Књижевне новине

сања

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

ТРИЈУМФ ___ ФОТОГРАФИЈЕ

Мирко Ловрић: ФОТОГРАФИЈЕ, Галерија Графичког колектива

ЧЕТИРИ самосталне изложбе приредио је Мирко Ловрић у двадесетогодишњем распо ну свог истраживачког и стваралачког рада. То заиста није много. Али свака од ових изложби значила је корак више у освајању нових стваралачких простора, тако да је ова последња, у Галерији Графичког колектива, управо заокружила целу једну фазу тражења и сазревања и отворила нову. Ова изложба сложеношћу својих проблема, нуди несумњиво неколико занимљивих питања из праксе и теорије модерног ликовног израза. Кажем _— ликовног, мако изложба носи назив: фотографије, јер је вишеструкост њеног значаја садржана пре свега у супериорности искуства уметника који је технику довео до скоро крајњих граница могућег а сред ство ставио у основу истраживања нових

структура старог медија — фотографије. То је, поред осталог, брисање граница између такозване чисте и примењене

уметности, _ тријумф синтезе и надмоћ имагинације.

Развојни пут Мирка Ловрића прилично је сложен: он се кретао од чистог, доку. ментарног фотоса, преко својеврсне синтезе фотографије и одабраног објекта реалног света ухваћеног у некој посебној ситуацији и функцији до новог односа према самој техници којом је фотос прерастао у чисту ликовну сензацију. Пут од стварности, виђене и забележене оком камере до нове пластичке стварности конструисане стваралачком вољом уметника, без обзира колико је реална чињеница задржала од своје објективне егзистентности.

То је у ствари резултат дугог процеса тражења и, коначно, свесног опредељења овог аутора, потреба можда да се изнурена такозвана уметничка фотографија преобрази, комплексношћу и могућностима техпичке природе у ликовно дело.

Можда ће неко са жаљењем да се при: сети оних дивних гигантографија насталих у“ плодном додиру са скулптурама Нандора Глида или Небојше Митрића, дела која су специфична, зрела и духом прожета синтеза доживљаја објекта (скулптуре), као аутономног, у себе затвореног света и неких унутрашњих стања стваралачке свести. Ствар је укуса можда и опредељења чему ће се дати примат: да ли оним делима која су својеврсна експресивна комбинаторика визуелних података стварности и магије техничке вештине у простору визије целовите временске димензије са јаким осећањем за универзална значења, или овим делима у којима је стварност вањског света сведена на деформисани детаљ а техника стављена у: службу ликовног апсолута. Данас Ловрић, уз помоћ огледала и неких већ готових линеарних конструкција, трага за чистим оптичким композицијама у светло-тамним односима и колористичким осветљењима, ства· рајући илузију сферног простора у који су смештени делови тог микросвета, са неким далеким космичким асоцијацијама. То чаробно огледало стоји у центру свих ових тражења и оно понекад одрази деформисани део реалног простора, атељеа и самог уметника, у помало застраштујућем сплету изукрштаних линија и кругова. На махове се чини да су ова дела, упркос свему, више конструкција ра: ционалног него последица доживљенот: својом правилношћу и својом непогрешивом ритмиком, спремношћу да буду беспрекорно тачно поновљена истим посту. пком и умножена, као да су лишена стра“ сти стваралачке авантуре и више хоће да се потврде као могућност новог израза него као израз сам. Ловрић је вероватно свесно прихватио вредност експеримента, трагајући за изједначењем знака и значења, облика и симбола, у неком новом поретку ствари чистих геометриј ских односа. Но, детаљи објективног све. та, без обзира на деформацију и уситњеност, говоре о непрекинутој вези са ранијим инспиративним изворима и одвајају га од чисте апстракције. То је у ствари дуалистички однос према стварности света и стварности дела које. се прожимају и једна другу надрастају. Ловрић се ства; ралачки и доказао баш у тој плодној симбиози _ вањског и унутарњег која је код њега носила сталну тежњу ка ира. ционалном, поетском, симболичном. Технички је то виртуозно изведено: коптрастима светло-тамног, час у рустичној оркестрацији преломљених површина, час у чистој геометријској функцији реда, са често бизарним уклапањем у исту раван неколико слојева стварног, са стално присутним оком сликара (поред ока камере) које вреба угао пада светлости као огкровење новог лица постојећих ствари. И

нових ствари у постојећем свету.

