Књижевне новине

КРИТИКА Најобимнији словенски рјечник

Јанко Јуранчич: „СРБСКОХРВАТСКО-СЛОВЕНСКИ СЛОВАР“, Државна заложба Словеније, Љубљана, 1972.

ма ИМА је написано много; због француска), а опис ве. ИЕог И многи писци, попут Виктора тоа, и су их као какав роман — од а и корица. Двојезични и вишејејају оне о о = „као и мостови: спаУ 1 ријетко само по себи тешко спаја.

Рјечник хрватскосрпског (српскохрватског) језика који издаје Југославенска академија у Загребу псчео је излазити године 1880. и није готов. За разлику од споменутог рјечника који је дијакоонијски („повијесни“), рјечник двију Матица, хрватске и српске, доноси ријечи из сувременог језика; но и овај рјечник није тискан у цијелости: шеста, задња, књига појавит ће се ускоро.

Да би се схватила важност Јуранчичева рјечника, било је потребно нагласити како немамо ни повијесног рјечника ни рјечника сувременог језика. „Рјечник словенског књижевног језика" („СЛОВАР СЛОВЕНСКЕГА. КЊИЖНЕГА ЈЕЗИКА"), који издаје Словенска академија, није такобер тискан у цијелости. Двојезичних рјечника, хрватскосрпско-словенски и словенско-хрватскосрпски, има неколико и они су наведени, као и остали рјечници тискани у Југославији, у саставку Лекси-

„кографија у Енциклопедији Југославије.

Једино је „Рјечник хрватско-словенски" А. Мусића доживио неколико издања; последње, четврто, тискано је године 1925. Но, не треба заборавити да је у послијератном _ раздобљу _ хрватскосрпски (српскохрватски) језик као и словенски напредовао више него прије у сто година. А уз то Мусићев рјечник је веома мршав: има једва пет тисућа „ријечи. 4

Јуранчичев рјечник има преко тисућу ми три стотине страница и осамдесет и три тисуће натукница. Ова бројка говори ако се сјетимо да ће „Рјечник словенскога књижевног језика“, што тиска Академија, имати око сто и двадесет тисућа натукница. А добро је познато да енглески језик има око пет стотина тисућа ријечи, да је Шекспир употребљавао петнаест тисућа ријечи, Прешерн мање од три тиСуле. '

Нема двојбе да ће · „Србскохрватско„словенски словар" остати главно дјело љубљанског слависте и свеучилишног професора Јанка Јуранчича (р. 1902), Белићева Бака и аутора „Српске, хрватске и македонске читанке“, „Јужнославенских језика", „Српске и хрватске народне епике" и многих других студија, које је стручна и знанствена критика веома похвално оцијенила. Проучавајући Јуранчичев рјечник, човјек не може одољети а да са не пореди с два друга двојезична рјечника на хрватскосрпском (српскохрватском) језичном подручју што уживају велики углед — ради се о „Српскохрватско-немачком речнику" Ристића и Кангрте и „Хрватско-пољском рјечнику" Јулија Бенешића. Сва три рјечника акцентунрају ријечи и прије свега су информатинни рјечници. А за разлику од нормативних рјечника, информативни редовито не стављају уз сваку провинцијалну, дијалекталну и застарјелу рјеч ознаку о томе. Јуранчичев рјечник доноси туђе ријечи фонетски, у фонетском облику, а У заградама ставља како се оне пишу етимодошки. Тако под рјечју базен меће у заграде фр. ђаз5п. Ристић-Кангрга и Бенешић знају само за фонетске облике.

