Књижевне новине

љети —————

МЕСЕЦ ДАНА КЊИГЕ

Данашње присуство књиге

Наставак са 1. стране

разуме. Решење није ј

начним, готово усам ; Ме питама, без обзира да ли их звали „месецима“ или некако Другачије,

Џепна књига

3 нашој јавности — и књижев. НОЈ и читалачкој — џепна књига је дуго поистовећивана са шунд Аитературом, са разноврсним зеденим, плавим, рото, икс и другим свескама, са текстовима о сексу и насиљу, са писцима конфекциј. ског укуса и оскудне маште... Отуда, и вредне књиге, објављене у мепном формату, дуго су сма. тране мање вредним, а писци пол: цењеним | и деградираним.

Тако је код нас. Тако је, углавном, још увек код нас. То је последица прошловековног схва. тања Да је књига „светиња" и да је за мали број људи, који су 0бразованији. У ствари, таква схва. тања своде књигу на изузетност не у смислу доживљеног читања. већ у погледу својине. Отуда, мно ги примају књигу као део намештаја, као материјално добро које се оставља у наслеђе и које својим бројем, изгледом и бојама тре ба да покажу знање и моћ влас ника.

У таквим приликама, разумљиве су нелагодности писаца да им књиге буду објављене у меком, брошираном повезу, на рото-папиру и са приступачном ценом. Бар на први поглед, занимљивије је видети свој вишегодишњи литерарни рад на најбељој хартији, са платненим корицама и достојанственим омотом, што све утиче да цена буде приступачна једино за библиотеке и љубитеље књиле.

Међутим, и у културно мање развијенијим – срединама, · пепле књиге су књиге о свему и књиге за свакога. Џепна књига је, у ствари, књига за појединца, за свачији џеп и за сваку прилику. Џепна књига подразумева свакодневно сусретање са књигом, она заловољава најшире радозналости и најразноврсније потребе,

Неоспорно је да џепна књига може ефикасно да утиче на про цес читања, и на повећање читаЛаца. Она омогућује да се не чита само у стану, у библиотеци, у канцеларији, одвосно за столом или у фотељи. Она доприноси ства рању навике да се чита у свакој прилици — кад се путује, било на најдужим релацијама, било на

оним кратким (од једне до друге

трамвајске. сганице), кад -се-одмара у парку, кад се чека...

Да би џепна књига стекла правО — код писаца, и код издавача, а посебно код читалаца — неопходно је да се постојеће библиотеке садржински преоријентишзшу, да се у њима обављују и највреднија дела белетристике, стручне, политичке, марксистичке, научно популарне и друге литературе. 10тово да нема књиге, сем изузетних енциклопедијских издања и посебних капиталних дела, која не мо же да се објави у џепном форма. ту и која не може да буде јевтина и доступна сваком читаоцу. За библиотеке, за библиофиле и за друге љубитеље чувања књиге мо гуће је да се свака књита објављује на најфинијем папиру, у лук“ сузном повезу... Сви читаоци нису такви — или не желе да чува ју сваку књигу, или немају толико средстава да плаћају скупо књиге или имату мале станове, За њих књига треба да буде јевтина — а то је џепна књига.

Пропаганда књиге

Са пропагандом књиге такође није све у реду. Предузећа која се баве издавањем књига ретко утичу на јавност. На прсте се мо гу набројати књиге које је Једно издавачко предузеће више дана, значи сталније пропагирало. На другој страни, зубне пасте, на мештај, конзерве и аутомобили у скоро сваком, природно, читањем листа по десетак пута у току месеца опомињу и подсећају.

Просечни читалац, дакле рад ник заузет и озбиљно ангажован пословима у свом радном колективу и радом у органима самоуправљања или у друштвеним организацијама, као и навијајући за неки клуб, попуњавајући БИ ску прогнозу и, пецајући ри у, значи радник којем читање књига није пасија, ако му се не укаже на неку занимљиву и корисну књигу, једнако важну и за а посао или интересовање, непе сасвим. природно за њу ни да зна, па је неће ни да тражи. Мосталом не вели узалуд стара латинска мудрост; „Што не позна јемо за тим и не чезнемо ' |

Међутим, није све у новинској реклами... Могућности пласира ња књиге су далеко шире. Треба поћи од школе. Књита је и иначе оно што се, после играчака, деци

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11

најпре поклања — за рођендане, нове године и прве мајеве, и говори им се увек о њеној лепоти, вредности, значају. Ту је, у тим, још дечачким и пријемчивим очима, она најважнија шанса која треба стално да се користи, још У тим данима треба деца да се навикавају на читање, на књигу.

