Књижевне новине

ДОКУМЕНТИ

Радоје

Домановић

или дух јачи од насиља

СПОМЕНИК који данас откри: вамо великом српском књижев» нику Радоју Домановићу“) није само знак наше захвалности 38 значајно књижевно дело које нам је овај писац оставио него и знак признања за грађанску храброст с којом се пером бо рио и изборио знатне промене у друштву свога времена, које су омогућиле и много од онога што је и дан-данас прогреситио

Васпитан на херојском мора ду народне поезије, узвишеним примерима националне историје, народним бунама против Тура ка и домаћих насилелка мн иде јама Светозара Марковића које су продрле у широке народне масе, Домановић је створпо де до _ које, својом — сатиримном страном, представља један 04 највиших домета српске књи жевности. Било је и пре њега појава сатире у српској књи жевности: у Вуковој критици и полемици, _ _Бранковом _ „Путу", Стеријиним _ комедијама, Змаје вим политичким песмама, „Мас кенбалу на Руднику" Војислава Илића и прози Јакшића, Глишти ћа и Сремца, али за њих је са: тира била само један део њихо" вих стваралачких тежњи и ос тварења, док је за њега она би ла питање опстанка Србије, ње не будућности и њене судбине

Мора се, међутим, признати да је и његово време било као створено за сатиру. Влалавуна Александра Обреновића била је нспуњена аутократском влашћу монарха, насиљем полиције, са мовлашћем _ бирократије, прога њањем свега што је мислило својом главом и опирало се вла стодршцима, превртљивошћу и демагогијом политичара и сиро. маштвом и бедом радних Људи грала и села. Домановић је пру. жио бескомпромисни отпор све коликом том злу.

Мета његовог исмевања било је све што је прелстављало сле пу силу и снагу заосталости у талашњој Србији, коју је он та ко духовито и тако оправлано назвао Страдијом. Циљао је и погађао у најопасније главе сто главе Хидре. Није се устезао да критикује ни бескрупулознот ма нарха, ни несталне владе с не стручним министрима, ни пркву и њене котистољубиве и хипо "квоитске _ великодостојнике, — Ни школство и његове бесмислене програме, ни војску и њену не моћ да се противстави ЗУАУМу према српском живљу ван Срби је, ни политичаре које своје ли чне интересе скривају слоболађр ским фразама, ни лажно родољубље којим се замагљује ћиф. тинска рачуница, па чак на заблуде талашњих књижевних делилаца правде.

И, наравно, за све што је на: писао плаћао је немаштином, прогањањем и отпуштањем из службе, али се зато историја Соба почетком нашега века не може проучавати ни разумети ако се не узму у обзир Домано. вићеве сатире. Његово перо, ко. је је писало само петнаест година и за пет година написало оно што је најбоље, смело је пози. вало на дубоке друштвене преокрете, чак и на оне за које је тала било недовољно потребни» друштвено-историјских услова, Преврат којим је 1903. године збачена и уништена династија Обреновића, на жалост. оства: рио је само мали део онога за чим је тежио Домановић, али је и то учинио добрим делом захваљујући и њему,

Разочаран превртљивошћу мнотих дојучерашњих властодржаца а недовољним променама у друштвеном животу Србије, Ломановић је након овог преврата остајући веран својим увепењи ма. тешко налазио и без много „спеха погађао нове пиљеве сво. је сатире. Борећи се против ос татака старога режчма и све стан да су људи у новом режи му „гори нето хиљалу Александара одједном“, настојао је да погоди свакога од тих Алексан дара, разбио свој велики таленат у ситну монету и није више постизао онај узлет који је имао од 1898. до 1903. године.

Али по ономе што је већ био дао, по својим изванредним де. лима „Данга", „Воба", „Мртво море", „Страдија"“, „Марко Кра љевић по други пут међу Срби ма" и „Позориште у паланци" постао је један од највећих пи. сапа реализма и један од најве ћих писапа српске књижевно сти уопште. Овим својим делима он је постао српски Свифт пре нето што је овог великог енгле скот сатиричара читао. на нема чком језику, за време свог бо равка у Минхену 1903 — 1904. године.

