Књижевне новине

УПОЗНАВАЊА

НЕОБИЧНА ЖЕНА – СИМОНА ВАЈА

Поводом тридесетогодишњице смрти

ПРЕ ТРИДЕСЕТ година, 24. августа 1943 усред ратног окршаја у свету, ум 279. Лондону Симона Вајл франи умрла је у зоф, једна ,· Француски фило, Јед од необичних н оригиналних жена двадесетог века, о кој чути противречна мишљења још за време њеног живота, а нарочито после см имон де Бовоар пише: „Завидим јој на срцу које је било у стању да ку читав свет“, а Т. Е Убу За у , злиот у предговору енглеског превода књиге С. Вајл „Укоре њивање“ пише: „Симона Вајл имала је материјала за светитеља... По Тад светац може да 6 И Га дан · да буде врло тешка личност; слутим да је Симона Вајл каткад била неподношљива, Ту и тамо човек је збуњен супротношћу између скоро натчовечанске смерности и нечега што изгледа као уоНорт која изазива љутину“. МЕ ок аризу 1909. тодине од роди-

с ) рекла из Елзаса, Симона је завршила све школе у Паризу; по-

, сале тешког одлучивања између математике и философије, одлучила је да студира философију, коју је завршила 1931. године, пау а АОПИЈ Ана и губила разна мес1 ти Француске у којима је била наставник и васџитач. По оцени својих претпостављених била је врло лош и чак опасан васпитач, не само због неконвенционалног начина предавања философије и одгоја младих људи, већ и због све смелијих испољавања левичарских идеја. Доживљавајући врло осетљиво све неправде у друштву, страсно се идентификујући са потлаченом радничком класом у Француској, она је не само пером хтела да послужи ствари ове класе, већ је активно узимала учешћа у свим већим штрајковима, сама носећи црвену заставу, изазивајући тако запрепашћеност и скандал. Интелектуално већ са двадесет тодина изнад своје малограђанске околине, временом све мање заинтересована за свој спољашњи изглед и могуће љубавне авантуре, Симона је још тада изабрала да буде борац за истину и правду, иронично названа од конзервативних политичара „црвена девица“. Ово поспрдно име постало је убрзо симбол радничке класе Француске која је одушевљено прихватила Симону и која је била спремна да се за њу жртвује. Треба напоменути одмах да у Симони Вајл није било ни трага од политичке демагогије или жеље за јевтиним успесима било где и било с ким.

Када је избио шпански грађански рат, иако пацифиста по убеђењу, Симона Вајл се одмах пријавила републиканцима у Барцелони, али је због једне озбиљне, нехотичне опекотине морала да буде враћена. Иако се идућих година, које су доносили брзи Хитлеров успон и почетак другог светског рата, суштински била већ одвојила од политике и политичких проблема, било је и даље за Симону сасвим приролно да се активно стави у службу против новог и нечувеног насиља. Већ 1938. године Симона Вајл је писала: „Оно за чим Хитлер има потребу јесу редовна и брутална потврђивања егзистенције и моћи своје земље. Није вероватно да се он може на овом путу другачије зауставити осим силом оружја“.

Још једном је пацифизам замењен активним отпором и Симона Вајл приступа Покрету отпора и помаже савезничку борбу свим снагама. Била је због тога неколико пута хапшена и саслушавана, али ипак успева да побегне бродом у Алжир, из Алжира у Америку, а затим у Енглеску, одакле се спремала да илегално пређе у Француску и прикључи се француским партизанима. Није ово дочекала због све ве ће телесне слабости и болести коју је упорно крила од родитеља и најближе околине, вероватно у нади да вера у пра ведну ствар, овога пута у ствар борбе против суровости и силе може да учини

101 заувек изгубљену течудо и да јој врати У ; десну снагу. Већ у априлу 1943. морала је да буде смештена у болницу, стање се од тада брзо погоршавало и крајем августа, када јој је било само 34 Јовин МИ ЈУ

је пресрела. Ако сада са ове,

приказане биограф А, 1 5 на њен стваралачки, доживљајни свет,

изненадићемо се колико је он био ДОПА у променама и колико су те промене бивале потпуне. Свакако се таква једна радикална и значајна промена догодила У Симони Вајл када је она свој наглашено левичарски став у политици, поткрепљиван марксистичком литературом широког спек тра, и при томе увек изнова ПУНА ТАН праксом живљења, заменила за хриш пански поглед на живот са ОВИ Па ким акпентом у току овог преображаја. Погледајмо ближе како се та промена оди-

У кратким потезима,

та оневши још од куће родитеља искљу. : ност темперамента сво-

ост и необузда у 5 Њ предака, Симона Вајл није била лишеТа свести О потреби дисциплиновања се

бе, те уколико је чешће осећала У себи склоност ка претераностима свакојаке зр. сте, утолико је више и то врло рано, још у детињству, на стоички начин Тражила да себи наметне ограничења и Пи о претеране обавезе, најпре телу, та г интелекту. Није случајно Симона па Пан сније, у току школовања, нашла У, р '

" атог ГРАН потврду својих ра

у и преди ишљања и експериментисања У

практичном животу. таи ~ је. жу Према званичном дед „отказивања чанот мишића 1 о плућном туберкулозом .

