Књижевне новине

Емотивно и рационално

Миодраг Б. Протић: Слике, Галерија Културног центра Београда

ШЕСТА САМОСТАЛНА изложба слика Ми-

је доснезносе петој сарану пора отворила нека нова питања која Жар Не.

рактеЗи њетов израз и одређују структуру у У овом тренутку, Ове најновије санке задржале су у основи иконографију ње. тових ранијих тражења, јер од „Шкољке 7 венецијанско црвеном“ из 1969 Рој »Мрке шкољке" из 1973. десиле су се Одређене Аексичке промене које су израз водиле поједностављењу форме, јаче синтетичке сведености елемента на битно, зли у основи слика је остала верна својој исти као суштини исказа одређеног стања зстетске свести. Онтолошки, дакле, она се Аефинише дуализмом духа као двоструким садржајем бића, слике и аутора: с јеАне стране, она је део света, физички егзистентна, али и део свести о свету, дело ПАОАНОГ споја суђења и доживљаја. У тој равнотежи рационалног и емотивног крије се основни принцип Протићевог грађења слике, она њена мирна експресивност која је последица уздржане емопије али и јаке унутрашње концентрације,

Мирне површине слике, супериорно граВење мира прецизно исликаним пољима и конструкцијом линеарног реда више је тежња миру него одраз стварног мира у сликару. Равнотежа свих елемената, њихова усаглатпеност са законима нелине. која је у крајњој линији јединство супротности, трађена је унутарњом нужношћу густот емотивног ткива, али и дугим тадожењем искуства и мисаоном зрелошћу Ашчности, Протићево данашње, као, уосталом, и његово јучерашње сликарство, може имати више приступа јер је вишестроко отворено према садржајима свести свога времена. Његова слика све више тежи аџтономној егзистенцији, затворености у доврттеност значења без обзира на удео свести трећет лица које слици даје прихват. Љивост, један од могућих обанка трајања. Санка тако све мање тражи заговорника а све више сатоворника, док је искуство, маталожено у пропесу њеног настанка (не само у распону физичке егзекуције) постаАО-примарна естетска а не афективна категорија. У томе је и онај својеврсни, скоро сакрални однос санкара према делу које ствара као предмет своје осућености на довршеност, коначност. Слика има нежих својих разлога да се заокружи као предмет неке будуће пеловитости, део јеабог света мира им хармоније. Али као и ХОА свих уметника, свест у овом случају само. коригује лато а не даје, јер је лако уочљиво ла ИСПОА овИХ мирних површина,

теометријски _ прецизно | конструисаних, тробејају _ слојеви немира ми одсјаји страсти,

"Тоје и пут постепеног потискивања предмета са слмнке, предмета као ВИЗУВА» ног полатка објективног света. Тако Протић, бирајући предмете-облике за своја платна врши једну сложенију функцију избора „ствари“ које супротставља себи као нешто различито ОА онота што оком свест илентификују. Предмет у сати, кала је чак н јасније дефинисан, делује привидно индиферентно, аитен емотивне агресивности, он не напада чула директно и не ступа у отворени сукоб са свешћу о триродном реду ствари.

То је сада помирење духа облика и обданка духа, тражена и нађена равнотежа измећу онот2а што облик јесте и онога што му се намеће као значење и функпија у његовој другој средини — слици; Аик је рођен у имагинацији сликара зли он тежи својој властитој природи, ОСАобоЂатту ОД порекла, постаје ОбанЕ.

Боја је, у структури дела, исто што м облик: функција довршености, потенција мирног сјаја. 5

% овом санкарству нема недокучиве метафизичке усмерености, ни узаврелдих космичких визија у експресионистичком ковитлацу облика. Нема ни воље за пре вазилажењем уметности и отуђењем. Слика не тежи да буде потчињена неким ве штим силама сазнања нити да замени језак креације језиком израза, како би рекао Пикон. То је у ствари свет који је створен а не исказан Аиковним језиком.

Срето Бошњак

МУЗИКА >

МНОГО НОВИХ САУШАЛАЦА

Београдске музичке свечаности 1973.