Гледано с књижевне тачке гледишта, може се рећи да је Домановић, исувише обузет про блемима свога времена, чак и

СПОМЕНИК РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ НА КАЛЕМЕГДАНУ

дневне политике, писао пребрзо помало аљкаво, са слабо разви: јеном фабулом, без вештине у комлоновању и с мало мара за стил но језик, као што су већ приметили многи критичари 0л Боглана Поповића до данас. АлЏ умео је боље него иједан наш писац да пронишљивим оком про нађе добру тему, да измисли изванредну анегдоту и да нађе алекватну алегоријску фикцију помоћу које ће тему на најбољи начин приказати и најефикасна је постићи свој циљ.

Био је изванредан сликар ма совне психолотије и националног менталитета и, кад му се замера слабост психолошке анализе, за. боравља се да предмет сатире нису целовити психолошки ли кови, већ одређени типови као носиопи зла које треба исмејати и осудити. И умео је такође да своју иронију и сарказам, који су били израз племенитог згра: жања пред духовном и морал ном бедом једног времена, зачини хумором тако да је и његов пријатељ Јаша Продановић ве ровао да је чак бољи као хумо риста него као сатиричар.

Кад данас Радоје Домановић, како би сам рекао, по други пут долази међу Србе, он није више само наш писац него ин пи. сац света. Већ први кораци ње говот дела у свет били су готово тријумфални. У његовом „Вођи" неки Немци су препознали Хит, лера, а неки Американци, у вре ме вијетнамскот рата, свог пред седника Џонсона. Његово „Мртво море" је панорама многих појава типичних за све малогра Ђанске средине, „Данта“" је сли. ка грађанског опортунизма и полтронства којег има широм

целог света. А у „Страдији" на._

лазимо критику глупе и насил: вичке бирократије, која је и данас несавладана сила у многим државама. Многе психолошко-мо ралне деформације које је До мановић приказао и жигосао још увек трају и чине га акту. едним писцем.

Али оно чему се највише мо жемо дивати у његовом делу је. сте непоколебиво уверење да су слобода, разум и морал ненад маштне вредности које кал-тад морају _ тријумфовати у свим друштвима. Често се истиче како је његов песимизам био исувитце наглашев и како није ви део перспективу друштвеног раз воја. При том се, међутим, зазо равља да је он, упркос томе, чи: тавим својим делом доказивао како је дух јачи од насиља, врлана од користољубља, перо Од батине, часност ол бескичмења. штва. То је његова највећа по рука и она треба да нам буле на памети кадгод се у нама по јави сумња у непобеливост сло. боде, врлине и напретка. Нека нас на ову поруку подсећа и његов споменик, који, у име Ол:

бора за прославу стоголитињице

Радоја Домановића и Удружења

књижевника Србије, имам част да откријем.

ку Говор одржан на Калемегдану 19, ок-

тобра о. Г. приликом откривања спо-

мен-бисте Радоју Домановићу.

Драган М. Јеремић

Јасмина Радовић

Југославија ТУРИСТИЧКИ ПРОСПЕКТ

Има једно мало море врло плаво

и иза њега планине голе и људе који воле.

Има тамне горе углавном крваве,

На пољима су жита понекад и цвеће, песме се стално праве тужније него птице.

Има големе среће!

Рецимо ; клинци св на трамвајв каче девојчице споменаре пишу,

много се плаче, Чак и кад се дете роди за поклон слободи.

Јутром, мале шоље кафе нам загревају срца због залутале краве толико се

пута

на човека пуца.

Мајке су

топле као храна, рукама њихов"'м певана,

сваког боговетног дана сваког боговетног дана.

Има једно мало море врла плаво

и иза њега планинв голе и људе који је воле.

Сјемејала, Оро, 1972.

1 МЕМОКТАМ

Драгољуб Обућина - Лека

Шестог октобра ове године ум ро је у Чачку Драгољуб Обућина-Лека, песник и новинар, дуго. тодишњи главни уредник „Чачанског гласа". Мако је, као те. жак срчани болесник, годинама већ очекивао сваког часа смрт, рођени (боем, какав је целога живота био, умро је изненада, на ногама, пошто је до послед њег дана остао. са својим дру. говима, по друштвеним ми пен зионерским одмаралиштима, за столом, крај Мораве.