Код избора ријечи Јуранчич се није, с правом, држао етнографско-фолклорног смјера У лексикографији, који је ин је сто и пездесет година углавио оук. Рјечник је акцентуирао према начелима су" времене штокавске акцентологије. Данашњи књижевни акцент знатно се разликује од вуковског акцента, па је зато писац одређивао нагласак према ДИЛЕМЕ ИЕ пракси градског говора наших културни;

средишта. Шимун Ј уришић

КЊИЖТВНЕНОВИНЕ 9

СЦЕНА ИЗ КОМЕДИЈЕ ДУШАНА КОВАЧЕВИЋА „РАДОВАН ТРЕЋИ“ У АТЕЉЕУ 212

ПОЗОРИШТЕ

ЗАМКЕ МАНИРИЗМА

Уз премијеру Ковачевићеве комедије „Радован трећи“ у Атељеу 212

КАДА СЕ ЗАВРШИ представљање „Радована трећег" Душана Ковачевића гледалац је више збуњен него радостан. Да ли је „овај млади писац — упитаће се: —-— 0 чијем су таленту изречене многе похвале, упао у замке маниризма или се свесно жртвовао импровизованом м помало јед) тостранпом хумористичном карикирању које се већ доста дуго и са претензијама негује у Атељеу 2122

У овом комаду постоји једна сцена која сама за себа делује на позорници као типичан скеч, У декорацији што подсећа на молераје старих .естрадних подијума траје надмудривање између Радована и његове породице с једне, и келнера (Ташко Начић) с друге стране, Док овај једе пасуљ пи малтретира госте не дозвољавајући им да састављају столове долази до препирке и опште туче у којој Катица, возач тешких камиона и хладњача, својом великом снагом у малим рукама (Мира Бањац) на мртво испреби-

ја огромног и силовитог конобара. Пре- ·

ма оном како су сложене реплике, начину како их глумци пласирају и томе како редитељ аранжира ситуацију све је подређено стварању гужве, ломљавини правог стакла, бацању столица и метежу на крају. Тражити у таквом збивању некакву метафоричност о нашим силеџијским менталитетима, правдати текст и насилно та одвајати од оног што се види на позорници, није баш захвалан посао. У ствари, свако ко је видео и заволео његов драмски првенац „Маратонце" тражи у себи некакво оправдање за „Радована трећег и најрадије би да не поверује својим очима и ушима.

Текстовима Александра Поповића је својевремено створена у овом позоришту једна стилска мешавина вербалних импровизација, апсурдне комике и сатиричних гегова. Временом је то постао манир који се примењује према многим домаћим текстовима па тако данас најразнороднија дела личе једна на друга, а њихова извођења су само варијације једне исте представе која се игра са више или мање успеха већ годинама. За наметање овог манира редитељски је највише учинио Љубомир Драшкић па је некако природно што је он опремио и „Радована трећег". Сцена је доста карактеристична за његове поставке: доста предмета, посебно ,намештаја, реалистичких детаља и свега другог што у спенографском амбијенту може да сугерира померени укус и ишчашене менталитете (Тодор Лалицки). То се још више одражава

на костим као израз концепта режије тде

се сељачке панталоне комбинују са циркуским мундирима, кућне хаљине са извештаченом оригиналношћу разлих мод них хитова, а има ту и асоцијација на

Љубиша Јоцић

Зар тако брзо да жалим за прошлим временима за толиким новостима које су се одиграле као у једном дану

за толиким новостима последњих година

сада кад стојим пред празним нисам ни слутио да ће то обиље тако брзо да прође те

девојчице са подигнутим џемперима. изнад голих пупкова голих опни нежних слабина

% 34 дине» са угости ока лома са омвиниивииииитлгтнеитвииииниинвениитенинен пере пменмииресланиогиви ти.