БЕОГРАДСКА ЈЕСЕН из године у годину постаје све богатија догаБајима у културном животу. Ако септембар пролази у знаку БИТЕФ-а, за октобар се може рећи да је у знаку БЕМУС-а. Тај музички фестивал, који је пре пет година скромно започео, постаје све више саставни део онога што се уопштено може назвати физиономијом града, постаје све више београлска потреба. Када се има на уму да су овогодишње приредбе БЕМУС-а окупшле младу публику, и то у знатно већој мери него Ам раније, онда се таква иницијатива МО ра поздравити и подржати, јер управо на тој чињеници треба и убудуће градити протрамску орајентацију овог најмлађег београдског фестивала. Истини за вољу, и ове тодине било је лутања у градњи програмске структуре БЕМУС-а, али мање нето ли раније.

Ипак, оно што се мора уопште замерити и што се замерало и ранијих година — то је недовољна присутност домаће, српске и југословенске музике на програмима БЕМУС-а. Никако се не може до» волнти да домаћа музика и на овом фе ставалу, као што је то случај током редовне сезоне, фигурира на програмима концерата као обавезна „прва тачка", као уводно „одуживање“ домаћем стваралаштву! БЕМУС је управо прилика да се нај зад приђе ортанизовању концертних вече ри наших композитора, да се њихова деа систематски приказују и то у најбо љим извођењима. На неких седамнаест приредаба у оквиру овогодишњег БЕМУСа изведено је само седам дела наших аутора! — Зар тај податак, сам за себе не говори довољно о потреба корените изме не програмске политике фестивала и пра во је чудо да Савет БЕМУС-а, Уметничко веће и Програмска комисија то нису, из: гледа, благовремено уочили м утицала да се тај однос измени. У том СсмисАу ПОЏчан је пример концерта Лењинградске филхармоније, која је управо у Београду извела вече музике Сергеја Прокофјева, поред осталог и његов ређе извођен М концерт за клавир и оркестар. Треба из водити своју музику, посебно дела новијих стваралаца!

Зато и даље остаје оно старо питање без одговора — још колико ћемо чекати па да се и у Београду почне са приређивањем концертних вечери дела наших истакнутих композитора, стваралаца симфаонијске и камерне музике. Управо би такви концерти, на којима би се изводи“ ла дела Петра Коњовића, Јосипа Славенског, Љубице Марић, Станојла Рајичића, Енрика Јосифа или Витомира Трифунови“ ћа и др. само обогатили програм Београд сках музичких свечаности, учинили их још атрактивнијим, богатијим ш — специфичнијим, Врхунци овогодиштњет фестивала

Лењинградска филхармонија мотла је и најрафинованијег слушаоца одушевити изванредном схомогеношћу свога звука, виртуозношћу свих оркестралних група, Амсципатном и прецизношћу свих својих чланова. Диригтент Генадиј Рождественски, нама од раније познат, и овога шута, нарочито интерпретирајући Пету симфонију Сертеја Прокофјева, ту „симфонију о величини човечанског духа“, демонстрирао је свој инвентивни и потпуно оригинални однос према партитури: као да је желео, наглашавајући контрасте међу ставовима да нагласи мисаону јединстве» ност дела. Пијанисткиња Викторија ГПослмикова извела је П концерт за клавир и оркестар С. Прокофјева са запањујулпом техничком сигурношћу, док је диритент Рождественски на крају, диригујући „Скитску свиту“, још једном указао на заиста велике чке могућности оркестра Лењинградске филхармоније, мотућности које овај угледни оркестарски жолектив сврставају међу прве на свету. Можемо само зажалити што Лењинград» ска филхармонија није имала два концерта на овогодишњем БЕМУС-у.