Драгољуб Обућина је рођен у Чачку 14. фебруара 1921. у сиромашној занатлијској породици. Отац му је био обућар и истак нути борац за права радничке класе, Благодарећи томе, и сам је врло рано пришао радничком покрету, постао члан СКОЈ-а и укључио се и у народноослобо далачку борбу. Мначе, школо вао се у родном месту, где је свршио основну школу и гимна. зију, а затим студирао Филозоф. ски факултет у Београду. После ослобођења био је истакнути просветни радник у свом зави. чају. А године 1968. постао је главни уредник „Чачанског гла: са" и на том је положају остао до смрти.

Рано је почео да се бави пое зијом и новинарством. Првих тодина после рата убрајан је у најдаровитије наше младе пес нике уопште, а као песнику ко. ји обрађује социјалне и сопијааистичке теме, прорицана му је будућност коју нису постигли ни његови данас најистакнутији вршњаци ужег и ширег запича. ја. Што се то прорицање оства рило само једним малим делом (објавио је само једну збирчи цу песама, „На напуклом лелу", 1958. и једну мању историјску драму, „Деспот Стеван Лазаре. вић"), криве су тешке поратне прилике и, још више, његово ра: но оронуло здравље,

Ипак, и ово што је остало иза њега омогућиће му место и “ књижевности и у новинарству Неколико његових песама п из вестан број новинских написа имају већ сада им антологијску вредност. (С. П)

АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ

СЕМИОЛОТИЈА И ПРОБЛЕМИ НРАННГВИСТИЧКИХ УМЕТНОСТИ

у ПЕРИОДУ између 17, и 21. 9 тобра Београд је био дом мерународног конгреса посвеће“ ног проблемима семиотике муви“ ке. Конгрес је окупио многе зна' чајне личности међу којимр ара Гиусера, ђориса Гаспарова, Сел тин Делијежа, Марија Баронија, Ивана Фохта им ДР. Потреба да се музика разматра као семиолошки систем, неоспорно произишао из семантичке компоненте музичког језика, потврда је оправданости и Конгреса, а уједно И повод за размишљање о незадр“ живом продору семиологије у све области надградње. Један сумар" ни преглед историје ша најбо“ лустрација ове твр. Е- наго знаџима (семима) ка: ко је постулирао Сосир-а пре ње та Ч. С. Перс, довши 101 име се миотика — дуго је чекала да ње ни закони добију алекватну при, мену Међу повим покушајима да се уметности пориве као семио лошкој чињенипи налази се и» лагање Јана Мукаржовскот на УТШ међународном конгресу фи" лософије м Поагу (1934). Тврдећи да је „уметничко дело у исти мах знак, структура и вредност“, Му. каожовски полази од тезе да је карактер знака производ сваког саопштивогт психичког садт жаја и да, будући тако одређен, представља изванредну компонен, те у изучавању структуре умет. ничкот дела. Но, Мукарожовски не предлаже ниједан метод семиолошке апализе стота што уметнич“ ко оствавење третира као један знак, за разлику од Ерика Бојсенса које већ сагледава уметност као скуп сема.

Прави прилаз уметности као семиолошкој чињеници уследио је, међутим тек после рата већим ангажовањем лингвиста чија се истраживања утлавном везују за литературу, Спорадично, као У случају Романа Јакобсона који признаје сликарство и филм за „нелинтвистичке говоре", укључу ју се и остале уметности. Но, тек велипим огетраљем Ремета Варга према различитим – феноменима надградње, семиолошке _ анализе послижу свој смисао и значај, Ро. лан Барт се стога сматра ролдона челником семиолошке методоло гије какву данас познајемо, Но, управо Бартово дело отворило је и највећи број проблема везаних за науку о знапима. Један од ос новних свакако јесте проблем критезитума олтеђивања значењских јединица. Барт, наиме, следи Маттинеово начело двоструке артикулације па међу знацима раз ликује значењске јединице од ко јих је свака снаблевепа смислом (монеме) и. које образују прву артикулацију — Од Аистинктивних јединица. делова форме (фо нема) које изразно немају смисао и образују другу артикулацију.

