Књижевне новине

ПОРТРЕТ ;

АНАЛИЗЕ

а

АЕЗИНТЕГРИСАЊА. ЧОВЕКА

Скица за оглед о прози Воје Чолановића

ПОСТОЈИ неколико

кација којима се опи жевна генеза и који су почели

уопштених квалифилисује и оцењује књи Ни оних наших писаца ди да стварају одмах после офориила. "идем Делу критика још није

Р прецизан суд. Обично се за ове писце — кад их треба негде сврстати таван како су, Јадли од пи пете ПРЕ да се афирмишу и нађу свој стваралачки пут, па се то узима као доказ њиховог правог талента; или се, пак, полази од околности да је одређени пау праптације "пошоба лао кваке

у У, показујући праве вреАности тек у зрелим годинама, а у томе се виде докази да није реч о пролазној помодности, већ о' истинској даровитости, Има, међутим, још једна не тако бројна, врста писаца о којима је критика дава: ла само парцијалне оцене, углавном поводом · појединих књига, и о којима се није потрудила да искаже чак ни било какав глобални целовитији суд. У такве спада и Воја Чолановић. Он је почео да објављује одмах након рата по многим познатим књижевним публикацијама, а "неки његови прозни текстови нашли су се, у то време, и у неколико зборника и антологија, у књигама које су претендовале да покажу пресек тадашњих књижевних токова. Но овај је писац дуго оклевао да скупи своје текстове у засебну књигу, што је, нема сумње, помало необично у нашој средини где ствараоци нестрпљиво чекају да се појаве пред плу бликом и критиком са сопственом књитом. Но сигурно је на оклевање књижевне критике да се више позабави стваралачким профилом Воје Чолановића утицало и то што се он доста мењао, много чак и за нашу послератну литературу, чија је једна од карактеристика да су се у одређеним жанровима и у појединим књижевним тенденцијама огледали мноти поклоници писања, од којих су једни одустали од даљег бављења литературом, други се колебали и мање или више мењали, а само мали део остајао доследап првобитно изабраним стваралачким путевима.

У овом тренутку, после четири објављене књиге, Воја Чолановић несумњиво заслужује да буде. целовитије посматран, а уз. то, разумљиво, пружа и више могућности него раније за уопштавања, за праћења стваралачких генеза и других књижевних · особености. Он је од прве своје књиге, иако стално близак увек јакој реалистичкој струји у српској про. зи, остајао некако по страни у односу на "оне доминирајуће, ' популарне, па и помодне књижевне токове, су се појавиле прве две њетове књите, збирка приповедака „Оседлати мећаву" и роман „Аруга половина неба", помало су одударале од тада много хваљених књига у којима је преовладавао естетизирајући поступак и такозвана неутрал. на тематика. Касније, кад су се у српској прози почеле догађати значајније проме. ве у смислу већег нагињања једној врсти новог реалистичког проседеа — или се, можда, тај талас учинио снажним због велике подршке коју је добио — поменуте, и нове, књите прозе Воје Чолановића нису могле, због изражених претензија и на дубља, симболичка и метафорична значења, да се сасвим уклопе ни у овај нови књижевни талас. 1

Ова особеност и самосвојност, којој не бисмо желели унапред да одређујемо квалитет, долазила је и отуд што је Воја Чолановић, после доста година стварала: чких недоумица и, очигледно, врло стротог односа према 6 тшао на траг темама и преокупацијама које је упорно и доследно обрађивао и поново им се враћао из књиге у књигу, независно од тога што се у међувремену изграђивао и усавршавао њетов књижевни поступак и што се — поред осталог и из доброг познавања и честог превође. ња вредних дела светске литературе богатила његова књижевна техника. По. стоји, свакако, више начина да се прате особености прозе овог писца али је, чи. ни се, врло привлачно поћи, макар дели. мично, и ОД основног мотива свих књи.

