Књижевне новине

а _- са Еп ррИИииИииИуи ИИЕ пе тата

Рахман Дедај | МАРАТОНАЦ _

Да стигне до оног цвета Па макар и“ умро.

Да стигне до оне речи И живи у њој Колико је само пута Лудовао у њеној магији Кратећи тако језик

У једну фрулу.

„Да стигне онај скелет Што шапуће времену И подарује му своје месо —

Како би лепо свирао на харфи Избеглица догореле планине,

Увек је био гост у : ;

његовој пес; И бе ; ] песми За један бол мањи,

Да стигне до звука Па макар и умро леп. Као лептир на киши.

Ја сам та птица жута Што је увек летела За једну смрт мања.

Ја сам тај коњаник црзених ветрова Што је увек у галопу трчао

Брже од свога бола,

На свом путу клетве

Па свом путу кише

На свом путу светлости.

Да стигнем до оног пробушеног камена Са свим речима

„Ла позовем лептире на свадбу Са овим иветом |

„Да време у невесту претворим Љубављу

Да сагорим све заразне болести

Са овим кандилима

Да поставим седефасто прстење

Са овом фрулом

Да постане девојка црвених корала Са свим медаљама

Изгубљених ратова

И лудих победа.

Од рођења си трчао да ухватиш сенку Прелазећи све мостове У На којима девојке сањају Своје одбегле младиће.

"Прстима си мазио дугу

Киша ти тако окваси косу.

Пролазиш кроз ледене мостове Подигнуте над људским срцима Свитац ти светлост поклања Ластавица ти крила нуди

А ти прстима милујеш дугу.

Ветрови ће се издигнути изнад нветова Да позајме по део од твоје победе.

Све сребрне капије Пред тобом ће бити отворене —

Маратонче мирољубивог века

Све куле светлости

Испуниће твоја. љубав

И живећеш више од сваке смрти Више од сваке љубави

Ветрови ће пробудити цветове , Да позајме део од твоје победе!

Превео са албанског Радослав Недељковић — Дика

Петар Блажић

ПОЛОМЉЕНИ ЗУБИ ВРЕМЕНА

НИСУ РАЗЛОГ ДА СУНЦЕ НЕ ПЕВА

Урања врисак самоће У напуклу врелину сриа Ја певам крвљу 'А смрт ме прати ; На оргуљама мојих дана Који се рађају опоменом сна!

Увезали ме у чвор разума Док истина повраћа лаж сунца По мени траже Изгубљени Исток ' Наше наде у ирну игру вида ) Коју су Они започели животом:

Између ова два моста Таласи не постоје Само мисао Само глад Да вода не однесе пут У предео тајне речи.

Поломљени, зуби = А хлеб је т80р9:

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9

СУСРЕТИ

У ВЈОШЕНСКОЈ

КОД МИХАНЛА ШОАОХОВА,

ВАРОШИЦУ, веће место, козаци називају станица. Много је таквих станица, зна: них и незнаних, разасуто по непрегледним донским степама, али је само једна позната широм света. То је Вјошенска, завичај и место где стално живи Михаил Александрович Шолохов, један од највећих епских писаца нашег бурног, захукталог века. „Козачка Јасна Пољана“ је и дан-данас доста далеко од великих сувоземних, ваздушних и речних путева, од блештавих велеградова. Од најближе железничке станице „Вјошки“ (како је овде од милоште зову) удаљена је стотину и педесет километара. А од козачке престонице — Ростова — више од четири стотине километара, тј. готово осам часова вожње аутобусом. Лети, када то у последње време свугде хировите временске прилике дозвољавају, мали четворокрилни авион довешће вас за три часа лета до станице Безковскаја, првог суседа Вјошенске. ;

Атерирали смо усред степе. Звезда је досадно пекла. Таласало се плаво море степских различака. Ковиље одавно сазрело, пелен већ прецветао. А она тамо трава — биће да је млечика... И како да се не сетиш Шолоховљеве песме: „Драга степо! Горак ветар спушта се на гриве кобила и ждребаца у ергели. На сухим коњ ским губицама слано је од ветра, и коњ, удишући горко-слан мирис вавољи уснама меким као свила и рже, осећајући на њима укус ветра и сунца... До земље ти се клањам и као син целивам твоју плодну земљу, донска степо, натопљена, козачком крвљу која не рђа!“

Коњ ме заиста чека. Али — челични: нови џип. Јер, живот тече својим неумитним токовима. Као и Тихи, заиста тихи Дон, Излазимо на десну обалу древне козачке реке и преко понтонског моста дижемо се у Вјошенску. То је за овдашње прилике омањи рајонски (за оне који мисле аналогично, рецимо срески) центар, од десетак хиљада житеља.

