Књижевне новине
_
САВРЕМЕКО
"посебно на
· цат личности која своје стваралачке им“
ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ
и дубоко људско
Емир Драгуљ: Графике
и цртежи, Салон Музеја савремене уметности, Београд У
у А, седма по реду, самостална изложба графика Емира Драгуља представља смишљен и систематски приређен избор радова из његове петоголишње активности. Са око четрдесет графика, неколико цртежа и графичких минијатура, насталих између 1968. и 1973, Драгуљ је. на свој насан, дао једну заокружену пеХхину својих тематских и стилских преокупација, Већ неколико година, на графичким изложбама, уочавамо посебност његових Аистова која је мање у бравурозној технаци и беспрекорном занату а више у избору мотива, мирном цртежу и помало тромој форми, а изнад свега у оној чуд ној, посебној атмосфери, поетском .садржају графике, духу неког сетног свеобухватања узамуда људског постојања. и мада то није лирска, литерарна тема (речима је скоро немогуће дотаћи прави смисао ове графике), сваки лист је прича за себе, казивање а не анегдота, о нечем ·непролазном и стално присутном и затонетном, управо — само дешавање загонетке између живота и смрти, смисла и -бесмисла.
„Лако би се, у овој графици, могло од: реднти неколико тематских целина (02 лазак — људска фигура без лица, окренута својој усамљености у простору м духу, са карактеристичним шакама на ле Њима, усамљени коњаници са болним визијама љубавм, фијакери, мртве природе) ~ једном општем миљеу Босне или барем неких атрибута који Босну асоцирају.
Тај осећај општег познавања граница људске егзистенције, то нешто у миру и мирису љубави, потиче из дубоких, праисконских емотивних токова која вежу поколења и времена, бића и ствари и несхова права имена пред капијом ништавила. Ти фијакери који лебде, љубавници у висинама ноћи, мале собе са тужнам фигурама, црвене или зелене паприке, цео тај формални свет Емира Драгуља дат је кроз чисту Фигуралну форму, са јаким примесама надреалног, у пре фињеној колористичкој оркестрацији.
За разлику од неких других графичара кота свој израз такође граде у бојеној гре фици, Драгуљ нема амбиција (или потребе)
г "да, ; ОА графичког алста. прави панлан
слици. Он не тежи да структурирањем површтне у колористичким наносима добије илузију богатог лица слике, А гора
са ипак, тако често, делује као више слојна структура. посебно у оним партијама у којима боја, на први поглед не довољно одређена, просијава из дубине листа као да је уткана у само ткиво ин-
спирације, тамног гласа песника који је“ зик претвара у музику.
Анализом чистог формалнот елемента. ДХрагуљеве графике могло би се уочити његово двоструко грађење облика, јасног, фино омеђеног, светлошћу преливе ног, рекло би се — реалистичког. Међутим, и тако одређен облик егзистира са мо као део целине из које избија мирис, чаробног света надреалног, магајског све та. подсвести или неке неухватљиве димензије времена као историјске категорије. Али, још је можда чаробнији у гра
ама које су, формално, даље од де
штавног облика, само у знаку слуха за тајну поруку „недовршеног облика, тог споја простора и форме у времену које све своди на исту вредност ( удва пијетла", „Зачарани дућан", „Путник, из 1972, „Коњаник“ из 1973, „Ратвик" из 1971), или онај чудесни „Одлазак“ из 1968. који је више симбол болне усамљепости нето смрта, мада је. смрт дотакла сваки делић листа. То чудесно спајање форме поетског напона и ЈУ Миса мирено: или помирен види 'се М ње у ае „Коњ" из 1970. Или (из исте године), фијакер боје јесени и једна укочена седећа фегура додирују ивице ноћи у коју више одлазе но што се из ње враћају.
„Повратак"
"Треба можда јасно рећи да је и ова издожба потврдила већ исказану мисао да је графичар Драгуљ заокружена личност, да све његове графике носе тај по
„ перативе носи и као „грађу им као општи ар стваралачког луха. Сваки његов мист посебно и све графике у целини има ју јасно одређену физиономију. И због
тога не знам да 24 је потребно говорити и кад се радм
о изворима и узорима, чак се Г о одређеним формалним аналогијама и сродностл духа (поменуто је, с правом, име Јапгаца Хамагучија), јер се цео ток ове инспирације све више одређује ње. ним двоструким кореном; у сићу Босне и Саћу саме свести стварагца, са заким, неџтаживим тежњама да се домогне ој штег знака и значења, симбола свевр
меног и дубоко људског.