Млада израелска виолинисткиња Мири ам Фрид, у3 клавирску пратњу францусжог пијанисте Паскала Рожеа извела је вече соната Моцарта, Шумана и Брамса мш одушевила зрелошћу своје уметности, која нам већ сада омогућује да констатујемо како пред њом стоји њелика уметничке будућност. у |

Мирослав Чангаловић (Плавобради Радмила Смиљанић (Јудит) са изванред ном преданошћу кремрали су два чудесна аишка Бартокове опере „Замак плавобрадог, У УузАржаној, али посве аотичној ре жији Свободе и тако, на београд: ској сцени, после толиких година учини“ ли да поново тријумфује савремени оперски звук. Подржавани сјајно припремљевим оркестром, чији је звук местимице имао сим јаке димензије, под вобст-

Чангаловић

вечите теме и сукобе у односу човек жена и својим бриљантним креацијама

БЕМУС богатијим за један нес вакидашњи и истински уметнички догаБај, који ће се памтити. Не треба занемарити прелепи сценотрафски оквир Доријана Соколића, чија је сценографија била изложба за себе, док су костими Љиљане Драговић дискретно наглашавали тајанственост зачараног света замка, и својом колористичком нијансираношћу доприносили визуелном одређивању прохујалих животних доживљаја Плавобрадог. — Ис те вечери, после Бартокове опере, извођена је и кантата Карла Орфа — „Карми-

на бурана“, у Режији Хајнца Арнолда, кореографији Јована Деспотовића, под во ством бића. Извођењу је, пре

свега захваљујући редитељској концепцији, недостајало више елементарне распојаса: ности и весеља, више исконских дамара

живота,

СА ОВОГОДИШЊЕГ БЕМУС-а — МИРОСЛАВ ЧАНГА АОВИЋ (ПЛАВОБРАДИ) МИ РАДМИЛА СМИЉАНИЋ (судиту У БАРТОКОВОЈ ОПЕРИ „ЗАМАК ПЛАВОЕРАДОГ" НА СПЕНИ ОПЕРЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИТИТА У БЕОГРАДУ

Виолинист Јован Колунџија учитио је трави извођачки подвиг, ускочивши у по ледњем часу као солист приликом извођења Брамсовог Концерта за виолину и оркестар, уз пратњу Симфонијског оркестра РТВ Београд.

Оправдано се можемо упитати да ли је Јосип Славенски долично био представљен на том концерту својом „Музиком 1936"2 — Диригент Младен Јагушт главну пажњу на том концерту посветио је извоБењу Пете симфоније Антона Брукнера, које је недвосмислено показало да се Оркестар РТВ Београд налази у сталном ус пону, тако да му се већ сада могу повера» вати и компликована дела музичке ратуре.,

Концерт Загребачкот квартета моново нас је суочио са занимљивим делом сав, ременог хрватског композитора Мила Ципре, са његовим Петим гудачким квартетом. Извођење овог дела подразумева прави мали музички мизансцен и као да је писано за савремене стереофонске могућности звучне репродукције. Након коректног извођења Шестог гудачкот квартета Беле Бартока, Загребачки квартет, уз суделовање београдске пијанисткиње Мирјане Вукдраговић, стилски .узорно м техничка сигурно извео је Клавирски квинтет Сезара Франка. Малобројни концерти камерних ансамбала овота типа и у. Беотраду могу имати захвалну публику. То је доказао овај концерт, убедљиво ш недвосмислено, Ансамбл Балета из Токија одушевио нас је више својом унтраношћу, а мање маштовитошћу кореографије. „Пепељута“ С. Прокофјева у изврсној сценографији Нобукоа Миамотоа, уз музику сиромашног звука, репродуковену са матнетофок ске траке.