стрипове и прашњаве старинарнице (Весна Радовић). У том недопадљивом, фарсичном хаосу дочарана је атмосфера једног солитерског поткровља у коме Радован трећи (Зоран Радмиловић овакве и сличне улоге игра већ сувише дуго и прави је злочин овог изузетно даровитог уметника присиљавати на понављања и калупљења када се зна да су његове могућности неупоредиво веће и садржајније) води битку са суседима који се налазе са друге стране барикаде, распада се у досади, гледа телевизијске филмове и са горчином понекад прави алузије на свој некадашњи положај и тугује за завичајем и родним селом. По традицији, негованој у Атељеу, Милутин Бутковић опет мора да игра сулудог старца Станислава који током целе представе са пушком на рамену. вуче на ужету заробљеног суседа Јеленка (Бора Тодоровић, шармер који тако ретко добија праве улоте — веома много се трудио да том кратковидом јунаку да · нешто особено, вредно и ненаметљиво па м стилу комедије апсурда заиста се издваја својом убедљивошћу и префињенијим изразом). Руменку, покондирену жену Ралованову, умишљену креаторку моде способну да направи капуг са три рукава дочарала је сигурно и убедљиво Маја Чучковић, а њену годинама трудну кћерку Весна Пећанац. Мира Бањад са хладним лицем и без гримаса имала је овде доста доминантно место тако да је њен једноставни реализам ширио око себе гротескност. Бата Стојковић се са великим зшеширом и у алкапонеовској пози прошетао сценом као јунак из снова и рођак из Америке. У оваквој представи тешко је и инсистирати на некаквој индивидуализацији израза пошто је ту све дозвољено. Фабуда, па чак и дикови, нису у представи уопште важни тако да.се иде од гега до тега док на крају редитељу све не досади тако да све преокрене и учини бесмисленим. Ова комедија, мада има неколико успелих вицева, већ после првог призора губи своју драж и на тренутке бива чак и досадна, без потребног ритма и смисла. Писац, редитељ и глумци, одмах све фиксирају и онда настаје једно репродуцирање уз импровизације које ипак не могу да изиђу из стандардних оквира.

Ковачевић је даровит писац али се несмотрено заплео у замке овог заводљивог и суровог маниризма У коме.се чак и добри текстови жртвују сценским ефектима и парадама. Према оном шта се сада У Атељеу може видети ту има мало праве литературе. Читањем се донекле поправља

утисак о аутору, али шта то вреди када је представа до те мере осамостаљена да се.

његов талент тешко примећује,

· Петар Волк

ПРЕСАХЛА ПУСТИЊА

та корпоративна еуфорија у халама и скуповима на пољима опипљивих звукова. у

та масовна заносна игранка широм земље

уз племенски бубањ електричног оркестра

перике разнобојне кошуље од свиле _ са чинкама тај уни-секс 3 уни-мода сјаја и расипања зар је све било од пластике Ембарго цензура на пољубац викенда

разливени асфалт бесмислено испарава

пресушила. пустиња

МУЗИЧКА УМЕТНОСТ

НЕКОЛИКО ДЕБИЈА.

И ЈЕДАН ЈУБНЛЕЈ ||

Низ младих певача у главним

"ролама и 45 година певања

Жарка Цвејића у Београдској опери

НОВА ДИРЕКЦИЈА београдске опере широм је отворила врата за све младе, талентоване певаче, који су годинама чекали своју праву шансу, па смо тако у Јануару месецу имали прилике да видимо и чујемо: нову Шарлоту — Александру Ивановић — и новог Алберта — Слободана Станковића — у „Вертеру", новог Бориса — Живана Сарамандића — и новог Пимена — Александра Бокића — у „Борису Годунову". Бокић је први пут наступао и као Ферандо у „Трубадуру“, видели смо м два госта: Ивана Консулова (Бугарска), апсолутног победника протлогодишњег такмичења у оквиру Бемуса, и Гертруду Мунитић (Сарајево) у „Севиљском берберину".

Александру Ивановић београдска концертна публика познаје као изврсног тумача солистичких деоница у великим ораторијумима („Миса солемнис", „Свадба" Стравинског, Лигетијев „Реквијем“, „Литургија' Чајковског), а имала је грилике им да је види као Адалђизу у „Норми", као и у камерној опери „Брачна агенција" у „Кругу 101", која јој је на прошлогтодишњем фестивалу камерних опера у Осијеку донела награду за најбољу женску улогу. Њен несвакидашњи мецосопран нарочито импонује кристалним висинама и покретљивошћу, а удружен са складном н изражајном фигуром, као да је предодређен за најтеже улоге овог фаха.