Срето Бошњак
КИРИ Ровине
ДОГАЂАЈИ
(РИСКЕ ИКОНЕ ИЗ. МАЂАРСКЕ. У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поводом изложбе у Галерији Матице српске у Новом Саду
ЖИВИМО У ВРЕМЕ учесталих празника. Поред међународних. и националних, државних, републичких и градеких, творнич“ ких, породичних и личних, постоји још и читав низ других. У бујици тих свечаних прилика пружа се човеку понекад прилика и за неку интимнију исповест. Мени је културни празник најдражи. О таквом једном празнику хтео бих да кажем коју реч,
и то зато што то није празнику обичном.
смислу речи, него празник који се ове године, крајем октобра, први пут слави У оквиру мађарско-јутословенског културног споразума. Тај споразум омогућио је. да се у организацији Галерије Матице српске у Новом Саду приреди изложба под насловом „Иконе сопских цркава у МађБаоској“. Таква изложба досад још никад није приређена. Они који тих дана буду посетили Нови Сад имаће прилике да се упознају са српском иконографијом у некадашњој Угарској. Изложена материја појављује се сада први пут пред широм публиком. Сведоци смо и учесници феноменалних промена у односима између два суседна народа које омогућавају да се прикаже уметност српске православне цркве у Мађаоској, њено културно блато као плод стваралаштва, синова српског народа. Морам да признам да сам приликом разгледања изложбене материје био пун поноса што
ЈОВАН. ПОПОВИЋ: ЈЕВАНБЕЛИСТ МАТЕЈ (1761) — ИЗ СРПСКЕ-ЦРКВЕ У СЕГЕДИНУ
су Срби у Мађарској — и поред класног угњетавања — током векова превалили толико величанствен стваралачки пут.
"По свом културно-историјском значе» њу изложба о којој је реч превазилази круг интересовања двеју суседних земаља. На њој ће се посетилац упознати са материјом од изузетног . значаја. Приказани културно-асторијски стил формирао се овде у пределима.око Дунава током више столећа. Његови су корени у поствизантијској уметности која се сусрела са различитим европским уметничким правцима и своја традиционална схватања стопила са бароком и класицизмом. Тако су настала ремек-дела која су досад чак и већини стручњака била непозната.
Пођимо, међутим, редом: како је заправо настала, како се формирала православна српска'уметност у Угарскојг Др Динко Давидов, кустос Галерије Матице српске џ Новом Саду, пише у раду Српско слижарство ХУП! века: „Српски НАРОД је за време Чарнојевићеве сеобе (1690) кренуо историјским корацима с југа, из својих земаља под Турцима, на: север, населивши ко зна по који пут у току својих вековних миграција мања и већа места у Угарској, не заустављајући се ни пред чињенилом да је у том походу ка бољем и безбеднијем животу, У који је стално ведовао и коме се тако отворена соца унапред раловао, 0тишао далеко, чак и од свог Спема“. Ахтор
је, потом, изразио миттљење ла без вере у.
