Књижевне новине

ЗАНИМЉИВ

ЧИТАЛАЧКИ _ ДОЖИВЉАЈ

Лаза Лазић: „ПЛОВЕЋИ ЧАРДАК“, Матица српска, Нови Сад, 1973.

СВОЈОМ НОВОМ збирком, која се поја вила после дуже паузе, Лаза Лазић нам презентира један лирски свет чији су основни елементи интима и дескрииција, То је лирика казана једноставним, непо. средним изразом, прожета пригушеним болом, у којој доминира исповедни тон. М појединим песмама аутор следи право линијски ток, омеђен једном сликом или заснован на једном осећању (љубав, се та, осећање пролазности). У другим, број нијим песмама, којима бисмо дали пред ност над првим, дескрипција је сложени: ја, више долази до изражаја песниково суптилно осећање за предео, а упоредо са сликом развија се и песничка мисао, иницирана таквим виђењем, која често и прелази границе првобитне слике. У тим песмама посебно плени сугестивно дата атмосфера природе; Лазић је један - од ретких песника у савременој српској поезији који не само да се не клони тог, да тако кажемо, „застарелот“ стваралачког поступка, већ у њему види одређену могућност свога певања. О томе речито говоре и наслови појединих песама, на први поглед анахрони, али присни нашем читалачком сећању: „љубомора“, „То је било овање“, „Ноћ на селу“ „Пастора. ла“, „Поноћни зричак“, „Младост“. Битно је, међутим, да Лазић, дајући својој пе сми наслов „Пасторала“, не следи ухода не стазе пасторалне поезије, нити се до. словно подвргава регулама поетике; ње гова лирика иде својим одређеним то ком, упорно и ако се тако може рећи тврдоглаво, користећи се елементима по: мало демодираног интимног песништва, али је увек довољно оригинална да за чи таоца неоптерећеног снобизмом и трком за најновијим крицима поетске моде буде нова.

Ови стихови делују ново једностав но зато што проистичу из новог доживљаја природе, љубави, човековог бивства и пролажења, Ако у нашој приватној по: етици нема места за доживљај, ако неги: рамо интимну, љубавну лирику — уз пу но уважавање таквих ставова — онда се када је реч о овој збирци нећемо разумети. Уосталом, као што читалац тражи своју поезију, тако исто и свака поезија тражи свога читаоца. И као што сложе не структуре интелектуалне поезије своје безгранично богатство откривају само онима који располажу средствима за ље тово откривање, тако и оваква поезија, каквој припада и збирка „Пловећи чардак“, своје скривене депоте пружа упра. во онима који умеју да их открију. Чињеница да је у овом другом случају от кривање далеко лакше, да нам није не опходна сложена аналитичка апаратура не мора сама по себи значити да је ли. рика једноставног израза, или интимна лирика, мање вредна: добра и лоша пое. зија нису типолошке, већ естетске кате -торије. с

Збирка „Пловећи чардак“ окренута је већим делом љубавној тематици. Лазић пева о љубави с неједнаким резултати. ма; боље резултате постиже тамо где је љубавно осећање пригушеније, мање на: · глашено, где љубав не прелази у гласну екстазу. Може се исто тако рећи да.се местимична еротичност не уклапа у потпуности у поетски концепт Лазе Лазића. Љубавно осећање у Лазићевим песмама

_ најефектније је када долази заједно и упоредо с другим темама, када се јавља као једна (носећа) нит у ткању песме. Лазић поред љубавне и описне лирике за. лази и у друкчија тематска подручја, Од социјалне лирике („Радници пред берзом рада“, „Пасторала“), до медитативног ли ризма, а после свих тих излета (изван свог интимног, субјективног света опет

КЊИЖЕВНЕ 4

КРИТИКА

МИЛИВОЈЕ МАРКОВИЋ

МАЗА ЛАЗИЋ

се враћа љубави, као јединоспасавајућем осећању, као последњем уточишту.

Не треба прећутати НИ слабости ове лирике: извесну распричаност, претераауџ склоност ка детаљу, местимичну неувер. љивост песничких слика. Целовитије по стеке резултате Лазић је постизао у пес мама где се преплиће више мотива, у ко: јима једно осећање даје само _ основил тон, Такве, успелије песме су „С колмко слободе", „То је било путовање", затим „Пловећи чардак“, „Песак времена“, „По ноћни зричак“, и још неке. Лирика ове врсте оставља могућност за стварање суб јективних избора и неслагања, у томе је њена провокативност и занимљивост.

Посматрајући Лазићеву збирку у пр вом реду у светлу читалачког доживља. ја, можемо додати, на крају, да књига „Пловећи чардак“ има своје место у кре тањима савремене српске лирике, да пре. машује (и то доста!) стандарде тзв. те куће поезије, и да рад овог песника (укључујући ту и занимљиве стихове за де. цу) тек очекује праву оцену.

