Књижевне новине

КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ

„Сербна« и коментари

•

Од Париза до Панчева године 1921.

ПОЛАЗИМ из Париза у небеса Италије, што стишавају и љуљају Варваре. Страст која подједнако потреса колена девојачка, реора хртова, и крила буба

у , ИЗМОЖДИда," еје: била ·и моје тело. – Хтео сам да га стрмоглавим у _ ваздух, тде вшта више не боли. Полазио Ф

см У Тоскану да се утопим у тишину Аих. саркофага, из којих је васкрсла стара, нолићанска мудрост, у којима беху сахрањени блуд и слатки разврат. Хтео сам да заспем теме, прад капијама ТоскаПре Пе 'жазанским прахом ране рене-

се, још тМ та “6 ~ и _ прашине просјачке и

Последњих, цариских, дана сећам се нејасно, по бојама које ми остадоше под очним капшима: неке магле и, у њој, као неког свиленог, зеленог дима, Сене, Под мостовима, тамне, а зрачне у даљем току, где има неба. у води. Светлости, око све"тиљака, што је треперила као рој снежпих мушицџа.

Пео сам се на тешки, као стена, јарам . Нотрдама, на који је скакало зверје од камена. Изнад кровова, са врхом који стрчи из облака румене прашине, огромна Ајфедова кула љуљала се, као јарбол, испреплетен челичним конопцима, са љубичас" том светиљком одласка из луке. Као дадеки знак обале, палио се и тасио, високо на. небу,' Месец. |

„Дан сам био провео иза плавих и мо"крих. небеса и зелених поља, утопљених у воде, иза Версаља, у неком чуну, из којег се видео, лелујаво, скривени, мали Тријанон, у руменом и белом жбуњу, пред огзадом, позлаћеном још за првог царства, а вече, са пауновима што креште по мрачном зеленилу путања, у Шантијиу. “ „Део дан се љуљах са дворцима, чије „су траве и вртови, мирисни од вода, тре перили од ветра на небу, као на некој вечкој љуљајци. Земља не беше више мирна: хучала је тихо, као огромно, нечујно, зво„но, упролеће. |

Пред ноћ сам изишао на анонску станипу, стаклену, пуну црвених пламенова, задимљених н чађавих окана, и граних, осветљених, сатова. ___Брзо сам заспао у возу. Збуних се само Од растанка са телом, осетих како је зем"ља мека, како ме прима ваздух и како нема више ничег тврдог и непомичног, на "што сам, дотле, безбражно, спуштао главу.

Кал сам се тртао од Сунца и отворио очи, белели су се, под небом, завејани путеви Хавибала ми шумели су, под влаком,. „кучни, горски, потоци. Прошли смо били кроз планине и стене и миловали смо се са брдима“и видиџима, јурећи и обилазе“ Би их. Сишаб сам у Италију лак и про

видан, са једним шљунком у руци који је, "котрљајући се с брда пао у кола пред једним, тунелом. | ~.

Пред вече, кад убосмо у малу, врућу, пизанску станицу, сва се кочијаши обрадоваше („Љубав у Тоскани“; на првој

| страни).

Све је то лепо и красно, али се тај шут у Тоскану није завршио У Тоскани, него у Панчеву, у Банату. На повратку из Париза, — где сам желео да оста нем неколико година, — отишао сам, прво, на војну вежбу, у Мостар, а затим сам премештен, као „привремени, предметни, наставник“ у Панчево. Не ки-моји биографи, и сад још, кажу, да сам. и рођен у Панчеву. (Нисам, него У 'Чонграду, — Куд,;су мог оца отерали, из "Панчева, јер је скупљао претплату за ча сопис „Стража" србијанских социјалиста).

„Биографски подаци, 0 књижевницима, код нас, један су доказ више, збрке и не. реда, пи лудости, која обично прати песни“ ка у животу.

Кажу да сам се родио У Панчеву, и да се то догодило године 1895, а Аруги ка"жу 1898. Није, него 1893, у Чонграду. Ок-тобра 27. У календару књижевника, за "тодину 1968, каже се: септембра. Један часопис у Загребу прославио је, моју 70 годишњицу. А ја сам, тот дана био напунио 76.. У. неким енциклопедијама се каже „ла сам, у Панчеву, и школе похађао. 2. "није, него У Темиттвару. Матица у Новом "Саду, честитала ми је 80. рођендан као "седамдесети.

Тачно је само то, да сам у Панчеву "окивео, од јесени 1921, до лета године 1922. Једну школску годину. Никад више.

