Књижевне новине

ЕСЕЈ

ПОЛНФОНИЈА КЊИЖЕВНЕ РЕЧИ

О савременој српској књижев

реч оглашава не само у простору. Наравно, овде нас не занима космички, географски или геометријски простор, већ онај који означава координату друштвене историје, па и кеаевне еволуције, Будући да књижевност представља уметност речи, она је органски везана за. онај одређени простор у коме људи комуницирају једним одређеним језиком. Књижевност настаје и развија се једино'на тлу посебног народног језика мада се њени највиталнији изданци могу, касније, пресађивати широм света. Са своје стране, ова језичка и књижевна географија зависи од тока друштвене исто“ рије којом је условљен и људски говор.

Један књижевни простор, међутим, не поклапа се са одговарајућим језичке) простором који је обично шири од онога првог: укључујући литературу – Латинске Америке, простор шпанског језика шири се далеко ван оквира шпанске књижевности. Отуда, на мапи српског језика јавља Ју се поједине беле мрље, то јест извесне области у којима се српска књижевност није стварала. Сем тога, читава мапа би: ла је означена једном особеном етничком и језичком бојом, али је ова била различито нијансирана у различитим регионима. Тако је наша књижевна географија. обухватила и проблуам регионалних књижевности. Код нас, тај проблем је мање значајан неголи у неким другим националним литературама, јер у српској књижевности нема и не може бити посебних Дијалекатских литература, као што је си: цилијанска литература у Италији. Па и пак, наш књижевни земљопис морао је захватити и питање књижевних региона, а поготову питање „белих мрља" на језичкокњижевној мапи,

На једно капитално питање те врсте одговара књига „Савремена српска књи: жевност Косова“. Изгледа да овај одговор не би био доречен, ако се не би допунио пионирском монографијом дра Радомира Ивановића „Књижевно стваралаштво Косова на српскохрватском језику“ (Пришти“ на, 1971). Ивановићево дело је везано са поменутом књигом као што је текст ис под експоната везан са овим другим. А сама књига делује, доиста, као својеврсна панорама књижевног стваралаштва на Косову. Родуше, редактори напомињу да од књиге никако нису хтели да начине антологију. Можда су они били у праву што су се уздржали од антологијске селекције, — али се не би рекло да су најцелисходније поступили када су — избор текстова препустили самим ауторима. На сваки начин, текстови у овој књизи јављају се као експонати српске књижевно“ сти која се ствара у косовском региону. Они су стваралачаки докази да Косово више није бела мрља на карти наше литературе. |

По Радомиру Мвановићу, ова _ мрља почела је ишчезавати 20, јануара 1945. то“ дине с појавом недељног листа „Једин“ ство", а њено ишчезавање узело је маха педесетих година: прва самостална књига. песама „Сенке“ изишла је године 1951. Баш са тим „Сенкама", Косово се извукло из сенке књижевне анонимности м летартије. У Приштини се образовало _ једно ново регионално жариште националне књижевности. Оно сеприкључило жариш“ тима која су раније била формирана у Новом Саду, Београду, Мостару ..

Изгледа, међутим, да ни једно ОА њих не може бити сматрано сталним среди“ штем српске литературе која је, У разним раздобљима, била центрирана у разним областима. Устаљено центрирање престаје због савремене деметрополизације, али Н због једне особености нашег народа, упра" во због његове историјско-теографске мо“ билности, која је национално тежиште по мерала из једне зоне у другу, на пример — из Војводине у Србију. С обзиром на

ово померање, марксистички Крит 5 Ру

Борђе Јовановић тврдио, је да је так српске нације неизбежно морао да буде у Војводини, јер се у њој најпре | чело да ствара наше грађанско АНИ и његов главни носилац -- „траванска „ „» "ова повремена средишта карактери“ пје то што су бивала фиксарана у така: ма где се додирују разни реииј или = зне националности. У Новом аду, зЕ пример, српска култура бе Нрисва ЕРЕ пала: са мабарском и нема РО грвд је био жива спона Србије са Рани уз то, приказујући Матавуљеве зоградске приче, Јован Скерлић слика Београд ЊЕ неки минијатурни Космополис, као неки у ик (у којем, истина, прео етнички моза Ма а влађује српски елемент). 7. у Нит Косово важи то исто што је 5 2 ајукна но у Новом Саду и рериралЕ а НЕ | нану појаву запажа и ДО! р ен совском књижевном ре