Иван Шоп

нови ЗБОРНИК РАДОВА 0 АНДРИЋУ

„ЗБОРНИК СЕМИНАРСКИХ РАДОВА СТУДЕНАТА ЈУГОСЛОВЕНСКИХ КЊИЖЕВНОСТИ“, бр. 4,

Факултетски одбор Савеза студената Филолошког факултета, Београд, 1972.

ИАКО са извесним закашњењем, бележимо појаву четвртог броја „Зборника семинарских радова студената југословенских књижевности“. За разлику од три претход“ на, који су сачињени од најбољих семинарских радова из свих области југословенских књижевности, овај најновији је пригодног карактера, посвећен 80-тодиш њици живота Иве Андрића и представља скроман израз захвалности нашем нобеловцу за допринос нашој и светској кул: тури и књижевности. Тако су студенти ју гословенских књижевности Филолошког факултета у Београду обележили овај за нас значајан јубилеј и, уз већ постојећу, амтературу, испунили свој део обавеза према уметнику причања као „чарања“ које није „затровано мржњом ни заглушено грмљавином убилачког оружја“, већ мисионар у служби „човека и човечности“,

Уводни текст Зборника, који има пре. ко сто страна, представља _ реч професора Димитрија Вученова на свечаној промоцији Иве Андрића за почасног доктора Београдског универзитета, Сваки 04 пет семинарских радова из ове публикације, који су претходно читани и високо оцењени на семинарским часовима из новије књижевности, оритиналошћу тумачења Атдрићевог стваралаштва заслужују и ек. склузивније публиковање нето што је овај Зборник. Изналазећи поезију у аскези у Андрићевој приповеци „Јелена, жена које нема“ Љиљана ћЋосовић полази од вишеструке могућности тумачења симболике самог наслова приповетке, Томислав Го. миршек и Војислав Аранђеловић на нов и занимљив начин анализирају романе „Госпођица“ и „Травничка хроника“. Татјана Н. Гашић успешно изналази елементе за компарирање „На Дрини ћуприје“ и Вајлдеровог „Моста Светог краља Луја“, Посебиу пажњу заслужује рад „Хуманизам Мве Андрића“ Љиљане Јухас, која Андрићев хуманизам на аргументован начин доводи _увезу са марксистичким принцимнима о ослобођењу човека од било каквог ропства и враћању самом себи као друп: твеном бићу.

На крају Збосника налази се списак се: минарских радова о Андрићевом делу ра' Бених од 1965. тод. до данас. Његови уред: ници су Љиљана Јухас, Стојан Борђић, Гојко Тетић и Зучина Шћекић (главни и одговорни уредник).

Добривоје Младеновић

| Богдан А. Поповић

СЕДАМ САВРЕМЕНИХ ПЕСНИКА

Миливоје Марковић: „Хаос И ПОПЛАВА СВЕТЛОСТИ“,

„Аугуст Цесарец“, Загреб, 1972.

ЈЕДАН од врло вредних и корисних по. сленика тзв. практичне критике чији се критички и есејистички текстови о на шим савременим писцима могу срести У знатном броју данашњих књижевних пу. бликација, Миливоје Марковић објављу“ је своју другу књигу (прва је била „Ара: ничева. океанија“, 1972), састављену од есеја о песницима Тину Мјевићу, Милану Лелпнцу, Добриши Цесарићу, Оскару Да: вичу, Ивану Горану Ковачићу, Душану Костићу и Весни Парун, Реч је о савре меним песницима српскохрватског књи. жевног језика које, како Марковић вели, љубав и слобода, као највиталније вредности њиховог дела, кло извор њи: хове лирске и мисаоне снаге, на неки на: 'чин удружују и чине их међусобно блис кима и, по критичаровом мишљењу, сроднима, Сам наслов књиге, међутим, подразумева извесна поларизована и кон. фронтирана значења и, судећи по тексту о Горану одакле је и узет, не говори о ис“ тим квалитетима, Хоћу тиме да кажем да природа сродности о којој Марковић то вори у „Напомени“ у његовим текстовима није експлицитно ни третирана ни дока. зивана, да је, штавише, речена сродност врло шп зоких и растегљивих граница та. ко да ће читалац свакако потрешити ако у овој књизи тражи некакве ком“ паративистичке сили, може бити, те оријске студије. Рекло би се да Марковић сродност схвата на једној веома ши рокој равни, да је то сродност чије би особености сам хуманистички и ствара. лачки чин писања могао да подразуме. ва, И то код значајних писаца, дабоме,