Слободан Станковић, други дебитант у истој представи „Вертера", показао је колико му је бледа п незахвална улога Алберта дозвољавала, чак п знатно више од тога: да има све одлике младо" оперског солисте од будућности — јасну дикцију, леп глас који поуздано и чисто звучи у свим регистрима, да уме да живи на сцени. Станковић је иначе носилац и П награде на прошлогтодишњем такмичењу младих певача у Загребу, што је још један доказ више да Опера у њему добија једну лепу и реалну наду.

Наш: знани гост из Бугарске, који је са Бемусовог такмичења однео прве три награде, Иван Консулов, доттао је у Беотрад да нам се прикаже и у једној оперској представи. За тај приказ он је изабрао Фигара у „Севиљском берберину" и у тој улози импоновао лакоћом, шармом, феноменалном дикцијом (певао је на италијанском), једном невероватном, готово дрском, сигурношћу и прегледнотшћу своје роле, дивном глумачком индивилдуалношћу, али нам је открио и једну, раније већ наслућену, слабост: недостатак завршних висина.

Уз Консулова представила нам се п сарајевски сопран Гертруда Мунитић на начин који нас је пријатно изненадио. Иако њен глас пе звучи изједначено у свим регистрима, она њиме влада сигурно, доносећи лако и поуздано читав низ колоратурних каденци. Треба рећи да Мунитићка има и изразити сценски темперамент и да је одлична тлумица, што је и највише допринело њеном успелом дебију у Београду.

Овим младим уметницима у истој прелстави придружио се и ветеран наше оперске сцене, Жарко Цвејић, који је улогом Базилија у ствари прославио свој јубилеј — 45 година на сцени. Од своје прве улоге (Краљ у „Анди") Цвејић је био и остао неуморни и велики уметник, који је у својој каријери на београдској сцени отпевао све басовске улоге, од најмањих до највећих. Био је и Борис, и Пимен, и Варлам, и Рангони, и Филип, и Сусањин, и Лепорело, пи Галипки, и Кончак, и Досифеј, и Ферандо, и Санчо Панса, и Рамфис, п Хаџи Тома, и Газла Марко, и Гремин, и Спарафучиле, и Коден, м Копелијус, пи Мефисто, пи Дон Пасквале, п Дулкамара, и Кецал... Не, то је немогуће набројати. Једноставно речено, Жарко Цвејић био је све што се играло и пе-

· вало у нашој Опери. И ово вече, као им

толиких вечери током 45 година, пленио је изузетним гласом и непосредном мајсторском глумом... нико није знао да је то вече било велико вече његовог великог и на београдској оперској сцени још недоживљеног јубилеја.

Живана Сарамандића београдска оперска публика зна већ дуже времена, и сви су очекивали да се он јелном потврди неком великом улогом, мала је био већ и Сусањин, и Гвардијан, и Мефисто, и Гремин, и Ферандо у „Трубадуру", и Крауп у „Порги и Бес". Ту потврлу Сараманлић је дао својим Борисом. Ако Живан Сарамандић и није проникао у све тајне душе тог цара-злочинца, он га није ни изневерио, нарочито у сценама крунисања и смрти, Џевао је чисто, осећајно и са преливима до највећих градација. Борис је тешка и сложена улога, која се рали годинама, и која израста у својој пуноћи на таложеном искуству. После овако солидно савладане и донесене певачке део-

· нице те роле, не сумњамо да ће даље сус-

ретање са том улогом бити све богатије и садржајније.

Те вечери, после свог једногодишњег мсавршавања у“ Италији, приказао нам се и Александар Бокић први пут у улози Пимена. Нећемо ттетерати ако кажемо да је то била сјајно протумачена рола, до најситнијих певачких и глумачких дета-.

· ља. Његов глас, коти је лепо звучао кад

тод није био форситан сала је лобио пас-) тозну мекоћу и лепи звучни топао пијано, чак и у највишем регистру.

Слободан Турлаков