Књижевне новине

Марко Врањешевић

_ ПОМЕН САМОУБИЦАМА

Сада сте спокојни тако

и све вам је већ, све свеједно: смејало се сунце на нас

ил дана нам сузили сиви.

До вашег слуха

пе допиру више отровне речи ни самољубиви,

смешно пркосни кораци живих.

Дирљиво равнодушни

за све што вас некада болело, не чујете више .

ни то што живи хвалисаво зборе: живети да је јунаштво

ч да гинути морају

они што немају снаге

за живот да се боре.

Ме боли вас сада Е

ни то што вас и мртае одвојили

од оних што друкчијом смрћу су скончали од оних што варљивим надама

срца су своја појили

и, брижно бројећи дане,

срећу су ковати знали.

Сада сте спокојпи тако и срећни,

ма где били, широм свих континената, безбрижнији но јагањци по тихим доловиљма.

Духом сам данас с вама

мезнаним, но тако блиским, и мој стих ко кандило гори

над заборављеним вашим гробовима.

(Из циклуса „Камен и мук“)

Ранко Рисојевић

БОСАНСКА ЕЛЕГИЈА

1

Немирљивост уздаха је знатна, крај ватре, или у хладној изби, ж крај пријатеља, или без икога. Знатна је висина зида,

и сваки камен у њему,

и сваки цртеж у камену.

Вијекови пикоме ме говорс,

тешхово ћутање притишће.

Ми чујемо само свој глас,

који се премеће између будућности, по још даље прошлости.

Слушамо глас уснулих горских вила, и дрхтимо као дјеца, у страху.

Шта би ту могла учинити предаја,

лукави осмјех, или поклон само2

С нода земљаног диже се човјек,

док оном бившем, који још сједи, стављају омчу — шуме никог не оплакују, Мравље колоне стижу из средњег вијека, носећи тијела падослава и тијела горчина, као свој поклом животу у смрти.

1

Своју душу ријека преноси небом.

Камен који дотакне стопало

стапа се са њим, почиње да зрачи.

Јутро је увијек изнад свега, прије ријечи; јутро је иза свега, иза сваке ријечи:

чувар људи од ствари и страха..

Глас се преноси ријеком, ријека небом, одјек међусобног сударања у безваздушју из стврдиуте сузе тече бескрај.

У то тихо вече, мад помичном, вјечношћу, још, једном са свима у себи,

јат. једном без икога у себи. ~

| Шта чини врутак водени, без гласа, „у и шкољка без тијела, без бисераР

Као мали босански коњи,

послије успопа, на. појилу,

своје сналспо било: слушају Кочићеве ријечи, |

од ког у тијелу све циличе и одзвања.

Тражи се глас без пукотине, као звоно зреле крушке,

глас што у јутро, У пооне, и с вечери, теднако се ваља гтајевима и утринама, помаман и брз као одјек рике.

"Кад се.спомиње Босна, врисне се; иза само зид, испред само зид, а изнад људи на стећцима јашу.

Као дрхтај путује златном жицом тканице, „глас овојница 'и опога који јоги увијек тражи камен за узглавље.

Ријечи се узглобљују као тијела у земљи,

ријечи кључтаче и жличтаче,

ријечи бедрене кости. | је после; био поглед; сулуд.

__' ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

пне Слободан Џунић

ПРОЗВАШЕ ТА ЗМИЈАР, а он се правио дуд и глув, илл се бар тако чинило, да је неосетљив, п АУдД и глув, што га тако подругљиво зову, што и на тај начин деру већ пиодераим, тајанствени вео са њега и узбудљивог света у коме је тоднко поџрнео, па ан!

| ___ „јесте ли та видели“, луњајући по пољу, и долином, и, брегом, као слеп, и обневидео, као да види само једно, почео је да се распитује, као што би неко питао за теле, за изгубљено мило јаре, за обесно ждребе, „Јесте ли га ви: дели“, нападно и дрско, с правом на одговор упркос томе што му је питање бесмислено, и смешно, и неочекивано, раснитивао се гледајући некако одозго, као да је он тај који има права да се подсмева, и скоро увек добио би исти одтовор: нико га није видео. То јест, у ове вреле летље

“дане многи виђају смукове, и змије, и јуче, п данас, и прек-

"јуче, и малочас су видели змију или смука, пуно их је сада по брдима н пољу, и све ће тако бити до Преображења, кад ће можда листом поћи у море и у змијаринке, иза сумчеве стране; лове зечеве, п пужеве, п птице, и гуштере и жабе, и једни друге уједају п трују, од зла и у име зла, али њега нико није видео,

„Ено га траг, у прашини! По путу. Пресече ми пут, те се вратих, да ме не бије зло. Спусти се низ трак детиње Љуљашке... Уплете ми се међу ноге, преврнуо котлић са млеком“, додавали су људи штошта својим виђењима.