Тачно је, међутим, да су мене, за Панчево, везивале, тада, многе сентименталне · · везе, Моја мати се тамо родила, удала, па и. умрла. Мој отац се са њом У чеву и

ао. ле у Мила је жар ари ајај капетана“ У у ичеву, Панте Вујића. Па Панта је три жене сахранио, а, као сви, бивши, граничарски РИЦиР 8 он је своју кћер строго васпитао. РРаја · је чак да пере и степениште, камено, при улазу у његову

коленима, и зими, Му · канцеларију. (Ја му то никад нисам за _ боравио). ма!

По неком аустријском, преосталом, , кону, ја сам Морао да се и венчам, У Панчеву, пре пего што сам се венчао, у

"Београду. — у мрквипи Светог Саве, н Врачару. Ава пута сам се дакле Ре Ео: пре нето што сам отитао у Панчево. Но)

"што је било још лџђе, пивилан брак ли склапао. на спрату такозване Варошке КУ

Те која и ланас стоти, опасана Кант! Р)

"на тргу Панчева. Кал сам се пео ст 1 ницама. на спрат. у исте канпеларије, КЕ је су биле н Пантине, сећао сам се

вешто 7

оца моје матере, која је имала маћеху, и, "која је, том Панти, морала да пере -каме-

вит ходник у његову канцеларију. Као.

сви, бивши, граничарски офиџири и тај Панта се памтио по строгости у Панчеву. Кад би, о пазарном дану, прошетао пија> цом, имао је обичај да ћупове са млеком, које му се учинило нечисто, просто, претури, ногом. Њ пе Имао сам чудне мисли, о свом деди, Аок сам, са МАадом женом, пео се,.уз те сте пенице, Е е Сад, у старости, при крају живота, гледам, шта је од тог Панте осталог 'Ништа, осим породичних фотографија. у Панта ме, сад, гледа, набурен, са фото графије, свог венчања, са матером моје

матере, која је у коинолину. Има нежну, .

малу, руку, — не Панта, мего моја баба. Танка је, танка, у пасу, а наслања. се, једним замишљеним осмехом, на свог Панту. Он је у униформи варошког капетана, са два, дуга, бела, рела, дугмади, која су закопчана чврсто. Десну руку је, палцем, увукао у ту униформу, — са наполеоновском лежерношћу, — уз жену.

Како је страшан тај варошки капетан, у дипу.

Мако је косу разделио, меко, на чеду, бакенбарти му, цело лице, уоквирују, а Под брцима има, усну, чврсто, стиснуту; Очигледно мисли да Бог није свет добро уредио, па. ни Панчево. Није се побринуо, ви за чисто млеко. Пачта гледа строго. Немилосрдно. Хтео би да побољша свет. . Не зна да, од њета, остаје, тако, само једна слика.

Имам и слику, садашњу, те Варошке

„куће која и сад стоји, на тргу Панчева.

Иста је, као кад сам ја мопао да је тле дам,на тргу,кад сам лети, 1921. са женом, преко пута те куће, на тераси ресторана, ручао. Не често. Били смо осиромаштили.

Године „пролазе брзо, Туда је пропма била и венчана поворка мог опа (чувеног певача и играча), а прошао и погреб моје

матере, којем, — из иностоанства, — ни-'

сам могао ни ла присуствујем. Ту је прошло, — за Панту трагично, — и укидање Војводине, која је, кратко; била и „вој-

водство“ српско и граница, коју је тај.

Панта сматрао достојвом за униформу.

Кад сам ја био у Панчеву, Пантин „на» следник био је неки дебељко, који је но: сио косу у курјуку, а који није пуштао корбач из руку. Тукао је људе, простачки, у име Србије, а после и убио, једног човека, па се, пред силом, чак и хвалисао, да је нож добро завзнуо (види дневну штампу тих:тодина у Панчеву). Времена "се мењају. . Кад сам ја дошао у Панчево, настало је било време политикана, а не песника, Жотерало се дотле,да су људи,који су, Аотле, за време рата, певали, да ће продати вранце да доведу Србијанце, певали, сад, да ће пролати вранце, ла отерају Србијанце. Србија, коју су били војници оне ан на својим опанцима, — светлу, мученичку, победоносну, — претворили су би. ли, политикани, куфераши,у криву за све, Њени: су мртви ћутали, Ј

Његово Величанство, летовало је на Бледу. Занимљиво је ла, никал, није, својом ногом, на тле Баната, ни крочило. Чак ни до Панчева. '

Пре него што се појавих, у Панчеву, на месту „привременог" наставника, поја> вих се, дакле, у сватовима. Ни ти сватови нису били обични.

