Књижевне новине
· ДОГАБАЈИ
Радничко слово о култури
Маставак са 1. стране
на настојањима да радничка класа постане културнија, условно схваћено, већ у томе да радничка класа укључи културу у интеграл ни и континуирани процес ослобаћања друштвеног рада. Радничка класа је та која мора бити онај темељни субјект културе, односно њени интереси морају бити и темељни друштвени интереси у
КУА .
Најзад, било је речи и о наводном стварању тобоже нове пролетерске културе! Можда би у том смислу најбоље било навести део излагања Оскара Давича, По Давичу, култура је један континуитет упркос свим дисконтинунтетима који, ево, траје од људских очетака до наших дана, Било би бесмислено да радничка класа изналази некакву нову КУАТУРу ако се зна да су њени идеали садржани у суштини сваког истинског културног чина. Да додамо још и Лењиново упозоре ње од пре пола века: „Никако измишљати нову пролетерску културу, већ дограђивати оно најортодоксније што је садржано у класичној _ култури“ — Коначно, култура је понајмање крива што је сплетом несрећних историјских околности била отуђена, од радни чке класе.
о у чему је, заправо, садржан основни циљ социјализма — у омогућавању политичких, материјалних и духовних претпостав ки за свеколико и ничим спутавано изражавање људске јединке понаособ. Један од битних ставова Марксова учења каже да је процес ослобађања друштвеног рала истовремено и процес ослобађања културно-духовног стваралаштва. Или, другачије исказано, култура није нипошто некаква компензација свакодневном раду. Напротив, она је њетов нераскиАмв део. Друга је, пак, ствар хуманизовати услове и место рада, то јест, свакодневном радном амбијенту додати естетску димензију (унети скулптуру у фабрички круг, уметничку слику У хале и са.).
Рекли смо да је култура дОскора била отуђена од радничке класе, а управо функција културе је право сваке јединке друштва да акцептује културне поруке иЛи да се креативно потврђује. Меутим, право на културу је пука фикџија ако нема макар најминималнијег образовања. Оно је,
, претпоставка сваком дДуховном протресу. Оно је, истина, веома комплексног карактера и захтева мукотрпан и темељит рад.
Досадашњи · развој духовне културе код нас (посебно у минуЛој деценији), није увек рефлектовао непосредне и битне интересе радничке класе, јер је духовна култура врло често важила као друштвена форма свести која је повајчешће опонирала друштву, Остаје да се види и чује колико ће и докле досезати ехо из Зени-
це. Душко Бабић
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ Новина“
Књиге које недоетају нашој Бултури
Нестават са .. стране
која су ђ нас непозната. Ботата, поезија тиг превођена је сасвим мало. Едмунд Спенсер, нај-
недј змески песник тог доба, заслуживего би да буде представљен мак» • скромним избором; ваљаћо би превести бар 1 или П књиту њеловог огромног епа „ВиАинске краљице", тог особеног поетског ичиверзума пребогатот маштом, звантуром, чежњом за депим идезлом, раскошном _ сликовитотша; и раскошном музиком. Макс “ многим деловима велелепно п зур «о оригинално (упркос угледању; Е: Ариоста и Таса), то дело не ба било изнад способности наши бољих преводилаца, јер се Спечсеров екстензивни стил лакше подаје превођењу него гушћа и збијенија новија поезија.
У богатој драмској литератури Шекстировог Доба има још доста дела која би вредело превести а можда и обновити на позорници. Поменућу само два. Ол Бена Џон· сова имамо три комада, али коАму знам његов „Алхемичар", по мт' тљењу многих (и моме) његова чајбоља комедија, још није пур"'чеден. Ол Бомонта и Флечера, на папуларнијих Шекспирових савмученика и великих мајстора
КБЛЖЕВИРНОВИНЕ. 10
сцене, зредело би свакако превести „Витеза. горућег тучка“, прас"каву пародијску комедију која би и данас на позорници, верујем, деловала по нечем модерногу њој се на необично заводљив начин испотеплићу пародија, сентимент, доброћудна сатира и чисти смех, а уз то се врло слободно поступа са позоришним конвенцијама,
Коначно, о каснијем ХУП веку, времену у енглеској књижевности такође врло богатом и занимљивсм, само једна напомена: дела Џона Милтона, песника који својим опусом дубоко и снажно отеловљује велики политички и духовни преврат свог времена, прелазак из света религије у свет науке и прогреса, песника кога Енглези и данас сматрају првим плосле Шекспира, и који је по чисто поетским вредностима у поезији можда оно што је Бетовен у музици — дела тог песника још немамо на нашем 1езику, осим понеког одломка. Превођење Милтона није, разуме се, задатак за свакога; таквом послу треба приступити са дужном понизношћу и потпуном спремом. Ипак, добро би било да неко о томе размисли; превести нешто од Милтона, макар и само школски коректно, била би велика ствар. Мада ДОсад од њега имамо само неколико фрагмената, будући преводиоци би ипак могли узети себи за пример једно лепо поститгнуће — превод оних педесетак уводних стихова ПЕ певања „Изгубљеног раја", који је изврсно, заиста песнички, уралила непрежаљена. Аница Савић-Ребац.