Срето Бошњак

СЦЕНА ИЗ ПРЕДСТАВЕ „МЕДСЕН ШОУ ТЕАТРА"

ПОЗОРИШТЕ

БОНДОВ. „ЛИР —

ПРАВИ СИМБОЛ

МОДЕРНОГ ТЕАТРА

Уз програм нових позоришних тенденција приказан на овогодиш-

њем фестивалу БИТЕФ 7

ПОСЛЕ свих представа чак је и међу најистрајнијим посматрачима нових позоришних тенденција дошло до неочекиваног смирења, па чак и до неке врсте равно-

душности: нестало је некадашњих страс

них заговарања и безрезервних опредељења 'за све што је макар и мало другачије од оног што обично гледамо на нашим позорницама па и супротстављања _ која су ишла до потпуног негирања тих ново“ тарија. Чини се да је програм овогодиш“ њег Битефа више повод него узрок овак вим расположењима и осећањима. Шта је, заправо, ново и чему тежи авангарда2 Мо“ жемо ли прихватити уверење да свако ко воли позориште има право на свој лични и приватни програм слика и визијаг За што данас, када толико желимо да осна: жИмо веровање у аутентичност и трајност позоришне уметности, повлађивање ефемерним појавама и забавама што не могу да: преживе ниједну сезону2 Све су то пи тања која нас у овом тренутку опседају... Мзалудан је, чини се, посао тражити по сваку цену невиђене атракције! Њих једноставно нема! А претеривања у квантитету не воде жељеном циљу. Представе какве су биле Бондов „Лир“ у извођењу Шилер театра из Западног Берлина, Колал това „Три венецијанска близанца" са ансамблом Националног театра из Букуре“ шта, Готјеов „Фракас" у интерпретацији Лионске компаније на котурнама, Кроецово „Сеоско двориште" са Хамбуршким театром, можда, стога, значе сасвим со дидну основу на којој би Битеф могао да опстане са жељеном репутацијом. Био је, међутим, сасвим непотребно разводњен и у неким својим тежњама обезвређен оним представама и спектаклима који нису са: држали ништа специфично ново или теа“ тарски вредно што би заслужило нашу пажњу.

Битеф се очигледно мења — мада не онолико брзо и одлучно како би могао. У нашим условима требало би уместо смо“ тре отворене и толерантне према свему и свачему да то буде прави фестивал са сопственим критеријумима о новим позоришним тенденцијама и естетским вредно“ стима. Није битно да ди су то реномиране театарске куће или сасвим анонимне групе, али је од непроцењиве важности да авангарда не буде лажна, да се не наткри“ љујемо над освојеним просторима, да не злоупотребљавамо наслеђе и да схватимо да је театар важнији од оних који се њиме поигравају.

Гледано управо из те перспективе чини се да је Бондов „Лир" најцеловитија и најзначајнија представа овогодишњег Битефа. Могућно је да су неке појединости и ефекти већ виђени али је неоспорно да у овом контексту мењају значење: текст, игра, сценографија, боје и светло непре" кидно се из призора у призор боре за своју независност а истовремено постају ме Ђусобно све условљенији тако да се зајед“ нички преображавају и окрећу према све ту који их инспирише. Велики редитељ Ханц Лицау конципирао је своју предста“ ву као класичну метафору с тим што она изнутра ничим није унапред ограничена. Отуд се чак из најнежнијих призора и нај летшших речи ослобађа силовита суровост, непрекидно се мења, враћа човеку као сво ме изворишту и изнова буја тако да све што је на сцени поприма мирис смрти која надраста ово наше време као трагика свих људи и свих цивилизација. _Бондов текст је чудан, груб и поетичан, силовит и аналитичан, некако увек у настајању и самонегирању; редитељ настоји да наведе тлумце да буду друкчији но што очеку јемо да ће бити, лица им прекрива танким маскама и сенкама, изобличује их споља а препушта им да они то чине са собом изнутра, отварајући недокучиве ду"

