Књижевне новине

ОДИВЉЕНА

МААДОСТ КАО НОВА РЕАЛНОСТ

Александар Вучо: „ОМАМЕ“, „Просвета“, Београд, 1973.

КЊИГА „ОМАМЕ“ Александра Вуча има и у своме профилу, а и око себе, поједине моменте који ће провоцирати и нестрпљиве читаоце и књижевне тумаче да се опредељују за крајности, да је примају или потпуно афирмативно или умногоме негативно. Разлога за то.има више. Најпре, сам основни концепт романа је такав да се може или прихватити, после чега целокупна структура књиге делује компактно и у свему доследно основној намери, или се, пак, може не прихватити тај“ концепт, што, разумљиво, доводи у сумњу многе компоненте овакве једне књиге, Такође се поводом ове прозе може одлазити у крајности и због начина приповедања, због различитог односа према, аутобиографској форми, због жанровске специфичности,

О прози „Омаме“ може се само условно говорити као о роману, ако се занемари околност да је овај жанр у нашој литератури често, помало погрешно и поједностављено, схватан као конструкција, као причање измишљене фабуле. Вучо је своју најновију прозу замислио као сећа ње, као књигу успомена, као мемоаре, па би се свако тумачење које би полазило ОА поетике класичног романа могло довести у питање укупна значења и свакако погрешити у оцењивању овог дела. Књига је дата у облику сећања на стварност и на снове из ауторове младости, од 1908, па до 1915. године, и то тако што писац непрекидно инсистира на околности да су у питању сећања, на форми оживљених аутентичних догађаја. Проза се састоји из три поглавља која се природно укла» пају у књигу и која, уз то, следе јелно из другог. Пово поглавље говори о детињ· ству ма грађанском поподичном дому У

коме доминира затонетни и сложени лик мајке. Друга пелина прати нешто старије детињство и излазак дечака из породичног круга у свет око себе, као и ње това пава свесна реаговања на изазове жи» вота. Трећа пелина се витпле бави пројек» товањем доттттрених и истовијских окол= ности на свест јединке о којој се прича.

Писац има специфичан однос" према књижевној материји, према ономе што се некад догодило, а што, једним накнадним доживљавањем и накнадном стилизацијом, треба повезати у нову органску целину, У уводним поглављима која су дата уз све три поменуте тематске целине — поред тога што прецизно одређује један трену» так зрелог искуства којим приступа при, поведању, и поред тога што умногоме открива неке елементе своје стваралачке радионице — он на занимљив начин коментарише и објаттњава свој однос према ономе што се некад збило им према зна» чењу прошлог живота. Он, наиме, „при. знаје“ да некалашња стварност за њега не може бити ништа друто до субјективна истина, док на другом месту, настављајући са развијањем оваквог свог става, каже да аутентичнлим може сматтати само оно то је остало у сећању, без обзира на већа или мања олступања од Фактографских ·„истина. „Ла су то живота каже писац — у свему равноправна, па ипак ми је онај коли сам маттом до" кучтвао ближи и стварнији од оног ствајног“, У тој накнадно оживљеној стварности доминира лик дечака кроз чију се свест прелама стварност једног минулог времена и једне специфичне београдске рано грађанске атмосфере, са раним детињством, са сложеним ликом мајке, са сенком која долази очевом боллићу и смрћу, са дечачким нестатлупима, са туторпма, са наслућивањем супротног пола, са бал“ канским ратовима, са болнипама и рањенипима са фронта, са узбуркивањем стра сти, са борлелима им локалима и, коначно, са почетком првог светског рата, чиме се сећања и завртавају, Вучо, дакле, настоји, да ухвати различите виловте живота, али на начин који жели да не буде поједно-.