извештају лекара умрла српа као последице слабости ст роузпоковане изгладнелошћу и

ој су се могла ·

ије Симоне Вајл, пређе.

Црта упорности у Симонином карактеру, која се није могла увек лако да разликује од тврдоглавости, постала је видљива још када јој је било пет година. Једном приликом, у току зиме, села је једноставно у снег и није ни по коју цену хтела да из њега устане док јој нису удовољили жељи да се и њој додели део пртљага који је носио њен, три године стари ји брат, и то тачно половину тог пртљага. Према умесној примедби њеног биографа Анђелике Крогман, овај догађај у снегу означава почетак ношења „тешких терета“ за Симону Вајл. Врло често, убудуће, ови терети које је сама зажелела да носи превазилазиће њене снаге.

Њено физичко здравље, од малена, било је нежно и крхко. При томе је њен пелокупан развој у детињству и младости протицао зачуђујуће самостално и независно од утицаја родитеља и школе. Рано интелектуално сазрела, већ на почетку школе знала је Расинове стихове напамет, одушевљавала се бајкама и легендама, а у десетој години и сама је написала једну бајку: „Ватрени вилењаци", у којој је на чудноват начин, изгледа без икаквог спољашњег утицаја, изнела реинкарнационе процесе у људском непрекинутом живљењу као потпуно природне и прихватљиве.

И код Симоне Вајл, као и код многих Других значајних људи, пубертетско доба прошло је у оштрим и тешким сукобима са самом собом. Доведена неухватљивошћу духовног лавиринта, у коме су осећања и разум водили опасне, неодлучне битке, до ивице очајања и песимизма, Симона Вајл је зажелела да умре. Није покушала самоубиство, али нека чудна чежња за смрћу, која је од тада у њој била помешана са несношљивим мигренама, није напустила њену душу никада сасвим. Строго аскетски начин живота, пун лишавања свакојаке врсте, од уживања еротске природе, па до ограничавања себе у исхрани, пратили су је на њеном путу, све од времена ношења црвених, комунистичких застава, до тихе и дубоко У себи проживљене скромности и одрицања хришћанског мистичара.

ХМ младости Симоне Вајл, за време студирања философије, постојало је једно доба када је изгледало да ће је њена дубока приврженост старој Грчкој, њеној хармоничној уметности, Платоновим идејама и геометрији, коју је непрекидно супротстављала, због њене уравнотежености и пропорције, статичко-квантитативној алтебри, довести у неку врсту равнотеже и одвести је стоичком миру и атараксији.

"У то време, 1929. године, објавила је и свој

први философски спис: „О перспективи или авантура Протеуса“. Од тада до своје смрти Симона Вајл је написала око двадесет књига, посвећених разним темама, од политичких, преко философских, до редигиозних, од којих су неке објављене после њене смрти и тада преведене и на друте језике, највише на енглески п немачки, Истичемо наслове неколико књита које су побудиле пажњу светске културне јавности и о којима је писано пером неколико значајних савремених философа: „Укорењивање“, „Историјски и политички списи“, „Угњетавање и слобода", „ПрехришБанске интуиције“, „Писмо једном духовнику“ и „Очекивање Бога". Контемплативно-медитативни дух Симоне Вајл, обларен одличним интелектом, али и страшћу јаке крви и сублимираног либида (и по томе унеколико слична Терези Авилској), није се никада могао задовољити смиреношћу и помирљивошћу повучених од света, интровертовано у себе загледаних и на начин неких азијских религиозних система пасивних мистичара. Истински обузета идејом правде, човекољубива до нереалних, али и вечно људских захтева за једнакотћу и братством међу народима, Симона Вајл је најпре опробала себе у политичком ангажовању дајући се цела и без остатка. Силазећи заједно са рударима у рударске јаме, тодинама присно разговарајући с радницима, подучавајући бесплатно њихову децу, одричући се свога дохотка у прилог штрајкача који су остајали без материјалних срелстава за живот и тако буквално гладујући заједно са њима, Симона 1е на овај начин успешно иживљапала своју потребу за жртвовањем и снажну жељу да активно и практично помогне патнику. А тај пат-

СИМОНА ВАЈА

ник је у првој половини њеног кратког живота био радник и радничка класа.