1 кој ко вановић који У “ тиону бележи „спепифичност стварања н

6 м и тезпка“ (на турском, албанско 1 српскохрватском). На Косову, ЊЕ ска књижевност непосредно Мон са друтим напионалним Хутера Ур не Таква комуникација Ор АН БН литературу у целини; штавише,

5 КОИЖЕВНЕ НОВИНЕ

лости Косова

својствена самим њеним средиштима. Сто: га се српска књижевност опире свом учауривању у затворени систем; самом сво: јом историјом и структуром, она је диспонирана за отварање према другим националним културама. Она је упућена да у свету тражи обилнија врела и да се на њима напаја. Ову њену упућеност могла он да изрази песма Радета Златановића „Извор", а нарочито · следећа строфа: „Најжеднији рече — добри изворе — мотли смо те још мало тражити". И заиста, никад не може бити краја тражењу дубљих, богатијих, универзалнијих извора за своју националну културу.

Разуме се, једна млада регионална књи жевност напаја се на врелима националне АХитературе, пошто је немогућно да се створи партеногенезом или самозачећем: регионално књижевно тле мора бити опло Ђено семеном националне _ књижевности коју све више анимира интернационални Аух. Као што је уочио Драгољуб Стојадиновић, овакав дух наше литературе оли: чен је у њеном врхунском представнику: „Али — каже овај косовски критичар Андрић није западни писац; он је гранич: ни писац, између две цивилизације, сред: ствима наклоњен Западу, а главом Исто ку". Према томе, на врху националне кула“ туре цвета човечанска интернационалност која се током историје конкретизовала У пролетерском интернационализму.

ПАНОРАМА ПРИШТИНЕ

Лењин је ставио снажан нагласак на ову конкретизацију. У разгару првог светског рата, у отпору против тог светског пожара и покоља међу народима, он је писао: „Ако није слугански схваћен, интерес националног поноса Великоруса поду“ дара се са социјалистичким интересом великоруских (и свих осталих) пролетера". Чини се да наведену поставку илуструје и наша социјална књижевност између два светска рата. Различита по националним језицима на којима се стварала, та књижевност била је јединствена по свом интернационалистичком духу. И баш у крилу те интернационалне литературе родила се једна нова национална поезија. македонска поезија, која се огласила „Бе: дим мугрима“ Коче Рацина. У књижевној историји, ово рађање сведочи да интернационализам обезбеђује најлегитимније и најбитније националне интересе,

Али, средином нашег века (дакле, у исто време кад је никла савремена српска књижевност Косова), интернационализам је добио нову, космичку вертикалу према. којој су се убрзо почели оријентисати и неки „регионални“ косовски песници. Ка: ко нас обавештава Ивановић, у појединим стиховима Божидара Милидраговића од: јекнула је „вест о космичким истражива“ њима". Са своје стране, ми бисмо додали да је космизам надахнуо и Милидрагови“ ћеву песму „Стрелац", кристалишући се у прозирну лирску симболику. :

Јасно је да националне књижевности образују ону интернационалну дугу која спаја регионални видокруг са космичком перспективом. Ова слика, међутим, не ис прпљује сложену дијалектику интернацио“ налног и националног. Јер, присаједињујући се светској литератури, свака нацио“ нална књижевност дели се у самој себи, а та њена унутарња деоба тежи да се саобрази разграничењу друштвених класа. Данас ваља зажмурити на оба ока, па не видети да се буржоаска и пролетерска идеологија боре за хегемонију у свакој националној култури, Према томе, у пита њу је ова идеолошка хегемонија, а не на пионална култура као таква. Аутентични марксисти држали су да радничка класа успоставља своју идеолошку хегемонију у оквиру националне културе. У двоструком својству марксистичког борца и култур" ног ствараоца, Луначарски је зацело ком“ петентан да нас оријентише у овом отво реном, деликатном питању. Он каже: „Чо вечанство се незадрживо креће према ин

тернационализацији културе. Национална основа ће се задржати дуго, можда зау: век, но интернационализам ни не претпоставља уништење националних мотива у општељудској симфонији, већ једино њи: хову богату и слободну хармонизацију“.