„АХм, то није онај, кога ти тражиш. Можда се одселио“ .

· На опште згражање, он је онда тражио да му се поланко исприча где су видели тог и тог смука (као да је сваКИ ОА њих имао име и презиме), и како је изгледао тај који се спустио низ трак детиње љуљашке, и како се кре

" тао онај што му се уплео у ноге, и који је преврнуо котлић

са млеком, и који је можда сисао неку младу жену, или нег-

Л г , РА = . (О ва 1 , ваја ослвја. 38. Драма о баљраја] си.

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАЛОРА

де обљубио девојку, и, забезекнути, и уздржавајући се да ме прену у смех, и ужасавајући се и већ почињући да га се боје, и жалећи га. скоро, они које је знао по сећању, и'они које није знао јер су се родили по његовом нестанку одавде, или су у оно доба још били деца, потанко су описи вали где су последњи пут видели тог и тог Смука Смуковића, и како изгдеда, и како се креће.

„Нема звезду на челу, ни круну на глави, ни алем камен у круни“, спрдали су се, говорили озбиљно-м полуозбиљно, у шали, како ко. „Не лети, није упреглут у јарам, није као жаребе, ни као вол“..,

„Није тај. Није ци тај“.

· Упита и Витка Мурђиног; сед и необријан, са шубаром на глави и у кожуху усред лета, ногу до колена увијених у козје коже, у опанцима од нештављене свињске коже п са тојатом, Витко Мурђин личио је на божјег пастира у пољу, а многи су говорили да и дан дањи по пољу краде бундеве, н снопове, и канпове кукуруза, и даје их својој стоци коју, уз то, пушта у туђе ливаде и детелиништа, 1

зато му је стока увек дебела; н још су за њега говорили да

чеки тежак грех има на души, који крије као змија ноге.

„Оно беше ту“, упитао га је, као да. с њим наставља, неки: веома озбиљан разговор ол јуче, једну стару чезавршену распру, меки мучан двобој; десило се да та је нашао за овцама у стрњишту, испод слога, до густиша у:коме је, према оној причи, Вртопскн смук обљубио Магду, после чега се она обесила, полулуда. Можда и није било случајно, штто та је ту нашао, али је испало случајно. „Било је опо ту2“

„Које“, учкиљио је Витко Мурђин, жмирнуо је и сакрио поглед, пребацујућн тојагу на леђа, и крајеве тојаге сте“ жући шакама, један једном, други другом шаком, како то овчари овде често имају обичај да чине. „Кво је, шта

је било ту2" с „Ти знаш кво“, додирнуо му је својом тојагом раме,

"као да га проглашава за витеза џрнила, Витку Мурбђином

се учинило да ће га ту

грнути под земљу, такав му је, причао

„Па ти'знаш боље од мене, био си ту“, мрдиуо је раменом, не пристајући да га неко гурне под земљу пре по што зато дође час, подигао је раскуштране веће, у чуду. „Памтиш као матаре... Још сањаш да те гониг Гонио те и тамо“, није рекао ко, пије пи требало.

„ »„Кажеш бије се с ботомг Бори се против божјег

пада“... ;

„___- „ја'не кажем ништа, Кажу бабе... Прича каже... Ито'да дарам у: причу2 Што та тониш2“

_ = „Ја тебе имам шта да питам, немаш шта ти мене“, ре као је Анта Тареја, погледом му палећи очне капке, то је после причао Витко Мурђин. Е :

· „Аштар, сева. А злто ли сева, да га пита човек! Какво

право нма ла сева.“ : . :

: Онла се: десиле но прочуло свет, они. што су га онде сачиљавал/, а то беху љуљн и жена, и млалићи и девојке, и деца, који су у том деду долине имали имања,