" бине људске подсвести тако да се у нама

оснажује уверење да позорницом и човеком не продувавају Лирови ветрови него време и векови стварајући тако представу о човеку и његовој највећој трагедији животу! Рат је игра малих војника, а Лир им се обраћа кроз сулундар као играчкама и неодољиво подсећа на немоћне и су. хџде диктаторе, да би му се одмах затим супротставила сурова стварност властитог дома и приморала га на преображења ко“ ја трају колико живот и непрекидно искушавају његову природу. Власт, смрт, ра Бање, па опет смрт, аџтопсија, вађење очи“ ју и хистерично слепило страсти, мржња, распадање, и најчистији пламичак љуба: ви што извирује из гроба као нечег непостојећег — то је „Лир" у креацији Шилер театра! Не треба га поредити са Шекспи“

"ровим нити са сличним поставкама — јер '

ово је заиста нешто посебно: сцена је гробље велико као цео свет или ми сами, али некако у нестајању; свако од тих лица има. своју фикцију са којом срља У своју и туђу пропаст, међусобно се допуњују, али и потиру, па на крају свих тих идеја, снова, мржње, освете, срама,' не хата, похотљивости, мучења, пакла и даље од њега налазимо снагу која све од боје хоризонта до људских уздаха вуче неодољиво ка самоуништењу. То је представа препуна асоцијација и људских противу“ речности које делују својом свеобухватношћу па је тешко утврдити шта је суро вије, експресивније или лепше. Занатска мерила су излишна јер је све у преображењу познатог у нешто ново и другачије. Час нам се чини да је театар, а час опет нешто што измиче нашим представама о његовој суштини. Ништа овде није исфорсирано, све је убедљиво и прихватљиво и што је можда најважније — глумачка, У метност је понова тријумфовала својим несагледивим могућностима.

"Доста пажње и опречних судова изаз вало је извођење Кроецове драме“ „Сеоско двориште" у стилу неонатурализма коме су се последњих година радо приклониле многе сцене. Текст је оскудан и упрошћен са једном доста проблематичном социјал ном основом на којој доминира мелодра“ матика и шокантна _ бизарност. Многе ствари које се ту могу видети познате су још од Антоана и једино што је јаче екс“ понирана огољеност у еротским сценама између старог слуге и малоумне девојчице. Глумци су ту беспрекорни и са мало речи назначују сурове слике које могу да буде одвратност, али код неког веро ватно и саосећање.

Међу представама изразито експерименталних претензија приметна је била игра посвећена Фјодору Достојевском под насловом „Дом мога оца“ коју је извела група младих Данаца по замисли Еуђенија Барбе. Требало је да то буде позориште пре свог постанка, а испало је као наивна ономатопејска скица која само по наслову подсећа на славног писца. Када би неко необавештен ушао у салу ни по чему не би могао да се снађе: речи не постоје, покрети су невешто стилизовани, а сцене безличне и неодређене.Уу представи има, рецимо, успелих визуелних ефеката (као онај са свећом на дугој притки којом се настоји у пуном мраку да осветли чо' векова страст изнутра), али су они недовољни да би се дошло до сценског дожив“ љаја на коме Барбу толико инсистира. Он је красноречив у својим проседенма, али на сцени му не полази за руком да оде

Наставак на 10. страни

Петар Волк

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8

ФЕСТИВАЛИ

ХИ ФЕСТИВАЛ

ЈЕТЕА. У ШИБЕНИЊЋУ

ОВЕ ГОДИНЕ Шибеник је по тринаести пут понудио своје традиционално Еле примство југословенским и страним си | ским ствараоцима за децу. М оквиру СиХ позијумског дела, организованог на пи „Сценографија и костимотрафија У дечј У и луткарским позориштима , ПОАА Е су, поред осталих, и два реферата изузе не вредности (М. Мисанловића и Б, Де желића), а организована је и изложба са истом тематиком.