Др Аушан Пухало
ХАРАО
РАГУЉ: ЦРТЕЖ, 1973.
пи
ЕМИРА
Алберт Лорд; „јевач прича“
Међу расправама књижевно-критичким и књижевно-теориј ским, које нису код нас досад објављене а вриједило би да их преведемо и објавимо, има их свакако бар неколико које бих, по њиховој опћој важности, морао
рирати дјелу што та, у Оодтовору на ваше питање, намјеравам оваје навести. Али нема мебу њима ни једне за коју бих се тоико чудио што се нико досад није сјетио да је преведе колико се чудим за књигу Алберта Лорда „Тће Зтрет о Таје5" (Пјевач прича), објављену први пут 1960. а затим неколико пута прештампану у меком повезу.
Лордова је књита најбољи, пако данас већ мало застарно, опћи принео онота што се обично зове
ери-Лордовом теоријом усмена епске креације, Теорија је настала као резултат покушаја да се
з јевању Хомера, и средњовјековног епа, приђе кроз проуча. вање усмене епске традиције на терену на којему она у нашем вијеку још живи, на Балкану, на српскохрватском епском подручју прије свега.
Отворила је та књита једну Од најживљих дебата што су се у проучавању књижевности у свијету водиле у минулих петнаестак тодина. Дочекана је понегдје атолотетски и потакла примјену Пери-Лордове теорије на проучавање епске поезије у читавом низу књижевности — од исланаске и ирске преко других западноевропских средњовјековних до руске и индијске. Битно је утицала на сувремену _ хомерологију, наметнувши једној њеној значајној оријентацији да се у посљедној деценији у основи креће „от Нотег !о Мом! Рахаг апа Васк" (од Хомера до Новог Пазара ни назад); како наслов једне од тих студија гласи. Изазвала је п значајна оповргавања, потакла и један од најзанимљивијих покушаја примјене трансформационе дингвистике на проучавање књижевности, отворила поново дискусију о основнам питањима теорије еп-
ске поезије.
У свему томе један "од централних предмета расправе била је наша усмена епска поезија. Ни
"о којој пруга теми из наше књи-
жевности није се посљедњих година у свијету, у публикацијама којима није специјалистичка дужност да се баш нашом књижевношћу баве, писало толико колико се писало о нашој усменој епској поезији а у вези са Пери-Лордовом теоријом. У тим публикацијама, име ни једног нашег писца, живог или мртвог, готово да кажем: имена свих наших писаца живих и мртвих заједно, нису се појавила толико често колико се појавило име Авде Међедовића из Бијелог Поља, који са Хомером дијели улогу протагонисте Лордове књиге.
" Па ме онда чуди, кад већ јесмо људи толико ташти на, како се то каже, пподор наше књижевности у свијет да преводимо и најефемернију биљешчицу о најефемернијем нашем успјеху, ла се баш нико није сјетио да преведе бар Лордову књигу, ако не к томе и какву збирку Лордових новијих (и Перијевих старијих) студија, ако не још и какву збирку која би нам казала како су се у расправи о тој теорији, о опћим питањима теорије епске поезије и о нашој усменој епици огледале неке од најкрупнијих личности сувремене науке о књижевности, од, рецимо, Рамона Менендеза.
Пидала до Виктора Жирмунског.