Ансамба Рто тизјса, под зобством ЕР ре Јакшића, наступио је у атријуму На родног музеја и извођењем циклуса „Го“ дишње доба“ Антонија Вивалдија, 79 су деловање Јована Колунџије, поновио свој успех постигнут ва Вараждинским бароким вечерима. саушали смо Баха (ЛП концерт и концерт за чембало де-мол, со» арст Мишел Делфос). Све предности рада са једним диритентом и у сталном састазу ансамбла дошле су м овде до изражаја,

)

Витее програмирања — мање мекаџерских потеза

И овогодтшњи БЕМУС имао је већ раније аиспољене недостатке у свом програму. На основни смо већ указали — недо вољно присуство наше музике не би се смело више поновити. Ме , и сама композиција програма овогодишњег БЕМУС-а није одавала неку особиту промишљеност (зашто у дане као што су субо та им недеља није било више концерата, зашто се организатор, са малим изузетком завршног концерта, ограничио само на три дворане у центру града, зашто је недостајало хорске а капела музмке иТА, итА.). Изостали су и ове године променал ни концерти, који представљају погодну форму за окупљање нове публике. Има. се утисак да се организатор оријентисао на велика имена (Микеланђели, Штерн), па кад су они отказали настојао је да по сваку цену изведе предви програм,

Међутим, није уопште предвиђао могућ

ност репризних или поновних настопања с новим програмима ансамбала или појединаца, што је свакако требало предвидети бар кад је Лењинградска филхармонија у питању. Организатор је поститао пун материјални успех концертом Сеговије, али ми бисмо ни ле да смо са уапали и гитаристу Џулијуса брима... — Надајмо се да ће већ следећи БЕМУС избећи недостатке који су се ове године испољили и да ће окупити још више нових саушалаца.

Рашко В. Јовановић

У првом делу концерта.

Петар Гудељ | Не писаши: заидаши, узидаши

Не писати: зидати, узидати. Онако, како су чинили дједовн.

До глежања: то Средоземље модрим језиком лиже, бичује рибом, пуца свјетлост и со.

До кољена: брончани јузци ричу, приковани за кост твојих кољена,

На дојкама прозор: нека те подоји муња, Неха те подоји звијезда и птица.

До очију: два копља илирска, два поскока хрватска забијена

у твоје очт,

Низ дршке тече вид. Низ дршке тече плач.

Не писати: зидати, узидати. Зидом ударити у лице. |

Крвоток у сухозидину. Онаке, како то чине поскоци.

Шаком своје крви у разјапљена уста зида. |

РАСЦИЈЕПИО ЧЕЛО

Расимјепио чело: дан џ ноћ.

Тако се мрви ватра. Тако се искри земља,

Тако гори, тако говори крв.

Ударио змијом земљу: твојом кичмом пуче земља.

ударио змијом змију. Земљом земљу,

Прах, који смо јели и који нам је пламсаод на језику.

Крух људскога тијела,

разломљен над твојим челом.

ЛЕГАО СИ НА СВОМ ПЛЕМЕНИТОМ

Легао си на свом племенштом и покрио си се биљцем земље,

Из носа ти смиље расте. Чело ти просијава кроз ирницу.

Твој сим, млади Мјесец, небом протјера стадо звјезданих коза.

Још се виде златни трагови у зраку.

Дигаб си стотину руку: о њима зроздови зру.

Ми, дјеца твоја,

и деца твоје дјеце, зобљемо' твоје очи, мијемб твоју крв.

"На облаку твоје земље (е. нама су ласице и птице) благујемо теба.

Блазо теби. ТИ КРШИШ РУКЕ Ти кршиш руке, садиш их у црницу.

ш оне: се примају, пуштају миле, иију земљу.

Варе ти је на језику. Напитак лијеш у моја уста. Варница сину, ужеже слово, име твоје) светило се

у све. вијеке вјекова.

Сврнуб си крв у земљу (понорнице!) ; им она је бризнула.

Кроз гроздове, кроз бајамв. Кроз нашу дјецу.

МЕНИ ЈЕ САДА БОЉЕ

Мени је сада боље: небо м земља посташе моја отаџбина.

Посрнем ли, дочекат ће ме твоје руке. ЈЕ

Излетим ли уморан, ти ћеш ме сјест на кољено.

Кад ме увриједе, ти ћеш попити моје сузв.

Мени је сада боље: ја једем твоје тијело једући круж.

Дишем твоју душу дишући зраз.

Ти си хранљиви мраж, који ми напаја мисли на путу к нагиој кући.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9