Осим тога, треба књига да се приближава радним људима и ко ришћењем средстава масовног посредовања _ (радио, _ телевизија, филм). Неразумљиво је зашто се на рекламним емисијама радиостаница не чују једнако обавештења и о раденској минералној води и о некој новој књизи поезије. Такође, премало или скоро се и не користи телевизија, филм, поштанске марке, на којима би, уместо безличне девојачке фигуре, био назив неког романа или ДАруте, још потребније приручне књиге... Таквих начина има доста.

Недостатак довољних — пропагтандних контаката са читаоцима. посебно се осећа у случајевима кад се покрећу велике библиотеке, кад се желе — за једну, при лично непознату врсту литературе (рецимо научно-популарну) да се привуку читаоци.

Данас, кад су радозналости савременог човека, у сусрету са интересовањима и пословним и друштвеним обавезама, све различније, биће дакле неопходно да се правом борбом дође до читалаца. Управо зато, пропаганда није ви: ше луксуз, већ стварна потреба, и економски и друштвено оправдана. Књижаре

Очевици тврде да се за последњих петнаест или тридесет годи на и најугледније књижаре, теразијске у Београду, и оне из центра Љубљане, Загреба, Новог Сада или Сарајева, нису много измениле. „Просветина“ књижара на почетку Кнез Михајлове улице у Београду иста је као и у време Геце Кона. Једине су промене књиге нових писаца и нова лица продаваца.

Крута пословност у књижара. ма, једнака као и у некој просеч ној галантерији, даје овом, иначе несумњиво културном и изузетном послу искључиви комерцијални ка. рактер. Ако је тако у већим гра довима (а тако је!), није тешко да се замисли какве су продавни це књига у унутрашњости, у Ва: љеву, Новом Месту, Хвару, Стру ги... Тамо се и папир, канџеларијски материјал, лепак, карте и — књиге продају заједно. У нај већем броју примера књижари су ту једино трговци, тако да и онај ретки и данас не много неговани осећај за добру књигу — присутан код старијих београдских, за гребачких, љубљанских и дптугих књижара — по правилу одсуствује.

Пошто мрежа и утицај библиотека још не задовољавају (познат је податак да још увек има општина без библиотека), књижаре остају један од најуочљивијих и најопробанијих путева да књига дође до појединца, да уђе у станове, односно да постане не само део слободног времена, већ стални распоред у сваком дану сваког човека, Класичне књижаре, са ви. соким и дубоким рафовима, са књигама које се купују као „мач. ке у џаку", не могу да одговоре савременом пласману књиге.. Књижар би требало и сам да бу. де пасионирани читалац, да има сталне муштерије, са којима ре довно разговара о новим књига ма — купљеним или прочитаним и који имају поверења у његов предлог, суд, савет. Једино тако нестаће оне тајновите разлике из» међу читаоца књиге и продавџа књиге, Књижар, заправо, ин није комплетан ако је само пословно љубазан. Савремени књижар под: разумева богат и развијен језик, књижевно образовање, познавање психологије, педагошка знања.

У пропаганди, пре свега дома. ће књиге требало би више да се користе и савремена техничка средства. Купац — читалац жели да купи неку књигу поезије. Књи. жар са магнетофонске траке пуш. та одабране, карактеристичне сти: хове из неколико збирки. Чита. лац, онда, према слуху и афинитету, бира оно што му одговара. Исто тако, у одређене дане у „својој“ књижари читалац може да види филмове о писцима. Може, на крају крајева, да купи књигу омиљеног писца са њему посвећеним аутограмом, чиме би писац добио сталног читаоца, а литература великог љубитеља.

У свом послу књижари могу да користе и књижевне рецензије. Они се, у својим разговорима и препорукама могу да позивају на познате критичаре и да упућују на њихове текстове. Књижар би тре. бало да читаоцу изнесе са књигом и исечке из невина са мишљењима критике. Уосталом. то може да буде увод у свестраније упознавање литературе.

Милош Јевтић

СА ИЗЛОЖБЕ У МУЗЕЈУ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ — МОРИС УТРИЛО; „ПОГЛЕД НА АНС“ (1925)

ДОГАБАЈИ

Оеамнаеети међународни сајам књига у ђеограду

Наставак са 1. стране

брана дела“ академика дра Харалампија · Поленаковића. Прва едиција је прављена веома амбициозно и њу су саставили млади македонски критичари. Од преко пет стотина објављених радова дра – Харалампија Поленаковића направљен је критички избор који је веома важан за македонску културу. Оба ова дела су незаобилазна за све оне који буду хтели да проучавају македонску културу.