Светозар Петровић
Од Бхавагад Гите до Хајдегера
Чини ми се да неће бити неопходно давање битних карактеристика оних дела која мислим да предложим (пошто та дела товоре довољно сама за себе, а довољно су и позната), а редослед предлатања полази од најзначајнијих према мање значајним, а ипак вредним да се објаве. Дакле, моја Анста је следећа: ;
1. Бхавагад Гита (пре рата једном преведена, чини ми се доста лоше),
2. Египатска Књита мртвих,
3. Тибетанска Књита мртвих,
4. Избор из Виљема Блејка,
5. Мартин Хајдетер: „Биће и време".
Владета Јеротић .
Ролан Барт: „Даретво знакова“
Ролан Барт није код нас тако много превођен да би једна његова непреведена књига сама по себи представљала довољан разаог за превођење: „случај“ Барт довољно добро је заступљен ОДАичним избором који је објавила „Нолитова" библиотека „СазвежБа". Али књига о којој је реч (Л/Етрте дез зопе5, „5КТКА", 1971) у стању је да веже за себе врао различите интересе, од интереса сталног поштоваоца Бартове мисан који ће је овде затећи у тријумфу што је био омогућен изузетно примереним јој материјалом, до интереса професпоналног, или непрофесионалног, оријенталисте на кога она може деАовати — у најбољем смислу те речи — превратнички, У познатој серији „Гез зепНегв де Ја стеаНоп" која је досадашњим томовима покушавала да прикаже начин стварања појединаца (Арагон, Битор, Елза Триоле), Барт се појављује с књигом која говори о начину стварања једног народа, једне земље, једног света — Јапана.
У предговору поменутом „Ноаотовом“ издању Никола Милошевић је написао да је Бартова. мисао „мисао која тежи ка синтези. Границе овог синтетичког
напора нису, међутим, одређене
алном духовном ограниче ношћу самог критичара, већ, тежином постављеног задатка". У случају Јапана задатак није мање тежак али је материја изузетно примерена методу јер Бартов син гтетички напор није хегеловског карактера и не концентрише се око вертикале него око „стратешких чворова“, а управо такав је и „распоред“ јапанске цивилизације. И кухиња, и поезија, и начин паковања поклона, и позориште Бунраку, и зен су једнако. вредни елементи јапанске реалности: царство знакова се у свима њима подједнако добро открива и води заједничком значењу које није нејединствено, али није ни подложно једноставном дефинисању. . пре
За Јапанце је процес рада (ес. гицге2) важан колико и производ, или важнији од њега: зато кувар припрема храну пред гостима, а манипулатори луткарског позо+ ришта Бунраку управљају својим луткама наочиглед гледалаца, Уместо окултне метафизичке акције која треба да уроди мистериозним „делом“ или „паодом наилазимо на обичан рад потребан за производњу представе. „Ако манипулатор није скривен ... како ћете од њега начинити Бога2" Није ди то начин да се схвати и зеновска квалратура круга: религија без бога»
Верујем да је ова невелика књига много кориснија као откоџће једног света од големих томова набијених непровиђеним подацима. |
Твртко Куленовић
Томас Ман; „духовно племетво“
Поводом Ваше анкете хтео бих да скренем пажњу на есејистику Томаса Мана. Док је од овог значајног писца новога времена КОд нас преведено у ствари целокупно његово приповедачко дедо, дотле је његова есејистика остала једва позната, иако је он у овој књижевној врсти на нивоу приповедача. Пре две деценије издала је Матица српска шест Манових
огледа (у преводу Бошка Петро- о
вића), пре једне деценије исти. издавач објавио је још четири есеја (у преводу Бозе Гомјића и ре дакцији Бошка Петровића), а касније су још два-три објављена у разним часописима — то је све, Међутим, с обзиром на књижевну вредност ове есејистике, добро би било поићи попуњавању ове празнине. Пре него што би се саставио какав обимнији избор из Манових огледа и чланака у циљу превођења, корисно би било превести избор који је начинио. сам писап 1945: Аде! де Сејзје5 (Духовно племство), са полнасловом: „шеснаест огледа као прилог проблему хуманитета". Есеји у овом антологтијском избору из три деценије имају за предмет претежно немачке књижевнике (Лесинт, Гете, Клаист и др, али ту суп огледи о Сервантесу п 'Тоастоју, о Вагнедовој музити, Шопенхауеровој филозофији, Фројдово! пеш хоанализи. У психолошки оштроумном приказивању ових ликова и суптилној анализи њихових дела огледа се пишчев унутрашњи доживљај као израз европске хуманистичке мисли. Превод овакве есејистике значи за сваки народ ботаћење његове преводне књижевности, 2;
Милош Борђевић
Браннелав Петро нијевић и Миханло Петровић
„Риплрјел _ дет – Мејарћунк" Бранислава Петронијевића и „Ме сатпзтјез сопитил5 аџх рћеђојте пез Ф5рагајез" Михаила Петровића. Мако су оба ова дела азтирана, неопростиво је што их још увек немамо на нашем језику (да и не говоримо о сабраним, ако не и целокупним, делима ова два наша еминентна научника).