Од шест југословенских драмских позоришта за децу, виђених на Фестивалу —- пет је приказало дела наших аутора, што несумњиво сведочи о ЊИХОВОЈ ре: пертоарској оријентацији на домаће текстове. Општи је утисак да су наша дечја позоришта, иако релативно млада, у цели. ни увелико превазишла фазу савладавања слабости везаних за почетке сваке уметности, фазу тражења себе и своје уметничке импостације. Поређења са три страна, и то веома угледна позоришта, која су наступала у Шибенику — „Пиатра Неамт“ из Румуније (представа. „Бели Арапин“ од Ј. Креанге), Драмски театар за омладину из Софије („Три мускетара од А. Диме и М. Рехелска) и Позориште пријатељства из Источног Берлина (ТО. сподари обале“ од Ј. Амада) говоре не двосмислено у прилог том утиску.,

Очигледно је такође да су сва југо. словенска позоришта, видљиво супротстав љена традиционализму и конвенпионално. сти, заокупљена трагањем за елементима новог, савременог сценског израза, али са различитим уметничким резултатима. М тежњи за оригиналношћу и „изворним формама сценског казивања нека. позоришта, међутим, пренебрегла су свој аудиторијум и његове могућности, и почела да стварају представе које у много чему превазилазе дечји узраст.

Дечје позориште из Суботице предста. ВИЛО нам се „Кликерашима“ Р. Павелки. ћа, у режији Б. Пиштала, Ово дело са темом из НОБ-а значило је у репертоар. ском смислу озбиљно освежење. Но без праве акције, убедљивих ликова, добро мотивисаних догађаја и иоле снажнијет конфликта, уз неинвентивна режијска ре шења, комад и представа имали су само ретке тренутке успона, као у сцени игра. ња кликера, у којој поред дечака-курира Данка учествују и командир и партизан ски кувар, да би нам сугерисали поезију детињства — неуништиву чак и у суровим околностима рата.

Готово у свему осталом „Кликерашти“ и њихова сценска реализација остали су само у границама часног покушаја да се

обради једна актуелна али мало кориштће

на тема.

Сценска поема Добрице Ерића „Торта са пет спратова“, у извођењу позоришта „Бошко Буха“ из Београда (луховита режија Дејана Миача), иако понегде фоал. клорно мало више акцентована, пред: стављала је занимљиву новину. Дечја сцена, презасићена урбаном, или још чешће — недефинисаном иреалном средином, овога пута проговорила је аутентичним језиком села. Био је то веома успео сценски сусрет једног аутохтоног песника, чврсто везаног за тле, и једног искусног и полетног ансамбла, сусрет који нас је опоменуо да се теме и мотиви дечје дра: матургије и театра не испрпљују искљу. чиво у домену бајке.

Представа „Витезови округлог стола“ Загребачког казалишта младих није успе. ла ни тематски ни у реализацији (редитељ Ј. Јуванчић) да досегне ни онај најнеопходнији минимум уметничких квалитета. Текст Т. Мујичића, Б. Снекера и Н. Шкра: беа, замишљен као пародија на ритерске романе и персифлажа на савременост великим делом на извитоперености мас-ме. дија, деловао је лажно модерно, и праволинијски, и показао се далеко испод ни. воа објеката своје јеткости.

М ери све чешћих, много пута помод них покушаја сценске презентације поетских текстова, настојање редитеља М. Шамија и ансамбла Позоришта за младе из Сарајева да на сцену пренесу стихове ћо. Ршумовића представљало је пријатно изненађење, утолико пре, што се ови сти. хови због своје поетско-метафорске кондензованости опиру оваквој врсти транспозиџије и свакој „надградњи“.

Стара, добра „Пепељуга“ поново је оживела, али у сасвим новом литерарном руху Александра Поповића, у извођењу Дечје сцене Културног центра из Пан чева. Овај изузетни Поповићев текст, пун врцавости и несвакидашњег драмског и поетског обележја, и духовитих" савреме. них асоцијација, постигнутих вештим ком поновањем и комбиновањем _ реалног и иреалнот, нашао је у редитељу Б. Крав Љљанцу маштовитот и инвентивног тумача. _ Љубљанско Младинско гледалишче, ко: је је приказало „Вилењака са месеца“ Б. Минолија и Х. Грина, недостатак тексту. алне изворности богато је надокнадило правом демонстрацијом тоталног театра. Под спретном руком редитеља М. Коруна пантомима, драмска интерпретација, игра и музика у служби једне велике сценске метафоре и симбола слили су се у веома чврсту и функционално прецизно осми. шљену целину, истичући — недвосмислено да је поезија битни предуслов егзистенције дечјег театра.

__Да закључимо. Тринаести фестивал дјетета, бар онакав каквог смо га ми видели у његовом драмском делу, значи озбиљно охрабрење и подстрек југословенској позоришној уметности за децу.

Палма Калођера