Миодраг Поњавић, ва директора комерцијалног сектора издавачког предузећа „Рад“ из Београда: Нема издања од којег не бисмо очекивали успех. Свим нашим издањима поклањамо одговарајућу пажњу и од свих очекујемо одговарајући успех. Наша издања се моту поделити у две трупе. Прво — коммлети светских класика и друго — школска литература, која се састоји из уџбеника, приручника, лектире, као и специјализоване лектире за политичке школе, Марксистичка литература заузима посебно место и њу наше предузеће негује од свог постотања.

Перо Будак, књижевник и директор „Накладног завода Матице хрватске" из Загреба:

Прије свега. успјех очекујемо од „Златне књиге свјетске љубавне поезије". Ово је њено треће допуњено издање. Претходна два су буквално разграбљена. Изгледа да је љубав ипак дошла на своје право мјесто. после незе дугогодишње дисквалификације и детронизације. Човјек се, напокон, враћа звјездама.

Владо Бакотић, шеф комерцијалне службе издавачког предузећа „Отокар Кершовани" из Ријеке;

Највише очекујемо од серије од шест књига под заједничким насловом „Древне културе", која је

илустрована мноштвом колор и.

црно-белих фотографија. Ове књиге обухватају стару културу Пе руа, Индије, Мексика, Ирана и Индокине. Но ипак, наша најкомерцијалнија књига је „Вртно ивијеће", која је, у ствари, лексикон вртног цвијећа и биља са преко две хиљаде колор илустрација.

Не улазећи овом приликом У дубљу анализу наведених одговора и не упуштајући се, само на основу њих, у оцену стања у нашем издаваштву у целини, један утисак са овогодишњег Сајма књи. га (а имајући у свести раније) посетилац готово мора да понесе. Наша издавачка делатност у овом тренутку очевидно није у неком

изузетно полетном стању. Дијапазон интересовања је, привидно, довољно широк, креће се од марксистичке књиге у ужем и у ширем смислу те речи до књите о вртном цвећу, али број нових наслова није особито велик, богатство У разноликости није као ранијих година, недостаје шароликост која, истина, не мора много говорити. Чини се да је ово време престројавања у издаваштву, време настојања да се нађе сопствено место. У том правцу су, изгледа, видније промене: изгледа да издавачи почињу у свом раду да имају чврсту и поуздану рачуницу. Па ипак, неке (старе и нове) недоумице остају и после овогодитњег Сајма. Најкарактеристичнија међу бБима проистиче из односа већине анкетираних према нашем питању. Скоро редовно је на на. ше питање одговарано такође питањем: „А на какав успех књиге мислите". Очевидно је, књига може имати двострук успех — финансијски и..: онај други. Остаје, сва је прилика, пресудно важан и дугорочан задатак, остаје сложена и синхронизована акпија свих културних и друштвених фактора да се та два успеха наше књиге уједине. Да она буде добра књига и, у исти мах, комерцијална књига.

Кад то решимо решићемо знатно већи број проблема одјелном. УМ најгорем случају биће то ретење проблема који увелико превазилази издавачку сферу.

Душан Јагликин

ПРОБЛЕМИ Домаћи драмеки

писац – пасторак 2

Наставак са 1. стране

за једно хрватско драмско дјело, што је настало у послијератном раздобљу, а успјело се одржати на репертоару више година Та је драма само у Загребу дожив јела три премијере, а с тим се мо же подичити мало које сувреме но дјело. Успјеху „Глорије“ Ран. ка Маринковпћа није придонпо само текст, већ и изведба, Доста се сјеттти режије Бојана Ступи: це и Божидара Виолића, креаци је Пере , Мире Ступице и других.

На једном мјесту Стјепан Ми Летић записао је да је хтио при казати сва домаћа дјела „која су само иоле дорасла позорници". На први поглед, и само на први поглед, учинит ће се некому споменута тврдња неоправланом Јер ето навикли смо да тражимо из врсне драме и генијалне драм ске писце. Као да и ентлеска драма има само Шекспира, Голд смита, Шерилена, Шоа. И као да енглеска казалишта у својем репертоару из националне књи: жевности играју само дјела наведених писаца.

Наша казалишта својом репер тоарном _ усмјереношћу могу и морају створити такво располо жење у којему ће се наш писац наћи потакнут, да не кажем иза зван, и напасат ће драму, У нај већем броју случајева то неће бити „Хамлет" или „Мизантроп" Али нитко не може унапријед тврдити да се међу већим бројем Храма неће наћи и такве које ће задржати на репертоару десет, двадесет или педесет година.