Јован Христић
ААДО БУРИЋ: ПРТЕЗК
љиљан пати апатита авина
Три семиолошка дела
се искушењу да лег охпора одмах истави потреба
за објављивањем превода. оних класичних литерарних уметничких остварења која још нису доживела судбину да их читамо на нашем језику, а да савремене писце од формата и не помињемо. Изгледа на први поглед да би човек тражио преко 'леба погачу ако би се определио за неку сасвим посебну и специјализовану област каквих је, на жалост, у. на“ шој релативно младој преводилач“ кој делатности још толико остало
нетакнуто. с
Када се савлада то почетно искушење, одједном сте у опасности да се изгубите у непрегледном обиљу светске науке и културе чија су нарочито најновија дос“ титнућа остала изван пажње наших издавача, упркос напорима Нолитових „Сазвежђа“ или „Књижевности и цивилизације, сара јевског Завода за излавање с ника, неких београдских или загребачких часописа и слично. Надам се да је већ јасно на шта ниљам: у последње време добили смо неколико фундаменталних деда из опе тако плодне научне области која носи разнолике називе, почев од кибернетике и теорије информација до структуралне лингвистике, семиологије и семантичке естетике, а из које данас читамо у преводу Умберта Ека и Фердинанда де Сосира, Родана Барта и Андреа Мартинеа. Јурија Лотмана и Маршала. МекАуана, Аджирлаа Ж"лијена Гремаса и Кристијана Меза.
Остајући у поменутој области, не могу а да не споменем и три дела чија ми се потребност у нашој култури намеће као насушна.
За разумевање проблема семиологије уопште и модерне линтвистике посебно чини ми се да је немогуће прећутати импозантно дело Луиса Хјелмслева „Опл. Ккипо Зргошеолепз Отипсаерзе!: зе", познатије у нас по преводу наслова франпуског издања као „Пролегомене за једну теорију језика“. Отшта одређења основних појмова којима данас оперишу обе поменуте области истраживања: — каква су језик у ширем и језик у ужем смислу речи, дено тација, конотација и метајезик, комутација, катализа ми ' друга — могу се подразумевати ака'не узмемо у сбзир оно што им је допринео Хјелмслев.
Од не мањег значаја је и основно дело нз семиолошке дисциплине које носи назив „Меззарез ећ 512> паџх“ (Поруке м сигнали) Луиса Пријета, професора кордобског у: ниверзитета. Прва велика студија која је системе нелинтвистичких звачења, покушавала да подведе под порме логичке анализе мн да им да научну оријентацију сигурно би много допринела да се уклоне многи неспоразуми којн у нас још владају на пољу семанализе животних манифестација свих врста. Најзад, а можда и пре свега осталог, с обзиром на трдне неспоразуме који у последње време настају кад тод почне разговор о односу семиотике, структураАвзма и марксизма, чини ми се ла не смемо да заборавимо на АОпринос једног значајног европског марксисте проучавању уметничких језика. Реч је, наравно, о италијанском естетичару Галвану дела Волнеу и његовом најважнијем двау „СтНса де! си5ћо" (Критика укуса).
Наравно, објављивање ових депоје “ би > оставило на, са: етку. Можда прави да товор на Ваше питање у стари Тласи: потребне су нам специјади. зоване едиције које би имале за задатак да систематски приказују Аоститнућа у појединачним областима савремених истраживања без сувише Аоследног разликовања 0нога што је „основно“ од онога што је на неки начин раскош Астаљног улажења у посебне проблеме, Ићи у корак са ЕУА: Кеа а развојем света нужност је звано пси Разлику између такопотребе. и такозване преке
>.
Душан Стојановић