Док националне књижевности урастају у интернационалну литературу, интернационална идеологија. пролетаријата продире у сваку националну књижевност, озакоњујући нове вредности које стварала штво отеловљује у културним добрима, па. и у књижевним делима. Уколико није смежурана до шупље пароле или ритуалне формуле, та идеологија одговара са мој природи књижевности, на коју је ука: зао др Вук Филиповић, када је констато: вао да „књижевно дело има универзални утицај на људе из различитих друштвених средина, из временски удаљених столећа. Својим симбодичним говором осећања, књижевност гради мостове и тамо где дру: те силе руше и разграђују“ (Оглед „Књижевно дело и читалац).

Очигледно, грађанска идеологија воју“ је против пролетерског интернационализма, али њена стратегија је веома сложена, на изглед — чак и противречна. Та идео· логија, наиме, обликована је као римски бог Јанус. Она показује два противречна. Аница: _ национализам и космополитизам. При том, у борби идеја, космополитска карта постаје главни адут, омогућујући буржоазији да подметне космополитизам

уместо интернационализма. Ово подмета-.

ње је једна тактичка варка, јер интернационализам нема никаква посла са космополитизмом који се угнездио у потарту, бит-музици, стрипу и читавој „масовној култури", то јест — у надградњи „потротачког друштва“. Национална култура.

бледи и вене у космополитском смогу ко: ји гуши како културу, тако и саму нацио“ палност, углавном — националност малих, поробљених или угрожених народа. Укратко, космополитизам брише нације, стапа јући их у некакву кашу без облика и без идентитета. Насупрот томе, интернапиона-

аизам обогаћује сваку нацију, пошто јој отвара пут равноправне, стваралачке са: радње са свим осталим нацијама.

Такав пуг је трасиран на страницама „Капитала“, чији писац није био подложан никаквим националистичким слабо стима. Он је трасиран следећом Марксовом реченицом: „Сваки народ може и тре: ба да учи од другога". Продужујући оцртани интернационалистички пут, Лењин је и могао да узвикне: „Ми смо испуњени о сећањем националне гордости, и баш зато нарочито мрзимо своју рог ску прошлост“,

Српска књижевност Косова креће се истим путем који је неповратно удаљује од некадашњег беспућа, од глухог доба немости, потлачености и мржње. У том прогресивном кретању, она је почела пре“ вазилазити не само историјску прошлост, већ и своју регионалну ограниченост, да би властите вредности уложила у трајни: ји фонд српске националне _ литературе. Специфична косовска обележја постају споредан састојак у таквим вредностима, рецимо — у антодогијској песми Даринке Јеврић „Дечанска звона“ или „Слободар ска". Иста обележја се још мање. разаз: нају у модерном стиху Моше Одаловића, заправо у његовом „Вртоболу“ где је разитрани младалачки хумор зближио Косо“ во са Обалом слоноваче. Данас, дакле у косовској литератури можемо тражити првенствено њене литерарне вредности, па тек онда — У другом или трећем реду њене косовске условљености, |

Ова литература увелико прераста свој посебни простор из. кога је израсла. Она задржава неке регионалне особености, али такве особености су предмет књижевне теографије и књижевне историје, а не предмет естетског вредновања. Када оцењује тековине данашње српске књижевно“ сти на Косову, критика је у праву да њихове историјске и регионалне одреднице потисне ка периферији свог видног поља. У те одреднице спада продужени економ“ ско-социјални застој, па недостатак или прекид књижевне традиције, и тако ре дом. М средњем веку, овде је цветало У метничко и културно стваралаштво. Али, као што је познато, османлијска најезда је прекинула континуитет ове стваралачке

! традиције, трајући столећима, тај погубни

прекид истицао се међу одремнипама о којима је реч. Захваљујући њима, Косово се дуго указивало као белина на мапи српске литературе. |

После Ослобођења, тачније — у другој половини нашег века, та се белина попу њава књижевним вредностима које већ домашују ниво националне књижевности. Као што показују два тома „Српске књи: жевности на Косову“, такве вредности су акумулиране, углавномлу поезији и критици.

