ре“ космо, свест књижевности о себи самој; она је постала и део књижевне методологије па и предмет литературе саме, Повећавању угледа књижевне критике у целини, и посебно оног ње“ ног дела који прати нове књиге и нове појаве, који и без довољно времена за историјску перспективу жели да историјску перспективу сагледа, сигурно је велика неопходност и литературе и свих правих писаца и, коначно, културе. Овакво повећавање уг леда критике, разуме се, мора бити праћено и елиминисањем свих слабости унутар критике, а њих има, и разобличавањем оних „критичара“ којима је бављење критиком прилика за лична иживљавања и политикантство. Чак и они ствараоци, и нествараоци, који су, из било којег од помену“ тих, или неких других, разлога, недовољно контролисани при из рицању негативних квалификација о критици, свакако не би волели, ако су искрено одани литератури, да се нађу у културној ситуацији у којој не постоји ни каква квалитативна селекција и у којој је стваралаштво _ само приватна ствар, без _ вредносне хијерархије, без путоказа, – без коментара, без објашњења, – 663 препорука читаоцу.

Чедомир Мирковић

Дора Габе

Т рп песме

под плавим небом

" превођене и

ЗАВЕШТАЊЕ

Целота живота

тражила сам човека.

и мимоилазила се с њим не знајући.

Остављам за теби творче будућих дана, ако та не намериш, створи та сам.

Одлазим неутољене жеви, очију још усредсређених, испружених руку

које се у последњем часу с муком скрштају

нада мном.

Али ви пожурите,

узмите ме собом

да поживим у младим душама, да ми дух не лети

између земље и неба

и као вечни сапутник

да вас само гледа

да вас само тледа

достићи. вас.

(С бугарског превела Десанка

ПРОЛЕТЊЕ УСХИЋБЕЊЕ

Како се тихо растворише пупољци. пробућена кестена!

Као у новорођенчета влажни. прстићи што се први пут покрећу!

Како Витоша тихо свуче са себе танки вео магле и пресвучена засија сва

први пут!

Данас све бива први пут!

И пролеће је прво!

ЋУТАЊЕ

Не памтим речи твоје ћутања, твога се сећам и одаје, испуњене мислима нашим.

Не памтим твоје лице црте му се губе

у мом сећању,

али памтим како осећах да си ту,

у широкој фотељи,

иза тебе прозор,

венац Старе Планине, дубоко небо

и облачак, који плови...

Први упита:

— Што ћутиш» —

Ја ти одвратих:

— Не ћутим!

Погледа ме, осмехну се

и руменило окна.

обасја нам светлошћу лица!

ћутање.

Препуно љубави, нежности, поверења

ћутање!

дДа бесмо целог живота једно

' крај другог ћутали обоје, речи се не би усудиле да нас раздвоје... (С бугахског превео Синиша Пауновић)

ДАТУМИ

Учитељ лепоте и родољубља

Осамдесетпетогодишњица живота и седамдесетогодишњица књижевног рада бугарске“ |

песникиње Доре Габе

ДОРА ГАБЕ

БУГАРСКА ЈЕ недавно прослави ла осамдесетотодишњицу живота и шездесетогодишњицу песничког стваралаштва највеће своје пе сникшње, _ Јелисавете _ Багрјане. Ових дана, у Софији и широм Бугарске, свечано се прославља још један значајан датум — осамдесетпетогодишњица живота и седамдесетогодишњица _ књижевног рада највеће дечије бугарске песникиње, Доре Габе. познате и код нас још пре рата.

(

Дора Габе рођена је 1888, 28. августа, у Добричу. Њен отац, Петар Габе, био је познати бугарски јавни радник и публатциста, емигрант из Русије и насељеник у Добруџи. Петар Габе имао је, у околини Добрича, у селу Харманлак, имање и тамо Ла Судућа књижевница провела детињство. О своме животу на том пмању написала је најнадахмутије књиге: „Некада", „Кад сам била мала" и „Млади Лобруманац". Школовала се у родном крају и Варни. Почела је рано да чита и рано да пише. Још у нижој гимназији _ написала је песму „Промеће" у којој је изнела сво. је одушевљење завичајним пејза жима Добруџе. Песма је била

објављена у часопису „Омладина" у Рушчуку и привукла одмах на више страна пажњу. По свршеној гимназији у Варни, школује а: у Женеви и Греноблу. У двадесетој години објављује своје при: значајније стихове у највећем _ тадашњем — часопису „Мисао", а затим и у „Демократском прегледу". Године 1908. излази њена прва збпрка „ЉубичиНешто касније удаје се за бугарског Скерлића, Бојана ЛПенева, професора историје бОугарске књижевности и критичара, све више улази у књижевност и у ред најистакнутијих књижевника тога времена, и најзад се, заувек, одаје књижевности. Упоредо са оригиналним стваралаштвом много преводи, са неколико језика, највише са пољског. Њени преводи пољских песника до данас се сматрају најдаровитијим преводима стране поезије на бугарски језик.

0 деци и за децу Дора Габе почела је да пише тек после првог светског рата. Али, благодарећи своме несвакидашњем речнику, својој изузетно гипкој и јасној реченици, насићеној дечјом психом и мелодиозношћу, већ првим својим стиховима осваја и младе и одрасле читаоце, и постаје први дечји песник. Од тада до данас стотане и хиљаде младих бугарских читалаца учиАло се Агпоти, родољубивости и ху маности на њеним песмама. ПоЈедине њене песме, нако већином у слобољном стиху, многи њени поштоваоци нису заборавили ни у одраслим данима и штугносе их, већ годинама и деценијама, на своју децу и унуке, као да читаЈу старе драге књиге своје вољене тасникиње.

Најпознатије њене збирке песама за децу и о деци су: „Мале песме", „Пауново перо", књига „Изабрана дела" и приче „Црвено цвеће".

Поред _ Јелисавете _ Багрјане, Дора Габе је и сама једна ол најважнијих спона Бугарске са културом и ствараоцима суселних земаља, и не само суседних Њих две су биле „прве ластавице , и после првог и после другог светског рата, пи у нашој земљи на путу мира и золижавања на. ших народа и култура. Она и ланас живо прати нашу култупу и одржава пријатељске везе са знатним бројем наших старијих и млађих књижевника.

Синиша Пауновић