ВОЈ СЕНЦИ |

„ који су за; својих имања и напасања стоке. често АОдааНАН 7 Ботев и пљае под њим, прешао је на УМАЈСНУ смукову страну, чиме Анта Тареја као да не беше и тен + ен, Као да је одавно знао, и желео, и све чинио, да Мун једном пређу на змијску, смукову страну: можда је то оно, последње зло, после чега нема више. зла: 4 Можда је у томе видео и прсте Витка Мурђиног2

. . “

„Он је стварно луд, натераће га да се одсели. , река су људи, прелазећи на смукову страну. Да, то што је пе Е Анта Тареја било је противно сваком разлогу, и свим искус твима:'тадећи их се и мрзећи их откако зна за себе и Њих, | човек је, сем у ретким случајевима, убијао змије, али кад би га нека од љих ујела, кад би нагазио на њу идући за својим послом, или је видео како бежи а има снаге да је стигне, и воље; кад би је нашао у змијгрнику копајући земљу и темељ за грађевину, или у гробу који копа за драгог покојника. Али, ићи за једном од њих н гонити је из дана у дан, доћи чак из Америке, преко океана н после стотину година, из раја н пакла доћи, ко зна одакле после толико година, не да направи цркву или школу, чесму или пут,

"пи не да бијеш жену и децу, ако их имаш, пи да лумпујеш,

ни да бацаш паре ин гониш курве, уопште: не да се ма на који људски начин наплатиш за оно што си у животу пропустио, већ да гопиш једну једину међу змијама, то је било до те мере противприродно да је људе хватала језа, и нека незасита и сурова радозналост. будила се у њима, м гнев,. и јарост, и страх, н скоро мржња; као да је тај који то, чини припадник сасвим „друге, неке изопачене расе и племена.

' Томе противприродном једино се могло супротставити мечим исто тако противприродним, и то је било то.

Беше ту још нешто, можда и дубље: на чудан начин Вртопски смук био је присутан у сећању, и свести, п под кожом тих људи, м у ваздуху који су они дисали; налазио се у њиховим представама о животу, које су биле у њима м које су донели на свет самим чином рођења; био је у данима који су живели, и у простору који је био њихов, не само по томе што су се по њему кретали; био је у времему иза, у неким мутним успоменама, кад су њихови давни_ преци; макар били и у заблуди, скоро кротко посматрали смука како им прелази кућни праг и малтене улази у дом, да се тамо негде свије у клупче заједно са срећом коју им наводно доноси. М сад, кад се појавила могућност да Вр: топски смук из свега тога буде ишчупан, осетили су не: јасно и нагонски, као животиње, да би с његовим нестанком нестало и нешто јединствено и чудно и из њих самих, пз времена и простора уопште, далеко уназад, п унапред;, прекинула би се нека стара, макар и прна веза, и у неку њихову жилу престала би да дотиче једна мукла струја, и она део живота, ипак.

· То нешто било је и као велика сенка са Миџора, и Бе, лаве, и Гламе онамо преко, дубока п тамна сенка целе. ове Холине и битисања у њој, сенка. саме планете; нешто као мрачан хук реке под звезданим небом без ког би настала глува, болесна тишина. Беше Вртопски смук знак на животу, таквом какав је био, један његов симбол, мутни део још мутније душе. И тај простор око Вртопа, и с овепс' оне стране реке пи долине, и много даље, простор по време успште, сви ти људи скупа и сваки од њих појединачно, неко мање неко више, ако би Вртопски смук био ишчупан одавде, били би, чинило се, осиромашени за причу која; је била. много више но прича, п лаж, п истина; за један мрак

у њима, противнипима мрака. 4

Да, он је једини могао да се туче са богом пи његовим силама немерљивим; био је побуна, и отпор, и ударац. Зашто“ онда да нестане, зашто да се прекине та велика лаж, та заблуда, ово брбљање2 |

Најзад, био је ту још један разлог због чега су људи прешли на змијску, смукову страну; свет је и иначе био куван на Анту Тареју. Јер је био преварен; јер их је он дуго присиљавао да га. замишљају и измишљају, п брину се о њему, и да му се падају, и.да себе пи друге лажу њиме, пњеговим имепом. После их је принудио _ ла себе порекну, да попљују измишљено, ч они који су на неки начини пмали,_ везе с њим, и онн који ове везе нису имали, јер су много касније дошли на свет. И они су се осећали кивним, и пре. ,, вареним, п бесним, још им више, јер су све то примили у ласлеђе, јер су тек са тим наслеђем, ма какво оно било, били припадници тог света, п осећање припадности том свету окренуло их је против Анте Тареје, можда још ми више мего остале, старије: били су чисти ол старих обмана и самообмана, и зала, п надања, и окога што је на то Аичило, а и они су, ево, преварени.