ности дезинтеграцијом га, од преокупира НА људске личности, Све би се књиге, наиме, од збирке приповедака па до последњег Телохранитељ", могле посматра романа , ти као фазе дехуманизовања и дезинте. века, и, при том, као различи.

трисања чо; ти нивон улажења У судбинске опсесије

данашњег човека. Већ је у збирци приповедака „Осе“ длати мећаву“, 1958, приметна, иако још увек у врло благој, форми, тема Арт ције у човеку и неспоразума индивиду са светом у коме живи. ви текстови У овој књизи одликују се ситним, ОИ темама, оним сижеима у којима на пр поглед није садржано ништа велико, занимљиво и судбоносно, а које, опет, кад им се приђе из посебног угла, и кад до. Бу у руке добром писцу, пружају могу. ћности за изналажење дубљих животних веза и закопитости. Јунаци ових ЈА ведака — мада су оне и тематски и амбијенту у који су ситуиране Зоста Ма личите — углавном су такозвани тла људи, помало интровертни и сетнИ Ме себе стављају на велике психолошк

КБИЖЕВНЕНОВИНЕ

време кад

сопственом делу, на.

ке чак и у најобичнијим свакодневним алтернативама, који себе доводе, како сам писац на једном месту каже, у ста: ње крајње узбуђености чак и онда кад треба да реше неку најобичнију и најје Аноставнију животну ситуацију. · Све те Аичности углавном нагињу једној посебној врсти неспокојства, израженој У осећању фатализма, док неке, — што ће касније бити карактеристично за, поједине јунаке романа, — и верују у извесне ситне натчулне способности, у своју маАу видовитост, што их, ионако ·успани: чене, још више збуњује и онеспокојава.

Значајна особеност већине приповедака из збирке „Оседлати мећаву" јесте у њиховој фрагментарности, у недоречености, због чега многе од њих, као, на пример, „Биљка ружна и неугледна", „Чудо

' се дешава у мраку", „Владалац" (најбоља

7 Њу

приповетка у збирци!) „Ванчулни опажај' и неке друге, доста подсећају на синопсисе за романе који тек треба да буду у потпуности обликовани, У њима се, најчешће врло вешто стилизацијом, рашчлањавају оне ситуације у којима је све обично и свакодневно, док главна мотивација радње и опредељења, главни кључ заплета, остаје само поменут, без дубљег разрађивања и коришћења. Тако се, на пример, у приповеци „Чудо се дешава у мраку" налазе три, узајамно скоро потпуно независне прозне целине, повезане само истим јунаком, а цела би прича могла да се претвори у врло б6отат роман, ако би се оно што стоји само номинално у тексту, што је само овлаш Аотакнуто, више извукло у први план и дубље анализирало.

Да је Воја Чолановић — и поред тога што један број његових _ приповедачких текстова полаже право на угледно место у послератној српској литератури — више склон романсијерском _ књижевном поступку, показао је већ први његов ре: ман, „Аруга половина · неба", објављен 1963. године. Мако се одлучио за нову, умногоме друкчију прозну технику, лисац је овом књигом _ наставио много онога што је започео још раније, у не колико – најкарактеристичнијих приповедака. Док се у јунацима — приповедака више назирала, него што се јасно виде. ла, блага сета и замишљеност над суд бином, у роману се већ лако запажа и» ражен степен отуђености главног јуна ка. Роман је иначе са занимљивом при: чом, помало хемингвејевског типа, таквом причом која може да веже пажњу и оног читаоца који је наклоњен уживању у литерарно. обликованим животним пода: цима, и књижевног сладокусца који тра-