КРИТИКА

АЛЕКСАНДАР Вучо

ШАНДОР БОГДАНФИ

стављујући, нарочито у смислу претензија. на хватање историјских координата. Чак и у директном виду писац примећује да му се ни у тренутку кад су се ствари де шавале, а ни много касније, нису откривале све историјске околности у којима се његова младост дешавала. На тај начин он избегава, у великој мери, оно поједностављење у које упадају многи наши писци кад нека накнадна историјска сазна» ња приписују прошлости и свести људи из оног тренутка кад су се поједини догађати одвијали. Наравно, у свему овоме треба видети и део питичеве прорачунате намере да одстрани сваки утисак о потенпирању било кактог априористичког става; не треба, међутим, изгубити из вида да упокос оваквим напоменама о немању пте» тензија ва историјску пројекпију — писац даје взло зенимљиве исечке јелне ђе алности која је близу историјских факата.

Логика присећања из позиције зрелог човека, која местимично личи и на прустовско оживљавање утисака и догађаја, појављује се у књизи „Омаме“ и као врло функционална везивна нит, као услов, и разлог, целовитости књите, као компонента која мотивише и одређену и структуру целине и начин приповедања и профил појединих епизода. Писац је, најпре, самом излагању, које по једном деликатном субјективном избору призива поједине детање пплотллог живота, дао увеољиву мотивапију, пошто се то призивање олвија из једне удаљене временске позиције што дозвољава Ћудљивост везивања за пропе дост, и олабирање онога то једном новом тренутку, жељи да се праве животни биланси, одтовара као повод за сећања, Наравно, писац — то се током читања књите, постепено, све витне осећа — уверава како се од онога што може да изгледа и случајно дозвано у сећање гради једна компактна прича, која час истовремено, а час напоредно, слели две нити, две области стварности: једу поиватну, субјективну, а друту више сбјективну, условно ре» чено Атилштвену, Врло се финкпионално допоњеју, узајамно осветљавају, и провопипђат/ утбана свест младог човека, на јелној страни, и беотралска атмосфета почетком овог века са свим оним појединостима које су карактеристичне, на другој.

Ако Вучовој новој прози приступимо са намером да је меримо према неком крутом моделу романа, запазићемо да се мозаичност појављује као особина којој није увек лако одредити квалитет. Та је мозаичност присећања, рекосмо, психолошки, а и на друге начине, мотивисана, пре свега као емотивно освежавање од суморног искуства и положаја у зрелом добу. Међутим, њу је много лакше прихватити у дру“ том делу књите, кад профил наративног субјекта, односно дечака са којим се писап у сваком погледу поистовећује, поста» је јаснији, потпунији, ближи, и кад књита више нагиње ка објективним значењима, Поједине епизоде код Вуча — то је посебно занимљиво — мада се у различитој мери уклапају у пелини, врло често имају све одлике засебних прозних сегмената, са свим оним елементима који, на пример, чине добру реалистичку прозу. А неки Од "тих фрагмената, поготову они који се баве болничком атмосћером са пањенипима из балканских ратова, свакптко ла ттелстав“ мају најбоље Вучове стпавипе. па и посебан, изузетан допринос српској прози.

Оцена ове књиге не може се, свакако, исказати само кроз мишљења о сугесливности појединих гнизода и кроз запажања о узајамној мотивисаности појединих про» них елемената; она ће сигурно добрим де“ лом зависити, кад је реч о индивидуалним оценама, и од тога колико ће читалац да пристане на пишчеву авантуру самоанали“ зе, мотивисану као накнадно сећање, које при том има изразит субјективни профил. Сигурно је, међутим, да се, због поменутих квалитета — као и због стила и језика приповедања у ужем смислу, од раније по знатих нам одлика КОД овог писца, због Аисциплинованог излагања које изузетно пази и на лексику и на реченицу и на ритам — овој књизи морају признати многе несумњиве вредности. Ако Вучо настави писање „Омама“ — што би се, према на. помени на почетку да је ово трва књига сећања, завршно са почетком првог светскот рата, могло и закључити — онда ће то бити нови лепи тренупи српске прозе, а можда и прилика да се неке појелиности ове књите подробније и исправније сагледају.