Књишког посетиоца одмах запљускују утисци пунокрвног живота, сасвим различити од његових сладуњавих егзотичних маштарија. У центру — омањи трг, сав у зеленилу и цвећу, а на њему доминира сребрнаста Лењинова скулптура, на црном постаменту. Њему насупрот стоји трибина, на месту где је некад био Стаљинов споменик. А одмах поред ње — споменик Јурију Гагарину, који је некад говорио на овом тргу. Нешто даље је симпатична, црквица у којој би се мирне душе могли венчати Григорије и Наталија. Да — мо гли! Јер свеже окречена и обојена црква зврји празна. У њу само понекад и више обичаја ради завири понека старија козакиња. А омладина већ одавно не хаје за, њу, претпостављајући јој оближњи мо. дерни биоскоп или рингиштил. _ Легендарна козачка егзотика из времена делија типа Степана Разина, Кондрата Булавина или Семјона Буђоног постоји сада само у музејима. Али она живи свој живот у делу Шолохова, који је свету открио Тихи Дон, његову чудесну, понекад и сурову али увек привлачну лепоту, и све богатство козачке душе.

А где и како живи Шолоховг — запитаће вероватно већ нестрпљиви читалац.

Одмах уз црквицу, тик уз леву обалу Дона, смештен је његов двоспратни дом. Он је саграђен на месту бивше куће коју је разрушила немачка бомба, усмртивши на самом кућном прагу пишчеву мајку. Обична, зелено обојена ограда опасава скромни врт.

Од три сусрета са великим уметником речи најимпресивнији ми је онај први у пишчевом кабинету. Нобеловац је онакав каквог га најчешће описују његови биографи, Пре онизак него осредњег раста, ванредно изражајних плаво-сивкастих очију и мало погрбљеног носа. Високо чело, сребрнасто беле власи и брчићи не могу да не сугеришу мисао о мудрости. Шолохов је занимљив и изузетно приступачан сабеседник. Прекида моје представљање (а колико ди сам се само преслишавао!):

— Знам, све знам!.. Е, па добро дошли на нашу донску земљицу! Како су вас примили у хотелу2 Јесте ли обишли наш рајонг 3

Разговарамо о његовом делу. Писац се интересује како је прихваћен у Југославији. — Више од четрдесет година живите и у књижевностима наших народа. Спа. дате међу најпопуларније савремене пис це у нашој земљи. Сада сте најчитанији и највише превођени совјетски писац.

Шолохову се учинио веома занимљив податак да је и 1941. године у „Борби“, на тек ослобођеној територији, штампана једна његова приповетка.

— Јесте ли и ви, Југословени, имали своје „беле“ Беху ли то усташе...

— Да. Било их је свих врста и боја: и усташа, и четника, и домобрана, па и дру гих.

Великог писца занимају наши крајеви. — И ваши народи су дуго били под ту. Ђим ропством.

— Да под турским.

— А Црногорци нису. Они се ником не клањају и ником не предају. Подсећа. ју ме на моје козаке. џ

Време неприметно пролази... Вјошенски мудрац је обичан човек. Сасвим обичан, Велик и у својој једноставности. — Зна. те шта... Радо бих попио са вама „сливо. вицу". Али, држим се девизе: „Пити се може било с ким, а јести само са прија. тељима". Дођите на доручак. Рецимо, У седам сати. Неће бити рано, зар нег Зна. те ја сам сељак — рано устајем и рано лежем. и а ни РА

Разговор, пријатан, непосредан, без дежурних осмеха, настављамо за доруч. ком, у кругу пишчеве породице. А, онда и за ручком, јер пуковник наређује да мо рам прихватити позив, не смем та вређати, а сем тога, вели, „трипут бог помаже".

За елипсастим столом отац је, нарав. но, главни аџторитет. Његов врцави хумор, честе пошалице доминирају ведром атмосфером. Поново се не могу начудити колико: је љубазан, живахап и једноста, ван. Чак је и у свакој прилици једноставно обучен. Причамо о Југославији, у ко. ју је Шолохов одавно позван. О нашем поднебљу.

— Манастирка вам је, богами, добра, али јака. Тако ми бар рекоше моји укућани. А ваше море2 Кажу да је то нај дивније поднебље на свету. А Дубровник и Хвар> Читао сам да је тамо вода нео. бично бистра, провидна...

— Да, такву плаветну боју нећете срести нигде... (Михаил Александрович ми је ставио у задатак да агитујем код ње тове породице за скори долазак у Југославију.) Сем тога, југословенска културна јавност Вас жељно очекује. Од свих сло. венских земаља једино још нисте посетили Југославију.

МИХАИЛ ШОЛОХОВ

— Тачно! И у Пољској сам био, исти. на давно — на једном контресу. | "Али, када се путовања тиче, ту се нај више пита љубазна Марија Петровна, пишчева „верна сапутница, иначе кћи бив. шег козачког атамана: — Гледаћемо да дођемо што пре. Пуно смо слушали о Ју. гославији, Какво је тамо време у септем“ бруг ,

— Лепо, пријатно.