Историјскокритички рад се системат“ ски развија и осавремењује у „приштинском кругу“ који сачињавају Вук Филиповић, Драгољуб Стојадиновић, Радомир Ивановић, Владета Вуковић, Милорад Ћорац и други. Благодарећи монографијама и студијама које су произишле из овог агилног круга, читаоци и писци Косова могли су присније упознати своје потенцијалне узоре: Његоша, Андрића, Бору Станковића, Михаила Лалића, Десанку Максимовић... У том погледу, од посебног интереса била би чињеница да је Владета Вуковић назрео најсавременије потенције Његошевог дела, наиме тачке где се Његошева поезија дотиче са науком, између осталог — са хелиоцентричном тео ријом и са физичком хемијом Ломоносова. Вук Филиповић је такође увидео да „књи: жевност тражи заједнички језик са нау ком на оним рубовима где научна мисао Аосеже своје крајње могућности".

Тим интелектузаним увидима критичара одговарале су интуиције најдаровитијих песника. У извесним палеонтолошким открићима, интуиција Лазара Вучковића нашла је градиво и надахнуће за необич“ ну песму „Археоптерикс". На разне пунк“ тове савремености избили су и други косовски песници, а пре свих — можда Раде Златановић о коме др Ивановић ве: ли „да је песник модерног сензибилитета. и да не подлеже традицији". Уз ризик да се буде неправедан према појединим ствараоцима, овом приликом може се рећи да се Златановићевим остварењима придружују лирски напеви Радета Николића, афористичке строфе Љубе Поповића, исто: ријске евокације Радета Павловића, опоре и тамне слике Ратка Делетића...

Својим натпросечним дометима, књижевна критика и поезија Косова побуђују о' правдану симпатију. Но, без критичности, симпатија остаје јалова, као што критика без симпатије постаје разорна. Критич: ност нас обавезује да констатујемо релативно заостајање романескне и приповед: не прозе на Косову. На сличан начин заостају и неки други савремени жанро: ви, као штосу сатира и књижев ност за дец у. Пишући о масовном дијалогу у роману, Зоран Чановић је унеколнко наговестио један правац којим би романескна проза Косова могла сустићи савремену литературу. На почетку другог оваквог правца јавља се роман Петра Са: рића „Ахавски трг". Осим тога, понеке сатиричне варнице почињу врцати из стихова млађих песника, на пример — из пе“ сама Слободана Вукановића. Коначно; Вуковићева књига „Звезде детињства" до“ носи занимљив прилог поезији за децу, Једном речју, стваралаштво чини напоре да савлада своје заостајање у „дефицитним" областима.

Изгледа да би књижевна критика на Косову допринела тим напорима, ако би се систематскије и ригорозније позабави: ла домаћим стваралаштвом, посебно пак прозом и сатиром. Приштински круг кри: тичара изгледа позван да се интересује колико великанима прошлости, толико и својим савременицима којима ваља по клонити посебну пажњу, када чине тек прве кораке. Добро је осветљавати стазе од прошлости до савремености, али је јот: боље проналазити путеве од садашњице до сутрашњице.

Оријентишући се на будућност, литера: тура Косова одважила би се на пробој у савремену универзалност. То би био успон једног оживелог и победоносног _ Икара. Лазар Вучковић је певао: „Икар кога је волела земља — као што је он волео небо — лежи на дну муља". На Косову, као и на свим другим географским дужинама и ширинама, ствараоци су обавезни да диг ну Икара са „дна муља". Они су дужни да га опреме савременим крилима. Дужни су да се поистовете с њим. Стваралаштво, у" осталом, и није ништа друго до икарски узлет. Јуче — трагичан, сутра — тријумфалан. Радојица Таутовић