У то доба, између Београда и Панчева, једина веза биле су неке лађице на Дуна» ву, које су биле купљене, као старо гвожБе, на Ламаншу, за превоз путника. Оне су улазиле у Тамиш, али кад би вода

опала, застајале на Дунаву. Дунав би се,

после, до пролећа, заледио.

Моји сватови се појавише, на два фијакера у Панчеву. (Искрпавши се на Дунаву, повезли смо се у Панчево, на фијакерима, кроз баруштину. Мој кум је у баруштини приметио једну, цркнуту, гуску. Задржао је фијакео и везао гуску на један штап, као неки ТИРЗОС венчани, за поету, коме је кумовао. Тако смо упши у

Панчево, које је. иначе, дочекивало Мли-

ом, и силосом, у Тамишу, и мирисало на братпно, при улазу). За

· Сад, после толико година, ту прошлост моју, и у Панчеву, лакирају. О стого-.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ,

дишњицни гимназије у Панчеву, међу „професорима“, помињу, — дедно са 32

довољством, — и мене.

Морам рећи да, ту школу, — која је, пре сто година, била легло аустријанштине, језунтизма у Банату, ја "не памтим, радо, ни мало, и

Ја сам у ту школу дошао, са већ штампаним књигама у торби („Итака“, „Причео мушком“, „Дневник о Чарнојевићу", и друто), али. сам у њој; поред разног у нижим разредима, морао, да предајем и гимнастику. Превртао сам се дакле, на справама, у авлији, на велико увеселеније деце. Директор ми је тумачио да за тај „предмет“ „другог, немају“. И тај ди. ректор (Јанкулов) био, је „књижевник“. Преводилац, са. мађарског. Превео је „Че векову Трагедију“. Мадаћеву. Част Мадаћу! Што се тиче гимназије, ја сам затим са једним колетом (проф. Мензинтер), обилазио панчевачке нотабилитете, 'и, скупљаан смо прилоге, да бисмо основали једну · Ђачку библиотеку. Наветићу. само један одговор, тих _нотабилитета. Један нам је рекао -да је, он, целог свог-живота, ште део, да би имао, у старости, „супицу"“ (тако је. рекао), а не да даје паре за књиге, за Јутуђу децу. мед Ма

Становаосам у Панчеву, са својом млаом“ женом (у једној-намештеној соби), код једне пријатне, врло добре, старе даме (Милутиновић), а хранили смо се црвеним патлиџанима н плавим шљивама, које су буд заттта у мом завичају (5ајаде Масој5). Нисмо се ником тужили и живе. ди смо сироматно.

Син те старе даме имао је, са једним компањоном (Каћура), књижару, на тргу. Била је чувена, у доба Змајево. Та два. млада човека понудили су ми зараду и много су ме помогли, на тај начин. Прво сам, за њих, написао једну „криминалу", која се звала (ако ме сећање не вара) „Подземни клуб", или нешто слично. А затим смо хтели да издамо мемоаре Казанове, који су у оритиналу(2)7 књита,а мо. је је било да сачиним избор који би изишао као, једна. Многе дуге ноћи провео сам. над тим преводом. Знам ла је та ствар, — криминал, — изитпла, иако је никад нисам видео, а тај Казанова, није изитлао, — кад сам из' Панчева отишао.

Казановин увод, у његове мемоаре, сма трам, и данас, као једну од најинтелектуалнијих проза, на француском, уочи Велике Франвпуске Револуције. Само је го вор, који је Сен Жист одржао, кад је у Конвенту последњи пут, уочи смрти, го ворио, лепши.

Сал, после толико толина, — као што је то, код нас, обичај, кад књижевник ос тари, и, постане „славан“, .— почињу и моју прошлост да лакирају. Појављују се „мепене".

. Сви знамо, како се, са Кнезом Михаилом, Радичевић провео. Стипенлија му је обећана, писмено, али се исплаћивала ретко. Кнез, — треба признати, — платио је, за Бранка, болницу, кад је крв пропљу. вао, па и погреб Т класе, — што аполотете Михаилове рало истичу. |

Што се мене тиче; пријатељи су ме упозорили ла. се,.о мени, — поводом гАОрификапије мог, поменутог кума, — ка же, у гласнику „Српскот Лекарског АрУ штва“. ла је Ујевића, и мене, издржавао (Збогник књ, 2.). 5

Што се мене тиче, то је лаж.

Тачно је да је кућа мога кума била стециттте, сликапа, скулптора, књижевни. ка, тачно је, чак и то, да је Борђераћ заиста, помагао, новчано, у. своје доба, јед: ног нашег скулптора (ствар је била отиште позвата), а тачно. је, и то, да сам, и ја. У

„тој кући,.лан. два, одседао, као оста.