Домаћи драмски писац је за постављен. То није фраза која се лако изговара а тешко брани Човјек може четири или пет ка залшшних сезона редовито посје ћивати драмске представе загре бачког Хрватског народног каза лишта, па ипак не може казати да је за то вријеме видио све важније хрватске драме. А онај који посјећује четири или пел сезона драмске представе прашког Наролног дивадла (и загре бачко ХНК и прашки Народни дивадло су национална казали. шта) може бита сигуран да ће гледати све важније чешке дра ме. Домаћа драмски писац је под цјењиван, створено је и одржа ва се мишљење да он не може. дати нешто не само велико и ге нијално, него и осредње и солид но. То мишљење подржавају и наша казалишта, и не само она, којима је домаћи писац пасто. рак. Да ли би било нешто нео. бично ако би у домаћем казалишту главно мјесто припало до маћем писцуг

Тешко ће коме пасти на па мет да из наших казалишта .про тони"“ врсне стране писце. Но то још не може значити да ће врес ни страни писци (а неријетко се догађа да и осредњи страни пи. сци) истиснути из наших каза дишта наше писце, из прошлости или садашњости.

Још на почетку стољећа Стје пан је Малетић зорно описао све недаће које прате домаћет пис ца: „Аруто разочарање доноси аутору . оно код премијере тако узбуђено опћинство, које остаје код друге представе његова Аје ла код куће, тако те су код реп. ризе аутор и глумци „у већини а каз. управа дакако неће или не може да и против воље опћињ ства уздржи његово дјело на ре пертоару. Дакако да и прикази вачи драме, који су све то, по учени искуством већ унапријед пророковали и стотину пута про живјела, не улажу особит труд у проучавање својих улога (та за који дан морат ће их онако опел заборавити!), те и њихов саоб раћај с пјесником није баш нај пријазнији... А да не говорим « томе, како једва која казалишна управа у нас сматра за нужно доћи младом писцу у сусрет, ули ти му срчаности и самосепјести, гружити му прилике, да на по Еоркаци практички изучи свој занат, ријечју ставити и себе и читави свој апарат у службу пје сникову, како то бива у Фран цуској, јер само у том лежи и процват и успјех драматске кћи жевности. — Ама код нас тек су онда сретни, кад се за којим до маћим писцем опет заклопе вра та Талијина храма — те имаду тако опет — „мира".

Тако одасвуд бијен, готовс свуда на путу, почиње пјесник лагано губити вјеру у себе самога и свој талент, и ту гдје га свР — и опћинство и управа и критика — својом хладноћом одбитају, он се ћути сувишњим и повлачи се без ијелног новог потипаја без икоје друге побуде натраг Од позорнице. Више но један та. длент ми смо тако изгубили".

Данас Загреб, као н остали републичка главни градови. има по неколико казалишта. Међу. тим, тешко је, ако не и немогуће, точно одредити физиономију тих казалишта. Маринковићеву „Глорију" је изводило и Хрватско народно казалиште и Арамско казалиште Гавела. Зар се једно од неколико загребачких београдских, _ љубљанских — или скопсках казалишта не би могло посветити само извођењу дома. ћих комада2

. На крају треба заузети став и према драмским дјелима из прошлости, према прелставнипи ма напредне грађанске културе, оне која, према мишљењу Мар: кса и Лењина, улази у оквир со цијалистичке културе као њезтњ на баштина и изазов који греба наставити им надмашити. Већ се Шеноа жалио на небрпту опћин. ства према домаћим дјелима, а сличне или исте бриге су прити. скивале и Стјепана Милетића. Зар драме Ј. Косора, С. Туцића М. Бетовића и других не могу наћи мјеста у нашим казалиштима2 А и кад се азводе дјела хр ватских класика, она су ријетко на репертоару втше од двије или три сезоне и не доживе велик број реприза. У Хрватској — у овом чланку сам се ограничио на ту републику, а стање је изгле да исто или слично и у другим тугославенским републикама само нека домаћа лјела ложтивје ла су двије стотине или више из велаба и та се дјела даду набро јита на прстима једне једине руке.

Французи и неки други наро Ами одржавају нелјељом послије подне бесплатне ђачке прелставе својих класика, које режирају и у којима играју прва казали шна имена. И то је јелан ол на чина на који се одгаја млада ге нерапија у љубави према лома ћим класицима. Један или два и Ма неколико натјечаја за лома ћу драму што се органпизирају сваке године код нас, не могу и неће ријетити питање које се зове — небрига, да не употрије. Сим оштрији израз, за домаћу драму,

Шимун Јуришић