Оно што ове текстове чини много ви. те сроднима је природа критичаровот по ступка. Импресиониран и занесен значајем песника којима се бави Марковић, углавном, говори о квалитетима који кра. се само највеће песнике (а мр онима којима се он бави то је само Тин Ујевић), оне које зовемо „песницима вертикале“, „судбинским“, „визионарами", _ „проклетим“ или, како му драго, тако да је У његовим текстовима врло тешко наћа не. што као естетски систем и критеријум вредности. То је, рекао бих, основни не. достатак Марковићевог поступка: он са великим уважавањем говори о нечему по чему се значајни песници мало разлику. ју, а оно где су разлике битне и суштин. ске (природа песничког језика, метод „по. етизовања“, облици поетске сугестивно“ сти) остаје ван сфере његовог интерес» вања. Сви песници којима се бави распо лажу визијом, упоређују се са Рил кеом и Хајдегером (Ујевић), са Рембоом ((Дединац), са Бодлером (Давичо) и цене се по томе кодико су се' супротставили Јасперсу (Давичо и Весна Парун). Сви, укратко, изгледају знатно сличнији него што су, јер је реч много више о нечему што је у њиховој свести но што је као артикулација њиховог доживљаја живо та на папиру. Стога је, мислим, и језик Марковићев, принуђен да изражава седи: чне или приближно исте идеје, местими“ чно на ивици рутинске фразеилогије и не природне патетичности.

Миливоје Марковић је критичар несу. мњивог знања и критичар који добро по. знаје терен на коме се креће. Као инфор. мације о песницима којима се бави, као осветљење извесних њихових врло зна. чајних фаза, његови есеји могу да буду врло корисни, а понекад чак и врло де пи (као есеј о Весни Парун, на пример). (С једним, међутим, он мора да буде на чисто: или ће писати дисциплинарну, ре цимо филозофску критику и есејистику (а та та проблематика очевидно занима) али се онда неће бавити елементима јел: не поезије који с том дисциплином не мају ни посредне ни непосредне везе, или ће селекцијом и анализом генезе једног од елемената песничког дела опште до казивати посебним, Данас је врло тешко писати генералне оцене песничких дела, и писати их, у исти мах, прецизно и арту. ментовано.

| Осмог дапа лила киша, даждила је

Док на ме капље кап са свода.

Јанко Вујиновић

как „шти, већ ноћи седам како пљушти, | 94 рЕна дан седми 1 бес | сап, по са, пљушти небесница. По кап, МАУ ! зјап од првога пева. Вришти, пада, руши,

лави нас плавитељка. Кљуца капљу, звони,

до седмога капље,

ФУДИ = поп.

пршти, шуми киша шумнимца.

даждила.

је клокотанка, раскидала, Пљуштала је клокотанка, 1 ПиЊ а Љуљала је, освајала, рикала, је, трчила се кропила је шисропница, стала. није, из небеса. тропоштала

Падала, је, сливала се, порушила . . рушитељка. склад

љуске = трађевине. "Разјела је ненаједна гвомсћђе-бетон са улица. Изгризла је спомен дарје. Тонуле су наше куће, наше избе молитељке и колибе. Распутила путеве

кралковек, смешне

корен-стабла.

Вртлозима завртила и ножеве, и иконе. Побегли смо У пећине. Из пећина, а

пред нама, разбегле се животиње. У мук у тице

Чунала је немилосна

занемеле. А ми јесмо животиње дозивали, животиње доодиле

Дан десети гостиле се: појели смо . животиње ситније жедну им крв попили; У утроби бубњају нам пожвакане коже њине. Већ пловимо на стаблима; чувају нас бранитељи курјаци. Глад нам јесте у несрећи | зверскија: крвљу очи прогледују, руке, ипак, небесима

Светом лила незајазна и разјела покров земља-капак неба Небо је се отворило, земљи је се казивало, у земљи се огледало. Земља је се ко родиља, а под водом, напела се, распукла: пукла земља, пукла кора, ми на кори пре потопа били корен

Већ нам вода до чланака, већ нам вода једе ноге, гризе капља ход; у нози: нит можемо да ходимо, нит можемо да

пловимо — пераје смо, пре но што се разданило, у руке смо

оручили, Руке су пам невернице: грле стабла која

јесу, по танком памћењу предака, из земљице

небесима ник'ницала

У бит, у нит увире нам силпа вода . а силница, Из капка неба, кап по кап, у капак ока, дужицом се продужава. У кичму нам, укопани канал кичме увире, ту се блати земљи, трави и слепљује пршљенове. 4 Разједа нам лема лица: чворове на стаблу тела

Већ ноћ, већ дан незнано који вода рукља, вода сукља а надире, потопа нас. Ко ће моћи, ко ће хтети, у немоћи преживели овај потоп — кад су већ нам разбетле се животиње

хранитељке, кад одавно трулеж јесте талија нам, олупина

спасоносна и кад већ су замукле нам

спаситељке свирале

Слободан Калезић

Пећина

Да л ме то зари пламеп ледан, И какав занос провејава Мноме, док ходим, посве чедан, Док ми рука у руци спава2

Са маховина. сјај рубина

Да ли ме опи и које време Беше у мени док капи вина Капаху с шиљка, на. моје теме»

Дутам пећином, пун празнине, Са страна стоја сталактити, Понеки поред мене мине —

Да л ћу се, боже, са њим слитиг

И ходим, тако, с лицем ледним, А сретнемо л се у тој тмици, Наставићемо путем једним Ко загрљени љубавници. —

Руше се речи, сјајна сеча, „Договор паде ко слобода: Оп ће гледати очима, креча