"дом и у кући свог излавача ЏШвијановића,

— али нико није. мене издржавао, па ни Борђевић. а

Са Ујевићем је Бурипа (велика ша. љивчина) направио тиалау, и, дао га при вести, полипијом, да га: окупају, оптитпају, очисте, обуку, јер 1е.. У свом боемском животу ходао. белан, по, Београду, и, спа: вао често у Топчилеру. Јелан хрватски ми нистар, — Лукинић — дао му је и, скоро, ново повпато, своје олело, које је оста. лом, Ујевић, глалан, олмах и пролао. Мо жда је све то било добро, што је Бурица

(У Ц а “ои

Ратко Адамовић Међу

жибима

Е.

Смирује се јека над знацима

Врата, се отварају као печати

Из мирне куће стараца

Креће ритам откоса мирисних Титраји изуједаних коњских слабина Кишу расплићу и лелек.

Па чему игра коњска

За. чим то јаукг замире

Ко ли то благо топле црнице Лудим очима жање у сну За лудо ли се коњи паре Пред матицом.

Отисну се низ брдо точак Рудом ми царство знојаво

од мене до тебе чадор разапет А ко свечева прангија Подмеће се луда глава

Точку, да стане, да га зајаше.

Ал коло лаћи. припада

Коло је мјесто сидрења. Кожни ми чадар прокида

и мећ нама се раствара увир.

Скоро ће вријеме светих бичева, Кључар ме из полена матере вади

Те ријеком женском, кућама стараца Лагано, као коњокрадица

Уводи међу живе.

Глава глави, руке паоцима' у

На разапетом точку теби показују Златни ми чекрк уста отвара . Ријечи ми се низ втетар разваљују Те низ бијело платно ноћне ти кошуље Полегли ткачи, зорни. копљаници,

И разазнајем кроз врисак стараца, Како су мота плећа премала,

Да је на лави коло застало.

Полени печатни стазама мога мостења Развезују ти топоте ловљене,

Кључати и ткачи размичу се пред зором, Косидбено се поље мору окреће,

Бура ће, дан и зора. -

МЕ 2

хтео> Тин је мислио да је то била идеја полицајаца, јер је имао неприлике и у кафани „Москва“, где би седео им писао. Тин остаје, за мене, крај свега тога, један Од наших великих песника, и човек велике културе, изнад већине писаца тога кремена.

Тачно је, и то, да су Ворђевићи слали, мени, нована, док сам се бавио у Паризу, само што је писац те глорификапије Бор ћевића, пишући о мени, изоставио да каже једну“ ситницу. Наиме, да је, то, био мој новац, који ми је слат. Наиме, ја сам полазећи за Париз, био продао своју кућу, то јест, очеву кућу, по хтео сам да понесем сав новац, — који сам за ту "кућу добио, — са собом у Париз. Моји кумови, — ваљда у страху да ћу новац брзо потрошити, — предложили су ми онда, да оставим новап код њих, па да ми онт, то, месечно шаљу! (Учинили су ми медвеђу услугу).

Кад сам ја полато у Папиз, линар је био скоро „ал пари", са франком. Кад сам стигао у Папиз, динар је палао. па се чак и срозао. Моји уплашени кумови све су чекали да се курс поправи, — иако сам ја, из Париза, кукао. Сво! новап сам до био тек, кад сам у Италију стигао. Нанета ми је штета, п те како. .

Ово, сад, о издржавању, велика ] свињарија, ма ко то пласирао,

Сад, после толико толина, јављају се и други, како су ме ценили, бот зна колико. Како сам, кол једне ламе “ Панчеву, био „мио гост". као и Вељко Петповић, и Ду чић, а мени је то сметно. Кол те даме сам. свега јелпом био, и, јелан ча!, попио.

При крају гптколске голине 1922 у Панчеву, затражио сам, и добио, премештај у Београд. (Био бих био прешао и да га нисам хобио.)

Крај снега тога, што сам га напустио, тако брзо, ја се сећам Панчева, и после толико година сентиментално. Дочекива. лао је мирисом браттна, млином и силосом, у приставишту, у Тамитту. Тамита је био загађен, али смо се купали, весело, п У Тамипту. Јот је летпе било, у впбатима, на Дунаву. (У води и небу, Који су ми постади поднебље, за моје Исаковиче )

Кал је пролеће дошло као Да Нам је свануло,

„Хранили смо се не само патлишанима који су црвени. и јефтини, а после и шљивама, које. су плаве, п бул запта него и купањем и на другој, србијанско,. обаам. Лежали у кукурузама, који штуме на ветру као море.

Панчево ми је дало један чамац, чун, = на Атнаву, и, ја му то никад нисам заборавио, ј

. (Одломак) Милош Црњански