Чедомир Мирковић.

СЛОЈЕВИТ ПСИХОА ОК _ РОМАН

Шандор Богданфи: „ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ АТЕНТАТОРА“, „Нолит“, Београд, 1973.

РОМАН Шандора Богданфија „Исповест једног атентатора“ својом вишеслојном структуром може нас лако заварати: ако по наслову очекујемо дело пустоловне фа: буле, већ прве странице указују на друк> чије пишчево интересовање, Али и то је својеврсна варка — ређају се нови слојеви романа, јунаци се јављају у друкчијем светлу, и опет изнова, у једном рашомонском низу где једна загонетка изазива и повлачи за собом друту, да бисмо се на · последњој страници романа нашли, после свих обрта, пред новим питањем, или могуће новим разрешењем. Богланфијев јунак, атентатор Гард Борун, почиње још једном своју исповест, уверивши се да су оне претходне биле обмана и лаж, а пред нама се, као кључ, указује сазна: ње да дефинитивне истине нема, да је не бисмо открили и да се роман наставио. Тако нам је фабула измакла, али се указао целовит, подтекстом богат психолошки роман, Сижеом везано за судбину једне породице, ово дело унеколико пре“

вазилази и разбија тај оквиџ, гранајући

се у различитим правцима. Чини се зато да нећемо много погрешити ако овај роман, и поред наглашене психолошке нити, сматрамо уједно хумористичким, односно сатиричним. Аутор ове књите, уосталом, познат је као врстан хуморист и сатири чар, те се није могао лишити таквог изо· кренутог виђења. Кроз причање свога јунака, упоредо с фабулом (односно варком којом се служи) писац анализира поједине друштвене феномене и институци» је, почевши од породице, преко школе, до политичких илеала и заблуда, Тежећи извесном супериорном, ироничном рела» тивизму, аутор указује на ограпиченост и непоузданост наших сазнања, Све је субјективно, обојено емоцијама, полложно сенци им сенчењу каквог тренутног расположења, али јелино таквим се сазнањем можемо и морамо задовољити, јер до друтог и објективнијет не можемо никако да дођемо. У то се најпре увепио Бог данфијев јунак Гарда Ботун, тонући све дубље у своју митоманију: / го «е, најзал. уверава и читалац, пошто на кпају књиге о јупанима романа сазнаје колико и на почетку, па и мање, пошто сумња.и у оно што зна.

Роман је компонован јелноставно. тотово праволинијски: атентатор Гард Бортин, грађанин Бетоније, пише своју исповест. Он је под романтичним околностима из вршио атентат на регента Кирана, Међу. тим, када је исповест завршена, Борун констатује да је та прича непотпуна, не тачна, нејасна, да је у њој све идеализовано и да је истина посве. друкчија, Почиње нова исповест: дотле узорни атепта-

"торов отац појављује се као негативан

лик, као карикатура; ни мајка није узор на супруга, каквом је приказана на по четку, а и сестра Гарла Боруна није више скромна и чедна девојка, већ особа лаког морала, Коначно, главни јунак почиње и себе да приказује у кругом светлу, у друкчијем виду и обличју: то је сад нервчик, тоњен траумама из детињства, одрастао у весређеним породичним приликама, Тако долази до финала — јунак, романа, атентатор, не зна ни зашто је извршио атентат, ни да ли га је уопште извршио, тако да читава његова прича постаје на свој начин апсурадна. .

Аутор и није желео да исприча причу, да опише збивања редом како су се од вијала, већ се овим поступком послужио да укаже на неке истине о људима и дру. штву, пре свега на човекову немоћ да превазиђе своју тескобу и усамљеност, да се оствари као потпуна личност. Ма колико причање Гарла Боруна било несигурно и неизвесно, у основи тротивречно, у њему се открива јелна визија скучепог и невеселот жиптота и жжтвљеља. Пп"сац не иде у том правцу до крајље копсеквен-

КРИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8

це, већ откривене апсурде ублажава ху. мором, враћајући се психолошкој страни проблема, или уплићући снове и фанта. стику. .