Зато, сви, не човека, већ змију узеше у заштиту. Ан сако да узму у заштиту човека од њега самог2

М зато, п ко зна због чега још, можда н ради игре, схвативши све ово м као неку мрачну п чудну игру, како ко, зато, дакле, кад им се учинило да је Анта Тареја Вртопском смуку на трагу, по грмљавини која би се чула у јаруЗи, или по. неком јединственом шушњу који би уловидо њихово ухо свикло да разликује п најтананије шумове, по студеном даху што изненада заструји близу, или мутном светдуцању далеко у пољу, људи и жене, и деца, и младићи и девојке, земљеделци, м потомци земљеделаца, и будући зем» љеделци, бацали су се ситним каменчићима н грудама земље ка месту где би им се учинило да је он — упозорава- · ди су та да се склони од руке гонитеља, Е | 4

„Бежи“, викали су, м махали су рукама смешно пос-“ какујући у месту, и викали су „Утааа“, као да је птица, кос члан сврака, која пада на зрео грозд, п коју они тако плате ми терају из винограда. р у у

- И смук је бежао; неко би негде, већ у идућем тре- | нутку, мпикнуо и подскочио у страну: „Ух, убио те марен! Бог да та не убије, умало ме не обори... Мек тас у џенем“,

М зато, кад се ускоро изненада појавио у трешњи, стамболки, као да испитује да ли су се људи занста. пресеаили на његову, змијску страну, или је м то обмана попут многих других, кад су га видели како се пење ка врху трешње, п пењући се ка њеном врху како се предњим дедом одлепљује од стабла м шета главом лево-десно, као да опипава на коју страну да продужи пут, према сунцу план према земљи, по: Анту Тареју кад су видели како се, са тојатом У руци по погнут, правлачећи се између гиџа, приближава трешњи- истремице и усредеређено гледајући у њен врх и негде изнад ње, као да га већ тражи под облацима, м' кад су чули Анту Тареју како кличе, сада' мукло, као да му горе непца: „Најзад си мој! Мој је најзад“, прекинули су товарење снопља у кола, кад су схватили да је Анта Тареја поверовао да је са смуком готово, јер да у то није поверо“ вао, знали су, не би викао „Мој је, најзад, најзад је мој“, а он је баш тако викао у брег по у лоље, у трешњу, и сунцем облаке и у небо, и у звезде које ће се довече родити на мебу, зато су се н тада размахали рукама смешно подскакујући уз брежуљак, као ла плаше птицу. 4. 4

„Он је наш“, урлали су, п Витко Мурђин, и синови и кћери, Витка Мурђиног, нако су знали ла он мије њихови“ као што није био пи његов, да је свачији и ничији; да не прн. пада пиком, као што јен са небом п земљом, осим себи. „Утада“, каменчиће: п Грудво суве земље бацали су према трешњи стамболки, потврђујући чином па чијој се страни налазе, п у чију се заштиту стављају. | И ЉаЕ

И видеше онда сви како смук. напусти пут ка“ сунцу и небу, п суљну се скоковито нпз грање, п дочепавши се зе. мље севпу кроз зчокоће попут -тавне-муње, ади не уобичајеном путањом, ка пољу но низ поље, већ ка, парасини "са отњиштима аивље, запуштене лозе и граничовом и грабовом тумарку изнал ње по винограда, у коме је, као чудан трофеј пребачен преко граничове младице, још висно његов несрећни сабрат“ понижавајући га мртвог, минулих дана падао је'на њега п кљуцао та орљак, птице осветнице, али: га још | не беше разнео.

__М видеше Анту Тареју како прекиле ударање тојагом по трепитиним гранама, и како седа под грешњу. ин како. се у бесу и очајању хвата за главу, и какб пуни уста земљом, од муке, можла и зато што му није било лако што. су. Љу" ди претап „на змијску, смукову страпу, п што де оп остао сам, и без наде... =