Остајући и тада потпуно независна од свих превише овоземаљских утицаја политике, који су могли да је уведу и у неке послове и планове који су се супротстављади њеним моралним начелима, она никада није улазила ни у какве партије и политичке групације, изазивајући код једних, због тог њеног става, искрено поштовање, а код других, између осталих и код Троцког (са којим је имала личне сусрете), сумњу и неповерење. Остајући права и своја, недодирнута ласкањем или дивљењем једних, пребацивањима и отвореним нападима других, не само конзервативпих, већ и оних тзв. напредних, Симона Вајл је око тридесете године свота живота доживела религиозни преображај, занимљиво, без икаквог разочарања, кајања или одрицања већ пређеног пута. У њеном новом животу није се радило ни о каквом Философском разрачунавању у име хришћанства, кога је сада почела да заступа, са марксизмом или дијалектичким материјализмом или атеизмом које је раније заступала. Симона Вајл заправо никада није никога и ништа заступала, она је живела своја уверења. Она је на крају за њих и умпла, покушавајући да споји неспојиво. На пример, активну борбу противу 0купатора у редовима француских партизана са мистичним хришћанским дДОЖИВљајем, који јој истина ни раније као доживљај са којим је одрасла није био никако стран, да се никоме и ни због чега не може чинити физичко насиље, Како је уопште дошло до овог религиозног преображаја2 Негујући и волећи музику исто као и математику, Симона је још у млађим годинама имала обичај да посећује грегоријанске мисе у католичким катедралама Француске, уживајући у гласовима и оргуљама и искључујући при томе свако повезизање овог чисто музичког доживљаја са верским садржајем. Једном или два пута десило се ипак нешто што је оставило дубок траг на осетљиву и за мистичке доживљаје, очевидно, отвозену душу Симоне Вајл, Први пут је то било у Асизију, кала је у цркви једног од несумњиво на!већих мистичара хришћанског света св. Франциска, тог убогог сиромаха, поијатеља птица и уцвељених људи, озареног и насмејаног песника и реформатора. незнано како и зашто, пала на колена. Била је и сама изненађена и потрешена ерупцијом доживљаја пред спољашњом лепотом Ботових фресака и унутрашњом лепотом чистог човека Франциска, које су ј01 се заједно, обадве лепоте, откриле у. 1единственом доживљају дивљења пред Непознатим и тек Наслућеним.

Други пут доживљај је био још: потреснији и скоро налик на екстазу. Било је то само годину дана после посете Асизију, када је заједно са мајком присуствовала ускршњој служби у старом бенедиктинском манастиру Солесмес. Присуствујући почетку службе са ужасном главобољом, рецитујући у себи стихове енглеског песника Џорџа Херберта „Љубав“ и слушајући грегоријанске корале, после неког времена све се у њој преобразило. Главобоља је потпуно нестала, свеприсутни мир и љубав надвладали су је, Тај догађај и јод јелан овоме сличан у јесен исте године, били су одлучујући. Симона Вајл је од атеистичког марксисте постала мистичар. Хришћански пут новог преобраћеника био је исто онако самосталан и независан, какав је био раније пут политичког револуционара. У основи Симона Вајл није никада престала да буде револуционар. Њено схватање хришћанства и њен до живљај Христа, и поред присног духовног пријатељства с једним католичким духовником доминиканског реда, тако су се битно разликовали од хришћанских догми цркве да Симона никада није прешла званично у католичанство, није се никала поичестила, чак ни позвани свештеник није стигао на време да олржи опело на њеном гробу. Да ли је због свега овога Симона Вајл патила и своју лавнашњу потребу за жртвовањем себе ојачала, поиносећи се на крају заиста као жртва2 Могуна је и вероватна оваква претпоставка. Али Симона Вајл је остала доследна себи. Као што је у свом политичком перпиолу живота хтела да покаже да се може бити

истински револупионаран не припадатући

никаквој политичкој лартији, тако је у своме релитиозном периоду хтела да по. каже да се може бити хришћанин и без цркве.

За онога за кота је Логос у центру збивања васионе и Земље, све се одиграва та: ко да у крајњој линији само њему служи, ма колико путеви били различити, или

чак супротни, Отуд је атеизму и материјализму Симона Вајл придавала посебан значај у историји развоја људске мисли и посебно развоја човекове религиозности, у чему је показала необичну оригиналност, И ' атеизам и материјализам, по њеном мишљењу, од изванредне су ко ристи у каљењу и глачању човекове религиозности, увек склоне прљањима магијом и сујеверјем, и то „као вежбе чишћења, јер истерују идолопоклонство и друга уображења и тако ослобађају човека од АУциферског греха илузије“.