Основна вредност Богданфијевог рома, на (објављеног у преводу Лазара Мерковића) јесте мајсторство у причању. Роман је, пре свега, занимљив, написан с лакоћом у казивању, с пуно духовитих обрта, и структурисан вешто (свака епизода из првог дела романа добија у даљим „исповестима“ појављује се у новом обли. ку, посматрана из новог угла). Тако се могу посматрати различити слојеви дела: од хуморног (повремено и хумористичког) казивања сједне психопатске личности, преко модерне психолошке анализе, каква се кроз атентаторову причу наслућује, па до апсурдне визије породице и грађанске средине, те судбине инливидуе у таквој средини. Тако се Богданфијево дело открива на више нивоа, не испрпљујући се дефинитивно на једној равни, као што сен пишчев поступак не исцрпљује у једном методу.

Иван Шоп

КЊИГА ЗА МЛАДЕ И ОДРАСЛЕ

Љубивоје Ршумовић: „ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ“,““ Београдски издавачки графички завод, Београд, 1973.

ЗА ИМЕ Љубивоја Ритумовића везују се многобројне активности. Песник за децу и одрасле, водитељ и забављач на радију и телевизији, учесник у озбиљним и неозбиљним . разговорима, он једноставно не потцењује ниједан од савремепих мелија, приступајући, истовремено свим тим занимањима, пословима и крсацијама са свесном намером да понешто у њима и демистификује, нечему се благо наруга, или постави наглавце

Тако је и са овом књигом. Сада се у Аружио с мајстором цртежа АДушапом Пе тричићем, Стих се наставља у цртежу, илустрација ствара атмосферу и пејзаж песми, Ршумовићеву хуморно-иропичну _ персифлажу Петричић је падграђивао, Пружа нам се ретка прилика ла дозпамо понешто о сентименталном, породичпом и уопште приватном животу ала и акрепа, да се растужимо над јадном судбином ове прогтоњене животињске врсте, да увидимо како ни ова врста није без свог лрутптвеног корена и педигреа. Положај ала-у нашем друштву је у бити веома јалан. Понижене од роћења па до смрти, није ни чудо да каткал але тако закукају над сопственом судбином. Онако велике и меснате, вуку се низ огромне странице у ирнобелом и техпиколору, _мељући се кроз стрип и поп-арт, пливајући између слобод» ног стиха и риме.

Што се мене тиче, када су овакве књиге у питању, није ми јасно да ли их треба и колико сасвим озбиљно схватити. На какав их пањ ставити, којој врсти критичарске анализе изложити. Најсажетији, (озбиљан) коментар био би: то је лепа књига! Хоће да вас у сваком погледу шатмита, не само памећу, већ и изгледом. Па, једноставно не можете ололети.

Могуће је да сте песме из ове збирке чули. Опе су већ злбележеце и на плочама и на тракама. Попеку већ и ват син зна, напамет. Али, није наолмет, посаутајте још јелпом; како на Рттумовићеве ноте изволи нове и невиђене бправуве већ, говеспоменути стручњак за АИ визуелне угођаје

Неће такође бити чудо, ако вас ова “ основи можла безазлена књига напеде на нека озбиљиија размтиљања. Тај грех већ вама уписујемо. Нисам увепен ла је написапа ради обрачуна и разобличавања МИ това колектитне полвести (мотизи ТАРА АТИ пааних бајки и чулеспо у тима) Како ја ВИЛИМ ствати, то је само |јелан „Ћактути“ Ларпурлар, луцкасто поигравање са луцкастим спетом.

Ако сте одрасли, али јотп ттек не довољпо и безпллежпо одрпсла, илпоосталосте порел стега лете, — ето ктите за вас! Котптћете је, пататне, својум мл лттанима, па ћете је тетпом преаиставати када орг оду на спавање.

Филип Давид