"та за дубљим значењима уметничке сти-

лизације. Фабула романа је ситуирана на завршетак последњег рата, али се књига врло много разликује од свега онога што су наши писци, бавећи се темом рата, до сада написали. Нема у овој прози оних великих спољашних преокрета и историјске драматике у првом плану; ти из историје углавном познати подаци налазе се у оквиру, окосници, и делимично у позадини главне теме, док је средиште интересовања испуњено индивидуалним недоумицама, самоиспитивањима, трагањима за идентитетом, и многим. другим облицима психолошких самоанализа, | Уверљивој и узбудљивој романескној причи, са много ритма, гипкости и дра: матике, добро је саображена и компо зиција ове књиге, као уосталом и њена целокупна структура. Роман је испричан на помало неуобичајен начин, у посебној форми ретроспективног казивања. Главна прича је, наиме, у сфери ретроспекције,

док само мали слој приповедања при.

пада једном другом новијем времену. Прецизније речено, роман има двоструки наративни субјект; јунакињу која прича како се испрела централна прича рома. на, и јунака што казује главну фабулу чији је и сам креатор. Већ је овом књигом Воја Чолановић показао једну особеност која ће и касније битно ути. цати на квалитет и значење његових

романа; увек ће убацивати неку необии У сам основни план књиге,

чност већ

'

ВОЈА ЧОЛАНОВИЋ

из чега ће произлазити вишеструка уза. јамна мотивисаност појединих елемената и вишезначност реалистичке и добрим делом животне уверљиве приче. Као и у појединим приповеткама, и овде јунак романа нагиње (увереношћу у дозу ВИДО. витости, повременим ванчулним осећањем и потврђивањем тога осећања) извесном фатализму, што само појачава његову отућеност, његово 'осећање странствовања у свету, и немоћ да се нађу разлог и „начин за доказивање и потврђивање сопствене личности. Симболична значења садржана су већ у самом наслову ове књиге. Главни ју нак, који је и наративни субјект — и наче врло меланхоличан и неспретан младић — постаје, чудним и врло за. нимљивим стицајем околности пред крај рата, стрелац на бомбардеру, дакле, о нај ко је леђима окренут пилоту и правцу лета авиона, онај ко гледа уназад и види само другу половину неба. Та слика коју види главна личност добија, по. степено, од странице до странице, дубљи смисао, постајући карактеристична најпре само за замишљеног и млаког глаљног јунака, да би, касније, постала симболична у још већој мери, означавајући читав један сој, модерним недоумицама и неспокојима обузетих, људи. Док траје рат и док се решавају судбинска питања опстанка, јунак романа преживљава успомене из прошлости и познанства са многим људима. Најсложенија су ње това познанства. са женама, јер је ју нак, како и сам током исповести признаје, поред тога што та. жене збуњују, опседнут и нечим од едиповских комплекса. Роман пружа мноштво драма. тичних података о последњим — дани: ма, рата, о неустрашивој храбрости пиАота и стрелаца који су још голобргда деца, о јуначким смртима, о страховима и надахнућима, али ће и на крају, поново, оно приватно, најдубље и најисконскије, избити у први план, Поново ће се појавити жена, као најопсесивнија тема и највећа, неразрешива загонетка, много сложенија и од крупних историјских преокрета, и од групних и индивидуалних трагедија. Налик помало на јот неке наше добре писце, који, као и он, имају дара за добру стилизацију животног податка, слично, рецимо, АлександРу Тишми, Ристи Трифковићу, Бошку етровићу и још некима, Веја Чолановић уме да и оне ситуације и личности

· које само скицира и узгред помиње, у-

чини „рељефним, живим, узбудљивим и ефектним. Његов смисао за хронологију података и за распоред књижевно обликованих података — удружен са искуством стеченим добром лектиром допринео је да овај роман, и данас, делује свеже и модерно, упркос томе што та је у међувремену, после оних првих приказа, мало ко помињао и сврставао међу значајније и вансеријске књиге,

руги по реду роман, –„Пустоловина по мери“, 1969, означава још даљу фазу дезинтегрисања човекове личности, Ако су у приповеткама јунаци показивали склоност ка медитативности и самодва Аизи, ако су личности у првом роману више испољаваћле жељу за неким пунијим, извеснијим животом, и притајено незадовољство што се таква жеља не остварује, јунак романа „Пустоловина по мери“ иде корак даље; покушава — и за један период успева да реализује — раскидање са неким конвенционалним нор мама савременог живота. Ова књига по. мало личи на читљиве и популарне ро-

мане из богатијих и динамичнијих лите.