Чувена је у поетичној истинитости једна њена мисао која гласи: „Једна од најскупоценијих радости земаљске љубави, служити љубљеном бићу, а да оно то не зна, у Божјој љубави. је могуће једино преко атеизма“.

Тражећи дубљи смисао живота и верутући да га је сагледала у скривеном и тајанственом управљању Невидљивог, за Симону Вајл, као и за многе друге који су могли да поверују у Логос, сложена и често апсурдна брава историјских и персоналних догађаја отварала се сама од себе. Догађаји који су за оштре логичаре и виспрене рапиомналистичке умове били несхватљиви, добијали су за њу своја при“ родна објашњења; веза између прошлости и садашњости, људи и ствари, везе које би за друте биле смелгине. бесмислене или луде, за Симону Вајл су биле саме од себе разумљиве. Тако за њу, на пример, управо Божја одсутност из света и из тога произашта глад човека према натприролном хлебу служи као доказ постојању Бога. Исто тако, само присуство лепоте и љубави у свету довољно речито говоре о Богу; њих човек није могао сам створити и оне су једино успеле да се отртну од све присутне нужности.

Шта и како треба данас ла мислимо о овој необичној и чудној жени, Симони Вајл2 Не верујем да смо потлуно у праву и да смо у стању да добро разумемо натпросечне љу > кала их меримо нашим мерилима, покуптавамо да стегнемо нашим оковратнипима и насилно сместимо у јед: ну од познатих категорија, на пример психијатрије или психоанализе. Јер шта би психоаналитичари, на поммер, мислили о жени која се никала није удавала, за чију се ниједну љубавну везу не зна, која се целог живота поотив некога и за нешто борила, а која је на крају узвикнула: ловољан ми је само кост! На умрлици Симоне Вајл, после медипинског описа маоока смрти, стајали су написани и следећи релови: „Покојница је убила саму себе олбијањем да јеле. лок је њено дутевно стање било поремећено“.

Морамо приметити да је већ од стране раних биографа Симоне Вајл било с пра вом запажено да је самоубиство тешко довести у везу с њеном философијом, ма да је познато да је она имала велико дивљење и поштовање за катаре, који су понекад (прогањани од званичне цркве) умирали добровољним гладовањем,

М случају Симоне Вајл психоаналитичари би вероватно претпоставили рани по. ремећај развоја Егг-снага и њихових односа према. објектима, инверзију животног нагона и преовладавање Танатоса са све јачим мазохистичким тежњама у правцу жртвовања, рационализујући ове несвесне тежње и пројектујући их у хришћанску религију. Није немнтепесантно чути сада шта је Симона Вајл мислила о Фројду и психоанализи,

Фројд је, каже она, био опседнут не плодним напорима да се отпесе своје предрасуде, отуда је читаву своју психоанализу прожео управо овом прелрасудом: полност је нешто ниско. (Не могу да тволим, али ова примедба Симоне Вата упућена на рачун психоанализе која има убелљивости, може да биде једна ол првих или прва те врсте коју смо касније чули и од других критичара психоанализе.)

Од малопре поменутог или неког сличног психоаналитичког објашњења, чини ми се, мало би ко имао неке користи. Не може се скучити и ограничити било каквим схемама, па ни психијатријским, читав један живот, у овом случају живот Симоне Вајл, живот болно кратак, проведен у страсним размишљањима о смислу и бесмислу, у борби за јелан смисао који се на почетку пута чинио да је на једној страни хоризонта, на крају тога пута, на његовој другој страни, изгоревајући на том трновитом и каменитом путу вечитих и „проклетих питања“, кло што су и многи други и већи и значајнији од ње изгорели.

Један ОА запажених енптлеских биографа Симоне Вајл, Ричард Рис с правом је приметио да се насупрот примелбе о „поремећеном душевном стању“, може поставити питање шта уопттте значи појам О“ бпо уравнотеженог човека“ и не крије ли се често иза тога појма „лењост, самообмана и себичност“,

Неколико месеци пре смрти, из једне лонлонске болнице у којој је лежала тешко болесна, Симона Вајл шаље родитељи ма дирљиво писмо у коме између осталог каже: „У Шекспира будале су једине особе које товове истину... У овом свету само она бића која су доспела до последњег степена поптжења... само она, уистиу, поселују могућност да кажи истину. Сви остали лажу... МИ драга Миме (име матке из милоште) осећаш ли сличност суштинску сродност измећу ових будала и мене — упркос тиколи, академским титу-

дама н комплиментима о мојој „интелигенцијти 2 М |

После читања разпих књига од несумњиво паметних м врло паметних писаца овога света, читање књигл ове необичне светице, Симопе Вајл, делује очишћујуће каткад и чулно окрепљујуће, и

Владета Јеротић

Ф –

КЊИЖЕНЕНОВИЕ 5