бољи живот, која је кол Соба избеглица била неизмепна, они не би били у стању да поднесу бескрајно много недаћа и искушења. а
М вези са насељавањем Срба у Угарску Лазар Чурчић, библиотекар Библиотеке Матице српске, пите поред осталог и следеће: „Да је неко 1790. године, о стотодишњици Велике сеобе Срба у Угарску, под Арсенијсм ПТ! Чарнојевићем, начинио рачун о напретку досељеника, могао је закључити, са доста разлога, да 1е мало ко. ји народ у тако кратком времену толико наппедовао“. А затим наставио: „Морало је бити доиста мало оптимиста који су после 1690. тодине веровали да Бе онолики бескућници који су се насељавали у зе муницама око зидина Петповаралина. Будима, Бура, Коморана и Беча успети да постану нешто витте нето вотнипи, јефтини раднити и ситне занатлије и тогевти, Амбитнозни лосељеттци поемоттили су, ме Ђутим, и најсмелије наде... Мпоредо са ма-
товци пореклом из банатског
теријалним богаћењем, брзим и снажним, напредовала је'и њихова култура. За само сто тодина прешли су они пут развитка за
"који су срећнији народи имали векове. По-
чели су од почетка, преписивали су књите и учили се, писмености код калуђера и "попова... Половину осамнаестог века дочекали су већ штампаним књигама и сликар ством које је заменило зографско:“
У“ друштвено-политичком смислу друга "половина ХУПТ века веома је повољно ути цала на развој српске културе у Дунавском басену. Зографи који су дошли са досељеницима држали су се првих деценија ·прастарог, начина приказивања. Православни живописци, који су у Европи биди и необични и непознати, споро су се развијали у новој средини, али су се током воемена ипак изменили. Ослањали су се На традиније. прошлости, али су се у новој, непознатој срелини и удаљавали од онога што је. историја уметности фотмулисала отприлике овако: зографи су у Дунавском басену“ својим нанивним схватањем изтпаЂивали све оригиналније начине приказивања. Требало би, мећутим, укратко представити и саме зографе. Назив „зограф“ хтотребљава се на Балканском полуострву и у већиви православних земаља с једне стране за анонимне (ране) сликаре, а са друге за неттколоване, самоуке поквене уметнике (врло често за калуђере). Ти 30гоафи — да се послужимо данаттњим изоазом — били су окупљени у палне зајелнице. Слике су падилам пелом, 1ехан само очи, а други остале делове липа. Тај је метод кађактезистичан за декалентно раздобље позне ппзантитске уметности, докле за спедину ХУП и ХУШ века. Стипајем околно. сти натвећи број дела тог декадентног раздобља зографске уметности јавља се на подручју карловачке митрополије.
Зографи су натчешће радили фреске и иконе, а изузетно и мозаике. У цветном периоду зографског сликарства доминипала је употреба моко-зелене боје, метод компоновања у две димензије без илузије проостооности као и бојена пов"уцина златно акџентипрана и неосенчена, Византијска цоква се веома круто дожала својих верских ставова и залажући се за неизменљивост друштвене хијерархије и ритуалних прописа, спречавала сваку промену или рефоому. Из реда уметности искључила је вајарство и сваку врсту пластичног изражавања као пагански стваралачки поступак или у најмању руку као јеретичко идолопоклонство. Срби који су се настанили у Угарској подизали су у прво време цркве од дрвета и у њих склонили слике што су их пренели. Али како су се економски снажили, почели су цркве да граде од камена. и опеке. Колико је нама познато, прва српска православна поква од камена подигнута је у Будиму 1697. године (треба имати на уму да је будимско владичанство основано још 1557).
"По себи се разуме да је материјално јачање насељеника унело више живости и у цркву. Сада се верници више не задовољавају голом црквом, већ настоје да је и украсе. Први, анонимни декоратери српских православних цркава у Угарској били су зографи. То су махом били калуђери без икаквог ликовног образовања. Те људе наивних схватања надахњивала је скрушена вера да стварају чедна, али искрена дела. Ти су зографи, у ствари, пренели позне византијске традиције у. Дунавски басен. Потом је започео процес грађанског развоја и даровити Срби са уметничким амбицијама одлазе у европске стваралачке радионице ради стицања сликарских зна ња. Да, само што је то била могућност са две оштрице! Сликаоску технику су они одиста усвојили, али су се упознали са стиловима који су византијском сликарству били страни и усвојили их. По поврат-
"ку се.у њиховим радовима са црквеном. " тематиком почео јављати европски стилски
утицај. Ти уметници су, међутим, посећивали-и своју стару постојбину, у коју су понели не само свој дар нето и своје уметничке тежње. И тако се постепено не само по:поавославним сопским цоквама у Мтарској већи на Балкану ширио утицај барока, а затим класипизма.