Ова полела подразумева, тако, план израза и план садржине где се значење поклапа са релацијом измећу та два плана и образује систем, Један вид тог система Хлемслев _ назива _— конотацијом, Арути пак вид укључује појам метајезика. Чињеница да Барт Ааје предност конотацији обез беЂује свакако будућност приме. не семиолошке методе на ванкњи. жевне уметности, па тако и на музику која нема изражен мета. језик. Међутим, Барт, с друте стра: ме, експлиците тврди: „Мадћ се

Лин супстанцабави нелингвистичким, > ма, семиологу предстоји да рани

само у ее ће у својству чин ника или означеног ·

је овај постулат представљао нај озбиљнији имплицитни

Конгреса, тим пре што Изгледа, стога, веома симптома“ тично позивање учесника Конгреса на т

Док већина визуелних супстанца потврђује своја значења удвајајући се са лингвистичком поруком

же: „Нипошто не значи да истра-

номно постојање и суштински ди-

ја или касније на свом путу и

е на језик („прави ЈЕЗИК,

својству модела, већ тако“ чиниоца, пренос

Није нимало претерано рећи да

проблем „музика

с"

тампз тД9 ак У

великог _Ороја езе Сузане семантика го и ништа музике.

Лантер која тврди да музике није ништа друго више од сазнајне теорије

(филм, стрип, ПА „музичке супстанце немају ово својство, Да ли је онда опортуно применити на музику семиолошка знања ко ја прелстављају само копије лингвистичких знања2 Корелативни па рови овде свакако постоје (језик музика и лингвистика-музиколо. гија) и пружају основ не само за формирање научне теорије музич. ке комуникације, већ и за дубље проучавање специфичног проџеса музичког говора. Покушаје ове врсте вршио је још Леонард Ме. јел. тумпчећи музику У СВСТАМ теорије информапија и тврлећи да се музичко значење јавља као претходна ситуација.

Ако прихватимо структуралис тичку поруку о потреби конститонисања семиологије или бар ње мог отледања у испитивању МО гућности примене на нелингвис тачке предмете. биће нам аогичнифе и оправланије ово одвајање Од тоанслингвистике. Уосталом. то. ком истраживања семиологија ни је увек приморана да се држи аингвистичког обрасца. Доказ за ову тврању чине проучавања ве. зана за семиологију позоришта, а радови Жоржа Мунена који ка-

живачи позоришта греше ако очекују извесну помоћ од лингвистике, Али ваља их заправо упутити на једну другу науку, израс А из ралова самих лингвиста; на семиологију, науку у настајању, јопт: муцаву, која узима за спој предмет анализу и опис свих сред става и система бели ислама • Мунен инсистира, чини се-е правом, на чињеници да голорити 0 нелинтвистичким уметностима као о 1езиштву значи подразумевати да су већ решени управо онп проблеми које би једна сложена анадиза функционисања тих уметнос. ти требало претходно да открије, утврди, истражи у СВИМ ЊИХОВИМ датастима и најзад, отпочне да решава,

Шта је онда циљ семиполот от истраживања2 УМ складу са општим смером читаве структурааистичке делатности, Барт види мету семиолошкот истраживања као утврђивање начина функпионисања система значења окрену. тог изградњи „симулакрума посма траних предмета". Тако се окупље ме чињенице разматрају само са једног становиттта док се сва Ару. та изузимају. Но, овле се нужно поставља питање избора који не Аавојбено може бити произвољан. Па илак, без семиолошког приступа немогуће је саглелаги ауто.

намизам структуре дела.

Београдски Конгрес сузио је проблеме семиолошких истражи вања изабравши за своју тему семиотику која елиминише симболе и ограничава се на знакове. Истовремено, овај се избор показао и најсложенијим с обзиром ва чињеницу на коју је указао још) Баумгартнер — да музички знак никако вије „јасан и одреБен". Овом проблему посвећено је Аоста простора, јер се инсистира о на јасном одређивању музичког знака и њетовом олвајању Ол „фонестетичне" вредности говор“

уметничког

ног језика. Тако је јот: једном под-

вучена разлика између лингвистике и семиологије. Питање да ли је семиологија нелингвистичких умет Бвости позитивна или, још увек. спекулативна философска теори-

ја остало је, међутим. и даље от-

ворено, Но. ваљана – аналитичка метода која је као полазиште ко

НтИЛЕ семиолошко истраживаа у равни основпих структура

музике, потврлила је још јелном

познату Бартову тезу ј :30 да на кра семиолоткот 4

откриће система, „историја форми".

истраживања стоји

Мирослава Оташевић

КЊИЖЕВНЕНОВИЦЕ 10,