— А у априлу и мају2 Знате, не бисмо хтели по великој врућини. Потребан нам је одмор. Ето, Михаил Александрович још осећа тешке последице грипа ОА зимус, Када му се здравље поправи, моћи ћемо одрећеније да кажемо...

И тако, ни трага од официјелности, Растајемо се срдачно. — Ја се не опраш: там, — вели Шолохов. — Већ: до виђења у Београду и Новом Саду! Тамо ћу ти од; товорчти на нека постављена питања, а мож,у ; и на друга, нова. Ево, то сам на: писае“ и потписао. То ти је пропусница. И шеретски се смеје. Осмех га чини далеко млађим... А онда, као уз пут, додаје: — На једно ћу ти одговорити одмах. Да је Хемингвеј жив требало би га питати шта мисли о мојој „Човековој судбини“. Ја никакво његово писмо нисам примио, Измишљате ви, истраживачи, свашта.

Са поклонима — заједничком фотографијом и букетом степскот бесмртника — напуштам светилиште совјетске књи жевности. дворишту се њишу високо уздитнуте кућице за цврчке. Два велика стара јасена поносно се шире преко огра: де. Један омањи је окрњен, рекло би се муњама опаљен. Пролазећи поред витких бреза запажам да се понека младица ни: је примила, суши се. Песковито је то тле, али са њега пуца леп поглед на Дон, Безковску узвишицу и степу.

Брекћу колхозни трактори, дрндају претоварени камиони... Шшеница је овај пут добро понела. „Хранилац — Дон Ива. нович" није изневерио. Будно мотрећи на свој бесмртник, размишљам о другом Бесмртнику: писцу чије се име тачно пре педесет година први пут појавило у сов јетској књижевности, Био је то тада „степски орлић". Већ одавно, он је степ: ски орао.

Богдан Косановић

Радивоје Пешић

ПЕТ ПЕСАМА

ОВДЕ ВЕЧНО ОВДЕ

За сва богатстса света

На пустошима

На заборављеним острвима

На дну великих цм малих мора На врховима планина ћ Која нико неће ни погледати ни додирнути Која ће надживети сва времена Живети и стрепити

Примицати се

Очајавати

Плакати

И остати слеп

И заточен у недоумици

Остати овде

СВЕТЛОСТИ

Ојаћена светлост тишине

продире из сна мртвих

на корак од наше ноћи

И ништавна су поновна буђења

У бескрајној поворци

док се не вратимо свечаности ватре

Сумња и бол страх и спомен подстичући разлагање материје и сами су материја у разлагању а на корак од нас настаје дан који раздваја две светлости

РЕЧИ

Скривена речи речи обнажена зеницо ноћи најтамније Тајно васељене

Далека у слепом свету оскрнављена у ликовању немих једина спаситељко

наше убоге безбрижности

Оплобћена из наше утробе враћаш се сулудом бекству

Ти си почетак и крај овог света само те богови сустижу

ДО ИСТИНЕ

Сам као камен

ништа: не желећи спавајући гризући кишу обликујући тело растиња.

Потчињен мртвима

само успомена

јер ко зна где је прапочетак кад је вечност само до истине Дубоко дубоко до свих понора разлучујући се

са ватром коју не гаси време

ПОЉУБАЦ

Ја сам у твојим рукама а ти у мојим

усне "нам се додирнуше

и наједном постасмо једно

Лутамо бескрајним путањама космоса. будимо далеке звезде

и: опет се враћамо стварности осмишљавајући постојање света

Ја сам у твојим рукама

и ти у мојим

усне нам се додирују

и тече матица живота. непрестано као бескрајна река

· Милан Младеновић

Плави очај

Хратгињи Урошевић

За један да живите трен

Да умирањем продуби се свет Јутро да клоне у уморну сен Ноћ да осване и одблесак њен Да буде Празно а Празно је лет.

Тад вечни да слухнете звон

Да лебдењу се не умисли пад Згласјем да бруји најтамнији тон Бездан да зјапи и кад прхне он Да буде Празно а Празно је склад,

У лаки да склизнете чун

Да отисне се низ пучину слут Шума да буде а остане жбун Свемир да сиве у ништавни трун да буде Празно а Време је лут.

У небо да скрилите вид

Да разуде се облици и сав Простор да клизне у прозирни зид Пучина да се закуне у хрид

Да буде очај а очај је плав.

У нови да тонете сан

Да будном оку причини се трн Била је светлост и био је дан Згрчени прсти и преварен длан Сада је Празно а Простор је ирн.

Сад гневни да снујете чин

Да понори се извију у пев

У сваком стиху да проснева крин Песме да зјапе и обухват њин

да буде Празно а Празно је зев.

За један да живите трен

Да залепрша неслућени лет Јутро да клоне у уморну сен

Ноћ да осване и одблесак њен „Да буде Празно а Празно је свет.