Дивно архитектонско одступање од византијске православне уметности представља црква у Српском Ковину. Православље се клони тотике као верник од искушења Бавољет. Па ипак.., једном су сопски трКовина, у другој половини ХУ века, уз помоћ талијанских мајстопа запослених око краљевске тврђаве у Будиму саградили прву — и колико је мени познато — једину православну тотску цркву намењену верским потребама. Православна црква додуше поседује неколико готских храмова, само што они нису грађени у верске сврхе! Џоква у Српском Ковину спада међу бисере готике у Мађарској. Споменимо овом приликом само то да је вајарство карактеђистично украсно средство тотскога стила. На овој граћевини — сходно поописима православне цокве — нема, међутим, ниједне скулптуре, А ипак је то готика, и то чудесно лепа. Немам намеру да описујем то ремек-дело од огромне уметнич-
"ке врелности, него бих желео да укажем
само на то да је то јелина цоква у Маћарској у којој су сопски светитељи ттиказани на фзескама птиполне велтгетие, ЈТеуква је послелњи пот молована у ХУТТ. веку, али со слике, срећом, остале непаовђећене, Фреске у толиком броју налазимо иначе
Љубиша Јоцић
КУПАТИЛО ЊЕНОГ ТЕЛА
Рупичаста вода на њеним раменима.
она је тамо у тој трулој чистоћи,
у купатилу месо шкољке у глатком емаљу
беле чисте плочице у саставима бубаве биолог би имао посла у сливницима, проучавајући живе и мртве генерације бактерија,
биде топли гејзери са мало слузи
и њено наго тело блештаво сунце у полутами
сапуни на којима се под микроскопом
копрца нечистоћа бочице тегле кутије од пластике тубе пасте за зубе шампони од јаја коприве камилице у свим бојама
и међ твојим ножним прстима мирисне
гљивице у зрнима твојих брадавица
Шумови из купатила и ја у твоме кревету са билом које удара и које задржавам са покиданим дахом пловим уз слапове који се сливају са блокова твојих бедара чекам те упаљене крви која се леди у дубинама мота тела или можда душе са стрепњом желећи или плашећи се чуда Е које ће из тако обичних ствари да наиђе . да наиће из тог вртлога смртног те раздражујуће трулежи, и блеска кристално чисте вечности
само у Македонији. Црква је стављена под заштиту, о њој се стара управа за заштиту уметничких споменика, али она нема свештеника, јер јој је остало свега десетак верника. Сви су они без изузетка У поодмаклим годинама. По неумитним законима природе нестаће једном и њих. Шта ће онда бити са тим бисером2 Она је већ и сад на варварски начин окружена са неколико модерних зграда. Та црква представља европску културно-историјску реткост и вредност.
Новосадска изложба (која ће у децембру бити приказана и у Будимпешти) има вишеструки значај. Данас број православних у Мађарској једва превазилази пет хиљада, Због недостатка верника већина пркава је затворена. Уметничке вредности које се по њима чувају досал- нису доспеле пзел јавност и нису култуоно-истопијски обђађене, а што је још. опасније, ова ризница није чак ни инвентаписана. Изложба нас у“ исто време опомиње. да се ту палио таквом културном блгту коме не посвећујемо дожну пажњу. Не тволим да су те взљедности остале без стапатеља. Али затворене покве нису поверене на чување вернишима. Њих заптаво и чема. Али чува ли их онда неко доути2 Шокве не стватају забринутост само зато што су затвопене нето и зато што је иконе начела цовоточина. И нису слике само у јелној покви пуне моља од плесни. Ови приоолни, неприметни али веома штетни непријатељи такође уништавају уметничка дела. Галерита Матипе српске посулила је за изложбу тек незнатан део тога блага. Посуђене слике се подвргавају дезинфекцити и рестаурацији, али шта ће, међутим, бити са преосталим блатом2 Шта ће бити са сликама које су откривене по црквама ван употребе» Не би ли се могао, односно не би ли требало за ту збирку изградити посебан музејг .
Та ретка изложба отвара се у Новом Саду, а затим ће, према основној замисли,
бити пренета у будимпештански Музеј за.
примењену уметност. Новосадски истори-
чари уметности развијају грозничаву активност да на време научно обраде слике
и публикују резултате свога рада. Веоује-
мо да је то тек први корак и да ће се ве-
ома хитни рад на откривању и спасавању. тога блага наставити даље. Колико смо о." бавештени, то се питање већ разматра, О-
во дивно свелочанство оданости лепоти, требало би да нађе одговарајући смештај
и да буде доступно јавности у оквиру јед-
не сталне изложбе.
(Превео с мађарског Иштван Сентђерђи)
Ђерђ Данијел