ратура, по којима се, поред осталог, снимају добри филмови, на оне романе у којима је, на први поглед, све обично и на очекиваном месту, а где, ипак, посто је дубоки сукоби, она снажна психолош. ка драматика, пустоловина и по мери и преко мере. Основни елементи фабуле

"доста су једноставни, Јунак романа, је-

дан обичан Београђанин, упознаје сим: патичну Норвежанку са којом, у почет. ку без великих очекивања, започиње љубав, Ништа се нарочито не догађа; Нор. вежанка Оса Брок долази једном на на. те море, а јунак романа, који се зове Југ, такође нарушавајући конвенционал. ни породични живот, одлази у Норвет: ку. Но између сасвим обичног почетка Љубавне авантуре и њеног неминовног краја дешавају се сложене и снажне у Наставак на 10. страни ту

Чедомир Мирковић

ере

т=

Александар Секулић

„~

Прелазак и | 44,

ју даују

Најпре кожом чује

Прелазак у олују,

Затим тај осећај

Који брзо расте, Преноси на природу!

Дрво тред кућом Налетима ваздуха Једва одолева!

Свуд је видљив правац Његовог осећања: Хучни облаци,

Река са изразом панике, Зуј прашине,

Оскудна трава

Бујнот треперења!

НОЋНИ ПОСЕТИЛАЦ

Лавежу паса

Ко даје ритам

У свој околини, Мехом ковачким Ко својим дисањем Ко дува у огњиште»

Ко чини у Жар да сипају А затим их гтаси2

Ноћ се љуља

Ко језеро аждаје; У чијим рукама је Њен суд са водом»

Ако је посетилац ноћни Брат који се вратио, Ако су звездана јата У пасјим очима,

Ако нико није,

Лаж паса

Докле ће да траје»

Посетиоцу ноћном То се, извесно, надамо

ЛАБУД

Из ваздуха се леже Утвара бела,

Утврдити је тешко: Да ли се рађа Ил дуго ишчезава!

Чисте линије, Уметност. воде, Тешко је избрисати!

Нестваран трајнији,

Не помера се никуд,

Из спољних крајева

Посетиоци. неукротиви, атом | Остају зачућени

Лампом у језеру,

Са ивице мрака Не плаши га вика!

Зрно. што тражи Његову смрт Ко да није прошло!

Вода и простор За обликом чезну Која лабуда чини!

ПРАВИХ СИНОВА ОБИЧАЈ

Од обичаја нам

Племе нестаје, Страшније, страшније, од незнања звезда

И старости челичне, Страшније од омче воде И птичије куге, Страшније од сунца

И речи чудовишта, Од велике звери

И непријатеља нужног!

Истом снагом вазда Обичаји избију,

Као што брдо,

Иза рода златног, Пукне у миру,

И ватром безтраничном У пламену расте!

Чувари обичаја. . Машу штапом шареним, Правих синова је Обичај да оду;

Нове обичаје да донесу!

ЧВОР ДРВОСЕЧЕ

Пресечен чвор Пристаје лицу Усправног дрвосече, Ко зеленилу језера Зеленило дрвета!

Изабрано дрво ђ Не може да гори,

Не може да се лије,

Како ће тек

у цепанице да се сложи!

С брда на брдо Наковањ одјекује: Срце дрвосече Распашће се пре!

Пијавице љуте Тело дрвосече Оставиће празно.

До врха поднева, р Лиже секире ; Челик запаљени:

Чвором се слоди,

Ко лешником зрелим,

Срећна веверица!